Покојник/Предигра
(Укусно намештена соба код Марића.)
I
ПАВЛЕ, МАРИЈА
МАРИЈА (собарица, старица, долази споља.): Господине, један господин, каже позван је.
ПАВЛЕ (за сточићем заривен у једну књигу):А да, нека уђе!
МАРИЈА (оде на врата и пропушта агента).
ПАВЛЕ (Марији): Идите, јавите госпођи!
МАРИЈА (оде лево).
II
ПАВЛЕ, I АГЕНТ
ПАВЛЕ: Ако се не варам, ви сте из Управе града?
ПРВИ АГЕНТ: Да, на ваш позив...
ПАВЛЕ (немарно): Ствар, додуше, није тако трагична, али моја жена, у првоме узбуђењу, одмах је позвала полицију. (спази Рину на вратима) Уосталом, ево моје жене, она ће вам објаснити.
III
РИНА, ПАВЛЕ, I АГЕНТ
РИНА (у елегантној јутарњој хаљини): Господин је од полиције?
ПРВИ АГЕНТ: Да, госпођо!
РИНА: Не бих имала шта да вам објасним: код нас се ноћас десила крађа.
ПРВИ АГЕНТ: Можете ли ми рећи што ближе?
ПАВЛЕ: Рећи ћу вам ја. Моја жена и ја били смо синоћ у позоришту. Када смо се после једанаест вратили, прошли смо кроз ову собу — овде је одмах наша соба за спавање — и, колико сам ја видео, све је било у реду. Јутрос, међутим, затекао сам овај сточић, који је иначе закључан, отворен и у њему све испреметано, као што видите.
ПРВИ АГЕНТ (прилази женском сточићу за писање, на коме је једна фиока извучена и предмети у њој испретурани): Иначе, ништа друго само то?
РИНА: Да, само то!
ПРВИ АГЕНТ: Дозволите, ко је први опазио?
ПАВЛЕ: Ја се најраније будим у кући, посао ми је такав, излазим рано на грађевину — дакле, прошао сам овуда и случајно ми је пало у очи. Пробудио сам одмах жену и она је телефонирала полицији.
ПРВИ АГЕНТ (разгледа сточић): Фиока је очигледно насилно отворена. Знате ли ми рећи шта је украдено?
ПАВЛЕ: То је сточић моје жене, она ће то знати.
РИНА: Ја овде држим мој мали накит и скитнице, обичне тоалетне ситнице. Имам увек ту и по две-три стотине динара мојега ручног новца, и све је ту, чак и новац је ту. Разбијена је само ова мала касета, која је иначе закључана и у којој држим своја писма. Из ње је, види се, украден један део писма.
ПРВИ АГЕНТ: Значи, дакле, да није користољубље посреди. Утолико пре не бих могао рећи да је провалник дошао споља. Имате ли млађе у кући?
РИНА: Имамо девојку, али у њу не сумњам, то је једна честита старица већ толико година код нас.
ПРВИ АГЕНТ (домишља се): Можете ли ми рећи јесу ли само извесна и нарочита писма украдена, или је... ?
РИНА (збуњена): Боже мој... ја не знам... за мене су сва подједнако важна има међу њима девојачких, интимних...
ПРВИ АГЕНТ (пошто је мало размислио посматрајући и једно и друго): Ако је по вољи, ја могу повести званичну истрагу, али, ако дозволите, мислим да је боље не давати ствари шири значај но што је има.
ПАВЛЕ и РИНА (ћуте).
ПРВИ АГЕНТ: Све што се може констатовати то је да ово обијање није из користољубља и да провалник није дошао споља он је у кући. Ја мислим да у даље констатације не треба ни улазити. Ја вас молим да ме ослободите. Госпођо, господине! (оде)
IV
ПАВЛЕ, РИНА
ПАВЛЕ (задубљен поново у књигу).
РИНА (пошто је бацила један презрив поглед на Павла, полази у своју собу на вратима се задржава, окреће, наглашавајући): Полицијски агент је констатовао да је крадљивац у кући.
ПАВЛЕ: Да, чуо сам!
РИНА (оде у своју собу).
V
ПАВЛЕ, МАРИЈА
ПАВЛЕ (дигне главу и погледа за њом кад види да је она затворила врата, одлази телефону, узима телефонску књигу и тражи известан број).
МАРИЈА (долази): Надзорник грађевине.
