Политичка прошлост Хрвата 29

Хрватски народ у почетку двадесетог века

У двадесети век улазе Хрвати са измењеном друштвеном структуром и са другим погледима на живот и будућност своје земље но што су их имали почетком XIX века. Племство је изгубило сваки политички и привредни утицај. Потиснути у позадину, осиромашени, они се у другој половини XIX века повлаче у своје старе курије, да живе животом прича Ђалскога или Крлежине породице Глембајеви.

У Хрватској је извршена демократизација јавног живота. Млада интелигенција са грађанством преузима воћство народа. Нови нараштаји и политички чиниоци у Хрватској унели су нове програме и политичке методе у политички живот Хрвата. Идеје француске револуције: слобода човека, слобода народа, још од 1848 главне су пароле свих политичких покрета у Хрватској. Из основа се мења и став према Пешти и Бечу. После стогодишње борбе Хрвата да се одбране од мађарске хегемоније, у њиховој души прекинута је вековна веза Угарске и Хрватске. Сви нови нараштаји су уверени да је немогућ компромис између њих и Мађара. Ни Бечу се више не верује. Његово држање од 1848 и 1868 показало је да династија нема смисла ни осећања за проблеме на Словенском Југу. Зато је цвет хрватске интелигенције у почетку XX века био исто толико антиаустриски, колико и антимађарски.

Већ смо истакли да се у току XIX века изграђују код Хрвата два политичка схватања, две политичке концепције, југословенска и хрватска. Куенов режим у Хрватској, Калајев у Босни и антијугословенски курс, уопште, који се заводи на Словенском Југу после 1878 деловали су отрежњавајући и на најокорелије аустрофиле међу Хрватима. Идеја српско-хрватске солидарности поново добија маха у Хрватској. Она ће довести до ријечке и задарске резолуције, до стварања српско-хрватске коалиције и до југословенског омладинског покрета пред велике догађаје у Европи и код нас 1908—1918.

У исто време, под отвореним покровитељством Беча и Пеште ради се и даље на тровању односа између Срба и Хрвата. Десно крило Старчевићеве странке права одвојило се још деведесетих година прошлога века под воћством др. Јосифа Франка и све до 1918 водиће неумољиву борбу против хрватско-српске сарадње, против Срба уопште. Франкова странка побијала је да постоји икаква сродност Срба и Хрвата и тврдила да је немогуће измирити српску и хрватску државну идеју. Она је прва у хрватске масе унела страх од Велике Србије, она је од великосрпске пропаганде направила страшило не само у Загребу, него и у Пешти и Бечу. Уметно појачавајући супротности које су се створиле између Срба и Хрвата под утицајем верске разлике. Франкова странка претстављала је код Хрвата посебан тип човека, уског схватања, нетрпељивог и неповерљивог и увек спремног да показује своју претерану лојалност према династији. У њеном програму мало је шта остало од некадашњег Старчевићевог револуционарног национализма. Она живи од потпиривања мржње против Срба, привидно се држи далеко од Пеште, али тим верније служи Бечу. Денунцирајући Србе код војске и династије да раде на разбијању Монархије, указујући на тежње Мађара за што већом самосталношћу, франковци су се трудили да докажу да су Хрвати највернији народ на Југу; стога династија има на њих да се ослони. Уједињење Хрватске, Славоније, Далмације, Босне и Херцеговине у једну управну јединицу било би најбоље јемство за њу да очува ове покрајине од велико-српске пропаганде. Тријалистички програм имао је у Хрватској у Франковој странци права свога најбољег заговорника.

У почетку XX века цео јавни живот Хрвата биће у знаку сукоба ова два схватања, југословенског и франковачког. До овог времена хрватско сељаштво било је највећим делом пасивни посматрач развитка политичких догађаја у хрватским земљама. Заостало, добрим делом неписмено, још под теретом феудалних обавеза, као у Босни и Херцеговини и неким крајевима Далмације, оскудно у земљи, као у Загорју, или још непривикло на живот слободног сељака, као у некадашњој Војној Граници, у кризи због увођења новчане привреде, оно није имало времена ни могућности да се бави јавним пословима. Без земље и посла код куће, сељаштво десетинама хиљада одлази сваке године у Америку на рад. Многи ће тамо пропасти, многи и остати, али они који се врате, донеће собом боље знање у пословању, ширењу слободарских схватања велике демократске републике с оне стране Атланског Океана. У ово доба, 1905, браћа Радићи, Антун и Стјепан, основаће хрватску сељачку странку. Овај први социјално-политички покрет међу хрватским сељацима неће доћи до израза за време Аустро-Угарске Монархије. Висок цензус изборног закона у Хрватској и Славонији одузимаће све до њене пропасти право гласа огромном делу хрватског сељаштва. Тек светски рат са својим социјално-политичким потресима и стварање наше државе са општим и тајним правом гласа, пружиће могућност хрватском сељаштву да искористи своју бројчану премоћ и створи најјачу хрватску странку.

