Петрановић женидба љутице

Вино пије Љутица Богдане У Загорју, месту питомоме У Ратају а на својој кули. Служи му га сестрица Јелица. Богдан свога нише никог нема, Осим Јелке, милоснице секе. Кад се Богдан вина напојио У себи се Богдан промислио: „Мили Боже, чуда великога, Ја остадох ал' се не ожених И јемин ћу Богу учинити, Да се јунак ни оженит' нећу Ни Туркињом из турске крајине, Ни Латинком лица бијелога, Ни Српкињом, рода господскога, Већ бијелом из планине вилом Из језера више Колашина, Што узима бродарину тешку, Од јунака очи обадвије, А од коња двије ноге прве.“ А што Богдан у ракиј' говори То тријезан на ноге скочио, Јелисавку сестру дозивао: „О Јелице, сестро моја драга, Спремај мени танке брашњенице, Секо моја, на пут ти се спремам, Док опремим себе и ждралина.“ То рекао, на ноге скочио, Спаде јунак ждралу у подруме, Спрема ждрала к'о је научио. Док бијесна опреми ждралина, Изведе га на мермер авлију, Дизген коњу на јабуку баци, Сам се Ждралин по авлији вода. Оде Богдан на високу кулу Па он скида богате хаљине, А облачи путничке хаљине И припаса сабљу бријеткињу, Па привати за друго оружје, Десном руком од злата стријелу А лијевом шестоперца златна; Кад на ноге чизме навалио, Низ бијелу силазио кулу, А кад коњу у авлију сиђе, Ал' му сека коња опремила И свом брату лаке брашњенике, Сира, хлеба и печена меса. Наточила у чутуру вина, Знаде сека шта брату ваљаде. Богдан секи и парипу сиђе, Руке шири, у лице је љуби: „Збогом секо и Бог буди с тобом, И прости ми и халали, секо, Ја се када виђет', ја не виђет!“ Сестра грозне сузе прољеваше, А с братом се у лице љубљаше: „Збогом брате, Љутица Богдане!“ То рекоше, пак се растадоше. Оде Богдан брдим' пјевајући, А у двору сека кукајући. Куд год иђе, у језера сиђе, У језера више Колашина. Близу Богдан до језера дође И све гледа је л' је онђе вила. При Богдану Бог и срећа била, Код језера виле не имаде, Отишла је на игриште вила, На игриште, ђе играју виле. Туди Богдан доћера ждралина, На језеру коња напојио, Умио се и расхладио се, Па побјеже под танку јелику, Сакри себе и коња ждралина. Са ждралина пљоску укинуо, А у руку узе мајалику, Сједе Богдан хладно пити вино. Мало пио, мало починуо, Вјетра нема а планина јекну, Зелене се повијају јеле, Врхови им у тле ударају, Док ево ти виле бродарице. Вила паде код тиха језера, Она стопе од парипа нађе, Куд је парип дош'о на језеро И хладне се воде напојио А није се догодила вила, Да му узме бродарину тешку. Жалосно се вила ражљутила, Она гледа около језера, Не би л' ђегод кога угледала, Ал' никога угледат' не може. Сједе скидат' крила и окриља, Па се вила скиде код језера А остави крила на обали, Она млада скочи у језеро, Па се вила у језеру купа. А кад виде Љутица Богдане, Он од себе отури чутуру, А у руке прихвати стријелу, Па се вуче од трна до трна, Те се Богдан до језера свуче, Украде јој крила и окриље, Пак побјеже под танку јелику. Ондај Богдан испод јеле викну: „Зло ти јутро, бродарице вило, Што се јутрос у језеру купаш! А камо ти крила и окриље?“ Кад то чула у језеру вила, На обалу вила искочила, Ђено своја крила оставила, Ал' ту крила ни окриља нема. Писну јадна вила бродарица: „Незнан јунак, што си у планини, Братим тебе Богом истинијем, Дај ти мени крила и окриље, Хоћеш вилу стећи посестриму, Ђе год теби за невољу буде, Вазда ћу ти бити у помоћи!“ А Богдан се испод јеле јавља: „Не будали вило бродарице, Не дам теби крила ни окриље, Јесам јемин Богу учинио, Да се другом оженити нећу, Него тобом, вилом бродарицом. Јали с тобом, јали с земљом црном! А ја с тобом побратимства нећу, Већ си ослен моја вјерна љуба.