Пауци/I
I
На Бадњи дан у дућану газда—Јова живље је но обично. Са села наврвљели сељаци да и овога дана покушају срећу: једни да од господара откупе крупно благо што га господар рубачином истрже селу, а други, сиромашнији, да опреме настајне, свијетле божићне празнике.
Газда сједи за писаћим стлом, у ограђеној писарници големога дућана. Пред њим је велика, отворена, трговачка књига, у њој нешто тражи, а сигурно неког од дужника није могао да нађе, јер посегне за другом, мањом, у којој су дужници побиљежени алфабетским редом.
— Десет круна и шест пара Војкану Вујићу, — јави се један од двојице дућанских момака, поредавши продану робу на дућански банак.
—Војкану? Хм! — опази господар, дигавши главу. —Чуј, Војкане! — рече, погледавши равно у очи времешна, сува човјека, дуге плаве косе, закрвављених упалих очију, што сада пред њим скрушено стоји, — ти узимаш као из краљеве касе, а када је за платити, тада те нема. Немој тако, брате!
— А да што ћете ви од мене? Пуна кућа нејачади... али, фала богу, имате се од чега наплатити, одговори Војкан умиљато.
— Знам да могу, али мени те жао! Ево видиш, таман сам тебе тражио; накупило се преко сто шездесет круна, а то ти је преко четрдесет талијера што новаца што дућанске робе у овој години.
—Фала богу, како ви знате.
—А што ћеш од она два порубана говечета? — преврне газда говором. — Хоћеш јш их откупити?
—Немам чиме, господару, до јесени, а на јесен узми колико знаш. — Па, ослободивши се, вели: — Де, добри господару, поврати ми их да не скапавају од глади!
Газда погледа на свога надстојника Васу, омалена човјека избочитих јабучица, по којима се виде испрекрштане плаве крвне жилице.
— Можете! — климне главом Васо, гледајући једнако својим ситним, тамним очима некамо устрану.
Газда, срачунавши, дохвати са стола штампану „задужницу” и вели Војкану:
— Све сам ти сакупио уједно. Са трошковима дошло ти је на тристо круна и осамдесет пара, а интерес ти је на новац, по обичају, плету на талијер.
Васо крену главом на два варошана, што се нађоше у дућану, да потпишу „задужницу”. Један од двојице пружи перо Војкану да „постави криж” потписаше.
— Дај му робу, — заповједи господар ономе дућанском момку, а њих напој ракијом! — и, кретом главе, показа на свједоке варошане. —
Војкан, дирнут, од срца захваљује господару и поскочи да му пољуби руку, весео што ће собом кући повести своја два вола. Приђе банку, пуни торбу купљеном дућанском робом и прти се.
Уто бане у дућан Раде Смиљанић, син Илијин, наочито устројно момче из окрајних кућа под планином; не гледајући на момке, приђе равно господару и ручи се с њиме.
— Што ти дође? — вели му. Није теби невоља на овај дан силазити.
—Сишао... заборавио купити барута...
—Па за то?
—А да, треба прославити Божић!
Његове граорасте очи, испод дугих трепавица, засјаше и чисто учини се да је то момче собом са села донијело у тамни и прљави дућан свјетлост и снагу.
— Код вас снијега? — упита газда, и гони од себе сељаке што га долазе молити да им благо поврати. — Ено вам Васе, па што он учини! — вели им и не осврћући се на њих.
—А да! — узврати Раде, почекавши одговором, — а код вас блата! — и насмија се весело.
— А код куће?
— Здраве сам их оставио.
— Опреми га! — заповједи газда момку и дохвати новине и унесе очи у њих да чита.
—Лако је теби, — насмија се на њ дућански момак, али шта ће ова сирота? — и показа на човјека ситне главе, с перчином, мокра са подераним гуњцем, који се још одјутрос врти око банка и за собом оставља траг блатних попријечаних опанака.
— Познајем ја, болан, Андрију Ружића, мало је подаље од мене: опреми га.
— Не да газда...
А што?
— Већ му нема на што дати ...
Подне је близу, па свијет из дућана оцилази. Човјек са перчином, дрхтећи и стрепећи од нечега, приближи се газди. Дуго га гледа, чека да газда дигне очи са новина, и, док сачека, вели плачљивим гласом:
— Господару, опреми и мене!
Газда чита и даље и чини се невјешт.
— Немам чиме утрнути божићне свијеће, се исти плачљиви глас. — А што? Немам чиме ни купити је .... Де, газда, смилуј се!
Газда, одложивши новине, с натегом устаде, ухвати човјека с леђа, а очито сили се да буде миран.
— 'Ајде, брате, — вели му, — немој да гријешим! Знаш да ти не могу већ ништа дати... давао сам као и другима док сам имао на што ... и помало изгура га из дућана на кишу.
— Не пуштај га у дућан! — вели момку.
Па окренувши се к Ради, потапшавши га по рамену, насмија се:
— Иди, болан, у конобу, попиј чашу вина ... Васо одведи га!
— Чекајте, господару! — и трепавице затрепташе Васи, и дућанскоме момку показа на наочита човјека што је онога часа из дућана хтјео да изиђе. Момак пожури за оним човјеком и доведе га пред господара.
—Стиди се! — вели му у наглости. — Такав човјек, па ....
— Што је? — упаде у ријеч господар досјетивши се о чему се ради.
—Ништа! — вели Васо. — Биће човјек забораван, и, пришавши к њему, извади му иза припашаја топљени бакалар.
Човјек муцајући прогунђа нешто и испричава се:
— Заборавио, да, заборавио... а ти, господару, запиши, а ја ћу узети бакалар...
— Па да, заборавио! — одговара господар и кори слугу што хоће да обузрочи с крађе поштена човјека. — 'Ајде ти кући! Овај мој момак још је зелен, — рече човјеку, и насмијавши се својим намјештеним, леденим осмијехом, погледа Васу.
Човјек оде и понесе бакалар.
—Јеси ми ти паметан! — обрати се господар момку. — Не ваља добре муштерије одбацивати. Платиће он, забиљежи му двојструко на рачун, па мирно.
Васо проведе Раду кроз подрум и, нузгредно, показује му велике пуне бачве, над којим о гредама висе сила исушених пршута. Из једне бачвице на току налије му чашу, па кад је Раде испи, вели му:
— Не даје такова вина господар свакоме; није то на продају, — и поврати се у дућан.
Раде изби у двориште. Киша сипи. По дворишту кокоши, патке и гуске лепршају се и лепећу крилима, са прозора госпа Пава, жена господарева, баца им жито; она се тиме преко дана често забавља.
Раде изиђе на улицу, гази по чаршинском блату, тражећи гдјегођ да купи јабука.
Подне је већ митило, па се свијет разилази: неки сврћу у крчму, а неки се журе кући, упрћени пуном торбом из које вири божићна свијећа, привезана уз палицу, и бакаларев широки реп.
И Раде се жури. Купио двије ствари које му на срцу лежаху: барута, да пуцњавом прослави Божић, и здравих јабука, да њима дарује коју лепу дјевојку на којој му у колу око запне.
Одумио је овога Божића повести из кола прву која му се свиди. А некако досада био је тешке среће.
Први пут, било му је тада дванаестак година, доведе му отац прћијашицу у кућу и леже га с њоме. Али цура иза неколико дана одбјегне га и пође к својима: мали Раде бијаше премлад за њезин цурски бијес!
Отац га караше, што у шали што зазбиља, с неваљаштва. Дијете се стидило оца погледати у очи, а кад цура пође, мало затим, другоме момку из окрајних кућа, чисто одахне што је већ неће често у путу сретати.
Лани, угрејан вином и забреклом момачком снагом, упаде му у колу у око једна хришћанка, коју тада бијаше први пут видио, али је по чувењу познаваше.
Дјевојче се скањиваше, а и његов отац, Илија, не бијаше задовољан, па се развргоше.
Али овога пута није га родила мајка ко ће му на стопу стати; неће ни оца слушати, већ ће повести ону које се зажели. А зажелио се више њих, зна он то, јер осећа у себи мушку вољу и неодољиву чежњу за цурама; чак му у сну прилазе понеке, и с њима се милује као да је на јави... Али још није чисто одлучио коју ће: одумиће задњи час, кад му догори.
И сада, газећи блато, мислећи на цуре, јари се, страст га заноси.
—Неће друга побјећи, — помисли, — неће, бога ми!
Хитар је, па у путу стиже сељаке, достиже и онога сиромаха у растрганоме гуњцу што га јутрос господар изјури из дућана. Паде му око на његову торбу: празна је; из ње не вири ни божићна свијећа ни бакаларев широки реп. Претече га, а занесен својим снажним мислима, не осјети прама њему самилости, већ жури, гледајући на планину гдје љети са стоком пландује, а гдје сада весело снијег лапта; види се како силази: ено већ је попршано поље њиме, допире и до њега, али још се топи овдје, по каљаву путу.
— Нека снијега! — помисли Раде чисто весело. — нека Божић искези бијеле зубе, љепши је!
Божић бијел, чист, прославио је Раде хицем из хајдучке кубуре, а комшински пиштољи и они из окрајних кућа одговорише бистром и јаком пуцњавом и на махове руше тајанствени мир што га први снијег селу донесе.
Брат и сестра са комшијама, газећи сњежаником, журе к цркви. Из чопора дере пиштољ, стиже се, и наједанпут одјекну праска са свих страна. Па одуши и за неко вријеме настаде тајац и завлада сњежана, велика тишина, озбиљна, неоскврнута и бијела као и свијетла појава ноћашњега новорођенчета. Али она не може да савлада баштињене Радине наваде и нагоне.
Родио се овдје, у овоме крају земље, гдје три ријечи, у згодан час речене, исцјељују благо и чељад од уједа љуте змије; гдје чарка може да растави двоје најмилијих, цуру од момка, жену од човјека; гдје тајанствено сложени запис боље лијечи од љекарева савјета; гдје плодна земља воли се више од рођене мајке, а во хранитељ и побратим од срца јаче од брата. Јуначка пјесма заноси, и старцима сјакте очи кад се прича о хајдуковању. Освета је јача и слађа од самилости, инат и нагон влада над разумом. И то је подјарено у путу, газећи преко големих јуначких и живинских стопа, утиснутих у живом камену, којима се покољења диве; код грдних планинских провалија преко којих на коњима прескакаху стародавни јунаци; у дубоким планинским пећинама, гдје хајдуци са ортацима плијен дијељаху.
И лежи то запретано у души, и кад се стакне, избива: и код рођења, и у страсти, и у смрти, и испољава се у тајанственом нагађању и гатању, у знаковима, почамши од небеских звијезда до ситне, испрекрштане јањеће плећке; наслијеђено од кољена до кољена, а изражено у пјесми.
Ради, враћајући се из цркве, учини се као да се ослободио једнога наметнутога терета, весело гази снијег, пали из хајдучке кубуре и прилази цурама гдје сребрни ђердан звекће. Кад стигоше кући, брата и сестру родитељи руком обилато засипљу бјелицом пшеницом, у знаку берићета, и љубе се с њима. Газе по посутој слами, на којој је жито расло и која се зими благу полаже, и прилазе к божићној ватри. Пали се божићна свијећа, залаже се мрсом и — почима Божић.
Раде га је дочекао у момачкој снази и складу, задовољан што га је јуначки опремио. Усјекао бадњаке у високој планини, санио их и наложио их на ватру, а уочи Бадњега дана дочекао оца у по пута. Бијаше пошао у приморје по вино, залажући главу, преко сњежане планине, само да га, по обичају, на вријеме санесе.
Отац гаси божићну свијећу пшеничним крухом и капљама тога приморскога питомога вина, а Рада ум носи у божићно коло гдје уза звеку сребрног ђердана царује цурска љепота; носи га међу момчад гдје се у уметању тешким каменом огледа момачка снага, особити понос и слава тога дана. Лани је одбацио својим вршњацима, а да видиш ове године! ...И чисто руке саме се пружају да тешки камен дохвате.
Свиће, и свјетлост сњежана дана увлачи се у кућу, али не може још да савлада на огњишту распламтјели пламен божићне ватре. Раде не може дуго да сједи уз ватру: најео се, напио и запалио. Диже се и отвори кућна врата. Једнако снијег пада; захватио је са свих страна, као да је накастио цијели дан падати. Жао му је, боји се неће бити кола, ни уметања, а паљење из кубуре не може да савлада његове забрекле момачке снаге. Гдје ће је утрошити? Жели свим срцем да се разгали.
Око подне дође у походе божићни полазник, хришћанин Војкан Вујић, честита и жели срећу и благослов кући, благу, пољу и укућанима и, дотакавши се бадњака, сједа уз ватру. Залажу се печеницом, пуше и пију из пуне букаре приморско вино; на махове разговарају, а понајвише пушећи у ватру гледају. И у томе спушта се сутон и село закрили божићна ноћ.
Ради тек сада избијају пред очи меке и језиве успомене из дјетиње доби; и живот и наваде испољују се јаче и складније са тајанственошћу ове велике ноћи, док их сан посвема не савлада.
Док свану, као да се дана зажели, диже се и радознао провири на врата: једнако је ваздух сњежан. Стакне запретану ватру да је оживи, а с њоме оживи и кућа, покривена дебелим слојем накијала снијега.
Друм дан Божића родитељи и сестра пођоше цркви. Раде, посједавши, заложи се, положи благу, и осјети се сам — и испустан. Куд ће сада? Престало је кијати, па, гоњен својом главном мишљу, упути се од куће. Мисли: биће неког да заметне коло, али код сеоскога бунара нема никога. Љути се на лијене момке и цуре: боје се снијега! И јест засуо; зајазио је путеве, јаруге и ногоступе, преодјенуо и покрио бијелим чистим покривачем куће и главице, и над селом планину ојајио, и све је уоколо притиснуто оловастим небом, крцатим снијега, а обасјано блиједом сњежаном свјетлошћу, — али није могао да угуши вјечити шум ријеке, ни жамор слапа над млиновима, што се одоздо одјелито чује и једнолико у ушима бруји.
Раде чека.
На бунар долазе жене, долазе цуре, и враћају се, али нема Божице, а за њу се одлучио. Њу је понајвише у сну миловао, а на јави у гоњању, најјаче му се опирала. Истина, с натегом савладао би је и руком дохватао до гола тијела , али цура „ у најљепшу осјетивши на себи његов мушки бијес, истргла би се из руку му и поникнувши — клонила га се.
Али, ето иде, опази Раде Божицу са једном другом у друштву и весело пође јој у сусрет.
— Драго ми је што те нађох, — вели јој раздијеливши је од друге и повукавши је за собом на страну.
—А што?
—Одлучио сам се за те! ... Хоћеш ли?
—Ко нам брани? — узврати цура.
Раде је снажно ухвати за обе руке. Дјевојка се не отима, већ га гледа равно у очи. И неко вријеме гледају се...
У снијегу под натуштеним оловастим небом, изгледају им образи блиједи, прљави, али кад се једно другоме насмија, забијелише се јаки зуби јаче од снијега, а очи што говоре заиграше сјајем у којем као да се сакупила сва топлота младих живота, па ни оловасто небо ни блиједа сњежана боја није могла да савлада у њима младићке ватре.
—Неће мене твоји, — посумња Девојка, — траже прћијашицу!...
— Ко ће их питати? Ја се женим... Сјутра, кад захвати мрак, дођи овдје, понеси собом оно твоје, цурско... Не говори никоме ништа, па да видиш... — говорио јој увјерљиво, а речи му звуче једро и одјелито.
—Па?
—Повешћу те собом. Је ли вјера?
—Вјера ти је. Доћи ћу!
Раде потегне кубуру иза запашаја, треном натегне и наложи. Па, рекавши , трагом својих стопа поврати се кући.
Сјутрадан, кад је Раде повирио на кућна врата, било је ведро, а кад је оданило, показа се сунце, али не може да савлада дебеле сметове снијега, већ немоћно се одбљескује од њих, а прије него ће да зађе, као за накнаду, разасу своје зраке пољем, а висове планине, над селом, позлати; на њима неко вријеме у сјају оклијева, али не могавши их загријати, — клоне ... А док се сутон спустио, показа се мјесец у ведрини.
Раде, заогрнут својом новом кабаницом, што још меком испраном вуном мирише, ногоступом иде ка сеоскоме бунару. Миран је. Божица ће сигурно доћи, а кад дође, знаће шта да ради, — одлучио је данас.
И цура долази, као и он заогрнута својом новом, цурском кабаницом коју Ради у прћију носи.
— Божице! — јави се Раде и, ухвативши је за руку, поведе је за собом. Ћутке с ногоступа загазе у снијег, досада ничијом ногом неоскврнут. Раде што више залази у њ, страсније га гази, чисто ужива кад му нога запане у бијелу податну мекоту, — притиска је све јаче, хоће да је згази, сатре, уништи.
Тако живо, немилосрдно газећи, обоје се загријаше.
—Ево, овдје нам је ложница! — окрете се цури Раде и устави се код торине, па показа на колибицу покривену дебелим снијегом, у којој се човјек једва може да испружи.
—Уђи!
—А што? — учини се цура невјешта.
—Уђи, жена си ми! — и, обгрливши је, привуче је за собом под своју кабаницу.
—Води ме кући! —шапну дјевојка испод кабанице.
—Нећу, ноћас би нас моји ометали; сјутра ћу те повести ...
—Хоћеш?
—Хоћу, Пречисте ми дјевице!
Часом ћуте, ослушкују испод кабанице свој испремјешани, топли дах. А око њих све ћути, само вјечита ријека шуми ... Мјесец го опрезно стражи, његова свјетлост у блиједој ведрини трепери, циједи се ваздухом као млијеко, а из тајанствених, распружених, непомичних сјена још мрак вреба... Над све, докле око допире, пала је дубока, сњежана, зимња ноћ, чиста, бијела, неоскврнута као Пречиста дјевица! ... А њихови обгрљени животи горе и у ватри се троше...
Раде се наједном трже, вели јој: .
— Што дрхтиш испод руке ми као лист на трепетљици? — а глас му у тишини, у проређеном ваздуху, одзвања једро, одјелито.
— Мило ми је! — одговори дјевојка и боље приљуби се уза њ, као да се нечега престрашила.
— А да, жеља те, као и мене!
