Песма наших ђака
Ми смо чули светле књиге што нас уче -
Реч њихова свака у дно наших груди
Пала је к'о једна златна искра луче,
Што казује стазе узора и људи.
Ове речи миле, ове речи врле,
Оружје су златно што нас од зла брани;
Њих сва срца наша целују и грле,
Као олтар где се светла вера храни.
Кад гледасмо преко замагљених лука
Како ратар сеје у пролеће рано,
Како семе баца из жуљавих рука
И рукавом брише знојно чело врано -
Ми с клетвом пружамо руку један другом:
И ми ћемо бити сејачи и зрње
Сејати врлина, и у труду дугом
Са роднијех њива искрчити трње.
Кад гледамо росну љубицу где блиста
Као лептир на њу наша душа пане,
Па јој љуби њедра мирисна и чиста,
И с радости као сјајан драгуљ плане
И пева: О, лепа, љубичице драга,
Све док сам на овом свету бићу и ја
Тако светла, чедна, без мрља, без љага -
Бићу цвет где роса благослова сија.
Кад гледамо пчелу, неуморна лета,
Где у рано јутро на дело се диже,
Па мед слатки скупља из чашице цвета
И с течним благом у кошницу стиже -
Ми зборимо пчели: Тако као и ти,
Све докле нас греје сунце с плава свода,
На часноме делу и ми ћемо бити
И мед славе збират' у кошнице рода.
Кад гледамо стену где је море љуто
Валовима грува и горчином поји,
А пркосно стена диже чело круто
И горда и јака на попришту стоји -
Ми радосним кликом кличемо са жала:
Ви валови хучни, о, тиморска хордо,
Кад и нас грухне судба с бесом вала,
Стаћемо к'о стена, без јаука, гордо!
Кад гледамо како у светлости зоре
Своја крепка крила шири ор'о лепи,
И с кликтањем кружи изнад родне горе
И зрак сунца пије и њиме се крепи -
Ми певамо: Орле, краљу тица свије',
И ми ћемо тамо, до сунчаних врела!
Све док наше срце устрептано бије
Летићемо летом вечних, светих дела!