Покондирена тиква/предговор
ПРЕЧАСТЊЕЈШЕМ ГОСПОДИНУ САМУИЛУ МАШИРЕВИЧУ АРХИМАНДРИТУ С ГЕОРГИЈЕВСКОМ СВОМ ПРЕДРАГОМ ПРИЈАТЕЉУ ПОСВЕЋЕНО
ПОСВЕТА
- Кад би моја књига била
- Љупка кано лице твоје,
- И сву скромност у се влила,
- Која краси нрави твоје,
- Кад би моја књига била
- Чиста кано срце твоје,
- Кад би сладост прибавила,
- Коју носе речи твоје, -
- Јамачно би иста важност
- Читатељу њу достигла,
- Коју дела твоја сјајност
- Јест пред светом себи дигла
- Што мом слогу недостаје,
- Нек попуни твоје име,
- Често крин и чичку даје
- Цену кад се дружи с њиме.
ПРЕДСЛОВИЈЕ
- Шта су ови наши списатељи наумили? (Чује се глас у друштву гди се карте деле, или чаше цеде, или се уз музику игра). Не даду нам ни данути, него књигу за књигом.
Какво је опет ово чудо: Покондирена тиква! - Покондирена тиква, господо моја, јест, тако завемо весело позориште које сам ја долу нижајше потписани сочинити шчастије
имао за вашу, ако соизволите читати, како ползу, тако и забаву. - "Забаву? Ха, ха, ха! - То ће бити унтерхалтунг? Хи, хи хи!" - Ја знам, моје високопочитајема
госпоже, да бих пет пути више пренумераната имао да сам објавленије на какав всеопшти бол издао него на Покондирену тикву, али што ћу кад ме је строга судбина на
књигописање определила. - "Господин списатељ, немојте ви бити тако оштрљатоносати, зашто ако вас почнемо ми salva veni жене критизирати, нећете се знати ни ви ни ваша
књига, јер ми ако и на бал одлазимо, опет зато памет не губимо." - С опроштењем, госпоже, моје намереније није било вређати, јер ја сам научио разлику правити између
црног и белог, али опет ми зато, госпоже, замерити не можете што велим да је увек боље читати какву полезну књигу него на бал ићи; јер се на балу млого противу
состава тела чини, тамо се преко мере игра и скаче, не спава се целу ноћ, богзна шта се још догодити може, које неугодности човека при читању какве књиге отуд напасти
не могу. - Господин ферфасер!" - "На служби, фрајлице!" - Једну реч на уво: Али, um Gotteswillen' г. ферфасер, шта су вам девојке и жене скривиле те толико на њих
атакирате? Тако сте нас у пређашњем вашем делу напали с Јелицом, а сад нам опет Фему представљате. Ко вас је поставио арендатором? Ви знате како је у вама кад вам ко
ваша сувопарна сочиненија критизира. А што на моду вичете, сами се издајете да вам је плитак мозак, јер кад би се и ви сад онако обукли као што се ваш дед носио, шта
мислите, да л' би вам се и врапци смејали?" - Моја лепа фрајлице, жао ми је што сте мене ради та ваша мала устанца заоштрили. Ја на моду нимало не вичем, него на
злоупотребленије, на претеривање или, како ви зовете Ubertreibung. То је, фрајлице, оно што се искорењивати мора и што ја опорочавам, а не мода. Што се пак Јелице и
Феме тиче, и ту ми замерити не можете, јер ја чиним моју дужност. Видите, фрајлице, ја дођем, на пример, к вами на посјешченије, ви ми таки почнете уши набијати како
вас је шнајдер преварио, није вам начинио хаљину по последњем журналу. Како се онај и онај грубо показао, у комплименту два прста фалио од мере; како је нека
другарица на балу намештала локне, у игри изгубила такт, и овакове ствари тисућама. На овакав разговор шта знам друго радити него смејати се, а смејати се без вас,
било би од мене грубијанство; морам и вас, као што ви зовете, унтерхалтовати, и тако, унтерхалтујући вас и преповедајући што сам којегде чуо и видио, изилази
Покондирена тиква. Је л' тако, господична?
У Вршцу, 1830. Ваш слуга,
- Сочинитељ
|