Повеља о правима жене и грађанке

Преамбула

Ми, мајке, кћерке, сестре, заступнице нације захтевамо да будемо примљене у Националну скупштину. Имајући у виду незнање, заборављање или непоштовање права жена који су једини разлози јавне беде и корупције владе, одлучиле смо да у свечаној Повељи дефинишемо и објавимо природна, неотуђива и света права жене, како би ова Повеља свим члановим друштва стално била пред очима и подсећала их на њихова права и обавезе: како би свако вршење власти од стране жена као и оно које чине мушкарци било мерено сврхом политичких установа, те тиме било и више поштовано; како би се обратила пажња и како би се подржале грађанке које се жале на потешкоће у остваривању основних принципа који служе за одржање Устава, добрих обичаја и добробити свих у заједници. Пол којем припада лепота храбрости изношења материнства овим признаје и објављује, под окриљем Свевишњег, следећа праве жене и грађанке.

Члан I

Жена је рођена слободна и остаје једнака мушкарцу у свим правима. Социјалне разлике могу се оправдати само благостањем заједнице.

Члан II

Циљ и сврха сваког политичког закључка је заштита природних и неотуђивих права жене и мушкарца. Ова права су: слобода, сигурност, право на имовину, а посебно право на отпор тлачењу.

Члан III

Принцип сваке владавине почива у бити у нацији, а нацију чине заједно мушкарци и жене. Ни једно тело, ни један појединац који не произилази из народа и нације не може бити на власти.

Члан IV

Слобода и праведност састоје се од тога да се другима узврати оно што им припада. Тако жена у остваривању својих природних права бива спречена трајном тиранијом коју проводи мушкарац. Ова ограничења морају се укинути самим природним законима и здравим разумом.

Члан V

Закони природе и разума забрањују свако деловање друштва, које их може угрозити. Све што није забрањено овим мудрим и Божијим законима не сме бити спречено ни људским законима и ни један човек не сме бити присиљен да учини нешто што природни закони не прописују.

Члан VI

Закон треба да буде одраз опште воље. Сви грађани и све грађанке треба лично или путем њихових представника да учествују у стварању закона. Закон мора бити исти за све. Сви грађани и грађанке, који су пред законом једнаки, морају имати једнаке могућности да развијају своје таленте, способности, врлине, те им мора бити омогућен једнак приступ свим службама и местима јавног живота.

Члан VII

За жене не постоје никаква посебна права, оне бивају оптужене, ухапшене и осуђене пред судом у случајевима које закон налаже. Жене као и мушкарци подлежу истим казненим законима.

Члан VIII

Законом треба прописати само казне, које су незаобилазне и јавне, а нико не сме бити кажњен, ако то није по правној снази важећег закона, који је пре почињеног дела био на снази и који се легално проводи и над женама.

Члан IX

Против сваке жене коју се прогласи кривом, закон се мора употребити, и то она законска казна која је прописана за почињено дело.

Члан X

Никога се не сме прогањати због његовог мишљења и ставова, чак иако се они принципијелно разликују од оних који су општеприхваћени. Жена има право вршити владајуће функције. Она мора имати једнако право као и мушкарац да држи јавни говор, под претпоставком да су њене изјаве и радње у складу са законом и да не ометају јавни ред и мир.

Члан XI

Слободно изражавање мишљења је једно од драгоцених права жене, јер ово право гарантује очинство оцу њене деце. Свака грађанка пратећи своје слободе може сасвим слободно рећи: "Ја сам мајка твог детета.", а да тиме не призива барбарску осуду и не скрива истину. Међутим законом би јој требало забранити искориштавање ове слободе, у случајевима неистине и наношења клевете.

Члан XII

Виша корист захтева гарантовање права жене и грађанке. Ова гаранција треба да служи као предност свима, а не као лична предност онима који су упознати са овим правима.

Члан XIII

Порези за одржање полиције и управни трошкови једнаки су за мушкарца и жену. Уколико жена учествује у измиривању свих обавеза и трошкова, онда мора учествовти и у подели положаја у управним органима, у подели рада и у подели профита.

Члан XIV

Грађани и грађанке имају право да самостално или путем њихових представника одлучују о потребности увођења јавних даџбина. Грађанке се могу обавезати принципу плаћања пореза из сопственог иметка само онда када имају учешћа у јавној управи, те кад и на њих отпада део трошења пореза, односно када су и оне учествовале у одлучивању о висни пореза, његовој употреби и трајању.

Члан XV

Женско становништво које плаћа даџбине држави једнако као и мушки део становништва, има право да у свако време од било које државне јавне институције затражи извештај о пословању.

Члан XVI

Друштво у којем није загарантовано остваривање права и у којем не постоји расподела власти, нема ни важећи Устав. Устав није пуноважан ако већина индивидуа које представљају нацију нису суделовале у његовом стварању.

Члан XVII

Имовина припада и мушком и женском полу, заједнички или појединачно. Свака особа има свето и неповредиво право на имовину. Имовина не сме бити никоме одузета у смислу национализације, уколико то није јавна прека потреба, која мора бити предвиђена законом, или напрасно проглашена (стање елементарних непогода) али и онда под условом праведно донешене одлуке.