Пијаница (Абрашевић)

Извор: Викизворник
Пијаница
Писац: Коста Абрашевић




        
Пијаница

Хеј, крчмару, вина амо!
Кол'ко чаша досад беше? —
Та ко ће их ваздан бројит' —
Све се на ме слатко смеше.
И последњег ево гроша,
Од зараде што ми оста;
Зарада ми врло мала,
Ал' за вино има доста.
Хе, некад сам им'о више,
И за ме је било славе;
Ал' држава за порезу
И капу ми прода с главе.
Треба попу, чиновнику,
Треба краљу, — треба свима
Ко ће дати? — Радник бедни
И он даје све што има.
Све што имах узе други,
Кад остадох на сокаку,
Шта ћу? Где ћу? — Хајде мислим,
Да у крчму сврнем каку.
Да л' ће кадгод беде, патње
Клети извор да пресуши?
А крчмар ми тихо рече:
„Само вино све угуши".
Хе, то беше добар савет,
То ми на ум пало није...
Хеј, крчмару, вина амо,
Нек се лоче, нек се пије!...
Кад из крчме пођем кући,
Посрнем ли у сред дана:
„Пијаница! Пијаница!"
Заори се са свих страна.
И то вичу — то баш они
Силни, бесни, готовани,
Каишари, зеленаши,
Зној раднички које храни,
Који воду у свом веку
Ни видели никад нису,
Који мени! ха! скотови,
Кров са главе продали су,
Који по свом беснам ћефу
Народима капе граде...
Хеј, крчмару, вина амо,
Да угушим тешке јаде.
Вина, вина, амо рујна —
На пићу сам увек први:
Овако ћу оног дана
Хај, тиранске пити крви.

1894 г.



Извор[уреди]


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Коста Абрашевић, умро 1898, пре 126 година.