ПАВЛЕ: Аљоша? Нека уђе.
МАРИЈА (пропушта Аљошу, а сама оде)
VI
АЉОША, ПАВЛЕ
ПАВЛЕ: Шта је Аљоша? Је ли тамо све у реду?
АЉОША: Да, господин инжењер!
ПАВЛЕ: Је ли повећан број на земљаним радовима?
АЉОША: Да. Узео сам шест радника више.
ПАВЛЕ: Цемент се превози?
АЉОША: Да, господин инжењер.
ПАВЛЕ: А што си напустио посао?
АЉОША: Ја чекао вас тамо, мислим доћи ћете као обично, као свако јутро, па кад нисте дошли...
ПАВЛЕ: А јесам ли вам потребан?
АЉОША (збуњено): Ја мислио ви дођете, па кад нисте дошли...
ПАВЛЕ: Говорите дакле шта је зашто сте ме чекали?
АЉОША: Господин инжењер! Ја вама много благодаран, бескоњечно благодаран. Ви били мој отац, добри, великодушан отац. Пре три године ви мене примили у службу...
ПАВЛЕ: Али нашто толико благодарности! Ви сте добар раденик задовољан сам са вама па свршена ствар.
АЉОША: И зато мене жал, неизмерно је ти и ја се бојим да вас не увредим. То не бих хтео, не бих хтео да вас увредим.
ПАВЛЕ: Чудно ми изгледате, Аљоша. Ви као да би хтели нешто да ми кажете, па не смете? Да писте незадовољни платом?
АЉОША: Ах, не, господине!
ПАВЛЕ: Да нам није тежак посао?
АЉОША: Не, не, не!
ПАВЛЕ: Дакле, шта је?
АЉОША: Дошао сам да вам благодарим за све што сте за мене учинили и да вас замолим да примите мој отказ.
ПАВЛЕ: Отказ? Нашли сте боље место?
АЉОША: Не то. Ни за боље место, њу за бољу плату не оставим, али, али...
ПАВЛЕ: Онда сте болесни?
АЉОША (врти главом не подижући очи): Њет!
ПАВЛЕ: Но, па реците шта је?
АЉОША: Ја морам, ја морам да вам кажем, ја не могу да од вас кријем. (пауза, ломи се и најзад диже главу) Ви знате моју Лидочку?
ПАВЛЕ: Вашу госпођу?
АЉОША: Да!
ПАВЛЕ: Чини ми се да сам је видео једанпут кад је долазила к вама на грађевину. Колико се сећам, лепа и пријатна женица.
АЉОША: Она мене оставила.
ПАВЛЕ: Напустила вас?
АЉОША: Да. Био је ту певач, оперски певач, Писерковски.
ПАВЛЕ: Рус?
АЉОША: Не Рус, Пољак. Он је гостовао овде...
ПАВЛЕ: Он вам је одвео жену?
АЉОША: Она мени казала много воли њега, не може без њега. Казала ми збогом, ја плакао, она отишла.
ПАВЛЕ: То је скоро било?
АЉОША: Пре три месеца!
ПАВЛЕ: Још пре три месеца? Но па то је довољно времена ви сте се извесно досад измирили са таквим стањем?
АЉОША: Не, господин инжењер, ја љубим Лидочку, ја много љубим Лидочку.
ПАВЛЕ: Али кад она вас не воли?
АЉОША (уздише).
ПАВЛЕ: Не разумем зашто тога ради отказујете хоћете ли да отпутујете за њом?
АЉОША: Не то. Ја не хоћу да јој кварим срећу она тако срећна тамо са њим. Зашто да јој кварим срећу?
ПАВЛЕ: А мислите да је срећна?
АЉОША: Да, она мени пише, пише да је срећна, ал' опет ја морам да помогнем.
ПАВЛЕ: Новчано.
АЉОША: А не има, има она. Али, јел' дозволите да вам прочитам писмо које сам јуче од ње добио?
ПАВЛЕ: А одакле пише?
АЉОША: Из Берлина. Он там има ангажман
ПАВЛЕ: А шта вам пише?
АЉОША (развије писмо): Пише руски.
ПАВЛЕ: Разумећу толико.
АЉОША (чета): »Миљенки мој... « (застиди се) Опростите, то нежност...
ПАВЛЕ: Читајте само!
