Мрваљев Вукота и паша од Зворника
Полећела кита голубова
Из питоме Грачанице Жупе,
Попадале тице по Лијешњу [1]
На широку бару Мировића.
То не била кита голубова, 5
Но то били кићени сватови,
Од бијела Кнежевића двора,
Из крваве на крајину Жупе
Пред сватима Кнежевићу Ћиро,
Игра Ћиро пеливан зеленка, 10
Попијева грлом полагано,
А меће ми двије кубурлије.
Гледају их љешанске дјевојке
Тада једна говори дјевојка:
„Фала Богу, фала милосноме, 15
„Да дивнога онога јунака,
„Благо мајци, која га родила,
„А сестрици што се куне њиме,
„Љубовици што се љуби с њиме,
„Онаквога до далеко нема!" 20
Тада друга говори дјевојка:
„Куку мајци, која га родила,
„А сестрици што се куне с њиме,
„Љубовици што се љуби с њиме,
„Отуд јој се повратити неће.“ 25
Отолен су свати окренули,
Про Лијешња ливадом црковном,
А отоле стрмо обратили,
Низ Трешњицу) [2] божју несретњицу,
Ибрштицу воду прескочили, 30
Оцку гору [3] здраво пребродили,
А отолен у Морачу доњу,
Код бијеле Немањића лавре,
Ђе су тавну нојцу преноћили.
Калуђери’х дивно дочекали, 35
Госпоцком их чашћу угостили.
Кад у јутру дан и зора дође,
Сви сватови на ноге скочили,
У бијелу цркву улазили,
Крстили се и Богу молили, 40
И бијелу цркву даровали,
Сваки даје што више могаше,
Вјечни спомен души остављаше.
Отлен свати лако окренуше,
Док Морачу земљу пријеђоше, 45
Изидоше на Штовањ планину,
Ту су свати мало починули,
И хладне се воде напојилп,
А отолен даље окренули,
И сађоше низ Братоножиће, 50
Док дођоше на поље Биоче,
А отолен у Куче камене,
На Косору у Дрекаловиће
Баш на кулу војеводе Сима,
Ту их Симо дочекује дивно, 55
Госпоцком их чашћу угостио,
А кад ноћи у вечере било,
Разведоше свате на конаке,
По двојицу и по четворицу,
По петину, неђе деветину, 60
Да је свату љепше на конаку,
Пође Ћиро на Симову кулу,
Кад госпоцку софру поставили,
Принијели сваке ђаконије:
Дебелога меса овнујега, 65
А црвена вина дољанскога.
Пошто су ми дивно вечерали,
И госпоцку софру су прибрали,
Тада рече Дрекаловић Симо:
„Пријатељу, Кнежевићу Ћиро, 70
„Зашто свате ломиш наоколо,
„Што не идеш преко Планинице,
„Па отален низ Бјелопавлиће,
„На китицу варош Подгорицу
„Па отолен у поље Дољанско?“ 75
Ћиро Симу тихо одговара:
„Пријатељу, Дрекаловић Симо,
„Ја не смијем низ Бјелопавлиће,
„Испод куле Кладића Манојла
„Е смо нешто у завађи с њиме, 80
„Жупљани му стоку плијенили,
„Па се бојим, да не буде кавге!"
Но што вели Дрекаловић Симо:
„Чујеш ли ме, Кнежевићу Ћиро,
„Сада ходит наоколо нећеш, 85
„Пратићу те до на Планиницу!"
Сад погледај Дрекаловић Сима,
Ђе дохвати дивит и артију,
Па он ситну пише бурунтију,
Отпреми је варош Подгорици, 90
На рукама побратиму своме,
Побратиму Бегу Лисичићу,
У књизи га тако поздравио:
„Побратиме Бего Лисичићу,
„Сакупи ми три стотин момака, 95
„Све по гласу бираних момака,
„Па ме мосту чекај Везирову,
„Све док сване и огране сунце,
„Да ме пратиш уз Бјелопавлиће,
„До Башине воде знамените, 100
„Јер сам моју ћерцу удомио,
„У крваву кућу Кнежевића,
„У питому Грачаничку Жупу."
