Pokojnik/Predigra
(Ukusno nameštena soba kod Marića.)
I
PAVLE, MARIJA
MARIJA (sobarica, starica, dolazi spolja.): Gospodine, jedan gospodin, kaže pozvan je.
PAVLE (za stočićem zariven u jednu knjigu):A da, neka uđe!
MARIJA (ode na vrata i propušta agenta).
PAVLE (Mariji): Idite, javite gospođi!
MARIJA (ode levo).
II
PAVLE, I AGENT
PAVLE: Ako se ne varam, vi ste iz Uprave grada?
PRVI AGENT: Da, na vaš poziv...
PAVLE (nemarno): Stvar, doduše, nije tako tragična, ali moja žena, u prvome uzbuđenju, odmah je pozvala policiju. (spazi Rinu na vratima) Uostalom, evo moje žene, ona će vam objasniti.
III
RINA, PAVLE, I AGENT
RINA (u elegantnoj jutarnjoj haljini): Gospodin je od policije?
PRVI AGENT: Da, gospođo!
RINA: Ne bih imala šta da vam objasnim: kod nas se noćas desila krađa.
PRVI AGENT: Možete li mi reći što bliže?
PAVLE: Reći ću vam ja. Moja žena i ja bili smo sinoć u pozorištu. Kada smo se posle jedanaest vratili, prošli smo kroz ovu sobu — ovde je odmah naša soba za spavanje — i, koliko sam ja video, sve je bilo u redu. Jutros, međutim, zatekao sam ovaj stočić, koji je inače zaključan, otvoren i u njemu sve ispremetano, kao što vidite.
PRVI AGENT (prilazi ženskom stočiću za pisanje, na kome je jedna fioka izvučena i predmeti u njoj ispreturani): Inače, ništa drugo samo to?
RINA: Da, samo to!
PRVI AGENT: Dozvolite, ko je prvi opazio?
PAVLE: Ja se najranije budim u kući, posao mi je takav, izlazim rano na građevinu — dakle, prošao sam ovuda i slučajno mi je palo u oči. Probudio sam odmah ženu i ona je telefonirala policiji.
PRVI AGENT (razgleda stočić): Fioka je očigledno nasilno otvorena. Znate li mi reći šta je ukradeno?
PAVLE: To je stočić moje žene, ona će to znati.
RINA: Ja ovde držim moj mali nakit i skitnice, obične toaletne sitnice. Imam uvek tu i po dve-tri stotine dinara mojega ručnog novca, i sve je tu, čak i novac je tu. Razbijena je samo ova mala kaseta, koja je inače zaključana i u kojoj držim svoja pisma. Iz nje je, vidi se, ukraden jedan deo pisma.
PRVI AGENT: Znači, dakle, da nije koristoljublje posredi. Utoliko pre ne bih mogao reći da je provalnik došao spolja. Imate li mlađe u kući?
RINA: Imamo devojku, ali u nju ne sumnjam, to je jedna čestita starica već toliko godina kod nas.
PRVI AGENT (domišlja se): Možete li mi reći jesu li samo izvesna i naročita pisma ukradena, ili je... ?
RINA (zbunjena): Bože moj... ja ne znam... za mene su sva podjednako važna ima među njima devojačkih, intimnih...
PRVI AGENT (pošto je malo razmislio posmatrajući i jedno i drugo): Ako je po volji, ja mogu povesti zvaničnu istragu, ali, ako dozvolite, mislim da je bolje ne davati stvari širi značaj no što je ima.
PAVLE i RINA (ćute).
PRVI AGENT: Sve što se može konstatovati to je da ovo obijanje nije iz koristoljublja i da provalnik nije došao spolja on je u kući. Ja mislim da u dalje konstatacije ne treba ni ulaziti. Ja vas molim da me oslobodite. Gospođo, gospodine! (ode)
IV
PAVLE, RINA
PAVLE (zadubljen ponovo u knjigu).
RINA (pošto je bacila jedan prezriv pogled na Pavla, polazi u svoju sobu na vratima se zadržava, okreće, naglašavajući): Policijski agent je konstatovao da je kradljivac u kući.