И пустивши је из загрљаја, сними с ње њену цурску кабаницу, па, сажевши се при улазу у колибицу, простре је по земљи.
— Таман се уза сламу приљубила, — помисли и исправивши се, вели јој:
— Сада је све у реду, уђи!
Божица се слеже, сребрени ђердан с ње звекће, а Раде, улазећи за њом, вели јој:
— Под мојом новом кабаницом биће нам, вала, ноћас љепше и пространије него у кући...
...У освит младенци помолише се из колибице; зимско јутро сачека их и заспе им образе својом сивом свјетлошћу; сунце још оклијева, премда висови планине већ се обојадисаше ружичастом бистром бојом.
Око њих лежи сатрвен, погажен снијег, и лијепо се види траг њихових ноћашњих стопа.
—Волила бих да нам је нови снијег замео траг — вели Божица, као поплашено гледајући око себа погажени прљави снијег.
— Не будали! — одговори мирно Раде и, насмијавши се, рече: — Не замеће се ноћашњи траг тако лако!... Већ 'ајдемо, жено моја!
И, ухвативши је за руку поведе је трагом ноћашњих стопа својој кући.
Студен је стегла, што одавно не памте ни стари, људи. Бијаше се већ обикло на меке зиме, па у селу понестаде пиће благу. Треба је набавити или пустити да стока скапа од глади. Има неколико дана што Илија размишља гдје да је намакне. У газда—Јова причају, људи да је прескупа и за готов новац, а на дуг не зна се како ће испасти; не каже цијене, само у књигу билежи, па почеше од тога неки да стрепе као од живе ватре.
А људи веле да је сијена добавила и сеоска благајна што се тек засновала и да га даје дружинарима јевтино, чудо јевтиније него што га продаје газда Јово.
...Илија затеже даме у благајну упише, жао му; и боји се старога господара. Али која вајда? Ко ће од бољега бјежати? И, одлучивши се, пође жупнику, попу Врани, који је њоме управљао, с намјером да ступи међу чланове.
Али поп Вране неће да га у благајну прими, већ му удари у образ корећи га што допушта да син Раде, на његове очи, са Божицом у суложништву живи.
Илија оде од попа Вране зловољан. Што попу пада на ум? Раде је урадио оно што и други раде од памтивјека; његов отац и он женили су се онако, и није крив Раде колико поп мисли. Баш да се свом духовнику не замјери, Илија бијаше, одмах пошто је Божица у кућу дошла, у вароши направио молбу, вјенчаницу, и потрошио за њу преко седам талијера, па зар је он крив што молбу нису уважили?
Али се поп не да разлогу. Не бијаше му доста што прве недјеље иза Радине женидбе, по његовој наредби, брецаше у мртвачко звоно, у цркви завио прилику Мајке божје у црно и не отпјевао велике мисе, већ тиху, као усред коризме. Тиме мишљаше да пред цијелим свијетом осрамоти њега и Раду, али промаши циљ, јер сељаци, кад изиђоше из цркве, љуте се на њ; веле Илији пред црквом:
— Што си се, Илија, сневеселио? Ради по свом ћеифу, ти си господар у кући ... Пусти попа нека гони свој закон! ... Има изашто, а и докон је!
...Али није вајде тајити, корисна је благајна, није ни он у њу прије вјеровао, али сада види како је. Ето, благајна набавила сијено, откле га набавише и газде из вароши, па га својима у дуг даје по пет новчића килограм, а газде хоће осам и десет, а на дуг бог зна пошто, јер сваки од трговаца преко рачуна закине по штогођ. Но није друге, благу треба дати његово, или га смакнути!
Увече, на прелу, повео се о томе разговор. Прелџије сједе уз ватру, пале луле и гледају како пламен букти, па ћуте, као да нечему ослушкују. Раде први вели:
—Има будала, па још неће да се увјере о користи сеоске благајне; ето им оца, па нека он каже!
— Таман си, Раде, погодио! — вели Војкан. — Што ти се отац не уписа?
—Неће ме поп, отјерао ме! — јави се Илија.
—Ето какови су! — прихвати Војкан. Таман кад ти устреба... не даду. А ја, кад што требам, пођем у господара.. . узмем, он запише, па мирно. Па волим бити о себи; нећу да се са сваком губом мијешам!
—Имаш у нечему разлог, — узврати Илија, али, брате, загрдише трговци у вароши. Држе камату по старинску: плету на талијер, и више, а благајна даје, веле, својима дванаест новчића на талијер. Гдје је то?
Војканов син, Радивој, момче ониско, окошчасто; али врагометно, очи му нигда не мирују, изнебуха, као да је само о томе премишљао, вели Божици, што над Радом стоји:
— Грије ли те како Раде на овој зими?
Божица се одмаче, али остаде стојећке, јер је такав обичај прве године.
—Ожени се, па ћеш знати! — одговори му Раде мирно.
—Тешке сам среће, неће ме ниједна цура. Ја им поручујем, али нема отпоруке.
И погледа на Цвијету, која се наднијела над пламен од ватре да јој се боље види плести чарапу.
Радивој не смије даље да говори, јер људи ћуте. Мислио је да ће изазвати разговор о женама и цурама. Биће сочне и дебеле шале, али нико се не одазва. Раде се чини невјешт, а људи су у бризи за пићом, па вечерас нису за шалу. И не стичу ватре, па се стињала. И раније но обично разилазе се.
Раде, дријемован, чисто осјeћa сласт у животу што ће се у кревету са женом разгријати. Њихова је ложница намрштена испод тавана у штали крупнога блага. Раде ју је сам, сачекавши у планини згодно дрво, приредио и чистом јечменом сламом обложио. У њиховој кући дотада није се знало за кревет, па ипак отац им није замјерио: нека је Ради лепше!
...Сјутра Илија и Војкан гоне сваки свога пауша пред собом пут вароши. Нису узјахали, јер је студено, саганак буре на махове брије са снијегом ојајених планина, и смрзавица је.
Путем стижу људе. Сигурно иду у варош за истим послом. Пожуре, као да ће сијена нестати. Војкан не може а да не набаци коју Илији; вели му:
— Видиш како људи не маре за благајну: ови сви иду трговцу! Па да, оно што је теби урадио твој поп Вране, урадио би и другоме... А шта нама, хришћанима, жели, дао, брате, њему бог.. . Неки од наших хтјели се уписати, па не хтједе их примити, — вели: „Ово је само за моје жупљане!”
— Не хтједе ни мене, опази Илија, — а негда био би ми дао све што има. Ђаво би знао, такови су с малим сви. За најмању, ископали би ти кућу. Неће него на своју! — Па упита: А што је с вашом благајном?
Веле да би овај калуђер засновао је, брате, као ништа. Што не би? Али се боји ... гледа себе. Газда Јово није јој каел, а он је наше цркве тутор... Биће да је неко натрунио... Али да ти право кажем, не бије ме брига за њу!
У дућан кад стигоше, нађоше силу људи. Надстојник Васо одређује коме се има дати сијено, а дућански момак биљежи у трговачку књигу.
Газда Јово пије кафу у писарници. Десет је сати. У то доба пије је сваки дан, јер је увео ред и за своје свакидашње потребе, па се тога реда на длаку држи.
Људи не питају за цијену, тако су навикли; само дај, кад је потреба, па као да си даровао! Платиће на јесен, пошто газда зацијени.
— 'Вала ти, господару! — вели Војкан. —Нека вас! Бога ми, у потреби ваљали сте свакоме... А што би сада од блага, да није вас?
Илија приђе господару, рукује се с њиме. Господар подсмјехива се на њ својим намјештеним осмијехом који нигда не прелази мјере, већ се уставља у угловима усана на одређеном мјесту.
— Што не узе од попа Вране сијена? Он се сада за вас брине, — вели му.
—Што ће мени поп код тебе?. .
—Питао си.
—Ко ти рече?
—Није те брига знати, питао си.
—Преварио си се!
—Ништа зато, болан.
И јави се Васи:
—Немој заборавити Илије, дај му колико хоће!
—А што ћеш ти, Војкане?
—Што и други људи, господару.
—Ено ти Васе.
—Али ја бих, — и почеша се по глави, ја бих нешто и готових пара, треба ми платити порез, и за неке потркушице.
— Откуд сада готових пара, бог с тобом?! Дадох све за сијено.
—Има их код вас, а имате се од шта наплатити.
—Чисто ти кажем: немам. —Па се смисли: —Дођи послије, гледаћу.
Људи са Васом пођоше да приме сијено. Пошто је и Војкан своје добио, сврне са надстојником у крчму, части га да рече господару за њ добру ријеч. А кад Васо бијаше сит и вином и мрсом, повратише се ка господару.
Надстојник уђе први у дућан, па се кроз конобу, не рекавши господару ни ријечи, извуче у двориште.
Војкан, накресан, премишљајући, пред дућаном оклијева неко вријеме: нека Васо проговори господару — и најпослије уђе.
Газда Јово сагнуо се над сто, пребира некакове старе биљеге, чисти их и с помњом полаже у једну кутијицу.
— Дошао си, — вели му. И заклопивши кутијицу стави је на страну. Равно Војкана погледа у очи:
—Немам готових пара.
— Помози сада или никада, господару! ... Порубало ме за порез.
—Немам готових, а жао ми те: даћу ти кукуруза.
—Имам, господару, жита у кући.
—Чекај, будало! Узми кукуруз, па га у чаршији продај , — ето пара ..... А колико требаш?
—Тридесетак талијера... Подмирио бих све: и траварину и неке потркушице, потркушице што ви у вашем дућану не држите...
Газда часом у глави срачуна.
— Тада узми, брате, тридесет кварата кукуруза од мене, — вели му, па ће ти таман онако по прилици залећи. — Васо, — јави се газда надстојнику који се бијаше повратио у дућан, — даћеш из магазе, кад усхтједне, Војкану тридесет кварата кукуруза. — И узевши дужничку књигу, убиљижи у њу сваку кварту по шест круна, у све сто и осамдесет круна.
Војкан се поврати у чаршију. Иде од трговца до трговца, нуди кукуруз, али с реда одбију га, веле: имамо свога. Кад не могаше с трговцима се помоћи, улази из крчме у крчму, наручи по литре вина и пију— пазари. Неки од сељака и узео би кукуруз јевтиније, али нема готових новаца, а Војкан не може чекати.
Пред сами сутон паде му на памет да би могао кукуруз продати истоме своме господару, а зашто не? И, тетурајући, уђе у дућан и довуче се у писарницу.
—Ево невоље, — вели газди, не могу кукуруза ни продати ни даривати! ... Де, живи били, ви и сви ваши, узмите га ви! ..... Али да, — досјети се, — немате ни ви готових пара.
Газда се љути, вели:
— Увијек си ми за напаст .. . а жао ми те! 'Ајде—де, узећу га ја, кад си баш најашио.
—Добар је, болан, господар, — опази Васо.
—Као душа, — прогунђа Војкан.
—Оставимо разговора, — вели газда, већ да ти платим! — И посегне за новцима са стола — Видиш, ово и није заправо мој новац. Хтјео сам га таман послати... Ево, на! Сваку кварту плаћам ти по талијер, скупље, бога ми, но што га данас могу са стране набавити... али не мари .... — И изброји му на руку за тридесет кварата кукуруза сто и двадесет круна.
Војкан гледа часом на новац у руци, као чуди се, и оклијева спремити га; па, пошавши, једнако о нечем премишља.
Плативши порез и гдјешто још у вароши, не да му се поћи кући, већ најпослије сврне у господареву крчму. Понајвише у њој пије и нарочито у њу сврће, да се господару не замјери. Господар пази на то и често прегледа крчмареву књигу дужника. То он, као што и други сељаци, врло добро знаде, а и чини му се право што од господара узајмљени новац троши на његово вино. Наручи уз литру вина и комадић пршута, да слађе напије, и понуди њиме неког варошанина што је до њега нарочито ради тога сио. Овај узе и, једући, вели му:
— Може бити да је ова порција што је једемо баш од твога пршута, дарована господару, — од твога или од твога брата, то је свеједно! — И надода: —Господар што не може у кући да потроши, даде своме крчмару да прода.
— А да што ће од њега? — опази Војкан и нуђа варошанина и вином. И наручује даље, и пије преко мјере, управо вино вином гаси. А кад бијаше да плати, показује крчмару петицу, размеће се по столу с њоме, а неће нипошто да плати. Крчмар се разљути, оте му је из руке и по вољи наплати стари и нови дуг.
Па кад се Војкан успротиви и, пијан, сасу грдњама, шчепа га господарев крчмар за шију и избаци напоље. Војкан, посрћући, свали се у јаругу. Неко вријеме лежи у њој, да најпослије, грдећи једнако, с натегом извуче се и, тетурајући, упути се из вароши. Гледајући за њим, цркоше од смијеха крчмар и варошки клапци, а редари стоје на опрезу, да га затворе ако буде требало док се не растријезни.
Идући, сјети се парипа и сијена, па се поврати да натовари. Мучи се на сваки начин, гледа уоколо да му ко поможе, али нико сада на њ не пази, па не могавши сам да натовари, остави сијено, а парипа празна празна пред собом.
Изашавши из вароши, престаде да грди и, мјесто, тога, поче сам са собом да говори. Застајкујући, ослушкује звукове телеграфских жица, и разговара с њима, а ступове обухвата обима рукама и грли као најмилијега побратима. Испод сеоских кућа причека га Илија. Позна празна парипа, па ишчекује. Не зна што би од њега. А кад стиже, упита га гдје му сијено.
— Послаћу сјутра сина по њ, — вели муцајући, а једва се на ногама држи. — А да, видиш, Илија, — већ неколико пута каже, — што ће ти поп? Имај ти добра господара, па се не бој никога, већ бога!
У Илијиној кући логом лежи синовац му Нико. Откада му родитељи помријеше, живио је инокосан у својој кући. Једном, враћајући се из планина, озноји се и у путу окисне. Разбољевши се, од тога дана већ се није младости ни здравља науживао. Сељаци говораху да му се крв следила, а љекар је нашао болест опасном. Док је гођ могао стати на ногама, није хтјео остављати своје куће, а и сада, кад му већ не да ни дисати, једва се склонио, на молбе Радине, да се пресели к њима. И стриц Петар зваше га к себи, али приволи прићи Ради, — мање их је у кући но у стрица Петра: биће мирнији.
Стриц Петар знао је зашто га зове. Синовац, по својој прилици, није дуга вијека, а посједује свој дио имања, као он и брат, па кад би био у његовој кући, што наговором што другим којим начином, пало би имање у руке његове или синовље. Раде сам, на своју главу, има већ доста, а у њега су четири сина као четири сокола. Рачунајући на то, синовца је у посљедње вријеме гледао добрим оком и говорио да не лучи њега од својих синова и, погдјекад, из вароши носио му скленицу вина да се у болести окријепи.
Али и брат Илија имао је исте намјере и јаче их је од брата Петра у себи осјећао. Њему је користило што је Нико још из младости волио Ради него осталима братучедима, и знао је ту Никину љубав да употреби у задњем часу. Сада, када је Нико у кући, било би лудо пустити овако лијепу згоду. Наговара сина Раду да му спомене како би од часа на час могао умријети, па би добро било да се зна кому ће своје имање опоручити. Раде неће ни да чује за то; мисли: „Нико неће лако умријети, још се није младости науживао, није ни жене обгрлио, па да умре! И он главом да ха смрћу плаши! ... Гдје је то?”
Али Илију избивша мисао мори и не да му мира ни дању ни ноћу. Зна да је то што премишља гријех, али ко је без гријеха? И ум га носи по ораницама и ливади и, гоњен том мишљу, обилази их, лутајући по њима цио дан. Чисто не може да схвати како би могао да подијели Никине земље са братом Петром, кад су као клин увукле се између његових ораница. Још би то прегорио некако, али како да се ливада подијели? Никин дио с његовим је у једном комаду срце земље м заједничка им је уређена јаруга, па како да се открњи комад Петру? И кад то помисли осјети у себи утисак као да гледа да му неко сину Ради трга десну руку са жива тијела.
А једне ноћи премишља: што би од јединца Раде било по његовој смрти? У брата четворо је дјеце, љути као вукови, а разуларени. Што би од Раде било? Варали би га на сваки начин, а ко би могао отети се штетама што би их чинили у пољу, на ливади и свугдје? И никада не би мира било.
... Једнога ведрога зимњега дана, кад ни сунцу лед не попушта, Никина се болест погорша, рекао би: сада ће умријети. Илија неће да зовне љекара, стрепи, могао би га оздравити, а неће да зовне ни попа док не опреми свој намишљени посао.
Сјутрадан, пред ручак, униђоше у кућу, кабаницама заогрнути, два човјека из околних кућа. Ждрале и Крило надимак им је у селу.
Нико лежи уз ватру, под кабаницом. Над њим стоји јунац. Нешто је болешљив, жао га Илији, јер га већ хвата у плуг, па га је привео к ватри. Болесник јечи, а кад му мука дотужи, с натегом надигне се на руке, и испијеним очима, као да нешто изгубљено тражи, лута му поглед по кући, па, изнемогао, опет наузначице пада.
— Тешко је младу умријети! — вели Ждрале преко залогаја.
А Илија вели Ради:
— Иди, сине, попу: реци му да дође к болеснику, да га са богом помири
— И вријеме је! — вели Крило, и наздрави Илији.
Залажу се и пију, и нуде чашом вина Илијину жену Смиљану, но она неће да чаше прихвати; нудили би и цуру и невјесту, али оне су пошле за стоком у пашу. Најевши се и напивши се, Илија, Ждрале и Крило приђу к болеснику. Ждрале нагне се нада њ и с главе му одгрну кабаницу. Болесник га погледа својим испијеним очима, застења, и, не могавши поднијети јаки воњ мрса што заудараше из уста и избиваше из одијела и маснога припашаја, одврати главу од њега. Тада се примакнуше и нагнуше над болесника и Илија и Крило.
— Питај га кому оставља, — вели Илија Ждралу, па ћеш чути. — Ради, а да коме? — Мени тако рече сто пута у болести ... Воли га, болан не био, као рођенога брата! А и јесу браћа ...
Ждрале и Крило нагнуше се боље над болесника. Пламен им обасја смежурене, временом постарјеле образе, отпуштених, чупавих, просијеђелих бркова. Уозбиљише се, у један глас упитају болесника:
— Нико, остављаш ли све твоје Ради?
