Погибија војводе Дрекала и његова освета
Полeћеше два галића врана,
Од Рикавца и од Широкога,
Навалише низ Кучке планине,
Док дођоше птице на Косору
На бијелу кулу Дрекалову, 5
Па изиде Дрекалова љуба,
И овако њима говорила:
„Хајте отмен два галића врана
„Малоли је дрвља и камења
„Па нећете нигђе починути 10
„До на нашу пребијелу кулу
„Те кобите војводу Дрекала,
Па погледа из бијеле куле
Иде ли јој војвода Дрекале,
А кад виђе да га њојзи нема 15
Пред бијелу кулу излазила
Па тицама тако говорила,
„Ах за бога два галића врани
„Одаклен сте јутрос доранили,
Виђесте ли војводу Дрекала 20
„Јели здраво данас остануо?
„И оће ли дома обрћати,
„И водити пребијеле овце.
Но вранови Мари говорили:
„Синоћ ти је здраво омркнуо, 25
„А јутрос му удрише Клименти,
„Бијеле му плијенише овце
„На велику божју вјеру тврду,
„Посјекоше војводу Дрекала
„И Николу његовога сина! 30
„А Љаљу су ноге саломили
„А рањена Љаља оставише.
Кад то зачу Дрекалова Маре,
Узјахала дебелога ванца
Па га зајми уз кучку планину, 35
Доклен дође на врх Широкога,
Па погледа у Риšвац равни,
Али бјеху крваве долине
И посјекли војводу Дрекала
И Николу старијега сина, 40
А њеноме Љаљу најмлађему
Обе ноге били саломили,
Па се рањен био измакао
Да га нико није мога наћи
Када срете рањенога Љaља 45
Запјевала из грла бијела:
„Благо мене до Бога милога,
„Кад је мене Љаљо остануо
„Од милога војводе Дрекала,
„Да не гине у Брђана хвала 50
„Да се њему име не укине!
„И његово јуначко кољено,
Па понесе Љaља рањенога
Донесе га на Косор бијели,
Видала га за годину дана 55
Доклен бјеше оздравио Љаље,
Па се јунак мучи и премуча
За својега војводу Дрекала,
Да би како осветијо баба
И Николу брата старијега 60
Што су му их посјекли Клименти,
На мир чисти и на вјеру тврду
Па написа лист књигу бијелу
А шаље је у Клименте тврде
Баш на руке Ђоновић Мартину, 65
Невјерноме врагу латинину
Овако се њему поздравио:
„О војвода Ђоновић Мартине!
„Ја сам чуо ђе казују људи,
E ти имаш лијепу ђевојку 70
Нема друге ни бјеле виле,
A ja Љељо момче на женитбу
„Да је мене даднеш за љубовцу
„Ђе ћеш боље пријатеље наћи,
„Ал бољега зета уфатити 75
„Од војводе Дрекаловић Љаља.
Када књига у Клименте дође,
Баш војводи Ђоновић Мартину
Он кад виде што му ситна пише
Одма другу књигу накитијо, 80
Па је шаље војеводи Љаљу
У њој му се бијо поздравијо:
„Ја не тражим боље пријатеље,
„Ни за себе зета јошт бољега
„Од сокола Дрекалова Љаља 85
„И јошт да смо по злу пријатељи
„Него купи свате за ђевојку.“
Кад је Љaља књига допанула
Он је брже другу накитијо,
Па је посла у Пипере равне 90
Баш на руке Пилетић војводи
Овако је њему говоријо:
„Скупи мене двадесет сватова
Па ми дођи на Косор бијели,
„Јер се жени Дрекаловић Љаље 95
„Ја те хоћу кума вјенчанога.
Другу посла у Братоножиће
А на име Станојевић Пеју,
Овако је њему говоријо:
„Скупи мене двадесет сватова 100
„Па ми пођи на Косор бијели,
„Јер се жени Дрекамовић Љаље
„Да ми носиш барјак, у сватове.