PAVLE: Da, čuo sam!
RINA (ode u svoju sobu).
V
PAVLE, MARIJA
PAVLE (digne glavu i pogleda za njom kad vidi da je ona zatvorila vrata, odlazi telefonu, uzima telefonsku knjigu i traži izvestan broj).
MARIJA (dolazi): Nadzornik građevine.
PAVLE: Aljoša? Neka uđe.
MARIJA (propušta Aljošu, a sama ode)
VI
ALjOŠA, PAVLE
PAVLE: Šta je Aljoša? Je li tamo sve u redu?
ALjOŠA: Da, gospodin inženjer!
PAVLE: Je li povećan broj na zemljanim radovima?
ALjOŠA: Da. Uzeo sam šest radnika više.
PAVLE: Cement se prevozi?
ALjOŠA: Da, gospodin inženjer.
PAVLE: A što si napustio posao?
ALjOŠA: Ja čekao vas tamo, mislim doći ćete kao obično, kao svako jutro, pa kad niste došli...
PAVLE: A jesam li vam potreban?
ALjOŠA (zbunjeno): Ja mislio vi dođete, pa kad niste došli...
PAVLE: Govorite dakle šta je zašto ste me čekali?
ALjOŠA: Gospodin inženjer! Ja vama mnogo blagodaran, beskonječno blagodaran. Vi bili moj otac, dobri, velikodušan otac. Pre tri godine vi mene primili u službu...
PAVLE: Ali našto toliko blagodarnosti! Vi ste dobar radenik zadovoljan sam sa vama pa svršena stvar.
ALjOŠA: I zato mene žal, neizmerno je ti i ja se bojim da vas ne uvredim. To ne bih hteo, ne bih hteo da vas uvredim.
PAVLE: Čudno mi izgledate, Aljoša. Vi kao da bi hteli nešto da mi kažete, pa ne smete? Da piste nezadovoljni platom?
ALjOŠA: Ah, ne, gospodine!
PAVLE: Da nam nije težak posao?
ALjOŠA: Ne, ne, ne!
PAVLE: Dakle, šta je?
ALjOŠA: Došao sam da vam blagodarim za sve što ste za mene učinili i da vas zamolim da primite moj otkaz.
PAVLE: Otkaz? Našli ste bolje mesto?
ALjOŠA: Ne to. Ni za bolje mesto, nju za bolju platu ne ostavim, ali, ali...
PAVLE: Onda ste bolesni?
ALjOŠA (vrti glavom ne podižući oči): Njet!
PAVLE: No, pa recite šta je?
ALjOŠA: Ja moram, ja moram da vam kažem, ja ne mogu da od vas krijem. (pauza, lomi se i najzad diže glavu) Vi znate moju Lidočku?
PAVLE: Vašu gospođu?
ALjOŠA: Da!
PAVLE: Čini mi se da sam je video jedanput kad je dolazila k vama na građevinu. Koliko se sećam, lepa i prijatna ženica.
ALjOŠA: Ona mene ostavila.
PAVLE: Napustila vas?
ALjOŠA: Da. Bio je tu pevač, operski pevač, Piserkovski.
PAVLE: Rus?
ALjOŠA: Ne Rus, Poljak. On je gostovao ovde...
PAVLE: On vam je odveo ženu?
ALjOŠA: Ona meni kazala mnogo voli njega, ne može bez njega. Kazala mi zbogom, ja plakao, ona otišla.
PAVLE: To je skoro bilo?
ALjOŠA: Pre tri meseca!
PAVLE: Još pre tri meseca? No pa to je dovoljno vremena vi ste se izvesno dosad izmirili sa takvim stanjem?
ALjOŠA: Ne, gospodin inženjer, ja ljubim Lidočku, ja mnogo ljubim Lidočku.
PAVLE: Ali kad ona vas ne voli?
ALjOŠA (uzdiše).
PAVLE: Ne razumem zašto toga radi otkazujete hoćete li da otputujete za njom?