АЉОША (чита): »Мње здјес очењ харашо, ја савсем счастљива.« (говори) Счастљива, то је срећна. (чита) »Дорогој мој Андрјуша, каждим дњем бољше мења љубит.« (говори) Он је сваки дан све више воли. (чита) »Он очењ ласковиј ко мне смотрит на мења как на образ.« (говори) Чува је као икону. (чита) »Ја счастљива, ја счастљивејшаја женчина на свјетје.« (говори) Она најсрећнија жена на свету. (чита) »Мојо счастије одно обстојатељство тревожит.«
ПАВЛЕ: То не могу да разумем.
АЉОША: Каже, њеној срећи само једно смета. (чита) »Ја знају што ти свјо времја думајеш око мне.« (говори) Зна да ја стално мислим на њу.(чита) »Јесли би и ти не думал обо мње, мојо счастије било би в двојне бољше.«
ПАВЛЕ: Кад ви не би мислили на њу, она би била двапут срећнија.
АЉОША: Да! (чита) »3делај одолженије, престањ думат обо мње, етим зделајеш мења счастљивејшеј женшчиној на свјете.«
ПАВЛЕ: Ако престанете мислити на њу, учинићете да буде најсрећнија жена на свету.
АЉОША (чита): »До гроба љубашчаја тебја Лидочка.«
ПАВЛЕ: Дакле, шта у ствари хоће та жена која вас до гроба воли?
АЉОША: Хоће да ја не мислим на њу.
ПАВЛЕ: Но, па то јој можете учинити. Пишите јој да више нећете мислити на њу.
АЉОША: Не могу, не могу! Ја не могу да не мислим на њу ја хоћу да је начиним најсрећнијом женом на свету. Зашто да не буде срећна? Не можемо ни ја ни она да будемо срећни, па нека бар она буде, нека она буде.
ПАВЛЕ: Па како ви то мислите учинити је срећном?
АЉОША: Ја тек морам мислити на њу. Ја њу љубљу. Ја морам мислити на њу... мртав нећу мислити.
ПАВЛЕ: Како мртав?
АЉОША: Ја написал њој.
ПАВЛЕ: Шта сте јој написали?
АЉОША: Ја написал кад ово писмо примиш, мене ће покриват таласи Дунава и тада нећу више мислити на тебе.
ПАВЛЕ Шта говорите, човече какви таласи, какав Дунав?
АЉОША: Ја так написал.
ПАВЛЕ: Јесте ли ви такво писмо написали?
АЉОША: Да, и зато сам дошао да се вама извиним, да се опростим, да вам благодарим.
ПАВЛЕ: Шта ви то говорите, Аљоша?
АЉОША (вади из џепа папире): Ово су наплаћени рачуни за песак са превозом, ово је нов уговор са цигљарем, потпмеан је, ово су признанице за плаћене уредске таксе, ово је ваша грађевинска легитимација !Ја коју сте ми дали због лицитације...
ПАВЛЕ (прекида га): Задржите си, Аљоша, све те папире, код вас, не иде се тако у смрт како ви то замишљате. Зар се за љубав жене која вас је изневерила иде у смрт? Напротив, баш у том случају ваља живети, ваља постојати. Ако јој успавате савест, смејаће се вашој смрти не мој Аљо ла, не иде се у смрт за љубав неверне жене.
АЉОША: Не могу!
ПАВЛЕ: Не смете бити тако слаби.
АЉОША (хтео би да опонира).
ПАВЛЕ (прекида га): Неће бити то само то писмо. Аљоша, код вас се сабрало и много других мутних осећања, а четири месеца напорног рада на грађевини изморили у вам живце. Има ту и мало носталгије за завичајем. Док је била крај нас Лидочка, испуњавали сте душу осећајима према њој остали сте сада усамљени, празне душе и наишла је опет носталгија и испунила је. Све је то врло разумљиво и, верујте, све се то да преболети.
АЉОША (врти главом поричући): Њет!
ПАВЛЕ: Слушајте ви мене, Аљоша, човек се подаје женским ћудима бива то и биће. Сви смо ми слаби, али не дотле да тим људима жртвујемо и своју судбину. То само малодушници чине, а ми то не смемо бити. Зар се у случају буре бродоломник мирно предаје таласима? Не, он граби појас за спасавање и хита обали да стане ногом на чврсто тле! Верујте, то је код вас, као што вам рекох, умор живаца, разочарање и носталгија. Слушајте, Аљоша, ослобађам вас данас рада, па и сутра одморите се!