Трећу посла у Бјелопавлиће,
У јуначку кућу Бошковића, 105
Па је тако бијо говоријо:
„Да ми пођу двадесет сватова
„У Косору на бијелу кулу,
Када му се свати искупише
На Косору мјесту јуначкоме 110
Починули два бијела дана,
Кад је треће јутро освануло
Дивно су се свати уредили,
Па одоше у Клименте тврде
Код латина конак учинише 115
А кад свану и сунце ограну,
Али чауш у сватове вика:
„Хазар те се кићени сватови
„И hевери из бијеле куле
„Вријеме је дома да идемо. 120
Цијели се свати покупише
Изведоше лијепу ђевојку,
Истурише шенлук из пушака
И прате их Клименти јунаци,
Док дођоше на Хоцка корита 125
Тун се шњима били раздвојили
Они тамо а Кучи овамо,
Кад дођоше на Косор бијели
Свадбу чине за петнајест дана,
Те војводу Љaља оженише. 130
Али Љaља ране прекосиле,
Па с латинком мало проговара
Не држи је кај своју љубовцу
Нит јој рза хоће оштетити,
Но све гледа да баба освети 135
И Николу брата старијега,
Па јој вели Дукљанова Маре:
„Ој лијепа војводина љубо!
„Зар ти немаш од рода никога,
„Ево има два мјесеца дана 140
„Ђе већ не би у пoxодe кoга,
„Сина мога људи укорили,
„Е добријех пријатеља нема.
Но да видиш војводину љубу,
Ђс извади дивит и артију, 145
Те латински ситну књигу пише
А шаље је у Климеите тврде
Баш на руке Ђоновић Мартину,
Па је њему била говорила:
„Ој војвода душе не имао, 150
„Ђе не посла кога у походе
„Но су мене прекориле друге,
„Јер ја немам од рода никога
„Па и Љaљо мене помрзијо,
„Мало самном ријеч проговара. 155
Кад Мартина књига допанула
И кад виђе што му књига пише,
Скочио је на ноге лагане
Па сакупља момке и делије
Од крај Хотах и од Трабојина 160
Док изреди до врх Клименатах
Скупио је тридесет делија,
Што је мога понајбоље наћи,
Сваки јаше ђога претилога
Сваки носи двије пушке мале, 165
Сваки носи сребрна ханџара
Шњима справи дванајест невјеста
Све у срми и у сухо злато,
Кад дођоше на хотска корита
Тун се Кучке овце пребијеле 170
И крајем њих шстадесет чобана,
Тун Клименти трудни починуше
И ладне се воде напојише
Изминуше два чобана млада,
Да докажу Дрекаловић Љаљу 175
Како њему пријатељи иду,
Кад је Љaље за њих разумио
Он је бритку сабљу припасао,
Појахао вранца претилога
Па скупио неколико Кучах 180
И овако њима говоријо:
„Знате Кучи није давно било!
„Кад Клименти мене преварише
„И Дрекала и брата Николу,
„На тврду не вјеру преварише 185
„И њих оба живе посјекоше
„Мене обје ноге саломише,
„С тијем су ни образ оцрнили
„Па сад треба да их осветимо,
„Да Клименте на пут дочекамо 190
„И њихове главе покидамо!
„Нека знаду што су учинили,
„Да се ово за послијед прича
Па скочише Кучи соколови,
А пред њима војевода Љaље 195
Да дочека своје пријатеље
Кад Клименти дошли на Косору,
Одма Кучи огањ oбoрише
У Клименте загон учињеше,
Посјекоше тридесет Климента 200
Зацикташе дванајест невјеста
Што се бјеху дигле у походе,
Ал говори војевода Љаље:
„Небојте се дванајест невјеста
„Животу ви ништа бити неће, 205
„Здраво ће те у Клименте поћи,
„Даћемо ви Мартинову ћерку
„Да је њему на двор поведете
„Нека знаду невјерни Клименти,
„Војеводу да смо освјетили 210
„И освету њему повратили!
Па им даде по седам дуката
И ђевојку Мартинову ћерку,
И са шњима своје пратиоце
Исправи их у Клименте тврде. 215
А Љaље се другом оженијо,
Шћером милом Стојановић Пеја.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