ALjOŠA: Ne to. Ja ne hoću da joj kvarim sreću ona tako srećna tamo sa njim. Zašto da joj kvarim sreću?
PAVLE: A mislite da je srećna?
ALjOŠA: Da, ona meni piše, piše da je srećna, al' opet ja moram da pomognem.
PAVLE: Novčano.
ALjOŠA: A ne ima, ima ona. Ali, jel' dozvolite da vam pročitam pismo koje sam juče od nje dobio?
PAVLE: A odakle piše?
ALjOŠA: Iz Berlina. On tam ima angažman
PAVLE: A šta vam piše?
ALjOŠA (razvije pismo): Piše ruski.
PAVLE: Razumeću toliko.
ALjOŠA (četa): »Miljenki moj... « (zastidi se) Oprostite, to nežnost...
PAVLE: Čitajte samo!
ALjOŠA (čita): »Mnje zdjes očenj harašo, ja savsem sčastljiva.« (govori) Sčastljiva, to je srećna. (čita) »Dorogoj moj Andrjuša, každim dnjem boljše menja ljubit.« (govori) On je svaki dan sve više voli. (čita) »On očenj laskovij ko mne smotrit na menja kak na obraz.« (govori) Čuva je kao ikonu. (čita) »Ja sčastljiva, ja sčastljivejšaja ženčina na svjetje.« (govori) Ona najsrećnija žena na svetu. (čita) »Mojo sčastije odno obstojateljstvo trevožit.«
PAVLE: To ne mogu da razumem.
ALjOŠA: Kaže, njenoj sreći samo jedno smeta. (čita) »Ja znaju što ti svjo vremja dumaješ oko mne.« (govori) Zna da ja stalno mislim na nju.(čita) »Jesli bi i ti ne dumal obo mnje, mojo sčastije bilo bi v dvojne boljše.«
PAVLE: Kad vi ne bi mislili na nju, ona bi bila dvaput srećnija.
ALjOŠA: Da! (čita) »3delaj odolženije, prestanj dumat obo mnje, etim zdelaješ menja sčastljivejšej ženščinoj na svjete.«
PAVLE: Ako prestanete misliti na nju, učinićete da bude najsrećnija žena na svetu.
ALjOŠA (čita): »Do groba ljubaščaja tebja Lidočka.«
PAVLE: Dakle, šta u stvari hoće ta žena koja vas do groba voli?
ALjOŠA: Hoće da ja ne mislim na nju.
PAVLE: No, pa to joj možete učiniti. Pišite joj da više nećete misliti na nju.
ALjOŠA: Ne mogu, ne mogu! Ja ne mogu da ne mislim na nju ja hoću da je načinim najsrećnijom ženom na svetu. Zašto da ne bude srećna? Ne možemo ni ja ni ona da budemo srećni, pa neka bar ona bude, neka ona bude.
PAVLE: Pa kako vi to mislite učiniti je srećnom?
ALjOŠA: Ja tek moram misliti na nju. Ja nju ljublju. Ja moram misliti na nju... mrtav neću misliti.
PAVLE: Kako mrtav?
ALjOŠA: Ja napisal njoj.
PAVLE: Šta ste joj napisali?
ALjOŠA: Ja napisal kad ovo pismo primiš, mene će pokrivat talasi Dunava i tada neću više misliti na tebe.
PAVLE Šta govorite, čoveče kakvi talasi, kakav Dunav?
ALjOŠA: Ja tak napisal.
PAVLE: Jeste li vi takvo pismo napisali?
ALjOŠA: Da, i zato sam došao da se vama izvinim, da se oprostim, da vam blagodarim.
PAVLE: Šta vi to govorite, Aljoša?
ALjOŠA (vadi iz džepa papire): Ovo su naplaćeni računi za pesak sa prevozom, ovo je nov ugovor sa cigljarem, potpmean je, ovo su priznanice za plaćene uredske takse, ovo je vaša građevinska legitimacija !Ja koju ste mi dali zbog licitacije...