АЉОША (одбијајући): Ах!
ПАВЛЕ: Слушајте ви мене проведите се мало, разведрите се и све ће то проћи. Знам, немате излишних пара. (вади из буђелара) Ево вам 500 динара.
АЉОША (буни се):Али, господин инжењер.
ПАВЛЕ: Сматрајте то као хонорар за прековремени рад морате то примити! (трпа му у џеп) Па идите, идите у »Руску лиру«, у »Казбек« или... шта ја знам како се све зову ти ваши локали. Идите тамо, наћи ћете своје другове, слушаћете балалајке и чућете песму вашег завичаја и... заплакаћете можда, али те сузе лече душу, верујте, лече је. Тако учините и видећете како ће све то проћи.
АЉОША: Њет, господине.
ПАВЛЕ: Ви отуда са севера, иако вас не греје довољно сунце, некако сте мекани, топлије сте душе, сањалице сте. Ми нисмо, ми смо трезвенији и, ако хоћете, отпорнији смо. Зато послушајте мој савет видећете касније да је био умешан.
АЉОША: (бранећи се сам од себе): Не могу, не могу!
ПАВЛЕ: Послушајте ме ипак, Аљоша!
АЉОША: Ја њој писал.
ПАВЛЕ: Но, па? Будите мртви за њу.
АЉОША (одричући): Ах!
ПАВЛЕ: Бар ме данас послушајте, па ако вас не прође то расположење, ако и сутра останете при тој одлуци, онда ваша судбина биће јача од вас, ја вас не могу зауставити. Хоћете ли да ме послушате бар данас? (пружи му руку)
АЉОША (погледа га у очи и безвољно му даје руку).
ПАВЛЕ: Тако, тако! Идите мало у друштво, разведрите се! (погледа га) Чекајте, не можете такав. Ви немате мало бољи капут? Тај је исцепан и прљав, не можете такав ићи. (хоће да пође у собу)
АЉОША: Не, господин инжењер, не, не, не! Већ аде срамота све на мени је од вас, и капут, и кошуља, и ципеле, не, више не!
ПАВЛЕ: Та оставите молим вас! (оде у собу и враћа се носећи један бољи капут) Тако, скините то!
АЉОША: Не так, бога ради!
ПАВЛЕ: Та скините то, кад вам кажем!
АЉОША (скине).
ПАВЛЕ (помаже му да обуче нови): Тако! Тако! Пребаците те папире, пребаците их! А свој капут? Па, може можда још послужити тамо на грађевини. Но, сад већ изгледате као човек који може пристати у свако друштво. 'Ајде сад, тако како сам вам рекао. Сутра кад се сретнемо, видећете како ћете већ другачије гледати на живот.
АЉОША (увијајући свој стари капут, из којега је пренео папире умотане у новине): Само знате, ја сам писал... (одлази)
VII
ПАВЛЕ, РИНА
ПАВЛЕ (враћа се и завирује најпре на врата где је Рина, па као да је опазио нешто или чуо покрет, одлази брзо месту где је у почетку читао књигу, седа и привидно се задубљује у књигу).
РИНА (долази из своје собе обучена за излаз, упућује се излазним вратима, и не осврће се ни једним погледом на Павла).
ПАВЛЕ (кад она ишчезне, дигне главу, после извесне паузе диже се и звони).
VIII
МАРИЈА, ПАВЛЕ
ПАВЛЕ: Госпођа је отишла?
МАРИЈА: Да!
ПАВЛЕ: Слушајте, ма ко да ме тражи, нисам код куће. Разумете ли?
МАРИЈА: Разумем!
IX
ЉУБОМИР, ИСТИ
ЉУБОМИР (у том тренутку појављује се на вратима носећи једну велику књигу): Је ли слободно?
ПАВЛЕ (мало збуњено и отежући): Да, да, изволите! Уђите!
ЉУБОМИР (осећајући нелагодност коју је изазвао посетом): Ја нисам имао намеру да вас узнемиравам; хтео сам само да предам ову позајмљену књигу девојци, али је нисам нашао. Извините молим вас, изгледа да нисам у подесан час дошао. (остави књигу на сто)
ПАВЛЕ: Не кажем да сте у најсрећнији час дошли, али то не мења ништа за свога младог пријатеља ја имам увек времена и расположења. (Марији) Идите!
МАРИЈА (оде).
