Покондирена тиква/27
| ◄ Позорје 7. | Позорје 8. | Позорје 9. ► |
Позорје осмо
САРА, ФЕМА, БИВШИ
САРА: Службеница, службеница, како, ви сами?
ФЕМА: Коми фо! Ми смо на вас заборавиле.
РУЖИЧИЋ: Колеро земли, лице твоје јест предјел руготи.
САРА: Мој господин рођак има вољу све високо говорити. Ко вас је сад разумео?
РУЖИЧИЋ: Кажем за госпоју Мирич како изгледа, канда двадесет прво дете доји.
САРА: Ха, ха, ха, наш младожења хоће своју супругу с комплиментом ала бонер да пробира!
РУЖИЧИЋ: Шалу проводјат бози, стихотворец природу изображает; гледајте како јој белило на образу стоит.
САРА: Ха, ха, ха! Ma chère, једва чека прстен.
РУЖИЧИЋ:
- Гдје кћи своја дражести показует,
- Тамо матер вјенчање не чекает.
ФЕМА: Шта, господин филозоф, шта ви говорите?
РУЖИЧИЋ: Својство јест пјеснословца вешчи подробно описати, зато се ви и не можете разсрдити. Видите како сте годинама отјагошчени да се мисли да сте тристаљетнаго Нестора супруга, с друге пак стране изгледате као Рабенерова сатира. Зато уступите кћери вашој сладост брачного вјенца.
ФЕМА: То је инпретиненција тако штогод мени у очи рећи.
РУЖИЧИЋ: Несмислене, да ми још платите да вас у стихови опишем.
ФЕМА: Ја моју кћер не дам.
РУЖИЧИЋ: Бићете превршчени у блато као Лицијанци.
САРА: Ха, ха, ха! Ја мислим да се наши заљубљени нећеју посвађати.
РУЖИЧИЋ: Розичич остает при свеоему претпријатију постојани.
САРА: Немојте правити комедије, мон фрер.
РУЖИЧИЋ: Муза моја више за превиспремним трагедијам тежит не жели, већ за тихотекушчим комедијам.
ФЕМА: Господин филозоф, а зашто сам ја отоич пала у несвест? Зашто сам толико компламента правила? Зашто сам ја по три сата намештала уста на огледалу?
РУЖИЧИЋ: Не гњевајтесја, не гњевајтесја, тако Ариадна гњеваласја, но аз вам кажем да аз не могу приволитисја да с вашеју руготоју дне проводим. Свјатозар Розичич, пјеснословец, достоин јест да лепшу узме.
ФЕМА: Та триста те врага ...
САРА: Пст! (Не шалите се викати, он има такву нарав.)
ФЕМА: Бре, але га однеле, неће он мене срамотити! Напоље из моје куће!
РУЖИЧИЋ: Не банч, не банч.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|