Помиреније/3
ПОЗОРИЈЕ ДРУГО
ФЕМА, ПРЕЂАШЊИ
ФЕМА: Добро јутро желим, господине!
АДВОКАТ: Слуга, слуга, које добро?
ФЕМА: Молим вас, јесте ли ви фишкал Аници Вулетиној?
АДВОКАТ: Аници Вулетиној? Јест, јест, она има страшан процес, тешко противној партаји, јер ви сте certe разумели добро за моје име; знате да сваки процес мора под мојом руком играти разумете ли? Гледајте овде, све важна obіecta! јер сваки трчи к господину Петрићу — разумете ли? Имате ли и ви штогод?
ФЕМА: Ах, господине милостиви, ја сам дошла као сирота вас молити.
АДВОКАТ: То је ништа. Молити сад није срамота — разумете ли? — praeѕertіm код једног адвоката као ја што сам. Сам барон Јолић јуче се истим речма послужио. Молим, вели, domіne amіce. Немојте се солицитирати, рекнем ја — знате како се обично с баронима говори.
ФЕМА: Верујем, господине; лако је баронима, они су пуни и новаца и свачега, па им је лако говорити, но ми сиромаси, нама је тешко, па морамо молити. Но господин ће се фишкал смиловати, ево сам донела један пар млади голупчића (извади ји испод кецеље).
АДВОКАТ: Хе, хе, хе, зашто сте се трудили.
ФЕМА: То је особита фела, господине; од десет година, како сам први пут голубове запатила, имам овај пар, и све за највећу господу пилиће чувам.
АДВОКАТ: Благодарим, благодарим; метните ји тамо код фуруне. Тако, тако. Сад дођите ближе. Шта желите од мене?
ФЕМА: Знате, господине, ја имам процес с Аницом Вулетином.
АДВОКАТ: Дакле parѕ 9. Хм? То је куриозно.
ФЕМА: Ја се чудим како сте се ње преватили, господине, та нит ће вам та штогод платити, нит ће вам рећи фала ни бог да прости. То је поган и несрећа од жене, цео се комшилук на њу тужи, где год дође оће да је прва да све надговори, канда је другима језик мати спредала. И муж кукавац није од ње миран, пребија га јадног и преко и уздуж, па мисли тако и с другима радити, али виле ми је! пашће она мени шака.
АДВОКАТ (устане): Хо! хо! хо! protervіtaѕ е dono orta! Ја молим, шта желите од мене?
ФЕМА: Господине, малу ствар од вас. Ја знам колико ви можете у овом процесу, учините да га ја добијем, а вама јабука неће од моје стране увенути.
АДВОКАТ (поклони се): Благодарим, благодарим. Хе, хе! ко не би такој персони учинио ако је само могуће. Хм! Quod eѕt punctum eѕѕentіale? Сад ми све не пада на памет, а акта преврћати јест врло трудно, не бисте ми онако brevіter, накратко, о овом процесу известије дати могли?
ФЕМА: Та знам га, господине, канда је јуче било. Њено је дете рекло мојој девојки, да опрости ваше лице, копиле. Ја на то разљућена, виле га однеле, дочепам га за косе, нек докаже да је моје дете копиле; на које његова мати дотрчи као стрела, да ме угњави. Ја, фала богу, како ме створио, дочекам је, и добро издеветам. Сад шта сам ја крива, господине, што сам јача од ње била? Да нисам истукла ја њу, она би мене. Сад иште да јој бој платим — плаћали јој мртвој покров.
АДВОКАТ: Ствар је куриозна, треба млого штудирати.
ФЕМА: То је ништа, господине; ви сте фишкал, како ви напишете, тако остаје.
АДВОКАТ (иде по соби): Да, да, то је тако, хм, и није баш. Но зато ништа. Видите ли ово перо? Оно је гром за свакога? Идите ви сад кући И после по сата дођите, ја ћу међутим уредити да вам боље буде.
ФЕМА: Слатки господине, учините милост, ја нећу на вас заборавити, нисам ја Аница.
АДВОКАТ: На моју реч, немајте бриге, само немојте заборавити доћи до по сата, и том приликом онај — но, ви ме разумете.
ФЕМА: Разумем, господине, немајте бриге. Збогом.
АДВОКАТ: Слуга.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|