Политичка прошлост Хрвата 19

Хрватски народ на почетку XIX века

Француска револуција пронела је кроз Европу на својим заставама неколико начела која ће деловати и на историју хрватског народа у XIX веку; начело народности, народне суверености и слободе човека. Велики догађаји, које ће нове идеје и нови национални покрети изазвати у Европи XIX века, неће моћи мимоићи ни Аустрију. Састављена од разних земаља средњег Подунавља, изграђена на полуфеудалним, полуаутократским основима, са својим застарелим схватањима о сталешким разликама, о владалачкој власти по милости Божјој, она је ушла у велике политичке и друштвене сукобе XIX века заостала и несређена. Заплашени новим снагама, што су се појавиле за француске револуције из дубине народних маса, и династија и сталежи на које се она ослањала, бојали су се икаквих рефорама, сузбијали су, докле су могли, сваку нову идеју. Тако је Аустрија од француске револуције на овамо постала кула конзерватизма и реакције. Буђење њених народа доводиће до све већих трвења и сукоба између њих и Беча. Што је династија улагала веће напоре да успори њихово освешћивање и културно-политичку еманципацију, утолико ће јаз између њих и ње бити дубљи. Деветнаести век, међу другим, поставио је и једно велико међународно питање, аустриско.

Хрватски народ ушао је у велике догађаје XIX века културно-политички разједињен. Све оне историске и геополитичке силе, што су још од стварања прве хрватске државе утицале на судбину овога народа и сад делују. Аустрија је држала Хрватску и Славонију. Ове земље још од 1102 везане су за круну св. Стевана н вековни живот са Маћарима деловао је на јачање угарско-хрватске државне заједнице. Свест о тој заједници била је врло јака и у најширим народним слојевима, посебице код нижег племства. Ту у Банској Хрватској изградио се тип политичког хрватског човека каквог често пута сусрећемо и данас. Вековима је везан за једну већу државну заједницу не правом освојења него споразумом уз чување стечених права и обичаја. Зато се навикао да у тој заједници игра улогу слабијег, стално у опасности да буде заскочен од свог јачег друга. Стога се ушанчује иза уговора, споразума, протокола, саборских одлука и научен је да брани свој политички индивидуалитет не мачем и крвљу него упорним преговарањима, пасивном резистенцијом и државоправним формулама. Код њега увек превлађује локално над општим, нема великих државних концепција. Пошто се код банског Хрвата државни живот вековима развијао у уском кругу повлашћених редова он је у почетку XIX века у основи недемократски, и ни мало социјалан.

Хрватско племство преживљује у то доба велику кризу: раскошан живот, рђаво управљање имањем уз продирање новчане привреде, учинили су да се већи део од њих давио у дуговима. Рђав одгој, слабе школе и бесциљно траћење времена, убијали су икакав јачи духовни рад. У државним службама замењују их од Марије Терезије на овамо школованији и способнији чиновници неплемићи, а у војсци позивни официри.

Потискивани на свима линијама они ће се упорно зашанчити иза својих средњовековних сталешких повластица, ометајући сваком рад на друштвеним и политичким реформама у својој земљи. Добар део после Марије Терезије се однародио. Они ће бити верне слуге и сигурно оруђе свакој династичкој политици у Хрватској све до 1918. Други ће под утицајем заједничког вековног живота с Угарском попримити мађарска схватања о јединству угарских земаља и бити вођи и претставници мађаронске политике у свом завичају. Трећи, последњи део, неће се одвајати од свога народа. Он ће бранити историска права Хрватске према Будиму и Бечу; штитећи културну независност хрватског народа против немачких и мађарских напада удариће основу националном препороду код Хрвата и с тим ће постати спона измећу старе, сталешке Хрватске, са њеним историско-политичким и државно-правним тежњама и новог, националног покрета мећу Хрватима XIX века, заснованог на начелу народности.

Од средњег века грађанство у Хрватској било је мешано, разног порекла. Пошто је та мешаност остала и у новије доба досељавањем странаца. у XIX век улазе Хрватска и Славонија без националне грађанске класе. Занати се налазе већином у рукама Немаца, а трговина у рукама Јевреја. У току XIX века убрзаће се тамо процес национализације градова.

Село у Хрватској после Јосифова ослобођења од кметства могло је лакше да размахне снагом. И даље повучено у себе, на најнижој социјалној лествици, оно у почетку XIX века не игра у Хрватској никакву политичку улогу. Без школа, културно заостало, вековима не суделујући у политичком животу своје земље, увек искоришћавано, оно није имало развијеног смисла и осећања за политичке борбе свога племства да би у оквиру Хабзбуршке Монархије према Будиму и Бечу очувало засебан положај Краљевине Хрватске и Славоније. Пошто је племство бранећи тај положај бранило и сталешку државу и своје повластице, сељак је душом у тој борби увек био на страни династије. Он никад није волео сталешку државу. Код њега нема националне свести, али има нешто једнако томе, жеља да очува своје обичаје, своје навике и да у живот свога народа, што му га је доносило ново време, унесе више расног и општечовечанског и свога сељачког него што су то уносили хрватски племићи. Проћи ће цео XIX век, а он неће доћи до израза. Његово време наступиће тек у XX веку.

