Поздрав (Јаков Шантић)

Поздрав Писац: Јаков Шантић

* * *

        Поздрав

Слушај, вјетар хуји кроз ноћ, пуну
                                                      [тмине;
Он на црном грању, кô сироче, плаче
И у часу пане, негдје, у дубине,
И ја чујем како уздише све јаче.
 
Еј, колико пута, кô дијете лудо,
Слушао сам њега крај мајчина гроба!?
У срцу ми бјеше суморно и худо –
И ми смо плакали обоје крај гроба!
 
Он је и сад дошô са њезине хумке;
Ја осјећам мирис кадуљине траве, –
То је душа њена, душа моје мајке; –
Ја осјећам мирис кадуљине траве...
 
О, вјетре, познанче, хвала на поздраву,
Усред ове ноћи туђинске и хладне!
Хвала на поздраву с гроба моје мајке,
И са тужних брда домовине јадне!...
 
Париз, 30. VI 1904.

---

Извор

• Јаков Шантић:Сабране пјесме, Едиција Жива баштина, Свет књиге,Београд, и Институт за књижевност и уметност, Београд 2005., Приредио Синиша Тутњевић, стр. 40.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Шантић, умро 1905, пре 119 година.