Х
ЉУБОМИР, ПАВЛЕ
ЉУБОМИР: Тако ми је непријатно. (хоће да пође) Ако дозвољавате.
ПАВЛЕ: Та останите кад вам кажем. Затекли сте ме у једном тренутку узбуђења... Уосталом, можда је то баш добро што сте дошли ја... мени је потребан у овом тренутку пријатељ ја имам потребе у овоме тренутку да с ким проговорим. Седите, молим вас!
ЉУБОМИР (седајући): Радовао бих се кад бих вам могао бити од користи.
ПАВЛЕ: За онога који пати и искрено саучешће је од користи.
ЉУБОМИР (изненађено): Како... Ви патите?
ПАВЛЕ (тргне се): Не, не патим... Па ипак, зашто се заваравати, ипак патња је то! (потресено) Младићу, моја жена ме вара! (тргне се, јер му се учини непромишљено што је поверио то једном младом човеку, ућути и хода узбуђено.)
ЉУБОМИР (са изненађењем прати га погледом).
ПАВЛЕ (најзад осети потребу да се оправда и стане пред Љубомиром): Ја не знам зашто сам вама то малочас поверио, али... тако, наишли сте, прек сте наишли, а ја сам имао потребу да гласно кажем оно што ме гуши од јутрос.
ЉУБОМИР: Не жалите што сте ми се поверили, пријатељу сте поверили. Моје обавезе према вама нису тако обичне ви знате колико вас ценим и поштујем. Био бих срећан када бих вас могао утешити бар.
ПАВЛЕ: У сваком случају свака је утеха илузорна личи на изјаву саучешћа које се породици умрлог указује.
ЉУБОМИР: Па... ипак. Можда све то није тако, можда су вам само зли људи дошапнули ружне ствари!
ПАВЛЕ: Да, дошапнули су, то је истина, и ја сам преко тих шапутања прелазио, али... (вади из џепа хрпу писама) Ово су писма њеног љубавника извршио сам разбојничку провалу и покрао сам их. Шапутања су само наговештавала неверство, али ми нису казала и име заводника, а оно је ту, ту је у мојим рукама, ту је његово име! (грчевито гужва у песници писма) Ту је!
ЉУБОМИР (осећајући се нелагодно, слеже раменима).
ПАВЛЕ (увек узбуђен): Ту је, али ја не смем, немам храбрости да завирим! Бојим се, потврдиће се моје слутње, а то би било ужасно. То би било поразно. Бојим се, бојим се истине није ли зар боље побећи од истине? Довољно је већ тежак ударац што знам да ме вара? (бори се) Па ипак, мучи ме, мучиће ме, мучило би ме кроз живот. Зашто не бих испио до дна чашу горчине која ми је намењена? (отвара писмо и загледа потпис нов наступ узбуђења) Јесте, он Је! Слутио сам, слутио сам...
ЉУБОМИР (прилази му): Умирите се! Стишајте се! Све те ствари у првоме тренутку изгледају страшније.
ПАВЛЕ: Мој друго из детињства, мој школски друг, мој ортак у предузећу, мој нераздвојни пријатељ....
ЉУБОМИР: Господин Мозаковић!
ПАВЛЕ: Да, он, он! Ах, како је то подло, како је то одвратно!
ЉУБОМИР (пауза, неодважно): И шта мислите сад чинити?
ПАВЛЕ: Шта? То се и сам питам. Питам се, а не умем да се одлучим.
ЉУБОМИР: Свакако не мислите... ?
ПАВЛЕ: Отерати жену осветити се заводнику? Ах, то не! Али шта? Да бих донео одлуку, ваља ми најпре преболети, јер, ипак, ја сам волео ту жену, ваља ми преболети то!
ЉУБОМИР: Ја вас потпуно разумем, али нисам кадар и не припада ми саветовати вас.
ПАВЛЕ: Бојим се да у овом тренутку узбуђења не донесем пренагљену одлуку. Да ми је да се осамим, да се повучем, да размислим.
ЉУБОМИР: Кад бисте отпутовали где на дан-два?
ПАВЛЕ: Кад бих отпутовао? То би можда најбоље било. (кратко размишљање) Тако ћу учинити, отпутоваћу.
ЉУБОМИР: На два-три дана.
ПАВЛЕ: Не знам на колико, не знам ни куда у непознатом правцу, на неодређено време. Немам засад јасне намере, али осећам потребу да се уклоним, да се удаљим, да се осамим, да преболим. Да не бих донео пренагљену одлуку, једини је начин да побегнем сам од себе. Хвала вам, пријатељу, ви сте ми дали добар савет.