Тешко је било стање хрватског народа у млетачкој Далмацији. Под утицајем млетачке власти од неколико векова приморски градови почели су поново да попримају италијанску боју. Та италијанизација приморских градова створила је поново од њих једно моћно оружје за културно и национално-политичко разбијање Хрвата у Приморској Хрватској. Иако је тај италијанашки слој у приморским градовима био прилично танак, културни престиж великог италијанског народа с друге стране Јадрана стајао им је иза лећа, а заосталост хрватског залеђа у Далматинској Загори била је тако велика, да се није могло ни помишљати на озбиљнију културну утакмицу. Зато ће приморски градови давати упоран отпор народном препороду у XIX веку и дуго времена остављати утисак да нису наши него италијански.

Видели смо да је турско освојење из темеља изменило етнички састав становништва некадање Далматинске Хрватске. Старо чакавско становништво потиснуто је на острва и узак појас приморја, а динарски штокавац преплавио је целу унутрашњост. Измешан са насељеницима, дошлим из старих српских земаља, хрватски ће Динарац имати с њим исти језик, одело, обичаје, песму. Раздваја их само вера. Код њега је слаба традиција старе хрватске државе, национална свест је тек у повоју и он улази у XIX век као део оне велике југословенске масе патријархалне културе, али још национално политички неосвешћен. На тој физички снажној и етнички експанзивној раси почиваће снага хрватска у Далматинској Хрватској и наћи се повољни услови за изграђивање модерног хрватског национализма.

Најтежи је био положај Хрвата почетком XIX века под Турцима у Босни и Херцеговини. Вековима уништавани и прогоњени, они су напустили читаве пределе, где се досељавају Срби или су се повукли у неприступачне крајеве средње Босне. Захваљујући ускочкој акцији из Приморја успели су да очувају своју већину у западној Херцеговини и њој суседној Босни. У средњој Босни језгро су им били стари фрањевачки манастири, Фојница, Сутјеска, Крешево и Олово. Иначе, живе растурени по свој Босни и Херцеговини. Без унутрашње повезаности и динамике коју Србима даје и у Босни светосавска црква и неманићка државна традиција, под великим утицајем свога свештенства, испаћени и заплашени вековним прогонима, бројно су најслабији од све три вероисповести у Босни и Херцеговини.

Расељавањем старог чакавског становништва из предела измећу Врбаса и Уне нестало је тамо и традиција на некадашњу хрватску државу, ако је шта било и остало после освајања босанских владара у XIII и XIV веку. Католици у средњој Босни, потомци старих босанских рудара, после муслимана имају најбоље очувану босанску традицију. Ни становништво западне Босне и Херцеговине, слично оном из Далматинске Загоре, нема традиције, али и оно има све услове за брзо освешћивање. И ту језик, ношња, обичаји и песма код католика слабо се шта разликује од оног код православних; и њихово наречје, штокавско и ијекавско, послужиће као разлог да и Хрвати приме Вуков правопис и да се тако добија један српско-хрватски књижевни језик.

Слабе културне везе за време турског господства са западним земљама, па и са Римом, учиниле су да је католичка црква у хрватским земљама некадањег Отоманског Царства добила више национално обележје. Већ смо нагласили да су босански фрањевци били, и данас остали, наш најнационалнији католички ред. Они су очували католицизам па с тим и хрватство у нашим земљама под Турцима. Фрањевци су и поред тога што су дали хрватском национализму јаку верску црту, унели у њега и велике национално-културне вредности.

Такав је био хрватски народ у почетку XIX века: културно разједињен, политички неуједначен, етнички разбијен н подељен међу три државе. Међутим, оне силе које су вековима тежиле да преко хрватских земаља прокрче себи пут истоку или западу или од мора на континент или из Паноније на Јадранско Море н даље су деловале. Одозго са севера спуштала се Балкану као претстража германизма Хабзбуршка Монархија. Од Јосифа II на овамо она отворено ради на ширењу културно-политичког утицаја немачког у хрватским земљама. С друге стране, Мађари, народ са којим су Хрвати вековима живели у државној заједници, теже да мађаризацијом од етнички мешане Угарске створе национално и политички јединствену државу. Венеција је у приморју умрла (концем XVIII века), али ће се као њена наследница појавити уједињена Италија. Турско Царство љуљало се и узмицало са Балкана.

Први српски устанак 1804 до 1813 означавао је и ново доба за балканске народе. Стварањем кнежевина Србије и Црне Горе, српски народ је ушао у XIX век са јасним циљем пред собом, борба за ослобођење и уједињење. Необично велика духовна повезаност свих Срба долази до израза већ у ово доба. Њихова тежња да остваре своје уједињење путем стварања националне државе засецала је дубоко у живот хрватског народа. Као јаке мањине у Хрватској, Славонији и Далмацији а као релативна већина у Босни и Херцеговини, Срби су за хрватску историју још од XVI века на овамо били један моћан културно-политички чинилац. Сад распадањем Турске и њиховом борбом да изграде своју државу у коју су желели да увуку и један део хрватских земаља, они су у вековној борби око тих земаља између Немаца, Мађара и Италијана претстављали једног новог за Хрвате врло важног чиниоца.

Такав је био спољашњи и унутрашњи положај хрватског народа на почетку XIX века кад почињу борбе народа и држава око власти у његовим земљама. Видећемо како ће се он определити.