PAVLE (prekida ga): Zadržite si, Aljoša, sve te papire, kod vas, ne ide se tako u smrt kako vi to zamišljate. Zar se za ljubav žene koja vas je izneverila ide u smrt? Naprotiv, baš u tom slučaju valja živeti, valja postojati. Ako joj uspavate savest, smejaće se vašoj smrti ne moj Aljo la, ne ide se u smrt za ljubav neverne žene.
ALjOŠA: Ne mogu!
PAVLE: Ne smete biti tako slabi.
ALjOŠA (hteo bi da oponira).
PAVLE (prekida ga): Neće biti to samo to pismo. Aljoša, kod vas se sabralo i mnogo drugih mutnih osećanja, a četiri meseca napornog rada na građevini izmorili u vam živce. Ima tu i malo nostalgije za zavičajem. Dok je bila kraj nas Lidočka, ispunjavali ste dušu osećajima prema njoj ostali ste sada usamljeni, prazne duše i naišla je opet nostalgija i ispunila je. Sve je to vrlo razumljivo i, verujte, sve se to da preboleti.
ALjOŠA (vrti glavom poričući): Njet!
PAVLE: Slušajte vi mene, Aljoša, čovek se podaje ženskim ćudima biva to i biće. Svi smo mi slabi, ali ne dotle da tim ljudima žrtvujemo i svoju sudbinu. To samo malodušnici čine, a mi to ne smemo biti. Zar se u slučaju bure brodolomnik mirno predaje talasima? Ne, on grabi pojas za spasavanje i hita obali da stane nogom na čvrsto tle! Verujte, to je kod vas, kao što vam rekoh, umor živaca, razočaranje i nostalgija. Slušajte, Aljoša, oslobađam vas danas rada, pa i sutra odmorite se!
ALjOŠA (odbijajući): Ah!
PAVLE: Slušajte vi mene provedite se malo, razvedrite se i sve će to proći. Znam, nemate izlišnih para. (vadi iz buđelara) Evo vam 500 dinara.
ALjOŠA (buni se):Ali, gospodin inženjer.
PAVLE: Smatrajte to kao honorar za prekovremeni rad morate to primiti! (trpa mu u džep) Pa idite, idite u »Rusku liru«, u »Kazbek« ili... šta ja znam kako se sve zovu ti vaši lokali. Idite tamo, naći ćete svoje drugove, slušaćete balalajke i čućete pesmu vašeg zavičaja i... zaplakaćete možda, ali te suze leče dušu, verujte, leče je. Tako učinite i videćete kako će sve to proći.
ALjOŠA: Njet, gospodine.
PAVLE: Vi otuda sa severa, iako vas ne greje dovoljno sunce, nekako ste mekani, toplije ste duše, sanjalice ste. Mi nismo, mi smo trezveniji i, ako hoćete, otporniji smo. Zato poslušajte moj savet videćete kasnije da je bio umešan.
ALjOŠA: (braneći se sam od sebe): Ne mogu, ne mogu!
PAVLE: Poslušajte me ipak, Aljoša!
ALjOŠA: Ja njoj pisal.
PAVLE: No, pa? Budite mrtvi za nju.
ALjOŠA (odričući): Ah!
PAVLE: Bar me danas poslušajte, pa ako vas ne prođe to raspoloženje, ako i sutra ostanete pri toj odluci, onda vaša sudbina biće jača od vas, ja vas ne mogu zaustaviti. Hoćete li da me poslušate bar danas? (pruži mu ruku)
ALjOŠA (pogleda ga u oči i bezvoljno mu daje ruku).
PAVLE: Tako, tako! Idite malo u društvo, razvedrite se! (pogleda ga) Čekajte, ne možete takav. Vi nemate malo bolji kaput? Taj je iscepan i prljav, ne možete takav ići. (hoće da pođe u sobu)
ALjOŠA: Ne, gospodin inženjer, ne, ne, ne! Već ade sramota sve na meni je od vas, i kaput, i košulja, i cipele, ne, više ne!
PAVLE: Ta ostavite molim vas! (ode u sobu i vraća se noseći jedan bolji kaput) Tako, skinite to!
