Поп и снаха
Поп ваља да трпи глад боље него други, јер док не служи литурђију, не једе, а народ, пошто се наије иде у цркву.
Но један не хтјене трпити глад, него, дошавши из цркве заиште снаси ручак, а она бјеше наставила скроба, па рече: чека, сад ће при спјети каша, па ћеш се насркати с млијеком. Поп не хтјене, но пође на мурву, да зобље, прими се, па стане живо зобати, — по пунану шаку тискаше у грло, јер му се чињаше е се неће најести никад, није ни петљицу кидао у хитању гле!! и поп може погинути — омаче му се нога, те
паде вас у комате под мурвом.
Сиромах поп без душе, не! не велим, е нема душе на тај, свијет, него умрије овамо остави га душа, па пође горе, народ се скупи на попове јаде, а снаха зађе тужити...
"А да ли ти не говорих!
Брајо попе:
Сркај каше и млијека,
Мурве нека.„
Прибиљежио: Ђ. М. Драговић.
Референце
[уреди]Извор
[уреди]Луча, књижевни лист друштва „Горски вјенац“, година IV свеска V и VI, за мај и јуни, уредник проф. Лазар Т. Перовић, Цетиње, К. Ц. Државна штампарија, 1898., стр. 255-256.