Pijanica
Hej, krčmaru, vina amo!
Kol'ko čaša dosad beše? —
Ta ko će ih vazdan brojit' —
Sve se na me slatko smeše.
I poslednjeg evo groša,
Od zarade što mi osta;
Zarada mi vrlo mala,
Al' za vino ima dosta.
He, nekad sam im'o više,
I za me je bilo slave;
Al' država za porezu
I kapu mi proda s glave.
Treba popu, činovniku,
Treba kralju, — treba svima
Ko će dati? — Radnik bedni
I on daje sve što ima.
Sve što imah uze drugi,
Kad ostadoh na sokaku,
Šta ću? Gde ću? — Hajde mislim,
Da u krčmu svrnem kaku.
Da l' će kadgod bede, patnje
Kleti izvor da presuši?
A krčmar mi tiho reče:
„Samo vino sve uguši".
He, to beše dobar savet,
To mi na um palo nije...
Hej, krčmaru, vina amo,
Nek se loče, nek se pije!...
Kad iz krčme pođem kući,
Posrnem li u sred dana:
„Pijanica! Pijanica!"
Zaori se sa svih strana.
I to viču — to baš oni
Silni, besni, gotovani,
Kaišari, zelenaši,
Znoj radnički koje hrani,
Koji vodu u svom veku
Ni videli nikad nisu,
Koji meni! ha! skotovi,
Krov sa glave prodali su,
Koji po svom besnam ćefu
Narodima kape grade...
Hej, krčmaru, vina amo,
Da ugušim teške jade.
Vina, vina, amo rujna —
Na piću sam uvek prvi:
Ovako ću onog dana
Haj, tiranske piti krvi.
1894 g.