ALjOŠA: Ne tak, boga radi!
PAVLE: Ta skinite to, kad vam kažem!
ALjOŠA (skine).
PAVLE (pomaže mu da obuče novi): Tako! Tako! Prebacite te papire, prebacite ih! A svoj kaput? Pa, može možda još poslužiti tamo na građevini. No, sad već izgledate kao čovek koji može pristati u svako društvo. 'Ajde sad, tako kako sam vam rekao. Sutra kad se sretnemo, videćete kako ćete već drugačije gledati na život.
ALjOŠA (uvijajući svoj stari kaput, iz kojega je preneo papire umotane u novine): Samo znate, ja sam pisal... (odlazi)
VII
PAVLE, RINA
PAVLE (vraća se i zaviruje najpre na vrata gde je Rina, pa kao da je opazio nešto ili čuo pokret, odlazi brzo mestu gde je u početku čitao knjigu, seda i prividno se zadubljuje u knjigu).
RINA (dolazi iz svoje sobe obučena za izlaz, upućuje se izlaznim vratima, i ne osvrće se ni jednim pogledom na Pavla).
PAVLE (kad ona iščezne, digne glavu, posle izvesne pauze diže se i zvoni).
VIII
MARIJA, PAVLE
PAVLE: Gospođa je otišla?
MARIJA: Da!
PAVLE: Slušajte, ma ko da me traži, nisam kod kuće. Razumete li?
MARIJA: Razumem!
IX
LjUBOMIR, ISTI
LjUBOMIR (u tom trenutku pojavljuje se na vratima noseći jednu veliku knjigu): Je li slobodno?
PAVLE (malo zbunjeno i otežući): Da, da, izvolite! Uđite!
LjUBOMIR (osećajući nelagodnost koju je izazvao posetom): Ja nisam imao nameru da vas uznemiravam; hteo sam samo da predam ovu pozajmljenu knjigu devojci, ali je nisam našao. Izvinite molim vas, izgleda da nisam u podesan čas došao. (ostavi knjigu na sto)
PAVLE: Ne kažem da ste u najsrećniji čas došli, ali to ne menja ništa za svoga mladog prijatelja ja imam uvek vremena i raspoloženja. (Mariji) Idite!
MARIJA (ode).
H
LjUBOMIR, PAVLE
LjUBOMIR: Tako mi je neprijatno. (hoće da pođe) Ako dozvoljavate.
PAVLE: Ta ostanite kad vam kažem. Zatekli ste me u jednom trenutku uzbuđenja... Uostalom, možda je to baš dobro što ste došli ja... meni je potreban u ovom trenutku prijatelj ja imam potrebe u ovome trenutku da s kim progovorim. Sedite, molim vas!
LjUBOMIR (sedajući): Radovao bih se kad bih vam mogao biti od koristi.
PAVLE: Za onoga koji pati i iskreno saučešće je od koristi.
LjUBOMIR (iznenađeno): Kako... Vi patite?
PAVLE (trgne se): Ne, ne patim... Pa ipak, zašto se zavaravati, ipak patnja je to! (potreseno) Mladiću, moja žena me vara! (trgne se, jer mu se učini nepromišljeno što je poverio to jednom mladom čoveku, ućuti i hoda uzbuđeno.)
LjUBOMIR (sa iznenađenjem prati ga pogledom).
PAVLE (najzad oseti potrebu da se opravda i stane pred Ljubomirom): Ja ne znam zašto sam vama to maločas poverio, ali... tako, naišli ste, prek ste naišli, a ja sam imao potrebu da glasno kažem ono što me guši od jutros.
LjUBOMIR: Ne žalite što ste mi se poverili, prijatelju ste poverili. Moje obaveze prema vama nisu tako obične vi znate koliko vas cenim i poštujem. Bio bih srećan kada bih vas mogao utešiti bar.
PAVLE: U svakom slučaju svaka je uteha iluzorna liči na izjavu saučešća koje se porodici umrlog ukazuje.
LjUBOMIR: Pa... ipak. Možda sve to nije tako, možda su vam samo zli ljudi došapnuli ružne stvari!
