Политичка прошлост Хрвата 23

Извор: Викизворник

Хрвати у револуцији 1848 и 1849[уреди]

Европска револуција 1848—49 чини једну велику прекретницу у хрватској историји. До ње хрватски народ био је духовно разједињен, политички расцепкан, без изграђеног националног и културног програма. У самој Хрватској владало је још полуфеудално стање са кметским односима у селу, са политичком и друштвеном неједнакошћу. Хрватски сабор све до ове године је средњовековна установа, састављен од претставника сталежа и редова. Приватноправни односи уређују се по старом Вербецијевом трипартитуму. На свима важним положајима у војсци, управи и цркви седе племићи, у градовима се осећа дах старих средњовековних еснафа. У Далмацији, Загорје је неписмено, несвесно, али са здравом патријархалном културном основом. У Приморју незнатна италијанска мањина даје печат хрватској већини по градовима. И ту је сељак, као и у Хрватској, стегнут тешким феудалним обавезама. У Босни и Херцеговини тек ту и тамо појављује се по који фрањевац са ширим видицима и потсвесно тежи да својим националним нагонима даде јачи израз. Догађаји из бурних година 1848—49 мењају све из темеља.

Привидни мир, што су Европи осигурале конзервативне силе после победе над Наполеоном, одржао се са малим прекидима кроз читав један нараштај. Али за тих тридесет и три године, од 1815—1848, изменила се друштвена структура, тежње н схватања тадашње Европе. Почетак примене машине у производњи и измени добара, изграђивање велике индустрије, железница, пароброд, врши у привредном животу Европе дотле невиђен преокрет. Под ударцима новога времена стара феудална класа губи остатке своје моћи, а трећи сталеж, грађанство, преузима и привредно и политичко воћство народа. У привреди побеђује начело слободне утакмице, у политици начело народности и демократија.

Ове идеје и друштвено-политички покрети у првој половини XIX века деловали су неодољиво, јер су проистицали из самог друштвеног развитка тадашње Европе. Од њих се није могла да одбрани ни Аустрија Фрање I. Тако се испод крутог плашта полициског режима и у земљама Хабзбуршке Монархије спремали догађаји који ће потрести њоме из темеља, првипут пред Европом поставити њено питање и не скидати га до пропасти. Оно ће се појавити 1848—49 у тим оштријем облику, јер се задњих тридесет година из Беча није ништа урадило да би се нашло решење проблема које је XIX век поставио Монархији. Код других држава криза је дошла до израза у тражењу народних маса за друштвеним и политичким реформама, да се оствари народно уједињење итд. У Аустрији се све сабрало на гомилу. Државу је требало из темеља преуредити после 1815, и кад то није хтела да уради династија, покушали су сами народи.

Неколико година пред револуцију осећало се у Бечу да развој догађаја у Угарској може одвести и потпуном отцепљењу ове земље. Зато се колебљиви двор поново враћа политици помагања народа у Угарској против мађарског либералног покрета Лајоша Кошута. У Хрватској се 1845 поново дозвољава илирско име. Двор поново стаје на страну Хрвата у њиховој државноправној и језичној борби са Мађарима, а мађарони као мађарски експоненти у Хрватској не уживају више тако великих симпатија у Бечу. Он одобрава да се одузме право нижем племству у Хрватској да присуствује седницама Сабора, јер је склоно Мађарима. Народна странка решава 1845 да се изврши преуређење Хрватског сабора. У њега сада први пут, 300 година после досељавања, улазе и српско-православни епископи са митрополитом на челу као вирилни чланови. Вековне верске препреке што раздвајаше Хрвате и Србе у Хрватској и Славонији уклањају се и почиње прва хрватско-српска политичка сарадња. Радом на стварању самосталних културних установа народна странка се труди да даде хрватском народу оружје у руке за културну борбу. Већ се поставља захтев да се Хрватска издвоји из управне заједнице Угарске и да добије своју самосталну управу какву је имала од 1767 до 1771. У јесен 1847 дајући упутства својим делегатима за Заједнички сабор народна странка даје завршну реч у својој борби за језик пред револуцију 1848 проглашујући 23 октобра те године, да се на целом земљишту Хрватске и Славоније народни језик има да уведе као службени језик место латинског. Као уступак Мађарима Сабор је пристао да мађарски језик буде службени језик у заједничким пословима. То је било компромисно решење које је млади хрватски национализам пред револуцију 1848 нудио Мађарима. Они га нису прихватили, зато ће сукоб морати да се решава оружјем.