Болесник, мјесто одговора, зајеца и с натегом хтједе да се окрене на другу страну, али, види се, снага га издаје
—Нико, брате, — поновише јаче у један глас, остављаш ли све твоје Ради, своме братучеду, сину Илијину?
Нико погледа празним погледом, усне се макоше, и нешто неразумљиво с тешком муком истиснуше.
— Ха! Јесам ли вам рекао? — вели Илија. — Оставља све моме Ради, а и коме би него њему?
—Потврдио је главом, — вели Крило.
—И чуо сам: „Ради” , — прихвати Ждрале.
Покрише болесника по глави и с помњом скупише кабаницу око њега, па се наднијеше над ватру.
— Још једну чашу за добра пута! — нуди их Илија и налије. Попивши сваки своју на искап и, руковавши се с Илијом, заогрнути кабаницама, изиђу њих двојица из куће.
Илија сједе уз ватру, запали и — гледа у пламен, а Смиљана, жена му, врти се по кући.
Пред сами сутон дојаши поп Вране, жупник, на своме бијесном вранцу. Илија, чувши топот, изиђе и прихвати коња.
Сјахавши, вели Илији:
— Проводај га, заморио сам га!
Коњ се запјенио и фрче. Поп Вране, док је ушао у кућу, угледавши јунца код ватре, наљути се и тјера га из куће. Јунац код кућних врата оклијева; окренувши се нагло, погледа према ватри својим великим очима у којима као да се туга са пријекором одбљескује.
Жупник приђе болеснику и пружа му посљедњу утјеху пред смрт.
Уто стока враћа се са паше, овце блеје, и погдјекоја коза вечи: и доље, у штали, испод болесника, гдје их цура и невјеста спраћа, чује се врева и насртање.
— Праве сте живине! — љути се поп Вране на Смиљану, док очати самртну молитву. Зовете ме кад болесник већ не зна за се... Живине!
Нагло, не рекавши ни „збогом”, изиђе из куће, и, истргнувши из Илијиних руку свога вранца, зајаши и одјури трком.
Домало приспије и Раде, сједе уз ватру и вели:
— Не би ђаво попа Врана стигао! Бијесан, па разиграо вранца... није већ божји вјетар... Их!
Прије него се покојни Нико у гробљу охладио, по селу се шапорило како је покојник на самрти опоручио своје имање своме братучеду Ради, сину Илијину. О томе послу понајвише су жагориле жене, па њихов жагор стиже и до Петрових ушију, а на прелу, између људи, изби као бјелодана истина. Стриц Петар већ и не двоумијаше: биће сигурно да је Илија тако удесио кад не хтједе пристати да по половицу плате крчмару трошак седмине, већ је сам крчмара подмирио. А јело се и пило до миле воље. Код последњих чаша вина чисто се заборавило, пијући их, испити их за покој душе Никине. А Илија је каматар: да није имао свога рачуна, не би се био тако истрошио. Па и комшије веле кога су онога дана видјели у кућу унићи и из ње изићи! Што су њих два кришом код Илије радили?
И Петар премишљаше шта да учини. Одлучи да пође газда—Јову, да се с њиме посаветује, јер без новаца не може се ни у цркву.
Газда Јово, кад му Петар, нашавши га у дућану, шапну да има нешто насамо да му каже, — уведе га у писарницу и за собом затвори враташца. Петар му потанко исприча зашто је дошао, и наглашује:
— Мени је, онако ми дјеца била здрава и жива, сто пута рекао покојни Нико, док је боловао, кад би му натукнуо да су њему моји синови што му је и Раде, и мили му таман као и он; па је ли могуће да је на самртноме часу оставио све Ради?
—А који су били свједоци? — упита газда.
—Веле, Крило и онај чанколиз Ждрале.
—Свједоци нису сигурни, — опази газда. — Него чуј! Ставимо да Нико, као што по свој прилици и није, оставио свога имања никоме. Кому би по закону припало?
—Припало би нама двома браћи: мени и Илији, удатој нам сестри, дједу и баби по покојној му мајци. Тако ми рече биљежников писар. Чудо, а оно двоје старих, мислим, о томе и не сања!
Газда Јова се замисли. Лице му се уозбиљи и са углова усана нестаде трага намрштеном осмијеху; продужило се и подвојак јаче се отпустио. Газда познаје добро браћу Смиљаниће; чуо је и за оца им, покојнога Раду, који се био, убивши ради преорања земље некога комшију, одметнуо у хајдуке и побјегао у Турску; тамо је и погинуо. Говорило се да се за хајдуковања са најстаријим сином, Илијом, састајао у планини, у пећинама. Син му доносио преобуку и што му требало, и прихватао хајдучки дијел, што га отац кући по њему слаше. По његовој смрти, браћа се не слагаху задуго и набрзо раздијелише имање у три дијела.
Познаје и земље и ливаде: срце земље, сучељују се са земљама Ружића и Вујића, које су сада с малим све у његовим рукама. Премишљајући о Никину дјелу, мисли: „Не би било добро да цио запане Илију; Илија би с тиме ојачао, а Петар је задужен до грла, све имање не би му за дуг залегло, а и податнији је и поклонитији од Илије, — лако ће с њиме! А лако ће и с опоруком. гдје улазе као свједоци на самртноме часу Крило и Ждрале. Сигурно покојни Нико није опоручио никоме ништа. Познаје он сељаке ушће, а познаје и Илију: похлепан је за земљом, потурчио би се за њу.
Док газда размишља, Петру бјеже очи на жељезну касу „вертајмовачу”: како је висока, чврста! Колико талијера могло би у њу стати? Па му памет мути сила измрчене хартије, растркане по големоме столу, и дебеле, увезане, трговачке књиге. „Сигурно”, помисли, „и моје је име неколико пута у њима уписано; више вриједи ова прљава хартија од цијелога нашега села! Зашто смо ми живи? Чудо!” Па му паде поглед на изблиједелу српску тробојну заставу са грбом, што је над газдиним столом; газда је био, давно, високо у зид прибио за жестоких борба Срба и Хрвата. Повише ње, у углу, паук разапео своју паучину...
— Слушај ме! — трже га из мисли газда. — Примакни се ближе да ти кажем што треба да радиш! Купи сестрин дио, и онај дједа му и бабе по мајци.
—Немам, господару, новаца...
—Чекај, будало! Не нагли! Кад погодиш, а гледај погодити за мало, ја ћу ти дати новце, само треба да радиш паметно, да се нико не досјети.
Петар оклијева и нешто прогунђа кроз зубе.
—Што си забринут? Што је?
—А што ћу ја вама?
—Ништа! ... Кад купиш оба дијела, продаћеш их мени за исте новце, а ја теби муштулук од двадесет и пет талијера. Ти ништа не рискираш.
— Али ја се надам за мало купити ... Оно се не разумије у посао...
—Толико боље!
—Газда, чујте, — мален је муштулук ! ... Примакни!
—Видјећемо, болан! Што циганиш? Ако учиниш добар посао, даћу више, и до педесет талијера... Је ли поштено?
Сјутрадан пошао је Петар у друго село да походи старце: дједа и бабу; истога дана пошао је и сестри. Опрезно, тек је натукнуо због чега је дошао и казао им да настајни четвртак, нефаљено, прије ручаних доба, дођу у варош, — а доћи ће за своју корист. На први мах сестра је којекако одбацивала: човјек јој није код куће, већ на радњи, а без њега тешко јој се одлучити. И старци су се колебали, сумњајући да им Петар не би поставио Ступицу: није му пуно вјеровати! Ипак су се одлучили: биће на опрезу, и у четвртак — дошли су... Петар их дочекао и уведе у дућан. Напоји их ракијом. Па их поведе кроз чаршију, тобоже у шетњу.
—Ево, — љутито вели, — ја ћу купити ваше дијелове; знам да бацам новац на пут, — и устави се, таман као да га просипам по овоме путу, по којему идемо... Али воља ме гонити се са Илијом; неће што је намислио! ... И кад очевину дијелисмо, варао је ... а сада, брате, отима ... Неће, бога ми! Та за инат Краљевић се Марко потурчио!
Сврнуше у крчму. Петар од крчмара наручи меса и вина. О нечем преко залогаја премишљајући, залажу се полагано. Петар је јутрос све уредио. Узео новац код господара.
—Треба да виде новац, — рекао је газди, биће лакши посао!
Понио је са собом од куће двије обилате суве крмеће печенице: дароваће једну газди, а другу биљежникову писару, „шкривану”. Помоћи ће њему господин шкриван, није шупља глава: што он уради, — онако је, неће њему биљежник у очи ударити. А домишљат је враг! Док је био опћинским чаушом, био је срећне руке, особито код састављања утока на старију власт, у шумским прекршајима. Ако је сељак био осуђен на пет круна глобе, придодао би броју пет једну ништицу.
— Што је то!? — чудио би се сељак. — Помози, Васо, ако бога знаш!
— Уложићу за те уток и не плаћај ми ни паре док не видимо шта ће старија власт ..... Има, болан, и тежих од наших! — рекао би Васо; осврћући се да га ко не чује.
Редовито, након неколико времена, Васо саопћује човјеку да је старија власт уважила уток и умањила глобу од педесет круна на пет круна ... И тако без икакова труда добио би своју надницу... Петар га јутрос, кад му печеницу донесе, моли да му буде при руци, нека не оклијева нимало, већ нека пође на суд, да потражи честице. Може он сам саставити писмо, па, кад буде све готово, дозваће биљежника да потврди.
— Тако мисли — вели — и господар, газда Јово... и поздравља те.
Петар се први диже и погледа на друштво.
— Вријеме је да се пође, — вели, и помисли: „Ионако их је вино добро прихватило!” — Купићу ваше дијелове, само да могу Илију гонити ... Однијеће ме враг али нека, — парбаћемо се.
— За парбу треба новаца, — опази стари, мотајући пешкир око главе.
— Има новаца, дједе! — повика Петар и, извадивши кесу из њедара, просу новац по столу и, прије но што су старци и сестра могли га сагледати, покупи га брже—боље, тури у кесу и, држећи је у руци, њоме звекће.
—'Ајдемо! Идите са мном!
Пођоше за њим. Преко вароши Петар их држи на оку, и једнако ријечима их обасипље. Уљегавши у биљежничку писарницу, Петар каже писару рашта су дошли, старац потражи столицу, а жене прислонише се уза зид.
— Добро је, учинићу како желите! — вели писар уозбиљивши се.
И пребира биљешке по остришцима хартије. Па, сјевши, држећи перо у руци, гледа у Петра.
— Немој писати, — опази баба, — док не чујемо што даје.
— Ја одох! Нема овдје мога човјека, — сјети се изнебуха сестра Петрова угледавши перо у писаревој руци.
—Господарица си да радиш што ти је воља, опази писар, — али ....
— Ево пара! — прекиде Петар. — Ево их вама! — и уручи кесу писару.
А писар озбиљно опоменувши их, вели:
— Кад су новци у мојим рукама, нема преваре ....
— И насмија се. — А да! Да вам право кажем: Петар купује мачка у врећи. Ја не бих, али свако је господар својих пара!
Старци и сестра слушају. Помислише: „Ако би Петар и преварио, неће закон, а они се пуштају човјеку од закона у руке!” .
— Дакле, што си одлучио дати им? — упита писар.
— Колико питате? — обрати се Петар к њима.
— Колико је право! — одговорише сви троје у један глас.
Петар са стола узе кесу и извади из ње неколико банака, размота их и броји.
Ево десет десетица! — вели. — Ево их, гледајте како су модре... Ко ће их?
Стаоац се диже са столице, а и жене се примакоше.
— Нове су, — опази писар.
Часом ћуте.
— Дајеш ли то за мој дио? —прекиде ћутање стари.
— Јок !... Гдје је то? — преврну Петар. —За сва три дијела дајем оволико.
Старац погледа у Петрову сестру.
— Што ти урадиш, дједе! — изрече она, једнако у двоумици.
— Мало је! — вели дјед, и претвара се као да о нечем мисли.
— То вам је као да сте на путу нашли! — опази писар... — Дакле, погодили сте се, а?
— Чекај! А простите на којој сте, — пресјече старац и завика: — Нека даде свакоме по двадесет и пет талијера равно... Нека смо једнаци!
— Нек буде како хоћеш! — прихвати бесједу Петар, бојећи се да старца баба не преокрене, и пружи дједу руку у знак погодбе.
— Треба учинити два писма: једно за старце, а друго за сестру, — опази писар.
И, уозбиљивши се, диже се, па им вели:
— Дакле, ви продајете Петру Смиљанићу покојнога Рада ваше дијелове оставштине покојнога Ника Смиљанића, и то сваки свој дио за двадесет и пет талијера. Је ли тако? Добро је! Иди, Петре, јави се биљежнику; наћи ћеш га у штионици, игра карата; нека дође само час...
Петар оде, а писар опет сједе и пише. Писмо већ је био по формулару саставио, требало га само испунити. А попунивши га, диже се и пође к прозору. Јави се двојици свједока што, по савјету газда—Јова, чекаху да их писар зовне. За њима стиже и биљежник и Петар. Биљежник љути се што партију мораде прекинути: још му се карте по глави врзају. У хитњи слуша писара и гледа како новац дијели старцу и женама.
— Ухвати за перо! — вели прво дједу па баби. А кад сестра оклијеваше да прихвати за перо, наљути се.
— Немам времена дангубити! — повика на њу, и жена, у страху, дрхтећом руком постави криж.
Дјед, баба и сестра пођоше. Сестра и на улици још држи новац у руци. Ишли су чаршијом донекле заједно, па старци у свијету изгубише Петрову сестру с очију и не поздравивши се с њоме.
Биљежник, оставши с Петром, рачуна трошкове двају писама, и, срачунавши, вели:
— Пристојба, биљези и друго... за писмо склопљено са старцима, има да платиш четрдесет и осам круна, а за писмо са сестром ти четрдесет и једну круну.
Петру се учини превише.
— Чудо је! — вели. — Да још једном дођемо, остаде сва земља за вас!
— Тако је по тарифи, по закону! — слеже биљежник раменима.
— Знам ја, част вама! ... Баш то је зло што је по закону! Свугдје веле: по закону. А закон нас, ево, гули добога ! ... И ето, не можеш закону побјећи. — И, бројећи новац, вели биљежнику: — Чудо је ово, да је и по вражјем закону!
Једнога ведрога дана, љети, јутром враћа се Раде, у планину над селом, да прегледа остављена говеда и кобилу. Весео одмиче узбрдицом да, прије него сунце, одскочи, дохвати се планинских висова. Горе, у планини, осјећа се лакшим и слободнијим а и за неколико дана враћа се кући чилији и гојнији.
Неки дан вратио се из планине прије одређена времена, нашао је за то коју му драго излику, а вратит се раздраган мишљу да ће у кући наћи мушко чедо; предосећа да ће бити син. Могао би се наћи свакога дана: већ давно, по опажању комшиница, Божица је затрудњела.
Стиже до колибе, узе кључ испред стијене, гдје га бјеше оставио, и униђе у кућу. Разгледа се по њој . . да види је ли све у реду што је оставио, и одмах изиђе.
Сунце је одмакло, грије, али нема припеке. Раде се не осјећа заморен: тек што му се образи заруменише, а по челу осуо се лаким знојем, јер узбрдицом ишао је махом као и равницом. Гледа на свој шумски одгојак: око колибе, како лијепо напредује. Бујан је и зелен, а отац вели да се сјећа кад је ту голет била. Сунце шуму обасјало, па вршци младих буквица, рекао би, упалили се по њему, у прошарици испрекрштале се плаветне сјене и мирно опочивају на меком бакарастом сушњу. Ту, у прошарици, за љетњих, поподневних омара, Раде са стоком пландује. Упути се планином равно к јами, гдје још снијег лежи, да се напије воде сњежанице. Уђе у јаму и извади комад снијега, постави га на нагнуту плочу, као што је и досада радио. На сунцу снијег се топи па испод сњежаних капаља подметне гуњац, острми га и чека док се не наточи. Чекајући мисли на жедно благо, а особито жао му кобиле.
Локве, гдје се вода између стијена сакупља, безмало пресушише свугдје, па сада и благо мораће се појити водом сњежаницом. Увјек лети, кад суша затегне, пане му на памет и чуди се што ни опћина, ни влада, ни нико не посагради локава по планини, а тако је лијела и пуна траве ова планина, чисто разгаљује и живину и човјека, па је штета што је без воде. Жедан гледа у капље што над гуњац падају, и жао му сваке што сукно прије њега попије. Тако ишчекујући није ни опазио иза себе Маше.
— Раде! — јави се жена. Добре ли сам среће, жедна сам!
Раде се окрете и зачуди. Досада нигда је још није виђао у планини, а ријетко је виђа и у селу, откада је одбјегла и за другог се удала. Иако је јак и господар од себе, ненадани сусрет збуни га — и застиде се.
Ништа не одговоривши жени, подиже гуњац, напи се, а оно што остаде пружи њој. Жена испи заостало надушак.
— Фала ти, Раде, као да си ме и вином напојио!
— Што ћеш овдје? — упита је Раде, само да нешто рекне.
— Сада сам, болан, стопањица; умрла ми свекрва!
Ћуте, а види се, жена би разговарала. Али како започети? Одбјегла га док је Раде лудо дијете био. Била је прћијашица, па је његов отац, Илија, договорно са њеним оцем, довео своме Ради, кад му је тек дванаестак година било, и легао га с њоме, бојећи се да је не би ко други прије њега одвео.
Маша је већ тада била јака, бијесна цура од какових седамнаест година, жељна момачкога миловања. Наочи био би рекао, Раде се већ замомчио; иако нема још пуне снаге, напредоваће: примиче сваки дан, а „ко се нада, није гладан”, вели се.
Али се цура превари. Прве ноћи Раде је се није додирнуо; стидљив, одмицаше се од ње. Послије, ослободивши се очевом шалом, у којој је било и збиље, за дугих зимњих ноћи, купио се око ње, миловао је, али није имао снаге да је савлада, и цури се чињаше да тетоши Раде око ње као дијете око своје мајке. И дијете, заморивши се тек наслућеном страшћу, подметнуло би своју руку испод њене масне, плаве косе, чији воњ сјећате на мирис меке, испране вуне и — тврдо би заспало. Залуду се цура сваке ноћи трудила да својим гурским бијесом успламти у њему момачку ватру, топао дах... да, са забреклим заједничким снагама, кад се двоје најаре, како је она то у гоњању са јаким момцима осјећала, кости пуцају. Али јој бијаше све утаман! И цура дизаше се сваког јутра из кревета незасићена, заморена и зловољна. И једнога дана, не рекавши никоме ни ријечи, одбјегне га.