ЉУБОМИР: Ако вам је потребна каква моја услуга?
ПАВЛЕ (сети се): Да, добро поменусте, могли бисте ми учинити једну услугу.
ЉУБОМИР: Молим!
ПАВЛЕ (вади из портфеља пасош): Да пођете из ових стопа и да ми визирате пасош за иностранство. (прелиставајући пасош) Гле, каква срећна околност! Пасош је визиран пре шест недеља, када сам помишљао ићи на сајам. Та виза још важи. То је добро, то је врло добро! (враћа пасош у портфе.)
ЉУБОМИР (хоће да пође): Ја ћу вас оставити.
ПАВЛЕ (пружајући му руку): Рачунам на вашу дискрецију. (сети се и тргне руку) Чекајте, сетио сам се овога часа једне велике услуге, коју бисте ми могли учинити.
ЉУБОМИР: Молим!
ПАВЛЕ (оде у другу собу па се отуд враћа са једним волуминозним свежњем рукописа везаних између картона, по облику фасцикула). Ово је, млади пријатељу, моја највећа драгоценост. Седам пуних година ја радим ово научно дело из области хидрографије, радим га са вером да ће учинити нарочити утисак у научном свету.
ЉУБОМИР: Зар се и том граном технике бавите?
ПАВЛЕ: Да, архитекта, грађевински инжењер... али, мене је одувек врло занимала хидрографија и у слободним часовима бавио сам се њоме. Хидрографски проблем то је општечовечански проблем три четвртине глобуса најизразитијег земљишта покривено је мочварама, плитким водама и воденим талозима, а пренасељеност изазива тешке кризе и поремећаје у животу народа! Ја сам покушао чак да поставим у хидрографији и нове методе. Ја вам све то казујем да вам укажем на значај овога дела и шта оно за мене представља. Тај рукопис мирно почива у фиоци мога стола, под кључем али... овога часа ме обузе једна слутња неће ли се моја жена, у моме одсуству, послужити истим методом којим сам се ја послужио према њој провалити фиоку на моме столу и претраживати га. Она неће наћи ништа што би желела, али можда баш због тога неуспеха, у бесу, у срџби, у пакости, а знајући колико ја ценим овај рукопис, може доћи на паклену мисао да из освете извуче Један, два, три листа.
ЉУБОМИР: Ах!
ПАВЛЕ: О, у пакосноме бесу жене су кадре да учине најнеразмршенија дела. Ја бих хтео да обезбедим овај рукопис поверавам га вама.
ЉУБОМИР (изненађен поверењем): О, господине!
ПАВЛЕ (даје му га): Поверавам га вама знате му вредност па ћете га умети чувати.
ЉУБОМИР: Будите уверени, чуваћу га као очи у глави.
ПАВЛЕ: Тако, а сад збогом!
ЉУБОМИР: Збогом! (оде)
XI
ПАВЛЕ (сам, зове телефоном): Ало... Ало! Радић и Тодоровић? Ко је на телефону? То сте ви, господине Петре? Овде инжењер Марић. Хтео сам да вас обавестим да извесно време нећу бити овде међутим, кроз два дана је рок вашем потраживању. Обратите се дакле моме ортаку господину Новаковићу он овлашћено потписује фирму као и ја, а текући је рачун на фирми... да, да, обратите се њему.
XII
МАРИЈА, ПАВЛЕ
МАРИЈА (долази): Господин Новаковић.
ПАВЛЕ (тргне се и узруја): Он?
МАРИЈА: Ја сам рекла да ви...
ПАВЛЕ: Не, не, нека уђе, пустите га!
МАРИЈА (повлачи се).
XIII
НОВАКОВИЋ. ПАВЛЕ
НОВАКОВИЋ (наилази врло љубазно): Добар дан, био сам на грађевини, па видим нема те. Рекох да ниси што слаб, те дођох...
ПАВЛЕ (једва се савлађује): Ниси ти био на грађевини нити си помислио да сам ја слаб, већ те је моја жена послала овамо. Дошла ти је малочас хитно и саопштила ти да сам ја извршио провалу и да је ваша заједничка тајна откривена. Послала те, извесно, да испиташ ситуацију.
НОВАКОВИЋ: О каквим ти то тајнама говориш! Ја то не разумем.
