Мили Боже, чуда великога,
Гди дви птице земљу подилиле,
Сури орле и сиви соколе;
Запа орла камено Подгорје,
А сокола Лика и Крбава.
Међу се се птице погодиле:
Која којој прико међе приђе,
Осици јој крила до рамена.
Када било о Петрову дану,
Прну орле низ камен-Подгорје,
Тер он пада усрид Лике равне,
Да с’ напије водице лађане.
К њем’ допаде соко птица сива.
Да му сиче крила до рамена,
Ал га брати сура птица орле:
„Немој мене, мој соколе сиви!
Када буде о Јурјеву дану,
Дођи к мени у Студене стине,
Дат ћу теби пупа[1] зеленога,
И дат ћу ти цвића руменога." —
Изабране народне пјесме II, женске, приредио Др. Никола Андрић, у Загребу, 1913, Тисак Краљ. земаљске тискаре., стр.92.
Hrvatske narodne pjesme, skupila i izdala Matica hrvatska. Ženske pjesme (Romance i balade), knjiga peta, uredio Dr Nikola Andrić, Zagreb, str. 107-108.