Илија тога јутра опази да је нестаде и похита за њом. Стигавши је у пољу, вели јој:
— Врати се, Машо! Удараш у образ мени и Ради .... Куд си накастила?
— Својој кући... Не могу даље издржати... Што ће ми лудо дијете.
— Не будали, жено! ... Раде примиче свакога дана... Оно је моје дијете! — хтједе Илија да Машу наведе на шалу. Али Маша не мари, већ оде својим путем, а иза неколико дана поведе је други, јачи момак својој кући и вјенча се с њоме.
— Оженио се и ти, Раде? ..... —претргне ћутање жена.
— Знаш да јесам...
— А имаш ли дјеце?
— На путу је, — насмија се Раде. — А ти мишљаше да нећу бити вриједан.
— Не велим ја ...
Око њих је тишина, чује се само зујање лептира и боја што их сунце буди; оно је већ освојило и долове у планини и завирује чак под литице. Осјећа се расијано чувство самоте и простора. И њих двоје, што у селу не јављаше се једно другоме, осјетише се у мислима близу, као да међу њима досада није ништа друго било до склада и љубави. Раде погледа у сунце.
— Идем, Машо!
— Збогом, Рад! — поздрави жена и надода: —Напојићеш ме још гдјекад, кад ме пут нанесе...
— А што не бих?
Раде упути се попријеко планином, да потражи благо; гази цвијетну густу траву, и за њим не остаје траг, као да је се не дотиче.
Замишљен је, нешто га копка, осјећа; отима се, али није вајде крити: Маша му се врзе по памети... И осјећа воњ њене главе и чини му се да види оно њене коврчасте, плаве косе на затиљку, кад се бијаше сагнула да пије са његова гуњца. Дође му одједном да се чуди што је не шчепа за врат, кад му бијаше на дохвату; ваљала би му, — осјећа се чио као игда. А не може к својој трудној жени кад би он хтјео... Па, премишљајући, као да се каје што се не користи овом лијепом згодом! Сада га мори жеља за њом, таман као неко вријеме што га моријаше кад би се, ојачао, у ноћи сјетио ње — немирне, најарене, какова бијаше док је с њим нејаким лежала. Послије, сјећајући је се, кињио се као и она негда, и тада није ни он, као ни она, знао куд ће са својом забреклом момачком снагом... Па гле чуда! Код своје жене бијаше је као заборавио, а сада опет пробудила се снажна жеља за њом и, као негда, мори га...
И жао му што је досада осјећао њену силу над собом; цурио се пред њом као пред попом Враном. А веле људи, дође му сада на памет: да је поп Вране држи за се. И жестећи се, чини му се да је љутит на њу, а сретне ли је други пут, неће водити шале с њоме... Да, негда је није смио у очи погледати!
...Нашавши говеда и кобилу, сагна их Раде ближе колибе и, испустан, лута планином. Сјутрадан пробуди се жељан за женом и кућом, али ипак тражи излику да још у планини остане. Дуг је дан, стићи ће и кући.
Сјети се кобиле: биће жедна. А сада му је кобила драга као очи у глави: ждријебна је. Нада се, ждријебе ће се у оца уметнути, а отац је царски хат, најљући и најкршнији што може бити! Потражи кобилу и, нашавши је, заулари је и поведе за собом.
Изнесе из јаме, као и јуче, салеђена снијега и постави га на нагнуту плочу, над пиштет, и чека да се вода сакупи. Немирно погледа на све стране, а кад опази Машу гдје према њему иде, чисто се стресе и нешто заигра у њему.
— Машо!
— Раде!
— Опет се састасмо .. .
— Па да, кад се тражимо! — осијече жена.
— Биће да је тако... Жедна си ...
— Пићу из твоје руке, да и нијесам.
— Дражиш ме? — рече он живо и чисто је погледа.
Она сагледа у његовим узиграним очима ватру и вољу као никада досада. помисли, „човјек је!” и примаче се к њему.
— Што ће ти кобилетина? — пита га.
— Напојићу је.
— Другдје има воде за њу.
— Није ми ради ње, већ ради ждријебета... Не видиш да је ждријебна? Три пута сам је водио... А хат, као бог га салио! ... Хране га добро, бијесан ти је, те и чио, не мори га труд. Надам се, биће ждријебе добро. Не појим ја њу ради ње; ради ждријебета, велим ти...
Говори живо, са заносом, с узиграним очима, што погдјекад као бљесак засјакте, а звучи му глас бистро и једро, док другдје наоко миран је као земља.
Маша се чуди што је данас поводљив и разговоран, и уноси своје плаве очи, оивичене тамним обрвама, у његове граорасте, дугих трепавица, што дрхте гледајући у њу.
— Напијмо се, — вели Раде, — па да напојим кобилу.
Једно до другога полегоше на земљу и прилегом напише се до воље.
Раде, напојивши кобилу, сатјера је узбрдицом; гледа часом за њом, па, окренувши се Маши, вели јој да сједне. Маша послуша, а и он до ње сједне на цвијетну траву. Часом ћуте, као да сабиру своје мисли, и кришом, у двоумици, загледају се. Раде осјећа се јачим и слободнијим него игда.
Још од јуче сјећање на Машу из детињег доба сазријеваше, — и заметак што га у себи носијаше, разви се наједном и букти пламеном страсти, и надјача стид и стрепњу. Маша, гледајући га у очи, осјећа на себи његову снагу и мушку силу, и дође је воља да се тој сили подвргне.
Раде леже потрбушке на земљу, до њених ногу, налакти се и гледа у њу.
— Машо — вели јој, — што ме оно осрамоти?... Сагријешила си се што одбјеже лудо дијете ... Чујеш, би ли сада бјежала?
— Не бих! — одговори жена и насмија се јако, разуздано.... — Не бих! — понови. — Жељна сам знати што би сад урадило оно лудо дијете: бих ли се око њега кињила као негда? . . И, говорећи, гуши се од смијеха.
— А ја те, поред Божице, бијах одбацио с ума, али, чуј! Јуче чисто као да си ме чарком опчинила,ушла си ми у вољу, па никако да одолим... да се отмем ... Једнако ум ме к теби носи!... Хтједох ићи кући, жени, знаш... Али, ето, што бих тајио, потражих тебе... И нађох те.
—Било са срећом! ... А што ћу ти ја?
— Што и жена, — одговори Раде и, испруживши се, дохвати се њена живота: — Да се милујемо! — вели јој. — Да ти се осветим, за инат, да! Их, слатка ли је туђа жена! ... Да се милујемо, Машо!
— Ко нам брани? — шапну жена савладана, унесавши своје помућене очи у његове и тражећи дрхтавим уснама његове бијеле, чисте зубе.
И, подавши се сласти, упиљи свој помућени поглед у његове очи...
Раде је ипак тога дана по подне пошао кући и вратио се другог дана ујутро.
По договору са њоме, нађе Машу код колибе. Ознојио се, јер је махом ишао, у хитању није ни гуњца, опточена скерлетом, са себе снимио.
— Прославићемо данас свадбу! — вели Маши, док је до ње стигао и, ухвативши је за руку, поведе је за собом у колибу. — Увео сам те да знаш гдје ћеш доћи:. ти си овдје моја домаћица, иноча, друга жена!... —А куд ти је човјек? — упита је.
— Пошао је у варош.
— Мора да је будала.
— Није, већ гледа свога посла.
— Изиђимо, нешто ћу те питати! — И за собом повуче врата од колибе.
Упоредо упуте се планином. Раде није спртио торбе, па га Маша пита што ће с њом.
— Нека је на мени — одговори он замишљен. — Па се окрете прама њој: — Бога ти, кажи ми, је ли истина што веле да поп Вране пристаје за тобом?
— Је и — није.
— Кажи чисто!
— Похотан је на жене, иако је свештеник, а друкчије му није мане ... А кад ме питаш, право ћу ти казати. Онога часа кад нас вјенча, зовну мене гори да ће ми дати госпину медаљицу на успомену... Предаје ми је у хитњи и — пољуби ме три пута, вели: као сестру... А сјећам се, изгледао је као да ће заплакати... Послије, кад се састасмо код цркве или у путу, чисто видим да му на одмет не бих била; видим, замичу му очи за мном... Али пусти крају, не питај! Није ми ни у вољи, виси му подвојак као у вола... а куљав... Ха! — И надуши се смијати... Ма збиља — опази, — што ће оно месо на њему што не треба?
Раде умуче и иде напријед, попријеко планином; Маша иде за њим и, гледајући у његове стопе, чуди се што цвијетна трава за његовим стопама не остаје погажена. Раде лагано корача, окретно прескаче преко стијена, а погдјекад окрене се прама њој и пита је да ли се заморила. Стигоше у букову, стару шуму. Раде надвири над једно суво, шупље дрво, што изгледаше као какова старинска, порушена кула.
— Овдје сам се — вели — једанпут, у ову букву, сакрио. Јесенас нечија двизица изгубила се у моме стаду... Видим ја: чобани гледају згоду да је макну... „Е, нећеш”, мислим... Два дана стајала је у букви сакривена и, док се пружила згода мени и једноме моме другу, поједосмо је, с малим, сву у један дан!
Прешавши драгу, ступише у кршевити пропланак. Маша не пита куд ће, већ бесвјесно иде за њим; прескачу с кука на кук, а уставише се под главицом од самих високих стијена и литица између којих расте висока трава.
— Ти не знаш гдје си? — вели Раде смијући се.
— Загријала се, а? Чекај, сада ћеш се охладити. Иди само за мном!
Обима рукама одгрне гране једнога дрвета на дохвату.
— Сагни се! — вели јој и, ухвативши је за руке, повуче је за собом у пећину.
Унутра је тмица; на први мах не види једно друго. Маша се приљуби боље уз Раду.
— Видиш, — вели јој он овдје се може сакрити сто људи; овдје сам пекао на ражњу ону двизицу: гледај трагове ватре... У пећини се купе чобани, једу украдено месо... А погдјекад и цуре гоњају, ако која до руке дође... Што не би чобанче урадило?
— Охладно је, — опази жена.
— Изић' ћемо одмах, али да ти кажем: овдје је моје царство! ... Гледај, ишаране стијене, гледај, залеђене комаде: изгледају као глава цуре, дјетета, живине... чујеш ли како вода доље отиче? Чудо! Нико не може да ње... До салеђена снијега може се. Хоћеш да ти донесем комад?
— И ја ћу с тобом!
— Заморићеш се!
Ухвати је за руку и поведе за собом. Зађоше у тјеснац, па се веру између стијена.
— Видиш, зими су ове каменице пуне воде, прича јој. — Причекај! — И, пустивши је, потражи шибица и о беневреке упали двије наједанпут. Посвијетли. — Гледај овај камен, би ли рекао: вук је из планине! Има тога сила по пећини, али ко би све опазио? Требало би бреме луча.
— Машо! — викну изнебуха, из свега гласа, а јека из пећине одврати бистро и гласно: „Машо” — Зовни и ти!
— Раде! — повика Маша, а јека одговори.
— Видиш, кад је човјек сам, може са собом да разговара... Разговорна је ова пећина! Слушај даље као да нешто јеца... Дубоко је то доље. Ти се страшиш? Не будали: са мном си!... Вода је то: протиче .... А бог зна гдје навире!
Раде дохвати комад салеђена снијега и, једнако држећи се за руку, изиђоше из шпиље.
— Да ручамо! — понуди Раде и распрти се. Па стави гуњац под нагнуту плочу, острми га и гледа како се снијег топи. Затим извади из торбе и неколико груда сира и скленицу ракије.
Редом напише се воде са острмљена гуњца и, посједавши, залажу се. Раде је раздраган, весео:
— Видиш, — вели преко залогаја — овдје у селу нешто ми није по вољи: петљанија са попом Враном, парница ради дијела покојнога Нике... — и као сневесели се. — Али ма'нимо то! Де, ти, прихвати боље!
— Пусти, разговарај! ... Слатке си бесједе.
— Нема међу нама дуга разговора... Чисто код тебе осјећам некакову сласт у животу... Чудо божје, како је ово изненада надошло; потегла нас крв, е, није друкчије! ... Видиш, стид ме је рећи: јаче ме ум носи к теби него к жени... Ма нека и жене, родиће ми сина! А да, заправо, жена и није за друго!...— Па, напивши се ракије, преврну: — Је ли ти жао што немаш дјеце? Нероткиња си, штирка, а веле да су штирке љуће... Може бит' да је и до човјека; и јест човјек ти некакова рђа...
Маша, док Раде говори, мисли: „Како је заношљиве, отворене бесједе! Ко би то негда био рекао?”
— Машо што си се замислила? — и обујми је око паса.
— Де, ти!
— Видиш, ја гдјекад сам о свачему мислим... па ми чисто памет стане. Не знам ради чега брани нам закон и поп оно што нам је најмилије? Довео ја Божицу; зановољан ја; задовољни моји, задовољна она, — па утаман све: поп изврнуо се на ме, као да сам му оца убио!
— Веле да ће те тужити суду.
— Није већ на суду као прије, не зарезује им се свака... и суд је сада за нас бољи од њих! — опази Раде с увјерењем. — Пиј, Машо, ракије! — сјети се и наздрави јој.
Па, отрвши руком уста, и погладивши мрке на уснице, пољуби је:
— Је ли ти мило?... Љуби ли те овако нестрпљиво твој Марко? — И, говорећи плахо, расијано, насрће на њу. — Је ли нам лијепо?... Што велиш?
Маша не одговара, отупила је велика, неисказана сласт... Насмијана, гледа му право у очи, и руком га придржаје, да не изгуби с вида тих очију... И спојише се погледи и у сласти изгубише се...
— Што велиш, Машо, за попа? — примиривши се пита је, а и не чека одговора. — А што велиш за мога господара, газда—Јову? Не могу ни они да живе без туђих жена, а нама бране... Па нека би и то, али данас друкчије милују! ... Мени се све чини да су нам они душмани. Пуче ми од неко доба пред очима; чини ми се, к'о мисле: — Ради, штеди, мучи се, али не за се, већ за нас... Право хришћани у цркви пјевају: „господи подај!” — слатко се томе насмија. Па погледа на сунце: —'Ајдемо, Машо!
Дигоше се. Раде сручи све у торбу и, упртивши се, обујми је око паса и вели јој:
— Овако ћемо планином!
И обгрљени газе цвијетну траву. А сунце је већ освојило и долове, и драге, и литице, и њих двоје загрија и знојем осу, па журе прама старим буквама с раширеним сувим гранама, што изгледају, у сунцу, као чапорци грдних птичурина. Под њима, заморени, траже хлада, љубе се испод тих сувих грана, којима је суђено да угину ондје гдје су и одрасле — у лијепој, цвијетној планини...
На суду Илијини сведоци, Крило и Ждрале, на вратима, прије него ће унићи, шапоре и договарају се; и не исказаше пред суцем онако како је Илија хтјео. Врљају у бесједама, а вјешти су; боје се да их суд не улови у лажи. Па по сриједи је и газда Јово; није за ништа његов настојник Васо око њих облијетао и плаћао вино, а и Петар их је частио, па неће да се никоме замјере. Суд најпослије поништи опоруку као незакониту. Кад ствар бијаше изведена на чистац, газда Јово позва Петра, и, прама погодби, склопише нову погодбу, по којој газда купује све дијелове од Петра, купује и његов дијел, и даје, преко углављене цијене, приде равних педесет талијера. Ову ће своту убиљежити на Петрову рачуну, на његову корист, а за друго причекати ће га до боље згоде.
Илији се душа кидала кад дознаде за продају. Неколико ноћи, иза првог сна, већ не спава; мисли шта има да ради да се земља не дијели. Дању обилази поље и ливаду особито замишљен, на ливади застајкује... Покошена је, а нада се обилатој отави и, чини му се да чује цику коса и гледа мјесечином обасјане своје косаче, како испред њих цвијетни откос пада. А он их вином поји да пожуре... И са других ливада у топлој ноћи чује се цика и долази људски жагор као из јата ждралова, док узмакла ријека мирно тече и не треба изувати се да се преко газа пређе. Још на ливади избија трава, још није све дала, а даће. И опочинуће зими, као и он, да опет на љето пода се косцима!
Али ако га закон примора да је на комаде дијели, да је кида? ... И код те помисли опет му се представи жива слика: чини му се и тешко му је, као да ко трга Радину десну руку са живога тијела.
Послије неколико дана посла газда свога надстојника Васу нека селом пронесе глас да би газда купљени дио покојнога Нике продао, да испита што ће људи на то, коју би цијену ударили. Васо иде од куће до куће, хвали земље и измишља цијене. Вели, и куне се: „Нудио је господару тај и тај толико, али неки други, — неће да му имена каже, набацио преко тога још четрдесет талијера!”
Људи се загријали, и неколико дана само се у селу о томе говорило. Илија је на живој муци. Одмах након Петрове продаје врзла му се мисао да прекупи од господара продану земљу. Колебаше се неко вријеме, док мисао сазре, али не може дуго да чека. Боји се претече га неко, па онда — гдје је пристао? А вели се: „Иза боја копљем о ледину!” И, занесен том мишљу, са зажагреним очима једнога јутра униђе у писарницу господареву. Док угледа господара, јави се:
— Господару!
— Здраво, Илија!
— Купио ти све дијелове од Петра?
— Хоћеш продати и твој? .
— Нијесам ради тога дошао.
— Већ?
— Би ли препрод'о, господару?
Газда га погледа, осмјехну се и мирно одговори:
— Нијесам претрга... али за добре паре све се може .. . Али, само за добе паре! ... Оне оранице не стиде се Мисира, а ливада?
— Добра земља! — вели Илија као за се. —А што питаш за њу, господару?
— Полако, болан, што срљаш? Има их доста што се намећу, али поштено, па уру... Најближи си ти и Петар... Полако!
Отвори шкрабију од стола, посегне за хартијама, и изваци грдан омот. Пребирући нађе нацрт.