У ово доба покушава и католичка црква да међу Хрватима створи свој политички покрет. У Босни и Херцеговини сарајевски надбискуп Штадлер, обилно помаган од окупационих власти, води своју прозелитистичку политику према православним и муслиманима, а код католика проповеда лојалност према династији и непомирљиву мржњу према Србима. Он је тамо по том питању играо исту улогу коју др. Франк у Хрватској и Славонији. Његов рад на буђењу националне свести код босанских Хрвата био је двосмислен, јер је то освешћавање стављао под надзор католичке хијерархије. У Далмацији, Хрватској и Славонији клерикализам није имао објективних услова за успех. И сувише је дуго католичка црква у тим земљама била идентификована са туђом влашћу и сувише је била везана са старим феудалним друштвом да би могла да очува или стекне нови политички утицај на народне масе. То тим пре, што је за Хрвате проблем односа са другим верама, православном и муслиманском, био од првокласне важности. Међутим, католичка црква никад није била спремна да у тим питањима прави компромисе. Тако је она, хтела не хтела, и код Хрвата постала протагониста свега што је конзервативно, уско национално и противник свих ширих концепција у решавању хрватског питања, а посебице југословенске.

Неки од најбољих духова католичке цркве међу Хрватима као Максимилијан Врховац, Јосип Јурај Штросмајер, Фрањо Рачки итд., дизали су се изнад уско верских схватања својих сталешких кругова и тежили да преко верских препрека изграде велику југословенску заједницу. Штросмајер је ишао и даље, па је покушао наћи неки компромис измећу истока и запада, православља н католичанства, верујући да је идеја словенске солидарности толико јака да може послужити као мост за спајање Византа и Рима. У почетку XIX века све је мање међу католичким свештеницима људи врсте Максимилијана Врховца и Штросмајера, одгојених на хуманитарним идејама рационализма XVIII века. Универзалистичке тенденције католичке цркве појачавају се у ово доба и посебице се обраћа пажња на одгајање свештенства у том духу. У хрватским земљама то је појачано и с тим што је она по сваку цену хтела да очува Аустрију као најјачу католичку велику силу. Зато свугде, па и тамо, иступа као противник идеје народности, проповеда лојалност према династији и оправданост опстанка Аустро-Угарске Монархије за све католичке народе у њој.

У ово доба Загреб је главно културно и политичко средиште свих Хрвата. Из њега долазе идеје и покрети за цео хрватски народ. Као веза измећу њега и босанских Хрвата служе многобројни школовани људи који су из Хрватске и Славоније отишли после 1878 као чиновници у Босну и Херцеговину. Зато и тамо, као и Далмацији, странке и политички покрети само су одраз партиско-политичке поделе у Хрватској и Славонији. Има разлике у толико, што је у Далмацији под утицајем мора и лаких веза са страним светом било више ширине, људи су мање уски и са ширим политичким видицима. Приморје ће дати Хрватима у XX веку људе најширих политичких концепција. У Босни, где се још живело у сенци сукоба вера, под утицајем окупаторских власти и цркве, политика ће се развијати у више уско верском, уско хрватском оквиру. Истина, фрањевци ће се трудити да ублаже, колико могу, верску оштрицу, што ју је ковао Штадлер са својом околином из сарајевског „Хрватског дневника“.

Видели смо да је етничка измешаност Срба и Хрвата још у самом почетку буђења националне свести код Хрвата нагонила њихове препородитеље да увек при решавању неког културног и националног проблема у Хрватској морају водити бригу о тој чињеници. Припајањем Војне Границе 1881, већим делом насељене Србима, још више је подигнут значај Срба за унутрашњу политику Хрватске и Славоније. Видели смо да се Куен добрим делом на њих наслањао владајући Хрватском 20 година. У почетку XX века онај велики национални замах, који почиње мећу Србима доласком краља Петра на престо Србије, присилиће и Хрвате да заузму став према тежњама Срба, да на рушевинама Турске и Аустрије изграде своју државу.