Мађарски либерали нису пристали на понуду из Загреба да хрватски језик буде службени језик у Хрватској и Славоонији а мађарски у Заједничком сабору. Понесени заносом тек пробуђене националне свести и славом старе државе св. Стевана, Кошут и другови су веровали да имају право да траже од свих народа Угарске, па и од Хрвата, да приме њихову теорију о једном угарском политичком народу, о једној управи и о једном мађарском језику. Зато одбијају предлоге Хрватског сабора и траже да се у три славонске жупаније уведе после шест година мађарски језик као службени, у Хрватској да се врати латински, а на свима зградама да се истакну мађарске заставе и мађарски државни грб. Било је то почетком: знамените 1848 и док се водила борба у Пожунском сабору око језичног питања, стигле су у Аустрију вести о фебруарској револуцији у Паризу.

Фебруарска револуција у Паризу 1848 раширила се у року од неколико недеља као какав пожар преко целе Европе. Свака земља имала је доста хране за овакве пожаре. Неки народи се дижу да извојују слободу човека, други теже социјалној прави, а народи Хабзбуршке Монархије поред једног и другог крећу се да извојују себи право самоопредељења. Већ у марту месецу немири су захватили престони град Беч. Изанђали државни апарат са престарелим и застарелим воћством, није ни покушао да даде отпора народном покрету. 13 марта 1848 напустио је положај канцелара, па после убрзо и Монархију, кнез Метерних, вођ европске реакције и оличење полициског режима у Аустрији. Његов пад био је знак за све народе у Монархији да се дижу. Они су се сви дигли, сваки истичући своја права, истављајући свој програм и постављајући своје захтеве. Кад се уђе у суштину свих тих стремљења појединих народа у Аустрији 1848 опажа се, колико су они били у ствари мало идејно везани за ту заједницу и како је династија била неспособна да у току владања од неколико векова над тим народима нађе икакву основу бар колико толико здраву, на којој би се могла изградити једна заједница држава и народа у средњем Подунављу. Нико није био задовољан, сви су се одрицали онога што је досад рађено и тражили корените реформе у свима правцима друштвеног и државног живота Монархије. И што је најважније, основне тежње свих тих народа ипак су у основи биле центрифугалне према заједници, тражећи, ако не потпуно отцепљење а оно што већа јемства за чување културне и политичке независности једни према другима а сви према централној влади у Бечу. Немци из Аустрије одлазе одушевљено на заједнички немачки Сабор у Франкфурт, први се одричу хабзбуршке државне идеје и показују у пролеће 1848 да је Немачки Рајх њихова права отаџбина. Тежња Немаца из Аустрије да себе, па преко тога и Аустрију, што уже вежу за идеју немачког националног уједињења и великог Немачког Рајха изазвала је реакцију код аустриских Словена. Као одговор на Франкфуртски сабор сазват је у Прагу 1848 Свесловенски конгрес. Још првих дана револуције Мађари истичу захтев да се Угарској даду сви атрибути суверене државе, а веза с осталим земљама хабзбуршким да буде само преко заједничке династије.