— Види, — вели му, и показује својим набухлим прстом честице. Ово су оранице, ово црно ограда, а оно ливада плодно, берићетно, срце земље, говори газда Јова као за се.
— А што питаш? — понови Илија, загледавши се немирним, зажагреним очима у шаренило нацрта.
— Полако ћемо — вели наоко замишљен газда.
— Могао бих се и предомислити; нијесам баш вољан продати цијело... Могла би се продати на дијелове, по честицама... раскомадати...
Илија протрне, помисли: „Раскомадати?”
— Не, господару!
— Видиш, — настави господар уозбиљвши се, од ових земаља покојнога Нике мени сада припадају три дијела, а теби тек четврти; кад би се дијелило, ко зна који би те дио запао; могао би тај дио бити о себи. Тако би се ливада, дубрава, оранице морале раскомадати као бравче... — и опет се насмија својим умјереним осмјехом.
— Кажи цијену, господару, — пита Илија, и не може никако да се сабере, да се безбрижним причини.
— Да ти кажем цијену, — навлаш растеже бесједом газда, — а нијесам вољан продати.. .
И диже се, приђе к прозору и гледа на улицу. Илија нешто у себи прогунђа, хтједе да не да одушке својој мисли ријечима, али оне навале саме:
— Продај, господару! Среће ти, продај!
— Пусти, болан, — окрете се газда, — што си најашио?... Биће и за то времена.. . — па, к'о смисли се:
— 'Ајде—де, ставимо да бих продао: колико би дао?
— А што питаш?
— Двије хиљаде талијера... и то је даровано . .
— Чудо! — рече Илија и сневесели се.
И паде му у исти час на памет да је газда сва три дизела купио за триста талијера, а ваљада и за мање.
— Чудо је! — повика као за се.
— Да је и чудо, мало ми се мари, мени нуде толико, намећу се... — па пође к вратима, хтјевши да зовне надстојника Васу.
— Не зови га, вјерујем ти, господару! —прекиде га Илија.
— Скупа је сада земља, Илија; свијет се народио а земља не примиче; а видићеш домало што ће бити .....
— Попусти, господару!
—Не могу... већ ако ти ниси вољан да купиш, не мари, пријатељи као и били... Засада нема хитње, а ако хтједем продати, послаћу Васу да селом протелали, па да видиш: ето твојих сељака к мени, таман као овце на со...
— Немој, господару, жив био! Ја бих дао хиљаду талијера.
Газда се насмеја:
— Толико ваља ливада! — и зовну надстојника Васу.
Надстојник дође из дућана с обичним својим лицем, с којега, рекао би, овога часа нестаде веселога детињега, подушенога смијеха, а остао му је траг око углова усана.
— Поћи ћеш у село, — наређује господар растежући бесједе, — па ћеш протелалити да се продају три дијела земаља покојнога Нике Смиљанића... Можда и нећу продати, само да видим на чему сам ...
Па се окрете равно к Илији и вели му:
— Видићеш купаца, као мрави наврвјеће ...
— Праведно је да мени, господару, продаш...
— Реци пошљедњу... Де!
Илија смисли се, па, као да се прегорио, изрече нагло:
— Тринаест стотина талијера даћу...
— Мало је... Дај шеснаест стотина .....
— Чудо је! Попусти!
— Не могу ... Васо, поћи ћеш ....
— Ево четрнаест стотина.. .
— Дај петнаест стотина талијера...Ухвати ме у бесједе, јер, нећеш ли — нема већ говора...
— Па добро, петнаест стотина, — одлучи се Илија и осјети како му тога часа као да престаде срце куцати . .. А зачас закуца наглије него обично. Ево капаре! — рече Илија, одушивши од узбуђења.
Извади кесу из њедара и броји новац, полажући га на сто. Наброји три стотине форинти.
— Поштено! — вели газда и зове дућанскога момка да чује о чему се ради.
Илија изиђе из газдина дућана весео: земља се неће дијелити, његова је и, вођен том мишљу, лако корача својој кући. Али у путу, сјећајући се грдних новаца, занос малаксава: кад ће из дуга изићи?
И сјети се Раде. Писао му је неки дан да буде на опрезу са газдом. До неколико дана вратиће се из војништва гдје га је за два мјесеца узело. Што ће он рећи, хоће ли му бити жао што је земље купио за скупи новац? Али кад стиже до своје земље, гледајући је сунцем обасјану и окупивши је погледом, умири се. „Бих, вала, — кад не би могло бити друкчије, — својим је животом откупио!” помисли. И све би осим Раде за њу прегорио, да само не упадне у туђе руке.
Дошавши кући, не казује женама што је урадио, и не спомиње ни о чему ни ријечи: казаће Ради кад се кући поврати. Међутим, селом се одмах о куповини пронио глас. Жене се замислиле, али жацају се питати га; надају се сам ће казати, па, док зине, мисле: но сад ће!
Док Раде стиже, још оне исте вечери, на гувну пушећи лулу и гледајући преда се, вели му Илија:
— Откупио сам Никине земље од господара.
— За колико си погодио?
— Петнаест стотина талијера .
— Биће...али и вриједи...
— Вриједи, по нашу сељачку..... Ми не рачунамо наш труд што у земљу уложимо, опази Раде. И, сјетивши се нечега, живо настави:
— Видиш, оче, ја се баш сада у војништву намјерио на једнога приморца, па чуј како он процјењује вриједност земље: вели, треба рачунати и своје наднице што се у земљу уложе, и труд... и друго он набрајаше.. . А не само колико ти плода даде!...А ми рачунамо: даће ми, ставимо, ораница педесет кварата кукуруза; ето, то је, мислимо, чисто, као да нам је из неба пало, а ни бриге нас за наш труд.
— Што велиш, Раде! — зачули се Илија какве наднице, какав труд? Гдје је то? Бог с тобом! Нека је земљи благословен и труд, и напор, и зној наш!... Не будали, нема сељаку над њом бољега хранитеља.
Раде ућута.Али под утиском големе своте, осјети се упропаштено кад, у страху, гледа љетне сиве облаке што над усјевима крупом пријете.
Напокон, једнога јесењега дана нашло се у кући Илијиној Радино мушко дијете. Иако није било велике студени, цијелога дана у кући гори ватра, да загрије мајку и чедо. Раде је пошао у шуму, насјекао дрва и санио их; очевидно није се бојао лугара код оваке пригоде, иако су строге и несмиљене одредбе због шумских прекршаја, и неколицина њих, поради глоба и отштета, пострадаше.
Са јачањем дјетета у Радину душу увлачила се постепено брига за свакидашње потребе живота — забринуо се и живље се доима кућних и пољских послова. Кад се отац не би био задужио, чињаше му се да се не би ни са ким у селу мијењао. Помало би радио, и штедио, и стицао. Што му се мари за друго! Доста је да крај с крајем може да завеже. „Али овако, нећеш никада крају; гдје је то? Отац се силно задужио” мишљаше гледајући у кољевку до ватре, у којој је, под дебелим вуненим покривачем, мали Илија спавао...
Осле често приупитивао оца о кућним пословима и чисто хтједе да зна о увјетима склопљене погодбе. Дознао је да треба на петнаест стотина талијера плаћати камате двадесет и четири новчића на талијер сваке године. Прије се плаћало плету на талијер; сада је газда снизио камате, јер хоће да се Илија увјери да му жели помоћи.
— Али, осим тога има и дућанскога дуга, и потребе су сваки дан веће, па хоће ли се моћи поштено изићи, да нам господар у очи не удара? — вели оцу и, гледајући у ватру, прпа ожегом жераву.
— Чудо је, виђу и ја сада, — замисли се отац. Али није се могло друкчије... Зар пустити земљу у туђе руке? Не знаш ти, сине, у којој сам ватри био оних дана!
Раде посматра оца. Очи му се уставише на смежураној кожи око слијепих очију и на отпуштеним брцима: учини му се да се наједном постарао. Илија Радин поглед осјетио на себи, па да сина осоколи, вели:
— Ни бриге те, Раде! Ако има дуга, има и земље, а она је наша хранитељица! .. . Вадићемо паре из блага и из земље ... Садићемо више дувана ..... угојићемо двоје—троје крмади...
— Нећемо бити ни крмета за кућу, —прекиде Раде.
— И не треба нам... — омрсићемо се овновином! — завеза стари.
Али Раде, видевши га разговорна, прихвати ову лијепу згоду и напомене му за сестрин ђердан. Сестра и мајка толико су га пута за то замолиле.
— Да смиримо и њу, па што бог даде ... . — вели оцу.
Цвијету је замјерио Војканов син Радивој.
Састају се понајвише на паши. Кад су лијепа времена, прама сунцу, пазећи благо, сједи једно до другога на камену. Над њима је планина, испрекрштана поточинама, драгама и пећинама; око њих го пашњак, посут големим куцима, са којих чобани благо пазе да не омакне у брањевине, а доље, ријека и поље посуто пошумљеним главицама. Највише, докони, разговарају, и, погдјекад, кад му бијес дође, Радивој је погна и — гоња је. Цвијета се није уметнула на оца, а не сличи ни брату Ради: малога је раста и поплашених очију, па насртљви и летичасти Радивој лако је савлада. Шчепа је и гризе је по врату, и положи гдје му је драго на земљу, милује је и руке јој меће у њедра; и цура пушта, и тек се тргне кад му загледа дивљи пламен у очима и кад осјети његову руку на своме голу тијелу. Он тада, ознојен, бијесни... и заборави момачки стид, а она једва дише. У најзадњу напре сву своју снагу да га са себе збаци и, страхом овладана, моли га и преклиње да је пусти — и, пустивши је, одмакне се цура од њега и опет стојећки разговарају.
Отац јој је купио ђердан и платио газда—Јову шупље плете за здраве, а равно их је двије стотине!
Радивој каза једном Цвијети да ће је цурске недјеље у вароши из кола са собом повести. Већ вријеме је, јер, откада му је мајка умрла, у кући живе као живине: нема ко да их држи у реду, ни да их испере; и своме оцу говорио је — задовољан је.
Цурика је недјеља близу, а Цвијета још није никоме у кући рекла што Радивој намјерава, а најпослије, премишљајући, одлучи Ради се повјерити: с њиме је слободнија, јер је он најразговорљивији и за њу најбољи у кући. Чека га на путу: зна да ће тога дана ондје проћи да дрва санесе. Док га спази, изађе му на пут.
Раде, брате, — вели му, а над поплашеним очима затрепташе трепавице и поникну, — неће ти жао ако ме у недјељу Радивој из кола својој кући поведе?
— Па и земан је, — одговори Раде. — Да са срећом буде!
— Али ја не смијем рећи оцу, а ни мајци. Оцу, веле ми, било би жао грђе поп—Врани хатор иштети... тобоже превјерићу; а и мајци као да је жао...
— Та и она је од хришћанскога соја, — опази Раде, — па што јој бијаше? — насмија се Раде. — Сада се по нашу крсти...
— А ја ћу по њихову, — прекиде сестра. — Један је бог! Али ти им, Раде, реци добру ријеч, твоје ће боље упалити!
Цурске недјеље Радивој у чаршији бијесно игра у колу; унеке истрже се из кола са Цвијетом и одјелито, посебице заигра с њоме. Весео је и, на махове, љутит, не да никоме преда се, већ вија с њоме као за опкладу.
А чаршијом стоји звека затресених сребрних ђердана и бактање тешких закованих постола; зноје се мрка лица, а у сунцу одбљескују се ишаране ђечерме. И велико коло развргло се, а Радивој још не престаје. Цвијета већ је сустала, заморила се, па у добар час и Радивој се смири. Обгрли је. А тога часа приђоше к њему два друга и ставише их у сриједу и, држећи се чврсто, упутише се низ чаршију. Али однекуд усред чаршије обри се Петар, Цвијетин стриц, па им пресјече пут.
— Куд ћеш с цуром? — пита, накреман вином.
— Пусти људе да мирно чаршијом иду! — одговори један од Радивојевих другова, а Радивој не рече ни ријечи, већ лактом гурне Петра устрану.
Петар плане:
— Нећеш, момче, што си намислио! — и безразложно стаде га вика да пусти цуру. Часом наста трка и свјетина скупи се око њих.
Радивој не пушта цуре и, онако обгрљен, хоће да мимо свијет прође. Петар му пријечи, а помажу му неке комшије, ради цуре пизмени на Радивоја. Али пријатељи Радивојеви нађоше му се у невољи, опколише га и, скупљени, у гомили, продиру напријед. Петар их уставља, а комшија Павао, пијан, коме се већ давно замичу очи за Цвијетом, љутит што га Радивој претече, хвата је руком, да је истргне из Радивојева загрљаја.
— Ја ћу те собом повести! Што ће ти Радивој? — и не пушта је.
— Одлази, одлази, велим ти! Биће крви! — трже се Радивој, и притеже цуру к себи.
Цвијета, нашавши се између двају бијесних момака у гомили свијета, чисто обезуми, њене очи, трепавице, трепте, а поплашени поглед лута уоколо, као поглед ухваћене птице у дјечачким рукама. Радивој држи је чврсто једном руком, а другом се ножа маша.
— Ево јој брата! — завика неко из гомиле.
— Раде, брате! — једва изговори цура.
— Што вам је, људи?. .. Што најашисте? .....
— Чујеш, синовче! — снађе се Петар. — Води је без очева знања ... Није поштено! .... А ево комшије Павла! Што она, поред овакога момка, Радивоју воли?
— Ма'ни ти то, стриче, — вели Раде мирно, већ нека она рече коме воли.
И упита сестру:
— Цвијето, коме волиш? Волиш ли Радивоју?
Цурин поплашен поглед паде на Радивоја.
— Хоћеш ли поћи с њиме? — приупита Раде.
— Хоћу! — прихвати сестра и привине се боље Радивоју.
— Добро је! — закликташе Радивојеви друзи, и часом пиштоље натегавши наложе, и цика пиштоља разлијеже се чаршијом... А гомила, с младенцима, крене низ чаршију.
Раде сједи на камену, пази на говеда да не улете у шумску брањевину. Тако је сада, а негда си их могао пустопашице загнати. Присилише власти на ред, јер друкчије — уметоше пусте шумске глобе; његов отац једне године платио преко педесет талијера, како он вели, што глоба, што некакових одштета, тобоже за почињену штету коју они што суде на своју рачунају, а на који начин то раде, нико у селу не разумије.
Прошла су попасна доба, сунце још оклијева на бакарастоме лишћу Радине ограде, а на махове сњежани хладни саганак сјеверца затресе гранама и санесе однекле из планине ударце сјекире...
Раде се нечему сјети, па устаде са камена и пође ка својој јари. Ножем поче гладити неизрађену држалицу од сјекире, па није Машу опазио, већ када је нада њ дошла. Зачудио се, јер је неко вријеме што је не виђа. Упрћена је пуном торбом, погнута, смије се и вели му:
— Била сам у млину, па сам сврнула к жени ти, познајемо се одавна... а погоди—де, рече зашто сам у кућу ушла?
— Ушла онако ...
— Погоди!
— Што знам ја зе женске послове...
— Чула сам, — вели Маша развлачећи — гдје дијете плаче, па нијесам могла жељи одољети да га не видим ... Прави соко! И сврнух с пута да ти то кажем ...
— Што неће од оваквога оца! — насмија се Раде и дигавши се, стави држалицу на страну.
— Догодине биће друго, хоће бога ми!
— А ја од њега ни биљега! — рече жена забринувши се наочиглед. — А послије оних љетошњих дана у планини... знаш... надала сам се ...
— Није до мене, — прекиде је Раде живо. — Што није било, могло би бити... Али де, макни торбу, одмори се!
Маша послуша и прислони се уз јару, и стаде да приповједа о попу Врани. Вели:
— Не да ми мира; а ја га једнако варам ..... Јуче ме чекао на уреченом мјесту, у огради иза цркве. Чека он тамо... а ја вирим кроз одшкринута кућна врата... Ха, ха! Ма чуј, Раде, — преврне — стид ме рећи...
— Зашто? Реци!
— Путем мислила сам на попа Врану: може бити да би он... —и устави се на по ријечи.
— Што?
—...Био боље за ме. Бих, да се мајком назовем, све учинила!
Раде је зачуђен погледа.
— Опрости, Раде, — покаја се Маша — опрости! Бог са мном! Што ми паде на ум!... Гдје је то? Залуду, не волим му...
Разговарају, а сутон се спушта лагано, и не опажају да је најприје захватио долове и драге и узлази, ка висовима планине, чија кршевита голет већ је посурила. Маша и Раде као да осјетише подзимну ноћ и часом заћуташе. А и говеда, викла јари, враћају се с паше. Раде их прикупља и гони ка улазу. Волови слијежу се да уђу на ниска врата, а један, понајвиши, лијепо се пригну, закрене главом и провуче се, не дотакавши се роговима кућнога прага.
За благом уђоше њих двоје. Раде прикупи сува рака и наложи ватру.
— Чујеш, Машо, — вели Раде — не бих ја за тобом пристао као поп Вране, кад ме не би хтјела; и још се ругаш с њиме! ... Како се на те не љути?
— Наљути се, али је са мном повратит: доста да га ја погладим по оној дебелој руци, одмах умекша подобри се ...
— А види ли твој човјек?
— Бриге њега, он купи паре... Прислушкује на суду туђе послове.. . Али, Раде, не спомињи ми га! ....
— А што?
— Не могу да га већ видим жива! ... А прије, како—тако, некако се била на њ навадила... Али откада оно у планини сјаранисмо се нас двоје, не марим га на очи! Не знаш ти како је то тешко ! ... Чини ми се туђ ..... прљав... Ма'ни... и закрене руком као да се од нечега брани.
Раде је гледа обасјану пламеном, одскачу јој образи руменилом, а узвраћена горња усница учини му се црвена као крв, дрхти. И, уставивши своје очи на њој, опази у њеним плавим очима нешто тешка, оловаста, мутна и дубока, као кад с газа гледа у замућену ријеку.
— Машо, — трже се — јунак си!
— Што је корист кад немам порода? — одговори она, очито том мишљу заокупљена. — Ах, назвати се мајком твога дјетета, Раде! — И, изнебуха, ухвати га за главу и прислони је на своја њедра... и љуби га гдје дохвати ... — Раде, опрости! Али не могу без тебе... — дрхти, и клоца зубима, и привија се уза њ...
