Pokondirena tikva/27
| ◄ Позорје 7. | Pozorje 8. | Позорје 9. ► |
Pozorje osmo
SARA, FEMA, BIVŠI
SARA: Službenica, službenica, kako, vi sami?
FEMA: Komi fo! Mi smo na vas zaboravile.
RUŽIČIĆ: Kolero zemli, lice tvoje jest predjel rugoti.
SARA: Moj gospodin rođak ima volju sve visoko govoriti. Ko vas je sad razumeo?
RUŽIČIĆ: Kažem za gospoju Mirič kako izgleda, kanda dvadeset prvo dete doji.
SARA: Ha, ha, ha, naš mladoženja hoće svoju suprugu s komplimentom ala boner da probira!
RUŽIČIĆ: Šalu provodjat bozi, stihotvorec prirodu izobražaet; gledajte kako joj belilo na obrazu stoit.
SARA: Ha, ha, ha! Ma chère, jedva čeka prsten.
RUŽIČIĆ:
- Gdje kći svoja dražesti pokazuet,
- Tamo mater vjenčanje ne čekaet.
FEMA: Šta, gospodin filozof, šta vi govorite?
RUŽIČIĆ: Svojstvo jest pjesnoslovca vešči podrobno opisati, zato se vi i ne možete razsrditi. Vidite kako ste godinama otjagoščeni da se misli da ste tristaljetnago Nestora supruga, s druge pak strane izgledate kao Rabenerova satira. Zato ustupite kćeri vašoj sladost bračnogo vjenca.
FEMA: To je inpretinencija tako štogod meni u oči reći.
RUŽIČIĆ: Nesmislene, da mi još platite da vas u stihovi opišem.
FEMA: Ja moju kćer ne dam.
RUŽIČIĆ: Bićete prevrščeni u blato kao Licijanci.
SARA: Ha, ha, ha! Ja mislim da se naši zaljubljeni nećeju posvađati.
RUŽIČIĆ: Rozičič ostaet pri sveoemu pretprijatiju postojani.
SARA: Nemojte praviti komedije, mon frer.
RUŽIČIĆ: Muza moja više za previspremnim tragedijam težit ne želi, već za tihotekuščim komedijam.
FEMA: Gospodin filozof, a zašto sam ja otoič pala u nesvest? Zašto sam toliko komplamenta pravila? Zašto sam ja po tri sata nameštala usta na ogledalu?
RUŽIČIĆ: Ne gnjevajtesja, ne gnjevajtesja, tako Ariadna gnjevalasja, no az vam kažem da az ne mogu privolitisja da s vašeju rugotoju dne provodim. Svjatozar Rozičič, pjesnoslovec, dostoin jest da lepšu uzme.
FEMA: Ta trista te vraga ...
SARA: Pst! (Ne šalite se vikati, on ima takvu narav.)
FEMA: Bre, ale ga odnele, neće on mene sramotiti! Napolje iz moje kuće!
RUŽIČIĆ: Ne banč, ne banč.
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 168 godina.
|