Последња деспотица смедеревска/11

Извор: Викизворник
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Последња деспотица смедеревска
Писац: Лаза Телечки
ТРЕЋИ ПОЈАВ



ТРЕЋИ ПОЈАВ
(Абоговићев чадор у стану под Смедеревом.)


АБОГОВИЋ (сам дође, држећ писмо у руци):
Не верујем чисто самом себи!...
На помиру сама она зове?...
Ваљда мисли, да угаљ проклетства,
Којим ми је срце отровала,
Бистру памет тамом обавила,
Јоште тиња у грудима овим? —
(Чита.)
„Зар са наше мржње и проклетог раздора да цела Србија страда? — Зашт’ да народ кукаван пати од неслоге наше?“
(Седне и замисли се.)
Туђа помоћ изостала ми је;
А Турци се веће упутили
Са тлачећим кораком Србији!...
„Како знате!“ краљ босански рече;
„У ваш раздор мешати се не ћу!“...
Тако свака кукавица знаде!...
Босно, Босно... ти ћеш бити крива!
Сестре своје рођене с’ одричеш...
Сама себи гроб ћеш ископати;
Јер не стане л’ Србије са света,
И твој час ће последњи куцнути!
Но ако је ово позивање
На помиру тек ново притворство,
Нова мрежа освете очајње?!...
Не, ја нејдем њима!...
Ал’ чиме ћу дочекат’ Турчина?...
Данас сутра биће на граници!
Зар раздором и неслогом мислим
Да одбијем прождрљивог звера,
Који веће чељусти отвара,
Да прогута кукавну Србију?...
Морам ићи!... То Србија иште;
Нужда њена — нужда је и моја,
Та за њу ћу и последњу капку
Крви своје радо источити!...
Нека буде смрт извесна тамо —
Идем... идем!... Та спасења народ
Изчекује од Абоговића,
Од њег’ тражи мелема за ране,
Што проклети раздор зададе му...
И он ће му наћи изцелења,
Ил’ ће ладну смрт загрлит’ вољио!
(Божић дође.)
Ха, Божићу, баш добро, те дође!
Од кнегиње ево књигу добих...
Позива ме себи на помиру.
БОЖИЋ:
Ал’ отићи ниси наумио?...
АБОГОВИЋ:
Од помире моје са кнегињом
Спасењу се надам целој земљи...
И ја сам се решио, да идем!
БОЖИЋ:
Ја ти велим, нејди, господару!
Слутња нека на срце ми пала;
Ласно може истином постати,
Што ми данас тек као у тами
Излази пред очи. —
На тај позив не бих им ишао!
АБОГОВИЋ:
Морам ићи, Божићу, ја морам!...
Краљ босански од самог помисла
На устанак већ се устравио,
Те с’ повуко као пуж у љуску;
Бугарску је душман притиснуо,
Не сме народ ни да се помакне;
Арбанаси сами међу собом
Не сложни су, — по примеру нашем! —
Па од куд нам помоћи? — Де реци!—
А Турци се крећу од Једрена
Са четама својим; амо јуре
Као гладни вуци из планина —
Па ако се сад не измиримо
И сложке им на пут не станемо...
Србија је пала...
За навек ће бити изгубљена!...
Турци знају за нашу неслогу,
Приликом ће згодном хаснити се!
БОЖИЋ:
Ал’ ако ти наша Деспотица
Реч задану неверно погази, —
Као што је веће више пута
Учинила — шта ћеш онда? Шта ли
Ми остали? —
АБОГОВИЋ:
Ох, немој ме одвраћат’ Божићу!...
Зар да с нова раздор започне се,
Који нам је све најбољу крвцу
Похарчио нашу, стаманивши
Узорите толике јунаке?...
Села стоје и сад попаљена,
Њиве су нам погажене, пусте ...
Ратар жудно мира изчекује
Да понови са трудом знојавним,
Што копите коњске немилосно
Потлачише!... Па сад опет јадан
Да с’ превари у надању своме ?...
Не; клегва би целе земље србске
На мојој се глави извршила,