ПАВЛЕ (приближи му се и унесе у лице): Неваљалче!
НОВАКОВИЋ (увређено): Шта то значи?
ПАВЛЕ: Значи да си ти неваљалац и нитков!
НОВАКОВИЋ: Ја не дозвољавам да тако са мном говориш!
ПАВЛЕ: Имаш право, и ја увиђам да би с тобом требало другаче говорити, али... уздржавам се и проговорићемо већ! Дајем ти реч да ћемо проговорити!
НОВАКОВИЋ (пошто се мало приближио): Па добро, Павле, говоримо отворено о ствари.
ПАВЛЕ: Ако ти мислиш да је то отворен разговор што ћеш ми учинити признање, онда се вараш. Мени твоје признање није потребно.
НОВАКОВИЋ: Не признање, али можда оправдање.
ПАВЛЕ: Зар неваљалство има оправдања?
НОВАКОВИЋ: Ти си несумњиво у праву, увређен си, угрожено ти је самољубље.
ПАВЛЕ: Част!
НОВАКОВИЋ: Самољубље!
ПАВЛЕ: Нека је дакле и самољубље, али откуд ти, откуд теби право да ми га разараш?
НОВАКОВИЋ: Боже мој, Павле, зар ти ниси кадар трезвеније да гледаш на живот? То је живот, такав је живот! Тако је то откако је света и века. Ти си заузет пословима, одлазиш у рану зору на грађевину, ручаш с ногу, враћаш се с вечери уморан, па и такав сав се посвећујеш књизи и некаквим паучним радовима. Ниси кадар да посветиш жени ни неколико љубазних речи. Жена међутим млада, коли живот, захтева пажњу, усрдност.
ПАВЛЕ: И то ће све постићи разарајући брак, и то ће све постићи срамном сарадњом мога друга, пријатеља у послу.
НОВАКОВИЋ: Ја или ко други, то не мења ствар. Ја сам случајно имао довољно времена; имао сам можда и начина да јој укажем пажњу...
ПАВЛЕ: И довољно подлости да заборавиш на све обзире.
НОВАКОВИЋ: Не видим зашто тебе то све толико узбуђује? Има случајева са којима се човек мора мирити у животу. Упорство у оваквом случају је право дивљаштво...
ПАВЛЕ (плане гневом на овај цинизам, одјури и отвара врата, дохвати столицу и замахне њоме): Напоље! Напоље!
НОВАКОВИЋ (полазећи): Дивљаштво, зар не?
ПАВЛЕ: Напоље!
НОВАКОВИЋ (удаљава се).
XIV
ПАВЛЕ, МАРИЈА
ПАВЛЕ (пошто се стиша од узбуђења, звони).
МАРИЈА (улази).
ПАВЛЕ: Марија, спремите рубље, одвојите оно плаво одело и све друго што је потребно.
МАРИЈА: Хоће господин на пут?
ПАВЛЕ: Да!
МАРИЈА: На дужи пут?
ПАВЛЕ (нервозно): Откуда ја то знам?
МАРИЈА: Питам због кофера, 'оћу ли онај већи или... ?
ПАВЛЕ: Немојте ниједан, не треба ли! Нећу ниједну марамицу да изнесем из ове куће... Не треба ми!
МАРИЈА: Како господин жели.
ПАВЛЕ: Не треба ми ништа. Идите, зваћу вас!
МАРИЈА (одлази).
XV
ПАВЛЕ, РИНА
ПАВЛЕ (један тренутак размишља, затим извади из џепа сва покрадена писма, згужва их и баци са одвратношћу на под).
РИНА (долази и упућује се право њему стаје пред њим, али без храбрости и онога поноса који је раније имала): Ја бих хтела, Павле, да се објасним с тобом.
ПАВЛЕ: Жалим, али ја немам за то довољно времена ја овога часа путујем.,
РИНА: Куда?
ПАВЛЕ: У неодређеном правцу.
РИНА: На дуже време?
ПАВЛЕ: То не знам, али боље рачунати на дуже, на врло дуго време.
РИНА (престрављено): Значи ли то...?
ПАВЛЕ (полазећи): То значи да ја путујем. {оде нагло, залупнувши врата за собом и не осврћући се)
РИНА (сагледав сад тек сву истину цикне за њим): Павле! (клоне у столицу крај излазних врата и зајеца..)
Завеса