А ватра се гаси и говеда мртво полегла: чује се како преживљу, а с врата јаре вреба мјесечева свјетлост... Раде се унеке трже, вели Маши:
— Касно је!
Жена упрти торбу и изиђе. Раде је испрати до пута.
— Не замјери, опрости, Раде, није до мене! — љубећи га, вели му на одласку.
Оне ноћи кад је Цвијета одбјегла Радивоја и, поплашена, дотрчала својој кући, пљуштила је киша. Мокра, дрхтећи од узбуђења, сједе уз запретано огњиште. Родитељи били већ полегли, а Раде се таман враћаше из појате, гдје је био да положи воловима. Носио је у рукама комад упаљена луча и, познавши сестру, зачуди се што може да буде те је по овакоме времену к њима дошла. Уто мајка се диже да види што је, а и отац јави се са свога лежаја. Питају је што јој бјеше, а Цвијета, мјесто да одговори, зајеца и најпослије удари у љути плач. И никако неће да рече узрок зашто је дошла, а кад Раде учеста бесједама, вели грцајући:
— Не питај ме, већ ако си ми брат, не тјерај ме к њима! ...
— А што? — пита Раде.
— Не питај, молим те .. .
— Пусти је, — јави се мајка, казаће сама... А ти дијете, умири се, лези!
— Пусти ме, мајко, овако ...
Сјутрадан у кући је као да се није ништа догодило. Цвијета прихватила се посла као кад је цура била, и да јој није на глави, мјесто цурске капе, коврљака, не би нико посумњао да је Радивојева жена.
Али пред ноћ тога дана дође стриц Петар и, у име Радивојево, поздравља и вели Цвијети пред свима укућанима:
— Поручио ти је Радивој по мени да се повратиш.
И јавивши поруку отиде.
Цвијета не послуша, и тако прођоше два дана. Трећи дан бане у кућу Радивој. Нашао их је гдје ручају пуру; одмакоше се и дадоше му сточић да сједне до Цвијете. Смиљана пружи му кашику и вели:
— Маши се!
И већ ни ријечи не проговорише док не доручаше.
Затим приступише к ватри. Мушки запалише луле, а мајка, кћи и невјеста стоје над њима.
— Што је теби, Цвијето, те ме срамотиш? — прекиде ћутање Радивој.
Цвијета се трже и задрхта, али ни ријечи не одговори. А Раде једва дочека, па одврати за сестру:
— Не срамоти она тебе, већ се ти сам срамотиш... Какав си ти човјек кад жена од тебе бјежи? Ево, — и показа на Божицу — ја да моју гоним тољагама, не би ме одбјегла.. . Би ли, Божице?
— А што ћу ја? ... Ево мене, а ево ње, па нека каже зашто побјеже. Ја чисто не знам. А метнимо да је и било што међу нама, а гдје тога нема међу женом и човјеком?... Па жао ми је .... и, ето, дођох по њу, да се поврати ...
— Пођи, Цвијето!в вели Илија.
Цвијета се приљуби мајци и, обгрливши је, вели:
Не дај ме, рођена... изгубићеш ме!... — и зајеца.
— Чуј, Радивоје, — поче Смиљана тихим гласом, ово је моје умиљато јање: видиш како је поплашено? Добра је она као крух што се једе, радишна као пчелица... До тебе је, сине, или до твојих у кући, што јање побјеже својој мајци...
— Па што не рече што јој криво? — опет ће Радивој.
— Још је она као цура, стиди се, болан. .. Ја карах што неће да својој мајци каже ... и питам је насами у четири ока, а она једнако одговара: „Не могу да кажем, — стид ме, мајко!”
Радивој диже главу и вели одлучно:
— Цвијето, пусти крају, дођи са мном, среће ми, биће ти лијепо!
— Пођи! — вели отац.
— Пођи, дијете моје, кад сви тако хоће! — наговара је и мајка. — Срамота је одбјегнути овога човјека.
— Реци јој и ти, Раде! — моли Радивој, а осјећа се у звуку гласа да је дирнут.
— Ја јој не браним. — Па се смисли и вели: — Иди, Цвијето, иди, сестро! ... а ако ти буде криво, знаш гдје си се родила.
Цвијета поплашено гледа уоколо и ни на коме од куће не устави очију. Сви је наговарају да се поврати: и Раде, и мајка, и отац, па како да свима одоли?
— Идем, — вели у сузама.
Мајка је испрати до на улицу и гледа за њом. Радивој иде први, а њено дијете узастопце за њим.
...Те ноћи прелџије у Петровој кући нагађају ради чега Цвијета одбјегну од Радивоја.
Стриц јој Петар вели:
— Чисто да сам знао што сад знам, бива што свијет говори, — али свијету није сваку ни вјеровати, — не бих био однио им поруку Радивојеву.. . не бих, па ето...
— А што то свијет вели? — упита Павле, оно одуго момче дугих коса што хтједе Цвијету цурске недјеље Радивоју отети, учинивши се невјешт.
— Веле, — прихвати Петар — а ни лијепо о томе при људима ни говорити. Али, ето, ја говорим што сам чуо ...
— Што веле? — прекиде га неколицина њих.
— Ето кад сте најашили да кажем, вала казаћу, иако... Да, веле да Радивој Цвијету у ноћи, таман у часу кад је жена најмилија — бије, бива: у исти час милује и кињи на сваки начин...
— А ј а чуо, — прихвати Павле, — да је Војкан, отац Радивојев, свекар јој, напастује кад је пијан.... Али, ко би знао? Ипак, кажу да се једне ноћи вратио из вароши пијан као сјекира, и, не нашавши у кући Радивоја, крадимице прилегао уз Цвијету... Веле да је Цвијета оне ноћи осванула у појати и остала цио дан у њој, чекајући да се Радивој из планине поврати... и није никоме од стида казивала што јој се догоди са свекром.
— Ко ће то вјеровати? — вели један од комшија.
— Што не би вјеровао? — јави се један времешан човјек. — Нађе се свега код људи: и добра и зла!
Па било је и досада, ако и ријетко, тога код нас... А Војкан, удовчина, накресан, па... би што му драго! ..... Удовчина, среће ми! Ха, ха!
— А може бити да се отац свети сину, — уозбиљивши се, вели Павле.
— Чуј и ову! — зачуди се Петар.
— Знам ја за њу, — насмија се они времешни човјек. — На твојој сам, Павле!
— Па кад знаш, причај да те слушам! —жури Павао.
— Де ти, први си почео ... .
— Та знамо на којој сте, — вели један од комшија, радознао да чује још једном. —Биће оно са маћухом?
— Ха, ха, са маћухом, а дакако! — једва дочека Павле. — Ма веле да није био крив Радивој.
— То са својом маћухом, другом очевом женом? —приупита онај времешан, да друштво боље разумије.
— А да, са својом маћухом, — настави Павле. — Али како рекох, веле да није он крив. Једне ноћи она га намамила, кад Војкан остаде пијан у вароши. Било те ноћи вријеме, грмљавина, киша, а ђаво жена вели Радивоју: „Лези уза ме, страх ме од времена”.
— Их! — закликта једно момче. Била је тучна!...
— Причај што би! —навали њих неколико.
— Што би? .... Што и увјек кад је слама код ватре... А, бога ми, она је била ватра... А њега знате, чобанче жељно ...
— А што ће отац Војкан?
— Не будали! ... Зар треба да он за то зна?
Прелџије устадоше, ватра гасне. Испод кабанице мајка Петрова, старица, леже уз ватру, застење и моли сина да боље наложи. — Помете ме, — вели.
С друге стране ватре трже се крмача и загрокта. До њих одмах преживљу говеда, а споља удар вјетра бије прелџије у леђа и дрма расклиманим вратима.
Бацише још нешто суварака на ватру; диже се пламен.
— Павле, знаш што? — отпоче онај времешни човјек, а сигурно је на то мислио, — преотми Цвијету... сада ти је згода...
— Човјече добар, одведе је опет Радивој...
— Ко вели?
— А да, пошла је, наговорили је...
— Неће задуго, вјера ти је; кад се оно научи бјеакати, нико већ не устави... А ви то знате... Твоја је Цвијета, Павле, вјеруј ти овоме брку, — и ухвати се за њ.
— А би ли је, Павле, узео, кад се већ почела по хришћанску крстити? — нашали се Петар.
— Бих, чисто ти кажем: волим јој! Вратила би се она на старо... као душа... А да, жена...
— Изгубили би једну хришћанку, обрати се у шали Петар једном хришћанину, Војканову комшији.
— И јест преко броја доста! — одговори Војканов комшија не вадећи луле из уста.
Илија одавна премишља да вјенча Раду са Божицом. Већ је вријеме, јер Раде , ето, има и сина и сада му не бране вјенчања. А попу Врани треба угодити, бојати га се је; додуше, на суду није постигао што је хтјео: суд је опростио Раду од његове тужбе ради суложништва, али он се неће сигурно на томе уставити: осветиће се и наћи ће за то коју му драго излику; нису утаман стари људи говорили: „ чувај се турске глобе и поповске злобе”.
А док Раде не одведе Божице, како се лијепо слагао са попом Враном: био је и црковинар, и чак, ради њега, поздрављао је и хришћане, гдјекад са „фаљен Исус”, што није прије у обичају било. Друкчије поп не би био рђав човјек да се разлогу даде: ко ће цио свијет ставити под једну капу! Гдје је то!
Једне вечери, кад прелџије одоше, вели сину:
— Чуј, Раде, послушај ме!
— Хоћу.
— Вјенчај се .... покори се попу... није вајде даље завлачити...
— Не браним ја, — насмија се Раде, па, уозбиљивши се, настави: — Не знаш ти , оче ,.., како је сада треба да одијелиш од мене Божицу за какових четрдесет дана и више... па ко ће је замјенити?
— Ено старе, хоће вриједница ....
— Хоћу, за потребу је, — јави се стара. —Послушај, сине!
— Де, Раде, среће ти! — замоли и Божица.
— Па добро је; нећу да вам хатора штетим…
Па се окрене жени:
— Чујеш, Божица, замјенићеш коврљак с цурском капом, хоћеш вала, јер попа—Врани још ти ниси моја жена!.. . Хоћеш ли, а?
— Нећу ли... — насмија се на њ жена му.
Илија пође попу Врани сјутрадан и вели му да је дошао ради синовљега вјенчања.
Поп, намргођен, потражи књигу, па нашавши је скиде наочаре, протаре их и опет натакне.
— Што, попе, тако млад обневиди?
— А ко ти вели да ја не видим? — љутит ће поп.
— Не љути се... к'о велим тако ....
— Ево, — говори поп Вране и пише у књигу, биљежим дан раставе од сутра до треће наповједи. — Па диже главу и озбиљно настави: — Божица нека пође својој кући, нека собом понесе и дијете у гријеху зачето, незаконито.
— Понијеће га... — слуша пажљиво стари.
— А задњих дана нека Раде дође к мени, послаћу га бискупу на исповјед; самоме пресвијетломе дано је да га може с богом помирити... Што мислиш, а? А ви радите увијек на вашу, по турску ... А што ти је са оном несретницом, Цвијетом? Кажу ми да иде калуђеру да научи њихово „Вјерују”... А што су мене овдје слали? ... Проклетство!
— Зашто, попе, проклетство? — вели Илија. Та откада људи памте, увијек је тако било .... Болан, попе, свака је Вјера од бога... Видиш, моја мајка била хришћанка, а ја сам кршћанин... како ко хоће... нема силе.. . Цвијета треба да превјери, друкчије не може да буде, треба да је од мужевље вјере! ... Тако је од памтивјека ....
— Главу треба дати за своју липу виру.
— Да, главу! — потврди Илија, — кад је потреба или инат по сриједи... — Али Цвијета, разумије се, одабра сама Радивоја... па ко јој што може?...
— Не разумијеш, — љути се поп Вране као за се и ућута.
...Пред ноћ тога истога дана, Илија испрати невјесту с унучићем к њеној кући у окрајни комшилук, а кад се поврати, вели му Раде наоко весео:
— У здравље попа—Вране, чини ми се да сам се данас тек замомчио!
Настајних дана Раде ради у кући и на пољу за се и за жену; жао му да се родитељи превећ труде, а и осјећа гдјекад потребу да се замори, јер, заморивши се радом преко дана, лакше му пролазе дуге ноћи. Пође погдјекад у окрајни комшилук да види сина и жену, али са женом не разговара насами. Божица га се клони: одлучила је тврдо прије вјенчања не упасти у гријех... А чисто жао јој је Раде, познаје га, и у очима види пламен жеље за њеним животом; тешко јој је, али поп—Вранину налогу треба се покорити. А једнога поподнева, кад је Раде затече код сеоскога бунара, таман на ономе мјесту откуда је оне ноћи поведе у колибицу, с малим те се не подврже његовој вољи: бијаше насрнуо на њу као да му није жена. Али Божица са сузним очима задњега часа замоли га да је пусти:
— Све ћеш покварити—, вели му, — а послије биће нам слађе! — и насмија се на њ лаким осмијејком, и погледа га питомим, умиљатим погледом, што учини те мушка воља клону, и, пустивши је на миру, поврати се кући. Али, путем премишљајући, дође му да овај испоснички посао и ситан је и неприродан, нешто што нема друге сврхе већ да удовољи вољи попа Вране. А поп Вране свештеник је, па тражи туђих жена, а њему се брани његова и ничија већ његова, и он је њезин једини господар...
Једне ноћи у сну сни Машу и чисто отупи од сласти, па, кад се диже, упути се равно ка њеној кући. Тражи је уоколо и неће да уђе у кућу, запрта су врата, па не зна што би одговорио ако нађе у њој човјека јој Марка, те га запита рашта је дошао. Застајкујући, хода неко вријеме путем поред кућа и враћа се. Па стаде, у двоумици би ли ушао. Али однекуд надође жупников слуга и вели му:
— Што ти, Раде, ту чекаш? — и насмија се на њ.
Раде се трже, и, стидећи се, поврати се кући.
А слуга одмах јави попу Врани, да је, таман код кућних врата Маркових, видио Раду и упитао га што ондје ради; он не одговори, већ, застидивши се, подви реп и оде.
— Биће, врза се око Маше! — опази поп Вране.
— Не треба да се он врза око ње... Она за њим пристаје гдје хоћеш, — увјерава слуга.
— Не будали, свијет више говори него је... и мене потварају с њоме, а праведна је.. .
— Чудо божје, што она вас неће ...
— Јеси ли јој говорио?
— И прекјуче, кад је Марко пошао у варош, велим ја њој, таман како сте ме ви учили. — Господар воли те — рекох — као душу, чисто црче за тобом. И канио се једне жене ради тебе..
— А она?
— Смије се.
— Биће штогођ рекла...
— Јест, али нећу да вам кажем, биће вам жао ....
— Реци!
— Ја јој напоменух Раду... а она се издаде и вели: „Волим му као очима у глави... па може што хоће”... — А моме господару? — „Не волим му”, вели, „није он за ме”. — Што? — „Куљав је”, — одговори. — Па што га вараш? — „Докона”, вели и пуче од смијеха.
Поп Вране, откада чобани пронијеше глас да су Раду видјели са Машом у јари ноћу, страсније чезне за њом. Сили се да је из себе истисне; чак другу жену тражи да је њоме замијени, али све залуду: она му се увријежила у мождане, закачила га и никако да јој се отме ... Већ и клапци из комшилука знаду да за Машом лудује, вребају на њ скривени иза дрвета, а сумњајући да би она могла к њему ноћу ићи, пењу се на високи бријест, што је прама жупниковој кући, и као мачке преже ... А Маша, ђаво, једнако га дражи. По слуги поручује му да је чека у огради иза цркве: доћи ће на урочено мјесто око двије—три уре ноћи. Поп Вране згури се до зида, чучи... ишчекује... а комшијски кланци особитим договорним звиждуком разговарају. Поп Вране, у страственом заносу, не мари за звиждуке, већ чека... А кад год чује чији бат путем, или нешто што бакти, дршће од узбуђења... А мјесец излази и три уре већ минуше...
Сјутрадан поп Вране, љутит, неће да одговори Маши кад му у путу назове „фаљен Исус”, а нарочито тога дана срета је више пута. Али други дан, пред подне, смијући се, бане Маша у кућу к њему и вели му:
— Што сте се на мене љутили? — па га погледа умиљатим, плавим очима.
Поп Вране навлаш мргоди се, али, кад га она ухвати за дебелу руку и поглади је, једнако га гледајући у очи, под утиском њена погледа долази мекши и, очито дирнут наједном испод наочара набухле мутне очи оживу и његова рука диже се и клоне на њено раме. А слуга, подучен, излази из куће. Али Маша пође за њим и, на поласку, гласно поздравља попа и умиљато се смије...
Tpehe недјеље наповједи, иза велике мисе, Раде се наврати попу Врани по цедуљу да пође у град пресвијетломе бискупу на исповјед. Поп—Врани жури се, огладнио је; и слуга Иво већ на сто носи.
— Дошао си, — вели му и ублиједи од узбуђења. —Живине! Могао си чекати, па по кршћански урадити...
— Нисам имао када, прекида Раде и насмија се— а вала, попе, нијесам живина!... — бесвјесно испрсивши се надхвати га цијелом главом и, не тренувши капцима, оштро у очи погледа га. Поп Вране збунио се и тражи перо по столу, чисто пренеражен, јер није вичан таковим одговорима; сједе и написа цедуљу; пишући снађе се и, пружајући му цедуљу, љутит, хтједе да Раду оштро у очи погледа, али Раде, још увријеђен првом бесједом, не марећи за њ и одлазећи вели мирно:
— Имаш право, попе, и јесмо живине... Али да је на моју, вјера ти и бог, не би ти овако јашио на нама!
Јутром рано Раде се опрема у град; мајка му ставља у торбу пшеничну погачу и неколико комада планинскога сира, да присмочи у путу, прегршт ораха и комад благословене свијеће, да га од зла брани и на прави пут приведе.
Пунећи торбу, стара га свјетује, а отац Илија само пуши и слуша ...
— Пусти крају, мајко... не брини се... Знам ја шта је град... био сам два мјесеца солдат.. .