Јер на мени беше, мир и срећу
Да повратим земљи....
Тисућом би сирочад ме клела,
Што их лиших неге отаца им
Брижљиве и марне;
Мајке би ме србске проклињале,
Што са мене синци изгибоше...
Зар проклетство вако да ме стигне?
Не, заисга не ће! — Абоговић
Живи јоште само за Србију,
Њеној срећи жртвоваће своју!...
БОЖИЋ:
Ти се надаш, са овим кораком
Да одклониш од земље проклетство,
Које нас је, — на жилост је тако! —
Толко крви већ јуначке стало;
Ал’ шта, ако са овим кораком
Још учиниш горе?... Раздор клети
Још већма ће рззпламтити срца
И распирит’ страсти разуздане,
Ако тебе несрећа погоди...
А бојим се... ја се јако бојим...
АБОГОВИЋ:
Нека буде!... Захтевају л’ крви,
Ево срца, нека га распоре
У беснилу своме, па нека се
Мојом крви жедни већ напоје...
Крв народа тек да се сачува;
Требаће нам Божићу што прије!
Нек’ на мени боље буду они
Издајице, нег ја на народу!...
(Гласник дође, сав разбарушен од хитње.)
Шта је? — Шга ми носиш?
Гласник:
Господару,
Зао ти глас са међе доносим;
Око Ниша силна Турска војска
Притиснула поље; нико не зна,
Куд је Султан с војском наумио;
Ал’ Србију тешко ће обићи!
АБОГОВИЋ (даде гласнику знак, да одлази):
Чуј, Божићу, Турци су код Ниша;
Зар свађене да нас дома нађу,
У раздору гадном раскинуте? —
Не, ја идем... идем Деспотици!...
Опасност ће нова, која грози
Домовини нашој, измирит’ нас;
При промислу на невољу нову
Зближиће се срца раздражена,
Стишаће се крвца узрујана;
Мржњу ћемо стару заборавит’,
Која нас је досад растављала;
Ако руке љубав нам не склопи,
Склопиће их свеобшта невоља! —
Чуј, Божићу ти остајеш овде,
Место мене ти ћеш заповедат’;
А ја идем да ти скоро дођем
Са радосном вешћу од кнегиње!
БОЖИЋ:
Ох, дај Боже да се скоро вратиш!...
Ти полазиш с јаким поуздањем,
Да ћеш свршит’, што си наумио;
Срећно т’ било, — ал’ ја се не надам.
АБОГОВИЋ:
Ја бих реко, ти с’ узалуд бринеш,
Пријатељу драги. —
Шта б’ хаснило кнегињи Јелени,
Да ми узме живот? — Та ви други
Остајете јоште под оружјем;
А пре бих се ја њој поклонио,
Нег’ ви што би!... А веру ми даше,
Да ни длака на глави ми не ће
Повређена бити—
И Шишман ми ево о помири
Овде пише;... он држи зацело,
Да ћемо се братински сложити;
Шишман бар ме изневерит’ не ће ?!
Нег’ учини, као што ти рекох;
Ид’ Божићу, војводама кижи,
Да су мирни, док се ја не вратим.
БОЖИЋ:
Истина је, стариј’ сам од тебе,
Ал’ признајем тебе за врснијег,
И послушат’ увек сам те готов.
(Оде.)
АБОГОВИЋ (сам):
Коцка паде!...
Мирити се идем са кнегињом...
А је л’ можно измирит’ се с њоме?
Је ли можно ране извидати,
Што зададе она срцу моме?...
Не,... никада!... моје ће се ране
Још у жешћем болу позледити,
Отроваће срце бедно ово!...
Ал’ прегрдне ране мог народа
Изцељене биће!... Србска земљо,
Твој мир моме срцу смрт доноси;
Што је твојој рани мелем благи, —
Отров љути животу је моме!...
Али чашу горкога пелена,
Којим ти је судба наздравила,
Искапићу данас место тебе,
Ма горчина љута до гроба ми
Раздирала и палила груди!...
(Одлази.)


Вињета1.png


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Лаза Телечки, умро 1873, пре 147 година.