Pesma naših đaka
Mi smo čuli svetle knjige što nas uče -
Reč njihova svaka u dno naših grudi
Pala je k'o jedna zlatna iskra luče,
Što kazuje staze uzora i ljudi.
Ove reči mile, ove reči vrle,
Oružje su zlatno što nas od zla brani;
Njih sva srca naša celuju i grle,
Kao oltar gde se svetla vera hrani.
Kad gledasmo preko zamagljenih luka
Kako ratar seje u proleće rano,
Kako seme baca iz žuljavih ruka
I rukavom briše znojno čelo vrano -
Mi s kletvom pružamo ruku jedan drugom:
I mi ćemo biti sejači i zrnje
Sejati vrlina, i u trudu dugom
Sa rodnijeh njiva iskrčiti trnje.
Kad gledamo rosnu ljubicu gde blista
Kao leptir na nju naša duša pane,
Pa joj ljubi njedra mirisna i čista,
I s radosti kao sjajan dragulj plane
I peva: O, lepa, ljubičice draga,
Sve dok sam na ovom svetu biću i ja
Tako svetla, čedna, bez mrlja, bez ljaga -
Biću cvet gde rosa blagoslova sija.
Kad gledamo pčelu, neumorna leta,
Gde u rano jutro na delo se diže,
Pa med slatki skuplja iz čašice cveta
I s tečnim blagom u košnicu stiže -
Mi zborimo pčeli: Tako kao i ti,
Sve dokle nas greje sunce s plava svoda,
Na časnome delu i mi ćemo biti
I med slave zbirat' u košnice roda.
Kad gledamo stenu gde je more ljuto
Valovima gruva i gorčinom poji,
A prkosno stena diže čelo kruto
I gorda i jaka na poprištu stoji -
Mi radosnim klikom kličemo sa žala:
Vi valovi hučni, o, timorska hordo,
Kad i nas gruhne sudba s besom vala,
Staćemo k'o stena, bez jauka, gordo!
Kad gledamo kako u svetlosti zore
Svoja krepka krila širi or'o lepi,
I s kliktanjem kruži iznad rodne gore
I zrak sunca pije i njime se krepi -
Mi pevamo: Orle, kralju tica svije',
I mi ćemo tamo, do sunčanih vrela!
Sve dok naše srce ustreptano bije
Letićemo letom večnih, svetih dela!