“ Кад то рече, чутуру натеже, Па чутуром о тле ударио, Веза крила коњу у теркију, Прекрсти се, сједе на ждралина, У планину поћера парипа. За њим јадна запристаје вила, А све моли љутита Богдана, Да јој крила и окриље даде. Богдан за то хаје и не хаје. Куд год иђе, на Загорје сиђе, На Ратаје и на своју кулу. Кад се танкој помолио кули, Угледа га сестрица Јелица, Па пред свога брата ишетала: „Благо мени, ево брата мога!“ Руке шире, у лице се љубе, Узеше се за бијеле руке, И одоше на бијелу кулу. Сека брата метну на шиљтета, Па му вина чашу донијела. Таман чашу Богдан прихватио, Док завика испод куле вила: „Господаре, Љутица Богдане! Ја сам вила, ја сам женска глава, А не имам ништа од хаљина, Спреми мени штогод од хаљина, Да покријем женско т'јело своје, Јер сам дошла да ти будем љуба!“ Богдан своју сестру погледао: „Јело, секо, отвори сандука, Извади јој своје рухо златно, Носи доље, па вилу обуци, Немој свога руха зажалити, Боље ће ти братац сакупити.“ Јелка сека друге не дочека, Већ отвори бојали сандука, Те из бошче извади хаљине Пак салети низ бијелу кулу. Нађе вилу у мермер авлији, Па заова снаху дочекује, Све јој своју ћеисију даје. Кад обуче вилу бродарицу, Натаче јој два златна прстена: Један прстен Лауша војводе, Што ће бити девер у Богдана; Други прстен Реље од Пазара. Ал ту њихе ни једнога нема, Већ их Богдан по себи милова, И по себи метну ђеверима. То мишљаше Љутица Богдане, За то не зна Реља од Пазара, А ни дијете, нејачак Лаушу. Оба побра један сан уснили, Ђе се њихов побро оженио, Те обадва коње појахали, Долећеше Богданову двору. Још му вила у двор дошла није, Допадоше до два побратима, Два ђевера, оба Богданова, На авлији вилу застадоше. Од добријех коња одјахаше, Сјаха Реља и прихвати вилу: „Хвала Богу и Богородици, Кад ожених побратима мога Са бијелом бродарицом вилом!“ Па је узе под десно пазухо, Однесе је у бијелу кулу, Па Богдану добро јутро виче: „Хвала Богу, мио побратиме, Кад ћу тебе данас оженити!“ Књиге пише Реља од Пазара, На све стране по Херцеговини, Да на свадбу иђу побратиму, Побратиму, Љутици Богдану. Скочи Богдан, с њиме се пољуби, За пуну из засједе синију: „Пијте вино, оба брата моја, Пијте вино, мезетите месом, Док весеље у двору опремим.“ Сиђе Богдан пред бијеле дворе, Коље овце и мале јагањце И сријемске велике волове; Док свадбарим' јемек зготовио, Стадоше се састајат свадбари, Млого, мало, три хиљаде душа, Свему доста пива и једива. Ту вјенчаше вилу и Богдана. Куми кума Момчила војводу, Од лијепа града Перлитора, Старог свата Гоговић хаџију. Кад вјенчаше Љутицу Богдана, Свадбоваше за петнаест дана, Свадбари се многи разиђоше, Оста Богдан, љубећи дјевојку. Мало било, вр'јеме постајало, Мало вр'јеме, три године дана, Богдану се мушко чедо нађе. Он доведе и попа и кума, Лијепо му име изабрађе, На крштењу њему нађенуше, Славно име: војвода Страило. Тако стало опет годиница, Те Богдану Бог и срећа дала, Па му бјела затрудњела вила, Опет му се једно чедо нађе, Лудо чедо, ал је женска глава. Крстио га и име надио, На избору: лијепа Ружица. Три године и једна година, То се кажу четири године, Колко Страил од љета четири, Други нема од осам година. Колко Страил од осам година, Други нема од шесн'ест година. Стаде Богдан тражити ђевојку, За Страила, свог милосног сина И он нађе са сина ђевојку. Купи свата таман пет хиљада, Па он оде по младу ђевојку, У кога је цуру испросио, Из лијепе Пиве