Сви ови захтеви претили су да разбију у комаде дело Марије Терезије и Јосифа II. Било је врло тешко дати свима народима што су тражили. То би уништило јединство државе, тако тешко изграђено задњих векова и поред тога, захтеви ових народа нису се међусобно слагали па били и супротни често пута. Немци су желели да Аустрија остане у саставу будућег великог Рајха и позивали се при том на начело народности, али су били одлучно против тога, да се исто начело примени и на аустриске Словене. Лајош Кошут и мађарски либерали позивају се на историска права круне св. Стевана и на право самоопредељења мађарског народа кад траже од Аустрије персоналну унију, али би запенили од беса кад би се Хрвати, Срби и остали народи Угарске позвали на та иста начела. Захваљујући, не својој снази или унутарњој кохезији, него управо овој несложности својих народа Аустрија ће успети да преброди кризу 1848—49.

Кад су стигле вести у Пожун о нередима у Бечу: Метерних збачен и побегао, цар Фердинанд укинуо цензуру и дао слободу штампе, под Кошутовим утицајем Угарски сабор постави захтеве Бечу: место сталешког сабора у Пожуну да се бира Народна скупштина, стварање мађарске независне владе, уставне слободе, укидање цензуре, општа амнестија политичких криваца, укидање сталешких повластица и на послетку, укидање кметских односа на селу. Слаби Фердинанд I попусти притиску побуњених Мађара и одобри њихове захтеве. Ослобођени Мађари спремали су се да угарској држави ударе свој печат.

Реформе Заједничког угарско-хрватског сабора дубоко су засецале у дотадашње друштвено уређење и државно-правни положај Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације. Стварањем парламенту одговорне независне угарске владе мењао се дотадањи однос Угарске према династији. Хрвати се начелно држе и даље мишљења да Хрватска није освојена него присаједињена Угарској и траже од Мађара оно исто, што су они добили од Беча: Краљ да именује једну од Угарске потпуно самосталну владу са пуковником Јосифом Јелачићем на челу као Баном; и они хоће слободу штампе, демократизацију Сабора, укидање кметских односа и организовање народне војске. И сад се понавља вечни захтев свих хрватских сабора да се Далмација, Река и Војна Граница припоје Хрватској.

Ови хрватски захтеви у марту 1848 добро су дошли бечком двору. Национално-револуционарни покрет код Мађара претио је да разбије јединство хабзбуршких земаља. Устали Хрвати били су згодно средство за обуздавање мађарских либерала. Зато је Беч 7 априла именовао Јосифа Јелачића за хрватског бана, поставио га за заповедника Војне Границе и дао му чин генерала. С тим се на Драви створио Лајошу Кошуту један озбиљан противник, с којим се тим више морало рачунати, што му је стајала на расположењу Војна Граница са неколико десетина хиљада одлично извежбаних војника. Да неприлика на југу буде Мађарима још већа, они су у пролеће те године дошли у сукоб и са Србима у Војводини. Кад није хтео признати посебан положај у Угарској Хрватској, која га је кроз векове имала, још мање је био спреман Кошут на попуштање Србима, кад су тражили стварање аутономне српске покрајине, Војводине. Мајски Народни сабор Срба из Војводине изабрао је митрополита Рајачића за српског патријарха, Стевана Шупљикца за српског војводу и послао депутацију у Беч да изнесе цару жеље српског народа. У Војводини почеће први оружани сукоб Мађара и других угарских народа.

Заједничка борба против Мађара зближила је Србе и Хрвате у Аустрији. Илирски покрет популаризовао је код Хрвата идеју културне и политичке сарадње са Србима. Савременије схватање националних проблема узима маха и код Срба ових година. Тако је дошло до тога да патријарх Рајачић, дотле нечувена ствар, врши у Загребу инсталацију бана Јелачића. Срби и Хрвати утврђују у пролеће 1848 линије заједничке политике, које ће се држати све до свршетка рата са Мађарима 1849.

Поставши баном Јелачић је и против цареве воље у Хрватској стварно почео да врши онакву власт, какву су некад само имали стари хрватски банови. 19 априла 1848 он је једним расписом наредио свима властима у Хрватској и Славонији да убудуће имају слушати само његове наредбе. Народу је објавио прогласом како се задњим догађајима из темеља изменили односи између Хрватске и Угарске. Он ће се побринути да се ти односи убудуће ставе на здраве темеље у духу слободе, самосталности и једнакости.