Кад је бега књига допанула,
Ни сједнуо, нити дангубио, 105
Но скупио три стотин момака,
Све по гласу бираних јунака,
Па их води мосту Везирову,
Да чекају Дрекаловић Сима,
И његова пријатеља Ћира. 110
Мало стало, дуго не трајало,
Док ево ти ките и сватова,
Низ питомо поље од Дољана.
Кад дођогне мосту Везирову,
Састаше се с Бегом Лисичићем, 115
У бјело се лице пољубише,
Питаше се за мир и за здравље,
Кад рекоше да су здраво били,
Тада су ми мало починули,
И по чашу ракије попили, 120
А отолен скупа окренули,
Покрај Спужа крвавога града,
Док дођоше у Бјелопавлиће,
Ту их бијел данак оставио,
А тамна их нојца прихватила, 125
А поноћи нема путовања.
На сред поља свати замркнули.
Иде Ђиро својему чадору,
С њиме иде лијепа ђевојка,
Јер ђевојка иде уз ђевера. 130
Сад да видиш јада из ненада,
Свате виђе Манојлова мајка,
Па овако сину говорила:
„Слушај сине, Кладићу Манојло,
„Чи су свати, чија ли ђевојка, 135
„Те на пољу ноћас омркнуше?!"
Но говори Кладићу Манојло:
„Мучи, мајко, на зло ти свануло,
„Што за свате и ђевојку питаш,
„Ђевојка је Дрекаловић Сима, 140
„А свати су куће Кнежевића,
„Из крваве Грачаничке Жупе.
„Жупљани ми плијенише овце,
„С Пониквице високе планине,
„И мојега брата погубише!" 145
Но му стара говорила мајка:
„Чујеш, сине, дијете Манојло,
„Ако наћас брата не осветиш,
„У мртве ти очи погледала!"
Тако стало ноћи до поиоћи; 150
А поноћи кад је наступило,
Подиг’о се Кладићу Манојло,
Па за појас стави кубурлије,
А међу њих јатагана ножа,
А на раме баци џефердара, 155
Па се доље у сватове скида.
Сви сватови санак боравили,
А он тражи Ћирова шатора,
Кад на његов шатор нагазио,
И под шатор к њему улазио, 160
Он не смије метат кубурлије,
Него вади пламенога ножа,
С њим удара Кнежевића Ћира,
На сатнце међу лопатице,
Док му изби на врх ужичице, 165
А проза њ'га лијепу ђевојку
Баш ђеврјку у мишицу руку.
Писну, цикну, лијепа ђевојка:
„Куку мене до Бога милога,
„Уједе ме змија из ђевера!“. 170
Но јој вели Кнежевићу Ћиро:
„Мучи, цуро, на зло ти свануло,
„Није ово змија из ђевера,
„Но су ножи Кладића Манојла.
„Но си млада соја госпоцкога, 175
„А још буди срца јуначкога,
„Не прокажи наћас у сватове,
„Е ни свати оће изгинути,
„Но разбучи свилене јаглуке,
„Те притегни моје ране љуте, 180
„Док ми црна не истече крвца,
„Е ми може душа испанути."
Одмах цура на ноге рипила,
Избуцала свилене мараме,
Те Ћирове ране притегнула. 185
Кад у јутро дан и зора дође,
Чауш викну далбуана рикну:
„Азурала кито и сватови,
„А ђевери на коња ђевојку,
„Вријеме је нама путовати!" 190
Сви сватови на ноге скочили,
И на добре коње окрочили,
Док по доцкан Кнежевићу Ћиро
Једва узја својега зеленка,
На говори војеводи Симу: 195
„Пођи збогом, војевода Симо,
„Ти не иди до на Планиницу
„Више мене ништа бити неће!"
Ту су ти се свати раздвојили.