потомљиве, А од соја, од Соколовића, Од сокола, Мате Харамбаше. Оде Богдан, доведе ђевојку. Таман Богдан своме двору дође, Два весеља њем' се догодила, Сина жени, други му се нађе. То се Богдан ни надао није, Вјенча сина а другога крсти, Лијепо му име изабраше, По имену: дијете Ненаде. Кад с' Богдану састаше свадбари, Сви у двору коло заиграше, А ђевојке коло ухватише, Различите пјесме запјеваше, Вила седи у бијелој кули, Богдану се по криоцу вија, А све моли љутита Богдана: „О Богдане, драги господаре, Колико је вакта и земана, Како си ме јадан задобио? А моја су крила затворена; Родих теби твог рођеног сина, А Страила и Ружу ђевојку, Ти за сина доведе невјесту, А другога у бешици нађе, А Ненада, тек рођеног сина; Већ сам с тобом пород изродила. Дај ти мени драги господаре, Да обучем крила и окриље, Да ја колу и ђевојкам' сиђем, Да поиграм на весељу твоме, Да разиграм коло и ђевојке!“ Превари се, уједе га гуја, Па јој даде крила и окриље. Кад се вила крила дохватила, Па обуче крила и окриље, Сађе вила на мермер авлију, Па допаде колу и ђевојкам'. Кад погледа коло и ђевојке – Коловођа њезина Ружица. Код ње вила коло раскинула, Три пута је колом окренула, Четврти се небу подигнула, Па се вила изнад кола вија. Абер паде љутиту Богдану, Па изађе пред бијелу кулу, Те он вилу племениту виче: „Моја вило, моја вјерна љубо, Је л' ти жао оставити сина, Твог Ненада, од четири дана? Ко ће твога забавити сина? Ко ли ће га сисом задојити? Ко л' у меку свилу повијати? Какав ти је зулум дотужио, Те побјеже од мог б'јелог двора?“ Вила му се испод неба јавља: „О Богдане, драги господаре, А мореш ли гују ухватити, Мореш ли је у двор припитомит' Да ти гуја по двору рукује? Никад гује припитомит' нећеш, Док не мили по зеленој трави, А ни вила бит' не море љуба, Док јој не даш ићи у планину, Нити јести траву бреберину, Ни плести се са бршљановијем'; Ако хајеш за Ненада сина, Ђе си мене, јадан, ухватио, Свако ћеш га јутро донијети, Ја ћу свога задојити сина, Превити га и окупати га, Док отхраним твог Ненада сина. А ја ти се повратити нећу, За никакво благо на свијету.“ Па се вила диже у облаке, Више му се повратити неће. Оста Богдан јадан кукајући. Пробуди се нејачак Ненаде, Стаде цврка дијете у б'јешици, Нико њега утјешит не може. Узе сина Љутица Богдане, На ждралина узе га преда се, Иде Богдан од брда до брда, Доклен дође до тиха језера. Кад се Богдан помоли језеру, Ал' се вила у језеру купа. Па Ненада он донесе сина, Те га метну у крај од језера, Па побеже Богдан под јелику. Док искочи вила из језера, Она узе свог Ненада сина, Развила га и окупала га, У меке га повила пелене, Па га онда у криоца узе, Свом Ненаду сину бесједила: „Доји сису, мој Ненаде сине, Доји сису и расти ми брже, Да ми узмеш земљу Принципову И несретног цара Отмановог. Расти боље, мој Ненаде сине! Бољи си ми јунак од Богдана.“ Љутит Богдан, сам га Бог убио! Запе стрелу за златну тетиву, Да погађа вилу племениту, Од стреле је шипке оборио. Не погоди вилу племениту, Већ Ненада, свог нејаког сина. Четири га шипке ударише, Двије њему срце изнесоше, А двије му у дробу осташе. Писну јадна вила племенита: „Ој, Богдане, црн ти образ био! Јер погуби онаквог јунака! Одрж'о би краљу краљевину А српскоме цару царевину!“ То изусти вила племенита, То изусти а душу испусти И умрије вила уз Ненада. Виђе Богдан да горе уради, Наџаком им раку ископао И обоје у њу укопао, Па он оде на Загорје равно, Пак продаде на Загорју кулу, А он оде у равно приморје. Не знам више, родиле ми вишње!