— Не мари, сине, мајчин савјет није нигда на одмет... —говори Смиљана својим сувим, тихим гласом. Раде, упртивши торбу, пољуби се с њима и вели им:
— Навратићу се к жени да видим сина прије него пођем... И чујеш, најо, пази и ти на њ, док се повратим! — и оде.
Родитељи остадоше замишљени, као да о нечему премшпљају. Стара наједном изнебуха упита Илију:
— Што мислиш, кад ће се повратити?
— Тек је пошао, — одврати мирно Илија.
А жао му кућних и пољских послова: ето, осјечене су му обе руке док се од куће отрже снага: Раде и невјеста. Али која вајда, кад друкчије не може бити?
У граду Раде се лако снашао. Упитао за бискупову палачу, а кад му показаше, сјети се да он понешто бискупа и познаје, ако је то онај исти што је отраг пет—шест година, док је он још клапцем био, обилазио цркве ради кризме.
Сјећа се, као да је данас било, како се село, а понајвише онај чопорак око цркве, узврпољио да бискупа лијепо причека. Изишао је преда њ начелник, газда Јово, иако је тада са попом Враном био као лук и очи, како је он слушао од људи на прелу. А сјећа се добро: био неко пронио селом глас да бискуп носи селу један замашит дар од велике користи. Истога дана, сеоски капетан, с новим пешкиром око главе и дугим чибуком у руци, обилазећи куће потврђиваше ту вијест, али ни он није знао, или не хтједе да каже, у чему је баш тај дар. А била је она година рђава, двовјерна; раније мислило се биће плодна, те послије издаде.
Између два круха, кад једнога нестајаше, а друтоме не бијаше се надати, људи се забринуше; било је мушких што, да одоле глади, стављаху испод паса плочу, а женскиње испод прегаче, и, чврсто утегнути, путем ходаху. И жељаху неки просена сјерчана круха као мане божје...
Све се село скупило да бискупа причека и на догледу градских кола стаде праска прангија и пушака. Харамбаша предводи рондаре окићене заставама, а капетан кућне старјешине. Бискуп се указа и благосиља. Са цесте пјешачи до цркве и врцем у њу улази, за њим нагрне и мушко и женско.
Сједе на „полтрону”, што је поп Вране посудио у вароши нарочито за њ (донесоше је два сељака па, зећи на њу путем са поштовањем и страхом да се не поквари, и смјестише на одређено мјесто).
Бискуп са поп—Враном очата неколико пригодних молитава, и затим наступи проповјед. Раде се сјећа како чељад у цркви уприје поглед у бискупову прилику на великоме отару; у одбљеску воштаница, у ишараном, злаћаном светачном одијелу, са митром на глави, — бискупова прилика чисто задиви Раду, и прије но ће бискуп проговорити, хвата га језа, као да од нечега страхује ... Али, док проговори, Раду прође и дивљење и језа; глас не одговара угојеној прилици: танак је и неразговјетан и на махове га издаје; у попа Врана љепши је и снажнији него у старјешине му.
Бискуп проповједа и свјетује, и најпослије вели:
— Зафалан сам вам од срца, пољубљени кршћани, јер знам да су и ваше молитве помогле код свемогућега бога те издравих од тешке болести; па особито ми је мило што сам ухватио згоду те могу да вам узвратим „мило за драго”... Носим вам, дјецо моја пољублена, један големи бесцјени дар — дар који ће обвеселити и богата и сиромаха, и старо и младо... — И престаде часом, да одуши. Раде и чељад у цркви претворили се у уво. .. Бискуп настави: — Био сам у Риму и свети отац папа удостојио се по мени послати вам свој очински благослов.
— Клекните! — повика поп Вране.
Чељад махом послуша и скрушено прими папински, очински благослов ...
Кад народ изиђе из цркве, сјећа се Раде, стриц Петар, подругуша, вели капетану пред црквом:
— Ето, капетане, то ти је тај големи муштулук!...
— Не будали, Петре, — одговори капетан, — нису људи врчи... Даће пресвијетли на одласку, видићеш.
— Прими и мој дијел! — руга се стриц Петар.
Али Раде не видје бискупа. Уведоше га у тријемголеме бискупове палаче...
Диви се пространости и висини, а од сијасет врата чисто се смео, не зна куд да крене... Чека... И премишља о којечему, дође му мисао те му се учини да су бискупови дворови тако велики да би у њих све село стати могло: и чељад, и благо, и пића... и још би остало докона мјеста.
— Што му служи толика кућетина? А све удешено, ишарано .... нагрђено, лијепо, брате! — диви се, чуди, и — чека.
Отварају се и затварају понека врата: попови и лацмани излазе и улазе и мимо њ пролазе, као да им се некамо жури ... А с улице чује се људски жагор, као жагор ждралова за мутна времена ... Изнебуха приђе к њему неки свештеник, окошћаст, мутних, набухлих очију, са наочарима као и поп—Вране. Ништа не говори, као да је нијем, већ му истрже из руку цедуњу, прође очима преко ње, па, сажевши се, на кољену написа нешто на њој с друге стране, поврати му је и хтједе да пође.
— Што ћу с њоме? — упита Раде.
— Знаш за црикву „швете Марије” — одговори. свештеник у хитњи, и тога часа некамо одмагли.
„Швета Марија” остаде у ушима Ради, и путем оно „швета” зуји му у ушима.
Лутајући по граду, напокон нађе цркву у једној тијесној, загушеној улици, и — уђе. Разгледа се по цркви и застајкује. На великоме олтару служи неки свештеник: по банцима клече старице и жене, звонце куца и погдјекад зачеста; запаљене свијеће просипљу блиједу свјетлост по цркви, но не могу да освоје таму по угловима, а на високим прозорима тек се назире јутарња свјетлост дана, као да оклијева да уђе... Раде држи цедуљу у руци и показа је једноме свештенику што хтједе да из цркве изиђе. Свештеник је узе, прочита и поведе Раду ка исповједници. Треном исповједи га и огари цедуљу. „Биће да је на њој посвједочио” помисли Раде кад му је повратио.
Изишавши из цркве, ходајући по граду, чудио се што га поп Врана чини да дангуби и баца га у неразложити трошак и бригу, кад овај поп, што га исповједи, плаховитији је од њега: чињаше му се да се љути што га буни, и једва чекаше да из цркве изиђе. „Беспослице!” помисли и сврне у крчму да се заложи. Послије, напивши се здрава, приморскога вина, скита се по граду, јер је прерано поћи на жељезничку стацију. Наумио је тако да прекрати један дио пута прије но што ће кући, а и заморен је толиким ходањем и несаном.
Закрета из улице у улицу, сјећајући се мјеста гдје је застајкавао и ходао док је два мјесеца војником био. Ходајући нађе се наједном у једној тијесној, прљавој улици; сјети се да ту наставају „грјешнице”, како их варошани зову. Хтједе да се поврати, али радомилост да их по дану види превлада, и крене даље.
Био је кроз оно два мјесеца, у друштву, три пута овдје, у овој улици. Између друштва било их је те се преварише, све сеоски момци, тежачке руке, чак ожењени: потрошише у ништа круну, и љуте се и веле: „Пусти, болан, лацманска посла!” И један од њих пљуну преда се. А Раде бијаше те вечери чисто весео што је могао да издржи, и шалио се са друштвом као нигда дотада. Те вечери било је чудо свијета у улици; понајвише некаква прљава, аљкава чељад чекаше пред вратима, погађајући се с женскињама; цјенкају се као на сајму... Одјевенији улазе махом, а редари понекога од њих, боље одјевена — често је то видио на своје очи — поздрављају по војнички, с почитањем, као он своје старјешине, и између гомиле чине им пута све до у кућу.
Таман као подводнице што раде с нашим женама у вароши, опази тада Раде, и са друштвом слатко се смијао. И заудара овдје као међу празовима! — надода неко из друштва, и, заправши, пожурише из улице.
Сада је улица, с малим, празна, и већ се у њу сутон увлачи. Раде бесвјесно погледа нада се да види гдје је сунце, али ко да га одавде угледа, између ових високих кућа? Уто иза њега неко запјева; окрене се и запази једно женскиње разбарушених коса, надлакћено на прозору.
— Момче, би ли се оженио? — упита га храпавим гласом.
— Танак јој глас као у свраке! — помисли Раде, не осврћући се већ на њу.
Пожури да из прљавих, тамних улица изиђе, као да се сунца зажелио.
— Како је то друкчије код куће, — идући ка стацији размишља путем. У памети сине му и кућа и дијете и Божица ... Уморан, бесанан, ње се зажелио и слаткога сна. А испаван, чио, своје планине и страствене Маше.
— Лијепо ти је заморену опочинути, огладњелу најести се, озеблу огрејати се... а жељну љубити... премишљаше, осјећајући сласт у животу, задовољан и весео Раде, гледајући кроз прозор на замичуће, у хитњи, винограде, поља и дрвета... А жељезница с тутњавом јури ка његовоме крају...
Илија поће попу Врани и плати за вјенчање Радино талијер и три форинта глобе; равна три форинта, остаде му у глави: један петокрунаш и сувише круну. Илија се примири након тога. Али мало времена иза Радина вјенчања законитим путем, једнога љетњега поподнева одбјеже Цвијета по други пут од Радивоја, понесе собом свој цурски ковчег, покупивши у њ све своје што је Радивоју у прћију донијела.
Илија хтједе да кћер врне Радивоју, али се она приљуби уз Раду и не миче се стопе од њега; с њиме и у поље иде. Раде је пита рашта опет одбјегну свога човјека.
— Не питај, брацо, — одговара Цвијета. — Откад сам с њиме и у кући му, и на сунце сам замрзила...
Радивој долазио неколико пута по њу, моли и пријети, и, опао у лицу, пристаје уза њу, али Цвијета ћути као да је нијема, и неће да га погледа.
Радивоју дотужи па пође у свијет, на радњу. Он из села, а Павле у кућу са пријатељима по Цвијету. Али неће је одмах водити својој кући: викла је бјежати, па би могла и њега одбјегнути: тежа је и живља Илијина кућа, а он потанко живи. Чекаће црквене наповједи и лијепо се по закону вјенчати.
— Ето, хвала богу, све се лијепо свршило, — мисли Илија, — а година нагрђено понијела, не треба већ овако; пригни шију, па мирно зиму чекај!
И срце му увијек заигра кад јутром погледа своја дозријела жита, што се у сунцу прелијевају у модричасто зеленим бојама, од пшеничне јарке до тамније ражене; и поље прострло се као море, по њему разбацане окићене главице, а по дну њега цвијетне ливаде, над којима страже поређани јабланови; поред њих ријека лети не хуче, већ жамори, као да с неким шапори. И мирише поље, превлачено модричастом јутарњом измаглицом, дозријелим плодом што се земљи са гиба, а над њим ћути још сјеном обастријета литичаста планина.
...Једнога од тих дана завади се Војкан Вујић са Илијиним братом, Петром, ради штете у пољу, и Војкан тужи Петра опћини у вароши, а опћина га осуди на накнаду штете и на двије круне у име глобе.
То силно Петра расрди, и он запријети Војкану да ће се осветити. Одмах сјутрадан пође у град одвјетнику да заправда Војкана за двије кварте кукуруза, које му је од зимус Војкан остао дужан за изор на његова вола — и остави пуномоћ одвјетнику.
Усред пољских радња дођоше позови, и оба, Војкан и Петар, упутише се заједно у варош. Путем разговарају о доброј години; већ жање се и Петар Војкану нуди, кад своје оврше, за вршидбу свога коња.
Путем сунце жеже. По пољу жетеоци и жетелице жањући попјевају, и даље, негдје на пољскоме путу, шкрипају сеоска кола.
— Данас бих био и ја жео, — вели Војкан, —— вријеме је... — И, изнебуха, као да му је тога часа на памет дошло, вели: — Да се нагодимо, Петре! Што ћемо на суду? Дао сам ти двије кварте, а давао сам ти и оне друге двије, али не хтједе их ти примити, велиш: није се осушио кукуруз како ваља... Добро, брате, даћу ти двије кварте сада најбољега, кад је најскупљи... Дођи по њ, кад хоћеш!...
— Нећу ја тамо, — одговори Петар. — Ко вели да си давао двије кварте? Пусти, болан, — мило за драго! Друкчије што хоћеш, али овај пут ваља да иде по закону; и ти си тражио штету по закону, је ли поштено?
— Али биће трошкова!
— Пашће на онога који изгуби... А да бих и хтјео да пустим, не могу, дао сам у руке адвоката.
— Што? Та неће, среће ти, адвокат ради тога доћи?
— Не знам... видјећеш, — и насмија се, па пожури да први у суд уђе.
На расправу дошао одвјетник из града. Пође у читаоницу да попије каву и поздрави кога знанца. Али, не нашавши никога, погледа на сат и пође у суд. Поздрави се са суцем и сједе.
— Мали посао, — вели, — свршићемо брзо.
Послужник призовну странке. Војкан, угледавши одвјетника, збуни се, помисли: — „Залуду је свака одбрана; кад је одвјетник ту, не вриједе најбољи разлози. Зар ће ради мене судац њему иштетити хатора? А, да, врана врани не копа очију!” Ипак вели суцу:
— Дао сам му двије кварте, а послије давао сам му остало, али не хтједе доћи по њих: имам свједока који ће посвједочити.
— Је ли тако? — упита судац Петра.
— Јест по његову рачуну, али није по мојему ...
— Дао је двије, а куд ће оно остало? —— насмија се Петар.
— Дао бих ти био и оне двије...
— Видите: сам вели, дао бих ти био... Да си дао, не бих те тужио!....
Одвјетник, као шалећи се, говори са суцем, а унеке преврну, па му каза неколико бесједа на италијанском језику.
Војкан протрне. Мора да судац рђаво нешто пише, жури му се, перо му лети по хартији...
Судац изрече осуду: Војкан се осуђује да има да исплати Петру дванаест круна за кукуруз и на исплату парничких трошкова — равних четрдесет и осам круна. Одвјетничке пристојбе судац је преполовио, узевши у обзир да није дошао само за овај посао.
Излазећи из суда, вели Петар Војкану:
— Јесам ли те намјестио, а? То ти је за ону штету у пољу!
— Не мари, болан... Гонићемо се још, — одговори Војкан.
Петар причека одвјетника док из суда изиђе, па, дочекавши га, вели му:
— Чините молбу за рубачину...
— Чекај, човјече, — одговори одвјетник платиће...
— Знам ја њега, с првом чашом вина заборавиће... Чините ви, нећете се преварити!
Војкан се врати из вароши кући по навади пијан. Те вечери грди дјецу и псује Петра, а сјутрадан кад се растријезнио није пошао да жање, већ ћутке пође у варош. Моли новаца од газда—Јова, али газда вели:
— Давао сам ти док сам имао на што...
И на лијепи начин отправи га из дућана.
А Петар, док мину рок, пожури у град к одвјетнику.
— Чините молбу за рубачину, вели му, али не заборавите — препоручи — да у молби наведете да рубач порубано одмах собом поведе, јер друкчије с њиме нигда крају...
Одвјетник изврши своју према Петровој жељи, па усред пољских послова дође у село рубач, с наваљеном на глави царском капом до ушију, и узе собом једнога рондара. Људи по гувнима врху, па и Војкана нађе гдје врше. Рубач му каза рашта је дошао и колика је свота.
— Не мари, — прогунђа Војкан, — пиши како знаш ...
— Порубано повешћу собом ...
— Таман! ... И право је .... По закону!
—'Ајде да видим што имаш!
Војкан га поведе у кућу. Рубач се разгледа, завири гдјегдје.
— Овдје нема ништа, — вели. Куд ти је благо?
— Крупно?
— А да!
— Крупно није моје, а ти ради што хоћеш...
— Да видим.
Војкан изиђе из куће и поведе рубача иза гувна у ограду. Под големим храстом, гдје стока пландује, показа на вола и краву.
— Порубаћу ти краву, — вели рубач и повешћу је собом.
— Гони ти .... али, вељу ти, није моја. Крава је Илије Смиљанића, дао ми је на по.
— А чији је во?
— Петров, дао ми га на изор... и ради њега, вук га заклао, одсјече ми главу, а за ништа!
Рубач нареди рондару да поведе краву.
— Илијина је, вељу ти.
— Не мари...
Уто бане Илија и Петар; неки клапац каза им да је рубач у Војкана.
— Моја је крава, — вели Илија, — зна све село... Имаш ли карту од суда?...
Па, разгледавши краву, вели:
— Нема на њој никакве биљеге...
— Нема, али има свједока...
— Не ваља ти, — одсјече рубач уозбиљивши се— ја је гоним по закону, а ти ме тужи гдје хоћеш! Можеш, ако је твоја... Тражи путем закона.. .
— Има он својих оваца, — опази Илија, — право је да њих одагнаш...
— Овце су на паши, — јави се Петар. — Гони ти краву!
— Не могу ја чекати док овце с паше дођу, — закључи рубач и погна краву.
Илија, преријечивши се ради краве с братом Петром, поврати се кући. У сутон, на гувну, посавјетова се са најбољим својим комшијом. Комшија вели:
— Продаће ти је, ако адвоката не нађеш.
Илији жао краве, његова је, дао је лани стеону Војкану, на по, добра је; ако је изгуби, изгубиће с њоме и њен пород за напредак. „Није друге, треба наћи адвоката да одбраниш своје!” помисли и пође у град да га потражи, кад га у вароши нема.
Након мало времена би уречена расправа и позвани Илијини свједоци. Уочи тога дана, пред ноћ, из града стигоше у варош оба одвјетника. Пођоше у штионицу, гдје нађоше обично друштво које се ту сваке вечери састајало. У дворани силно је вруће, лампе горе, а прозори затворени као усред зиме.
Невикао тешко да поднесе такову врућину, кад се напољу може да ужива блага, ведра, загорска љетња ноћ. — Скухаћемо се! вели Петров одвјетник Пилић староме знанцу газда—Јову, који читаше новине, и поздрави се с њиме.
— Има неко вријеме те вас чешће видимо ... Мило ми је! — отпоздрави газда ... — Али јесте ли читали? — упита га под утиском новинарскога чланка што га је тога часа читао. — Али, дакако да сте га ви читали, ви који пратите политику, један од бољих наших домољуба и првака најмоћније странке. — Дакле, читали сте? За бога милога, јесте видјели што Мађари раде од наше браће, јадних Словака?... И то вам је витешки народ!