PAVLE: Da, došapnuli su, to je istina, i ja sam preko tih šaputanja prelazio, ali... (vadi iz džepa hrpu pisama) Ovo su pisma njenog ljubavnika izvršio sam razbojničku provalu i pokrao sam ih. Šaputanja su samo nagoveštavala neverstvo, ali mi nisu kazala i ime zavodnika, a ono je tu, tu je u mojim rukama, tu je njegovo ime! (grčevito gužva u pesnici pisma) Tu je!
LjUBOMIR (osećajući se nelagodno, sleže ramenima).
PAVLE (uvek uzbuđen): Tu je, ali ja ne smem, nemam hrabrosti da zavirim! Bojim se, potvrdiće se moje slutnje, a to bi bilo užasno. To bi bilo porazno. Bojim se, bojim se istine nije li zar bolje pobeći od istine? Dovoljno je već težak udarac što znam da me vara? (bori se) Pa ipak, muči me, mučiće me, mučilo bi me kroz život. Zašto ne bih ispio do dna čašu gorčine koja mi je namenjena? (otvara pismo i zagleda potpis nov nastup uzbuđenja) Jeste, on Je! Slutio sam, slutio sam...
LjUBOMIR (prilazi mu): Umirite se! Stišajte se! Sve te stvari u prvome trenutku izgledaju strašnije.
PAVLE: Moj drugo iz detinjstva, moj školski drug, moj ortak u preduzeću, moj nerazdvojni prijatelj....
LjUBOMIR: Gospodin Mozaković!
PAVLE: Da, on, on! Ah, kako je to podlo, kako je to odvratno!
LjUBOMIR (pauza, neodvažno): I šta mislite sad činiti?
PAVLE: Šta? To se i sam pitam. Pitam se, a ne umem da se odlučim.
LjUBOMIR: Svakako ne mislite... ?
PAVLE: Oterati ženu osvetiti se zavodniku? Ah, to ne! Ali šta? Da bih doneo odluku, valja mi najpre preboleti, jer, ipak, ja sam voleo tu ženu, valja mi preboleti to!
LjUBOMIR: Ja vas potpuno razumem, ali nisam kadar i ne pripada mi savetovati vas.
PAVLE: Bojim se da u ovom trenutku uzbuđenja ne donesem prenagljenu odluku. Da mi je da se osamim, da se povučem, da razmislim.
LjUBOMIR: Kad biste otputovali gde na dan-dva?
PAVLE: Kad bih otputovao? To bi možda najbolje bilo. (kratko razmišljanje) Tako ću učiniti, otputovaću.
LjUBOMIR: Na dva-tri dana.
PAVLE: Ne znam na koliko, ne znam ni kuda u nepoznatom pravcu, na neodređeno vreme. Nemam zasad jasne namere, ali osećam potrebu da se uklonim, da se udaljim, da se osamim, da prebolim. Da ne bih doneo prenagljenu odluku, jedini je način da pobegnem sam od sebe. Hvala vam, prijatelju, vi ste mi dali dobar savet.
LjUBOMIR: Ako vam je potrebna kakva moja usluga?
PAVLE (seti se): Da, dobro pomenuste, mogli biste mi učiniti jednu uslugu.
LjUBOMIR: Molim!
PAVLE (vadi iz portfelja pasoš): Da pođete iz ovih stopa i da mi vizirate pasoš za inostranstvo. (prelistavajući pasoš) Gle, kakva srećna okolnost! Pasoš je viziran pre šest nedelja, kada sam pomišljao ići na sajam. Ta viza još važi. To je dobro, to je vrlo dobro! (vraća pasoš u portfe.)
LjUBOMIR (hoće da pođe): Ja ću vas ostaviti.
PAVLE (pružajući mu ruku): Računam na vašu diskreciju. (seti se i trgne ruku) Čekajte, setio sam se ovoga časa jedne velike usluge, koju biste mi mogli učiniti.
LjUBOMIR: Molim!