Револуција и рат у Италији, буна у Бечу, нереди у Чешкој и Галицији, Мађари траже персоналну унију а већ су почели борбу са својим народима око државног уређења; такво је било стање у Аустрији у пролеће 1848. Колебљиви цар под притиском Мађара скида Јелачића 10 јуна са банског положаја, српска депутација у Бечу је рђаво примљена. И то је све половно, јер је војска на страни Јужних Словена и она задржава Јелачића на положају војног заповедника. Војска жели да преко Хрвата и Срба минира нову угарску самосталност, зато их и помаже. Захваљујући томе ослонцу Јелачић може да заузме одлучније држање према Мађарима. Он тражи од њих да се призна Хрватској самосталност у унутрашњој управи, а Србима Војводина. Мађари су то одбили и доле на југу у лето 1848 почиње по војвођанским равницама да се води прави рат између Срба и Мађара.

У самој Хрватској изводи се читав низ унутрашњих рефорама које ће темељно изменити старо стање ствари. По новом изборном закону уводи се опште изборно право за све писмене. По њему је изабрат концем маја нови Хрватски сабор, не сталежа и редова, него целог народа у Хрватској н Славонији. 19 јуна 1848 једна хрватска депутација под воћством Јелачићевим примљена је у Инсбурку од цара Фердинада. Она је тражила да се Аустрија преуреди на федеративној основи, где би свака земља имала свој сабор и своју владу, док би у самом Бечу постојало заједничко министарство рата, финансија и трговине. Ова влада била би одговорна Средишњем сабору у који ће поједине државе слати своје изасланике. У Хрватској би се обновила стара банска власт. Далмација би се сјединила са њом, а изградио би се ближи савез између Хрватске, словеначких земаља и српске Војводине. Војска би била подложна бану, службени језик у употреби народни.

Став Хрватског сабора према решавању проблема преуређења Аустрије био је за хрватске прилике потпуно нов. Дотад се Хрватска сматрала саставним делом Угарске. Позивајући се на историско право у односу на династију и државу као целину, Хрвати су све до илирског покрета чували у оквиру угарске државе свој посебан положај, али су према осталим деловима Монархије готово увек иступали заједно с Мађарима. Сад се полази са сасвим другог становишта. Тристогодишња хабзбуршка влада утврдила је осећање лојалности код хрватског народа према њој. Централистичке и мађаризаторске тежње пробуђеног мађарског национализма према Хрватској, опадање утицаја племства и победа нових идеја и у њој мењају задњих деценија став и расположење Хрвата према Угарској. Некадашње своје историско право поткрепљују сада и начелом народности. Све непомирљивије држање Мађара, посебице у језичном питању, одбија их од њих и гони у наручје династији, Зато више воле Беч него Пешту. Аустрија је у XIX веку имала скоро половину становништва словенског. Пробуђени мали словенски народи, угрожени једним делом од Немаца, другим од Мађара, веровали су још у ово доба да ће моћи наћи неко компромисно решење за све народе у Монархији. Ово решење ће омогућити сваком од њих несметан унутрашњи културни развитак, а династији и централној влади у Бечу дати толико моћи да би се Монархија могла и даље одржати као велика европска сила. Словенски народи у Аустрији траже 1848 њено уређење на федеративној основи. У том правцу и биће израђен на Кромержишком рајхстагу нови устав као компромисно решење између немачко-словенских тежњи у Аустрији. Својим одлукама и манифестом у јуну 1848 и Хрватски се сабор изјаснио за такво преуређење државе.