— Читао сам: хоће да их силом помађаре... То они раде и са Србима и с другим народностима, а, кад би могли, и с нама би...
— Па је ли то право? Срамота! — љути се газда.
— Срамота, разумије се... Потписали смо неки дан протест у име цијелога народа, — прича одвјетник.
— Послаћемо га свим опћинама. Доћи ће и на вас.
— Какова срамота? — умијеша се у разговор Илијв одвјетник. — Они иду за својим циљем, а тај је очит: хоће да помађаре све што није мађарско, па да тако створе једну велику мађарску државу.
— Па зар је то поштено? Дакле, на рачун других да постанеш великим! — чуди се газда.
— То је друга ствар... Наравно да они не бирају средства. А ко их у животу бира, кад му је до тога да постигне оно за чим тежи?
— Опрости, драги колего, али ипак, за постићи поштени циљ требају поштена средства... Морал треба да царује нада свим и свугдје...
— Морал? — прекида га Илијин одвјетник. — Једна лијепа ријеч!
— Морал, дакако, мој драги докторе, — потврди сазда Јово и посегне за новинама.
— Чујте, молим вас .... — и стаде да чита како иза толиких прогона има још жртава. — Најпослије, од мађарских судова била су осуђена два учитеља на неколико мјесеци затвора ради свога домољубља — очито ради свога домољубља, — нагласи узрујан газда па не могу да схватим како се то може бранити?... Помислите: два сиромашна учитеља! Помислите, докторе, на њихову јадну породицу, дјецу... коса се диже... а ви као да их извињавате?
— Ја? — чуди се доктор. — Опростите, ја их само разумијем — и, накренувши главу и преклијештивши језик између зуба, насмија се на друштво, погледавши кришом на газда—Јову. И настави: — Па оно што Мађари раде са Словацима, раде и други, кад им само треба... Ено вам Хрватске! Што тамо не раде такозвани мађарони!
— И то је велико зло! — прекиде га газда. — А ко вели да није? И у свој Хрватској нико се не нађе од Хрвата и Срба да усред бијелога дана убије онога тирјанина и ослободи свој народ... Кукавице смо!
— Пустимо политику, — прекиде Петров одвјетник, учинимо партију преферанса!
Било би и вријеме, — опази један од играча с другога стола, — али пријатељ Јово има зашто да се узрујава ... и ја сам пратио цијелу ствар.
— Пусти, бога ти! — прекиде га друг у игри. — Пази на карте, ето и сада си погријешио. Пусти беспослице!...
... Сјутрадан у девет сати расправља се у Илијиној парби пред судом. Одвјетник Петров пристаде, пошто су испитани Илијини свједоци, да је крава Илијина, те је суд њему и досуди, а трошкове свали на Петра. Трошкови големи, јер одвјетници, да се већ једном парбеници опамете, — тако рекоше на суду, — затражише потпуну накнаду за дангубу, дневнице и за преваљени пут око четрдесет километара, свега скупа сто и шездесет круна.
— Равних четрдесет талијера! — рачунаше Војкан и, кад изађоше из суда, премишљајући о големим трошковима, вели Петру:
— Опалило и тебе, баш јуначки; умирио нас закон!
— Платићеш ти све ово! — смије се Петар смијехом што шамар носи, али издржа. Платићеш, Вељу ти!...
— Порубај ме за прво и за ово! — јари га Војкан. — А могао си главне... већ враг не дам.. Боље дати адвокатима... Оперушаше нас до бога!... Порубај ме!
— Не бој се, наћи ћу ја што да одведем! А нећу ти оставити луга на огњишту. .. А чије су овце, а?
— Ха, овце! Фук је мени за њих! ... Овце продао, брате; доћи ће још данас човјек по њих; као велим: боље имати паре у руци него чекати рубача, па опет, знаш, мотао би вук доћи... Ха, ха! Могао би узети ми твога вола, што си ми га дао на изор, узми га!
— А кућу, земље, ливаде? — љути се Петар.
— И то је мени фук! — одговара Војкан. — Знаш чије је то? Газда—Јове, болан, као и што је и твоје његово... Једнаки смо, брате! ...
Илија, задовољан, преко обичаја сврне у крчму и наручи по литра вина, понуди пуном чашом брата Петра, који онога часа уђе, али Петар вели:
— Не могу! — и не хтједе узети.
— Ја бих из твоје руке пио, па да је отров, — вели Илија, — брат си ми!
Петар улије за се литру и сједе даље од брата.
— Што се срдиш? — опет ће Илија. Знао си да је моја крава, ниси марио гонити је... Могли смо као браћа...
— Нека, болан, знам ја што си ти и твоја питома бесједа! Какова браћа? Гори си ти по мене од икаква душманина ...
— Оставимо то! Ето, нека буде како ти хоћеш ..... Има кривице и код мене, да, али пусти трошкови адвокатима...
— Нека, болан, пусти.. .. платиће луди влахо... А да, што би они без нас? Пусти крају, биће њима још посла...
— Ради како знаш, али мога не пуштам! — истрча се Илија. — Не пуштам ни паре!
— Ха, разумијем, зато малоприје удари у питоме бесједе... 'Вала ти, брате! Треба ти пара, а? Хоћеш ли? — и диже се иза стола.
— Тражиш моје, — вели Илија и, плативши рачун, изиђе из крчме.
Петар за инат неће да плати досуђене Илији трошкове, а Илија не попушта. Залуду Раде тражи згоду да их измири, чак предлаже да трошкове преполове, само да је мир, али отац неће, већ по закону, а Петар одговара:
— Кад ћеш по закону, гонићемо се! Знам да ми неће бити добра, али ниси ни ти на закон сио... Па нека једу адвокати, родила је година!
Јесен прође у парбљењу међу браћом и Војканом. Ради срце пуца кад год отац пође у варош. Тога дана ради и за њ, али која корист, зна он куда ово води. Друкчије би он радио да се њега пита, али зар смије он да оцу у чему приговори? Док је жив, господар је да ради што хоће.
Под зиму дође рубач у село и отјера Петрова вола за Илијине парбене трошкове. Петар не хтједе да га откупи, док није во имао да пође на дражбу. Тада тек, на суду,подмири брата Илију и примирише се. Али људи што му добро знају за ћуд веле: неће задуго бити миран.
...И пољски су се послови посвршавали, летина опремила и у кућу санијела, духан предао на вагу, и с тим новцима подмирују сељаци трговце у вароши и плаћају порез, задовољни што ова зима обећаје да ће бити ситија од осталих.
На три дана пред Бадњи дан Илија опрема се у приморје, по божићње вино. Тога јутра Ради беше жао оца. Студено је, а већ има неколико дана што се вријеме мути и непостојано је, сигурно промијениће нагоре, јер је земан томе.
— Не иди, оче! — вели му Раде пред кућом, самарећи коња. — Поћи ћу ја с друштвом, млађи сам...
— Не будали, што ти на ум пада? ... Гдје је то? Ти ћеш ићи кад мене већ не буде; а да, док не будем могао ићи, већ као да ме и нема!
— Могли би купити вина овдје у вароши... и трошак је мањи, — опази Раде.
— Таман си погодио!.. Газдинско, грађено вино за Божић, е, јеси ми га ти! ... Не будали! Хоће се да је божићње вино оно негдашње, нашко, што самар њиме по године мирише, а чисто и бистро као дјетиња суза... А такова нема, већ у питомоме приморју...
Илија оде. Понио је собом пуну торбу којекаквих стварчица: скленицу масла, прегршт уштипака, угојену пилицу, неколико пачица духана и шест јаја, чиме ће даривати кума Марина, дјецу му и жену. Марин ће одвратити вијенцем смокава, ракијом и којом јабуком и наранчом.
Док се дохватио планине чини му се да је већ у приморју, да разговара са Марином. Дуго је што се с њиме познаје и што од њега божићње вино купује, још од земана кад му се отац одметнуо у хајдуке. Отада дере сваке године планину, гази истим путем и безмало срета у путу једно друштво; и кад с врха крајних брда угледа море, осјећа се некако пространијим и увјек низбрдицом заојка бар у по гласа. Кум Марин испржиће на тави морских рибица, што би рекао стотину појео би их у залогају, а кад тамо, пребирући једну по једну, сит се наједеш... и остане их за сутра, а како се за њима слатко пије! ... Ујутро пако, прије ракије, чисте како је лоза дала, узме се неколико смокава, слатких као мед...
Илија пред сутон стоке у село закриљен литичастом, голом планином која на догледу живога, разговорљивога мора од памтивјека непомично стоји и ћути... Испод планине, као гнијезда птичурина, поређале се кућице приљубљене уз стијене; испод њих у стрмом кршу оазе винограда, по којима се истичу загаситозелена маслинова дрвета, ниска смоква и погдјекоји мрки чемпрес... А доле морска пучина трепери у зимњем сунцу и постепено, с умирањем дана, злати је... затим посури, а кад ноћ пане, шум мора освоји ћутљиву околину.
...Али Илија не нађе Марина у животу, већ друштво прими у кућу удовица му Антица, у црно завита. Лијепо их причека и, посједавши друштво за сто, донесе им пун врч вина. Али тек што људи испише прву чашу за покој Маринове душе, удовица зажали и стаде да нариче за покојником:
— Марине, душо, 'ди си сада ти?.. Ево твојих влахов, ево ти кума Илије, донио је уштипков, масла и шест јајов... Чујеш ли, Марине, душо? ...
Илији бијаше жао Марина, који га је толико година пријатељски дочекивао у својој кући, и чињаше му се онога дана да га види пред собом, обријаних бркова, окошчаста, у тијесним гаћама, дугих, нажуљаних руку.
...На сам Бадњи дан ујутро зарза Илијин коњ испред кућних врата. Раде изиђе и, док запази свога дората, неосамарена, гола, који по други пут зарза кад угледа Раду, замагли му се испред очију и чисто тога часа крв му наврије у главу и, предосјећајући несрећу, затвори за собом врата да коња макне с мајчиних и жениних очију.
Али Смиљана чу рзање и пође за Радом. Мајка и син се згледаше.
— Несрећа, Раде! ... Ноћас о њему снивах, не хтједох говорити.. .
— Даће бог те и није! ... Превалио негдје коњ, па дотрчао кући, додијао му труд, глад... што ли?
— Жури, синко, пред оца, не часи ни часа... Да бог те био срећан сусрет! ... Али... и Смиљана зајеца...
Ради жена дода кабаницу и са стопе пође.
Гази снијег до гљежања, а поврх кућа упопријечи да што брже на планински пут избије. Кад дође на коњски пут што попријеко дере планином и води ка шљемену, пожури још боље. Али нигдје никога уоколо: свугдје снијег и гола дрвета што се на леду грче, као да љуту студен осјећају. Угледа у снијегу коњске трагове. „То је доратова стопа” , помисли, „рекао бих да му се није журило, судећи по бацању стопа у снијегу”.
Идући даље, опазивши људске стопе, устави се на савијутку, прама чопорку кућа што с лијева леже у снијегу. Не продире из њих дим, не навија се над крововима, нејак је да кроз снијег продре, као да је у тим кућицама утрнула се ватра и већ нема у њима живота.
Часом премишљаше, па скрене и, трагом једноступа у снијегу, пође ка кућама. Дошавши до њих, ослушкује и, чувши у једној пред њим на ошкринута врата разговор и пуцкетање наложених дрва, уђе и назове добро јутро!
Чељад у кући прихвати поздрав; неко од људи поодмакне се да дошљак к ватри приђе, а једно женско дода му столицу.
— Раде Илијин! — рече један од људи најближи ватри.
Главом ја, одговори Раде, — упознавши у диму по бесједи свога племештака, што с оцем бјеше по вино пошао, и упита га: — Што бје од Илије?
— Што и од осталих, одговори племештак. — Кијамет! .
— Казуј, болан!
— Казивао сам овим добрим људима што знадох... Али, ево никако — преврну разговор — да ми се угрију ова два прста на руци! — и примаче их ближе к пламену.
— Однио му лед два прста, — вели кућни старјешина, — а бојим се изгубиће их, замрзла у њима крв као срж у одсјечену дрвету!
— А зар Илија није дошао кући? — упита Радин племештак једнако гријући своја два залеђена прста.
— Није... па пођох му на сусрет.
— Са срећом! — зажели старјешина.
— А бијасте ли заједно? — упита Раде. — Казуј, имена ти!
— А да, упутисмо се из приморја лицем на Туциндан нас двојица, а у путу стигосмо тројицу из другога села, те неки дио пута бијасмо заједно. Разговарали и шалили се... као угријало божје вино, било га и сувише. Илија је био напит, али није био пијан... А и вријеме, брате, угодило, да бог поможе... И подржа тако, све док бијасмо на догледу мору... Него по подне превријеми на час, али, ето, нема још зла... још се може... Пада ли, пада... и учеста снијег. Али подноћ наједном сасу пушавица, као брашном из пуне вреће .. . Но све ништа, да не духну вјетар: студен бије у образ као ледом... И спустила се ноћ, не видиш пред очима друго до бијела... Језива, брате, ноћ, мјесец зашао, а од звијезда нема вајде. У очи бије снијег, а над главама крше се гране. Али, што да ти причам: мећава у планини! — Прави кијамет! ... Није друге, већ гини! ... У томе изгубисмо се, не чујеш свога бакта, ништа, уши запушио пусти вјетар!... Мени стргао вјетар капу с главе, а спао ми опанак . .. „Не смијем се слећи, остаћу у снијегу”, помислим, и пожурих бос... Кад изиђосмо, биће на врх, ђаво би знао — оте бура посве; удар вјетра превали товар са Илијина коња, Илија се устави. Ја га стигох. „Рђав сустиг, брате!” вели ми. „Помози!” А вјетар носи му глас бог зна камо... — Бог те не убио, — велим ја — видиш да гинемо!... Тргох нож и пресјекох .... Свали се товар у снијег, његов коњ потрча, мој, натоварен, нагну за њим... Ја пожурих и у томе изгубих Илију... Срећом, набасах на шипражје, а видим: не може се даље, — ко ће сили одолети? па се заклоних ту, чучим огрнут и тако дочеках зору... И ево ме сада овдје... И не бијаше зла, људи, да не однесе лед ова два прста... Ево, никако не моту да их скупим...
— А отац ми?
— Не знам... Биће се и он негдје склонио... Није далеко одавде, јер, онако, судећи по ходу, мора да смо били на помољ, кућама . .
Раде се нагло диже.
— Куда ћеш? — упита старјешина.
— Идем .
— Де ти...
Раде изиђе на коњски пут и пође даље. Идући узбрдицом, сам, у пустоши слути у себи зло по оца. Стеже га у грудима, и на махове, премишљајући, чисто претрне; устави се и гледа уоколо. У двоумици је. Што да ради? Већ је попео се с малим до на врх бријега... Би ли даље пошао? Али, опазивши под врхом, над собом, да се нешто у снијегу црни, као голем поваљени пањ, пође напријед. Сада је већ близу. Упире очима и распознаје: на ивици пута клечи, с прислоњеном главом на пуној мјешини, згрбљен човјек, као да се пред олтаром моли; глава му покривена кабаницом, а њени скути натрпани салеђеним снијегом.
Раде осјети да му срце за час као престаде куцати; Па онда учестало куцање, као да ће да искочи... Али, прибравши у се снагу, разабра се и одгрне кабаницу са човјекове главе.
— Оче! — јави се и, ухвативши га за руку, хтједе да га придигне, али осјети да је хладна, укочена. Претрнувши од тога додира: — Оче! — понови јаче. — Па обазријевши се уоколо, скиде са себе своју кабаницу и покри њоме салеђени очев живот, и полети натраг ка ономе комшилуку кућа, откуд бијаше дошао. Уђе у кућу нагло и вели: — Људи, погибе ми отац .... помозите!
— Погибе зар? — приупита племештак.
Мушки из куће похиташе са Радом. За њима нагнуше и други из комшилука. Журе се и ћуте. Раде је пред њима, води их ка мјесту. И, дошавши, поредаше се око мрца и гледају у његов замрзао живот, покривен топлом, вуненом кабаницом.
Неко се сјети, па скрши неколико сухих грана са замрзлих голих дрвета поред пута и — наложи.
Чељад се окупи око ватре. Старјешина, заогрнут кабаницом и с омотаним пешкиром око главе, вели Ради:
— Узми, болан, своју кабаницу са оца, огрни се њоме: њега већ нико не загрија!....
Раде не хтједе, већ, као да је обезумио, гледа у чељад и некамо у простор сњежана дана. Али старјешина диже је са мртваца, заогрне га њоме и к ватри га приведе. Раде се загледа у весео пламен, и као да се, тек тога часа, свега сјетио, очи му засузише, и учесташе сузе, и котрљају се низ образе...
Људи код ватре напунише луле, пале и разговарају.
— Гледај, — опази један вријеменит човјек, гледајући на мјешине причвршћене уз самар, — мора да је коњ превалио усред пута, па је покојник вукао товар крају... Гледајте траг у снијегу... И о томе , разговарају неко вријеме.
Па се најпослије сјетише и договарају се што треба да се уради.
— Вели, — каже старјешина да закон не да у мрца дирати док комисија не дође... Треба да неко у варош пође!...
Обећавши му штогођ, послаше једнога од сиромашнијих људи у варош ка опћини.
— Треба направити од сијенскога коља носила. — сјети се онај вријеменити човјек.
— А да, да, треба! — потврдише други. И требају пријечнице и клинови за учврстити носила ... .
— Дакако да треба! ...
— Али има још једна, — опази старјешина. —Требаће наложити велику ватру око мртваца, да омекша... Што мислиш, укочио се, а око њега све смрзло ... Не попушта ово вријеме тако лако: видићеш муке док га испружимо...
— Да, да, треба! — потврђују остали.
Раду, слушајући разговор, сузе облише. Поглед му бесвјесно замиче на згрбљена оца. Мртав је и леден као и она голема литица поврх њега; нестаде га са овога свијета...
И тога часа осјети око себе празан, пуст простор, и у томе простору уоколо као да нема ничега жива осим њега. Као да се одијелио од свега свијета, и, као никада досада, у топлим сузама сазна и осјети у себи своје битство и моћ живота.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Иво Ћипико, умро 1923, пре 101 година.
|