Политичка прошлост Хрвата 7
| ←< 6. глава | ПОЛИТИЧКА ПРОШЛОСТ ХРВАТА Писац: Васо Чубриловић |
8. глава >→ |
Смрћу Петра Кресимира IV 1074 пооштрава се борба између латинске и народне странке у Хрватској. Народна странка довела је на чело државо Петра Славца. Њега не хтеше признати знатан део великаша са севера и на позив Гргура VII, римског папе, нормански војвода Амико из Јужне Италије удари с војском на њега, потуче га 1075, зароби и одведе у Италију. За хрватског краља изабран је бан Панонске Хрватске Димитрије Звонимир. Он је дошао на власт захваљујући помоћи папе Гргура VII, али је зато признао његову врховну власт.
Папа Гргур VII био је најмоћнији човек, што је икад сео на престо св. Петра у Риму. Везујући реформу католичке цркве за тежње светског господства папинског, он је и у Хрватској као и у осталој Европи свога времена настојао да световну власт подвргне црквеној, од хрватског краља да направи свога вазала. Доводећи Звонимира на хрватски престо доводио је на управу Хрватске човека који ће испуњавати његове налоге. По папиној жељи Звонимир је као нормански савезник ратовао против Византије, у земљи је све више јачао страни утицај, а по жељи из Рима краљ се спремао на крсташки рат против Селџука на истоку. Краљева послушност према папској курији и отворено помагање латинског света, изазивало је незадовољство у хрватском народу. Ми немамо података шта се у то време све одигравало у Хрватској, али убиство Димитрија Звонимира на сабору на Книнском Пољу 1089 најбоље показује докле се тамо биле распалиле страсти међу странкама.
Звонимировом смрћу не престају унутрашње борбе у Хрватској. Насупрот, оне се још пооштравају и добијају судбоносни значај за хрватски народ уплитањем суседних држава. Римске папе, Венеција и Угарска имали су својих великих интереса у хрватским земљама. Како је расла трговинска и поморска снага републике св. Марка, освајајаћи пијаце по Средоземном Мору, тако је све више избијала жеља да буде господар јадранских обала. С друге стране, на обалама Драве појављује се млада угарска држава пуна експанзивне снаге и воље да прокрчи себи пут до мора.
До половине X века Мађари живе у својим ратничким логорима упадајући и пљачкајући по суседним земљама. После пораза код Аугзбурга 955, где је немачки цар Отон I учинио крај њиховим походима, они се смирују и стално настањују у равницама око Тисе и Дунава. С тим почиње стварање мађарске државе. Другу, велику прекретницу у историји мађарског народа чини њихово прелажење на хришћанство. Стефан I свети довршио је превођење свога народа на ову веру, приклонио се западној цркви, добио из Рима краљевску круну 1001 и с тиме га увео у круг западне цивилизације. Захваљујући томе Мађари нису пропали као други монголски освајачки народи, што дођоше у Европу идући за пленом. Он је ударио темеље једној јакој држави у средњем Подунављу која ће играти врло видну улогу и историји Средње и Југоисточне Европе.
Примањем хришћанства уведен у круг осталих културних народа Европе, мађарски народ и поред тога сачувао је освајачке нагоне и смисао за организацију државе, својствен свима монголским номадима. Са добром коњичком војском и јаком централном влашћу, која се наслањала од старине на моћно и добро организовано племство, Мађари су били још од почетка стварања своје државе опасни противници и способни за већа предузећа, но што би њихов број претпостављао. У току XI и XII века они постају такмац суседним великим силама Византији, Немачкој и кијевској Русији. Тад се ударају темељи држави круне светог Стевана. Један од првих и главних циљева им је избијање на море.
Димитрије Звонимир био је зет угарског краља Ладислава. После његове смрти, кад се у Хрватској новела борба око престола, Ладислав је сматрао за своје право да тражи хрватску круну за себе. Звонимирова удова а његова сестра Јелена помагала је брата у освајачким плановима. Захваљујући њој и њеној странци краљ Ладислав без борбе је заузео Панонску Хрватску, али пре но што је избио на моро, морао се вратити кући да брани властиту земљу од упада Кумана. У Панонској Хрватској остави свога синовца Алмоша.
Народ у Далматинској Хрватској, где је Византија поново преузела латинске градове, није био за туђу власт; за краља изабран је Петар од племена Свачића, али њега потуче на Петровој Гори нови угарски краљ Коломан 1097 . У битци погибе последњи хрватски краљ Петар. Мађарска војска продрла је на море и загосподарила целом хрватском државом.
И Коломан је као и Ладислав убрзо морао похитати на север да се бори са Русима у Галицији. Забављен на другим странама, он није могао довољно посветити бригу уређивању новоосвојених земаља, зато се тамо јављају нови покрети, који су Довели у питање угарске успехе. Венеција се бунила против нове силе на Јадрану и тражила далматинске градове. Немачки цар је приговарао, а ни Папи није било право. Све то имајући у виду Коломан је променио тактику према Хрватима и место да употреби силу покушао је лепим, преговорима. Тако је 1102 дошло до споразума између Коломана и дванаест хрватских племена.
Постоји читава литература о начину како је извршено спајање Хрватске с Угарском. Неки хрватски историчари, и то они старији, тврдили су да је хрватски народ добровољно изабрао угарског краља за свог владаоца. Том приликом да је направљена и нека врста уговора између Коломана и претставника хрватских племена. Тај уговор служио је доцније као основица за све државно-правне расправе између Угарске и Хрватске.
Мађарски писци, насупрот, тврде од XIX века на овамо да је Хрватска освојена мачем, уговор, сачуван у препису од краја XII и почетка XIV века није оригинал, па не може бити ни тачан.
Вез обзира био тај уговор тачан или не, он је одиграо своју велику улогу у историји угарско-хрватских односа и у развитку политичке мисли код Хрвата. Захваљујући чињеници да је Коломан доиста дао велике повластице хрватском народу 1102, да се крунисао у Биограду на Мору круном хрватских краљева, да су на челу самосталне државне управо у Хрватској стајали врло често принчеви краљевске крви, још од самог почетка угарске владе у Хрватској очувао се континуитет националне управе и државне хрватске свести. Кад се томе дода да су угарски краљеви током векова били забављени на све стране, да Мађари нису народ способан да на тако велике даљине врши јачи културни утицај, разумљиво је, онда, зашто се кроз векове заједничког живота очувала код Хрвата свест о културној и политичкој независности према Будиму.