Симо пође у Куче камене 200
А сватови пут крваве Жупе.
Сад што чине кићени сватови:
Сваки игра својега ђогина,
Попијева грлом полагано;
Ал не игра Кнежевићу Ћиро, 205
Све полако устеже зеленка.
Питају га кићени сватови:
„Ој Бога ти, Кнежевићу Ћиро,
„Што си нам се нешто окуњио,
„Те не играш ка си научио, 210
„И не пјеваш грлом гласовито?!"
Њима вели Кнежевићу Ћиро:
„А Бога ми кићени сватови,
„Ја сам синоћ приватио вина,
„Па м’ од вина забољела глава, 215
„Но пјевајте и веселите се!"
Иду сватп сентом и ћенаром,
Док дођоше у питому Жупу
На бијеле Кнежевића дворе;
Него виђи Кнежевића Ћира 220
Кад с’ са свога спуштио зеленка
Тада старој говорио мајци:
„Чујеш ли ме, остарала мајко,
„Од пута сам трудан и уморан,
„Па ме нешто забољела глава 225
„Јесам ти се мало поболио
„Од главице као навалице,
„А од срца као зларадице,
„Но ми простри у моју одају,
„Е ћу, мајко, наћас починути, 230
„Још ми пошљи лијепу ђевојку,
„Нек ђевера у одају двори,
„Мене ноћас, а вас довијека!"
Мајка њега одмах послушала,
Ма се јаду није осјетила. 235
Кад је дошла лијена ђевојка,
Тада Ћиро мајци говорио:
„Сад ти иди моја, мила мајко,
„И немојте весеље прекидат,
„А ја ћу ти санак боравити. 240
Кад Ћирова одлазила мајка,
За њом Ћиро затворио врата,
Па се спушти на мека душека,
И говори лијепој ђевојци:
„Ој Бога ти, лијепа ђевојко, 245
„Запали ми воштану свијећу,
„Вријеме је жнвот мијењати,
„Љуте су ме ране освојиле.
„Но пошто си соја госпоцкога,
„Ти још буди срца јуначкога, 250
„Па ме ноћас у одају двори,
„И не кажи ноћас сватовима,
„Нека сједе и нека се веселе,
„Имати ће када и кукати.“
То изрече јадан Кнежевићу, 255
То изрече и душу испусти.
А што чини лијепа ђевојка
Сву ноћ Ћира над креветом двори,
Грозне сузе низ образе ваља.
Кад у јутро данак освануо, 260
Ћирова је подранила мајка,
Куца стара Ћиру на одају,
Ал’ јој Ћиро ништа не говори.
А кад стара у одају дође,
Закукала као кукавица. 270
А кад свати јаде разумјеше,
Преврнуше коло наопако,
Дохватише куке и мотике.
И јаднога Ћира укопаше.
Но што чини лијепа ђевојка, 275
За грло се млада дохватила,
Испод грла крви ухватила,
Па, крваву књигу написала,
Опреми је у Куче камене,
На кољено своме милу бабу. 280
У књизи га млада поздравила:
„Чујеш, бабо, Дрекаловић Симо,
„Ште не чува пријатеља твога,
„Пријатеља Кнежевића Ћира,
„Но погибе у Бјелопавлиће. 285
„А да Бог да и Богородица,
„Ако њега осветити нећеш,
„За пусте ти гласе чула брзо!
Кад је Симо књигу проучио,
Одмах Куче листом покупио, 290
Док је саш’о до у Подгорицу,
И ту нађе побратима свога,
Побратима Бега Лисичића,
И са њиме три стотин’ момака,
Па одоше у Бјелопавлиће, 295
Опколише Манојлову кулу,
Са живом је ватром саставише,
Манојлову главу посјекоше,
А мајку му у ватру бацише,
И јаднога Ћира осветише, 300
Па се тада у Куче поврати. —
Сад на здравље, драги слушаоци,
За дуго се, браћо, веселили,
На овоме мјесту и свакоме!
Прибиљежио: Н. Симоновић.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