Тежња Хрвата да разбију стару Угарску и да њене народе повежу преко федеративних јединица, што непосредније за централну власт у Бечу, морала је наићи на велики отпор Мађара; они већ у ово доба раде на дуалистичком решавању државног проблема. Зато нису успели преговори Јелачићеви са угарском владом и рат је имао да реши будуће односе Угарске и Хрватске. У тим преговорима Јелачић је тражио од Мађара да признају заједничко министарство рата, финансија и вањских послова, право употребе хрватског језика у Заједничком сабору и испуњавање захтева Срба у Угарској.

У лето 1848 гомилале се хрватска и мађарска војска на Драви. Спремање за рат примљено је од Хрвата и Срба са великим одушевљењем. Истина, најбољи део граничарске војске ратовао је са Радецким у Италији, али ипак Јелачић се појави на Драви са лепом војском. 7 септембра објави он Мађарима прави рат, организова у Загребу владу и пође са 40.000 војника преко Драве. За то време и двор је дошао у отворен сукоб са Мађарима. Хрватима је сад било лакше. Ослањајући се на вољу легитимног владаоца, Јелачић је повео рат против бунтовних Мађара, али се тим мења и његова властита борба. Све док су Хрвати истицали своје захтеве према Мађарима позивајући се на начело народности, њихова борба је имала национално-револуционаран карактер. Али, од оног тренутка кад је бечки двор прогласио Мађаре као бунтовнике а Јелачића као извршиоца своје воље, он престаје бити вођ једног побуњеног народа и постаје оруђе у рукама аустриске реакције. Хрватски национално-револуционарни покрет 1848 почиње постепено да губи своју самосталност, да мења циљ и да постаје оруђе у рукама бечке политике против револуције. Колико је ово тачно, најбоље се види из тога, што је поход Јелачићев на Будим почео с тиме да се извојује слобода и самосталност хрватског народа према Угарској, а завршио тако да је његова војска отишла заједно са кнезом Виндишгрецом да угушује бечку револуцију. Доиста, у јесен 1848 хрватске су чете много допринеле да се та револуција угуши. И код Срба одиграо се сличан процес у Војводини. И тамо рат постепено губи онај значај који је имао у почетку. Мало по мало српско-хрватске револуционарне чете 1848 претварају се поново у послушне граничарске пукове, који слепо слушају наредбе својих старешина. Хрватска и српска револуција 1848—1849 пропала је пре мађарског Вилагоша. Она се угушила у недостатку унутрашње самосталности воћства, у незрелости маса и у невештини и претераној лојалности Јелачића и осталих граничарских официра.

И поред тога што се хрватска револуција 1848—1849 ликвидирала сама од себе а није постигла циљ, који је себи била поставила, она је створила ново стање ствари код Хрвата. Отсад неће бити бране хрватском националном препороду, убрзава се буђење свести, множе се културне везе међу појединим хрватским земљама и појачава отпор против страног надирања у њих. Рат са Мађарима ових година показао је да ће у будуће бити немогуће изграђивати угарско-хрватску заједницу на старим основима, да се ова два народа све више разилазе и ако не буде увиђавности и такта од стране Мађара, да може довести до потпуног разлаза. Српско-хрватска сарадња 1848 и 1849 дала је тако плодне резултате да ће моћи послужити као пример будућим нараштајима. Колебљиво држање Беча и бесавесно трговање династије са свим и свачим ових година, говорило је да је она изгубила унутрашњу равнотежу и да се на њу у будуће неће моћи много рачунати. Кад се после угушивања мађарске револуције заведе и у Хрватској Бахов апсолутизам, настаће још веће незадовољство и разочарење у политику династије. Ослобођење сељака од феудалних обавеза у Хрватској 1848 даће једну здраву привредну подлогу за стварање малог поседа у Хрватској. Истина, сељак неће бити потпуно задовољан решењем аграрног питања, тражиће, па и бунити се због тога, да се поделе велики поседи, али ће овај покрет бити угушен од стране воћства хрватског народа. Зато ће револуција 1848 и 1849 ипак у основи код Хрвата бити више национална, политичка.