Povelja o pravima žene i građanke
Preambula
Mi, majke, kćerke, sestre, zastupnice nacije zahtevamo da budemo primljene u Nacionalnu skupštinu. Imajući u vidu neznanje, zaboravljanje ili nepoštovanje prava žena koji su jedini razlozi javne bede i korupcije vlade, odlučile smo da u svečanoj Povelji definišemo i objavimo prirodna, neotuđiva i sveta prava žene, kako bi ova Povelja svim članovim društva stalno bila pred očima i podsećala ih na njihova prava i obaveze: kako bi svako vršenje vlasti od strane žena kao i ono koje čine muškarci bilo mereno svrhom političkih ustanova, te time bilo i više poštovano; kako bi se obratila pažnja i kako bi se podržale građanke koje se žale na poteškoće u ostvarivanju osnovnih principa koji služe za održanje Ustava, dobrih običaja i dobrobiti svih u zajednici. Pol kojem pripada lepota hrabrosti iznošenja materinstva ovim priznaje i objavljuje, pod okriljem Svevišnjeg, sledeća prave žene i građanke.
Član I
Žena je rođena slobodna i ostaje jednaka muškarcu u svim pravima. Socijalne razlike mogu se opravdati samo blagostanjem zajednice.
Član II
Cilj i svrha svakog političkog zaključka je zaštita prirodnih i neotuđivih prava žene i muškarca. Ova prava su: sloboda, sigurnost, pravo na imovinu, a posebno pravo na otpor tlačenju.
Član III
Princip svake vladavine počiva u biti u naciji, a naciju čine zajedno muškarci i žene. Ni jedno telo, ni jedan pojedinac koji ne proizilazi iz naroda i nacije ne može biti na vlasti.
Član IV
Sloboda i pravednost sastoje se od toga da se drugima uzvrati ono što im pripada. Tako žena u ostvarivanju svojih prirodnih prava biva sprečena trajnom tiranijom koju provodi muškarac. Ova ograničenja moraju se ukinuti samim prirodnim zakonima i zdravim razumom.
Član V
Zakoni prirode i razuma zabranjuju svako delovanje društva, koje ih može ugroziti. Sve što nije zabranjeno ovim mudrim i Božijim zakonima ne sme biti sprečeno ni ljudskim zakonima i ni jedan čovek ne sme biti prisiljen da učini nešto što prirodni zakoni ne propisuju.
Član VI
Zakon treba da bude odraz opšte volje. Svi građani i sve građanke treba lično ili putem njihovih predstavnika da učestvuju u stvaranju zakona. Zakon mora biti isti za sve. Svi građani i građanke, koji su pred zakonom jednaki, moraju imati jednake mogućnosti da razvijaju svoje talente, sposobnosti, vrline, te im mora biti omogućen jednak pristup svim službama i mestima javnog života.
Član VII
Za žene ne postoje nikakva posebna prava, one bivaju optužene, uhapšene i osuđene pred sudom u slučajevima koje zakon nalaže. Žene kao i muškarci podležu istim kaznenim zakonima.
Član VIII
Zakonom treba propisati samo kazne, koje su nezaobilazne i javne, a niko ne sme biti kažnjen, ako to nije po pravnoj snazi važećeg zakona, koji je pre počinjenog dela bio na snazi i koji se legalno provodi i nad ženama.
Član IX
Protiv svake žene koju se proglasi krivom, zakon se mora upotrebiti, i to ona zakonska kazna koja je propisana za počinjeno delo.
Član X
Nikoga se ne sme proganjati zbog njegovog mišljenja i stavova, čak iako se oni principijelno razlikuju od onih koji su opšteprihvaćeni. Žena ima pravo vršiti vladajuće funkcije. Ona mora imati jednako pravo kao i muškarac da drži javni govor, pod pretpostavkom da su njene izjave i radnje u skladu sa zakonom i da ne ometaju javni red i mir.
Član XI
Slobodno izražavanje mišljenja je jedno od dragocenih prava žene, jer ovo pravo garantuje očinstvo ocu njene dece. Svaka građanka prateći svoje slobode može sasvim slobodno reći: "Ja sam majka tvog deteta.", a da time ne priziva barbarsku osudu i ne skriva istinu. Međutim zakonom bi joj trebalo zabraniti iskorištavanje ove slobode, u slučajevima neistine i nanošenja klevete.
Član XII
Viša korist zahteva garantovanje prava žene i građanke. Ova garancija treba da služi kao prednost svima, a ne kao lična prednost onima koji su upoznati sa ovim pravima.
Član XIII
Porezi za održanje policije i upravni troškovi jednaki su za muškarca i ženu. Ukoliko žena učestvuje u izmirivanju svih obaveza i troškova, onda mora učestvovti i u podeli položaja u upravnim organima, u podeli rada i u podeli profita.
Član XIV
Građani i građanke imaju pravo da samostalno ili putem njihovih predstavnika odlučuju o potrebnosti uvođenja javnih dadžbina. Građanke se mogu obavezati principu plaćanja poreza iz sopstvenog imetka samo onda kada imaju učešća u javnoj upravi, te kad i na njih otpada deo trošenja poreza, odnosno kada su i one učestvovale u odlučivanju o visni poreza, njegovoj upotrebi i trajanju.
Član XV
Žensko stanovništvo koje plaća dadžbine državi jednako kao i muški deo stanovništva, ima pravo da u svako vreme od bilo koje državne javne institucije zatraži izveštaj o poslovanju.
Član XVI
Društvo u kojem nije zagarantovano ostvarivanje prava i u kojem ne postoji raspodela vlasti, nema ni važeći Ustav. Ustav nije punovažan ako većina individua koje predstavljaju naciju nisu sudelovale u njegovom stvaranju.
Član XVII
Imovina pripada i muškom i ženskom polu, zajednički ili pojedinačno. Svaka osoba ima sveto i nepovredivo pravo na imovinu. Imovina ne sme biti nikome oduzeta u smislu nacionalizacije, ukoliko to nije javna preka potreba, koja mora biti predviđena zakonom, ili naprasno proglašena (stanje elementarnih nepogoda) ali i onda pod uslovom pravedno donešene odluke.
