Покондирена тиква/8
| ◄ Позорје 7. | Позорје 8. | Позорје 9. ► |
Позорје осмо
ЈОВАН униформиран, ПРЕЂАШЊИ
ЈОВАН: Ево ме, мајстор-Митре!
МИТАР: О, часни те крст потро; који те ђаво нагрди?
ЈОВАН: Мајстор-Митре, пазите с ким говорите! Ја нисам више Јован, него Ханц, Жан, или ако то не можете да упамтите, Јохан. Који ме шегртом назове, онај је пропао од моје госпође мајсторице.
МИТАР: Твоја је мајсторица сасвим полудила.
ЈОВАН: Доста је и била паметна.
МИТАР: Па куд је сад отишла?
ЈОВАН: Да јој читају молитву.
МИТАР: И она ти је заповедила да се тако обучеш?
ЈОВАН: Дакако. Ја сам њен пединтер. Сад морам све другојаче уредити него што је досад било. Видите овај орман? Напоље с њиме, мора соба бити празна, зашто кажу да људи од моде све празно у соби имају. Видите овај зид? Ту ћемо поређати неке голишаве људе и фрајле с раздрљеним грудима и с неким клобуцима на глави, где се на пауни возе. Кревети морају доћи насред собе успоред, и то један за госте, а други за мајсторицу. Ова полица,..
МИТАР: Доста, имена ти божја, преврћу ми се црева. Шта је та жена наумила? Хајде, Евице, од једа нећу моћи читав дан јести (оду).
ЈОВАН: Идите ви, Јован је опет од вас свију најпаметнији. Анчицхен, опет; Анчице (одшкрине лагано врата), Анчице! ... Јао! Ево ми мајсторице!
|