PAVLE (ode u drugu sobu pa se otud vraća sa jednim voluminoznim svežnjem rukopisa vezanih između kartona, po obliku fascikula). Ovo je, mladi prijatelju, moja najveća dragocenost. Sedam punih godina ja radim ovo naučno delo iz oblasti hidrografije, radim ga sa verom da će učiniti naročiti utisak u naučnom svetu.
LjUBOMIR: Zar se i tom granom tehnike bavite?
PAVLE: Da, arhitekta, građevinski inženjer... ali, mene je oduvek vrlo zanimala hidrografija i u slobodnim časovima bavio sam se njome. Hidrografski problem to je opštečovečanski problem tri četvrtine globusa najizrazitijeg zemljišta pokriveno je močvarama, plitkim vodama i vodenim talozima, a prenaseljenost izaziva teške krize i poremećaje u životu naroda! Ja sam pokušao čak da postavim u hidrografiji i nove metode. Ja vam sve to kazujem da vam ukažem na značaj ovoga dela i šta ono za mene predstavlja. Taj rukopis mirno počiva u fioci moga stola, pod ključem ali... ovoga časa me obuze jedna slutnja neće li se moja žena, u mome odsustvu, poslužiti istim metodom kojim sam se ja poslužio prema njoj provaliti fioku na mome stolu i pretraživati ga. Ona neće naći ništa što bi želela, ali možda baš zbog toga neuspeha, u besu, u srdžbi, u pakosti, a znajući koliko ja cenim ovaj rukopis, može doći na paklenu misao da iz osvete izvuče Jedan, dva, tri lista.
LjUBOMIR: Ah!
PAVLE: O, u pakosnome besu žene su kadre da učine najnerazmršenija dela. Ja bih hteo da obezbedim ovaj rukopis poveravam ga vama.
LjUBOMIR (iznenađen poverenjem): O, gospodine!
PAVLE (daje mu ga): Poveravam ga vama znate mu vrednost pa ćete ga umeti čuvati.
LjUBOMIR: Budite uvereni, čuvaću ga kao oči u glavi.
PAVLE: Tako, a sad zbogom!
LjUBOMIR: Zbogom! (ode)
XI
PAVLE (sam, zove telefonom): Alo... Alo! Radić i Todorović? Ko je na telefonu? To ste vi, gospodine Petre? Ovde inženjer Marić. Hteo sam da vas obavestim da izvesno vreme neću biti ovde međutim, kroz dva dana je rok vašem potraživanju. Obratite se dakle mome ortaku gospodinu Novakoviću on ovlašćeno potpisuje firmu kao i ja, a tekući je račun na firmi... da, da, obratite se njemu.
XII
MARIJA, PAVLE
MARIJA (dolazi): Gospodin Novaković.
PAVLE (trgne se i uzruja): On?
MARIJA: Ja sam rekla da vi...
PAVLE: Ne, ne, neka uđe, pustite ga!
MARIJA (povlači se).
XIII
NOVAKOVIĆ. PAVLE
NOVAKOVIĆ (nailazi vrlo ljubazno): Dobar dan, bio sam na građevini, pa vidim nema te. Rekoh da nisi što slab, te dođoh...
PAVLE (jedva se savlađuje): Nisi ti bio na građevini niti si pomislio da sam ja slab, već te je moja žena poslala ovamo. Došla ti je maločas hitno i saopštila ti da sam ja izvršio provalu i da je vaša zajednička tajna otkrivena. Poslala te, izvesno, da ispitaš situaciju.
NOVAKOVIĆ: O kakvim ti to tajnama govoriš! Ja to ne razumem.
PAVLE (približi mu se i unese u lice): Nevaljalče!
NOVAKOVIĆ (uvređeno): Šta to znači?
PAVLE: Znači da si ti nevaljalac i nitkov!
NOVAKOVIĆ: Ja ne dozvoljavam da tako sa mnom govoriš!
PAVLE: Imaš pravo, i ja uviđam da bi s tobom trebalo drugače govoriti, ali... uzdržavam se i progovorićemo već! Dajem ti reč da ćemo progovoriti!
NOVAKOVIĆ (pošto se malo približio): Pa dobro, Pavle, govorimo otvoreno o stvari.
PAVLE: Ako ti misliš da je to otvoren razgovor što ćeš mi učiniti priznanje, onda se varaš. Meni tvoje priznanje nije potrebno.
NOVAKOVIĆ: Ne priznanje, ali možda opravdanje.
PAVLE: Zar nevaljalstvo ima opravdanja?
NOVAKOVIĆ: Ti si nesumnjivo u pravu, uvređen si, ugroženo ti je samoljublje.
PAVLE: Čast!
NOVAKOVIĆ: Samoljublje!
PAVLE: Neka je dakle i samoljublje, ali otkud ti, otkud tebi pravo da mi ga razaraš?
NOVAKOVIĆ: Bože moj, Pavle, zar ti nisi kadar trezvenije da gledaš na život? To je život, takav je život! Tako je to otkako je sveta i veka. Ti si zauzet poslovima, odlaziš u ranu zoru na građevinu, ručaš s nogu, vraćaš se s večeri umoran, pa i takav sav se posvećuješ knjizi i nekakvim paučnim radovima. Nisi kadar da posvetiš ženi ni nekoliko ljubaznih reči. Žena međutim mlada, koli život, zahteva pažnju, usrdnost.
PAVLE: I to će sve postići razarajući brak, i to će sve postići sramnom saradnjom moga druga, prijatelja u poslu.
NOVAKOVIĆ: Ja ili ko drugi, to ne menja stvar. Ja sam slučajno imao dovoljno vremena; imao sam možda i načina da joj ukažem pažnju...
PAVLE: I dovoljno podlosti da zaboraviš na sve obzire.
NOVAKOVIĆ: Ne vidim zašto tebe to sve toliko uzbuđuje? Ima slučajeva sa kojima se čovek mora miriti u životu. Uporstvo u ovakvom slučaju je pravo divljaštvo...
PAVLE (plane gnevom na ovaj cinizam, odjuri i otvara vrata, dohvati stolicu i zamahne njome): Napolje! Napolje!
NOVAKOVIĆ (polazeći): Divljaštvo, zar ne?
PAVLE: Napolje!
NOVAKOVIĆ (udaljava se).
XIV
PAVLE, MARIJA
PAVLE (pošto se stiša od uzbuđenja, zvoni).
MARIJA (ulazi).
PAVLE: Marija, spremite rublje, odvojite ono plavo odelo i sve drugo što je potrebno.
MARIJA: Hoće gospodin na put?
PAVLE: Da!
MARIJA: Na duži put?
PAVLE (nervozno): Otkuda ja to znam?
MARIJA: Pitam zbog kofera, 'oću li onaj veći ili... ?
PAVLE: Nemojte nijedan, ne treba li! Neću nijednu maramicu da iznesem iz ove kuće... Ne treba mi!
MARIJA: Kako gospodin želi.
PAVLE: Ne treba mi ništa. Idite, zvaću vas!
MARIJA (odlazi).
XV
PAVLE, RINA
PAVLE (jedan trenutak razmišlja, zatim izvadi iz džepa sva pokradena pisma, zgužva ih i baci sa odvratnošću na pod).
RINA (dolazi i upućuje se pravo njemu staje pred njim, ali bez hrabrosti i onoga ponosa koji je ranije imala): Ja bih htela, Pavle, da se objasnim s tobom.
PAVLE: Žalim, ali ja nemam za to dovoljno vremena ja ovoga časa putujem.,
RINA: Kuda?
PAVLE: U neodređenom pravcu.
RINA: Na duže vreme?
PAVLE: To ne znam, ali bolje računati na duže, na vrlo dugo vreme.
RINA (prestravljeno): Znači li to...?
PAVLE (polazeći): To znači da ja putujem. {ode naglo, zalupnuvši vrata za sobom i ne osvrćući se)
RINA (sagledav sad tek svu istinu cikne za njim): Pavle! (klone u stolicu kraj izlaznih vrata i zajeca..)
Zavesa