Пакао/2
◄ Прва појава | Друга појава | Трећа појава ► |
Друга појава
ЛАЗАР и ЈЕЛЕНА (улазе у живом разговору) и ПРЕЂАШЊИ
ЈЕЛЕНА
И ти због тога тужиш, лицем ти очај влада,
Као да землл српска од турска гнева страда?
Твоја је мати хтела господар Српства бити
И да јој главу холу деспотска круна кити.
И сада када ðураñ у гробу већ почива,
Не гледа дела турска, крв своју не пролива.
И сада, велим, она жељна је злата круне,
Не гледа што ће Турчин на земљу да нам груне.
Да не би дала круну, слушаше речи врача
Што јој дадоше к томе и једног помагача.
У лицу жене једне, која је мртва сада,
Пред лукавошћу чијом Далила у прах пада.
И она сада умре. За тебе то је срећа.
Понеће с пуно права порфиру твоја плећа,
Јер нема више оне која ти жеље куша,
Јерина неће више савет да јој слуша.
ЛАЗАР
Не, кушала ме није, у мени гледа сина;
Но презирах је ипак, јер не имаде чина.
Но ипак обузе ме некаква страва грозна,
Бојим се седог Павла, јер ако јунак дозна
Да је не цених јако, осумњичиће мене
Да јој ја отров дадох, те да јој живот свене.
Ето због чега тужим.
ЈЕЛЕНА
Страх ти зар душу мори?
ЛАЗАР
Плане ли жишка само, пожар се одмах створи.
Сноп чврсто стегнут тиња, растурен брзо гори,
Па још кад уз то неиа ни воде да га гаси...
СТЕФАН
Али до тебе, мислим, не стижу робља гласи,
Не чујеш звекет кврга с којим се јаук спаја;
Ти немаш за то душе, ти немаш осећаја!
Над тобом жена влада, јер роб си њених жеља,
Ти због ње презре матер и много пријатеља.
ЈЕЛЕНА
(с пуно гнева)
Лазаре, и ти слушаш преда мном шта се збори,
Пушташ да мени образ од стида због њих гори.
ЛАЗАР
Ко такве речи збори, заваду само спрема,
Добиће за то плату: ханџарем посред шлема.
ГРГУР
Браћа се тако штују, то нам је добра плата,
Јер због љубави наше, показујеш нам врата.
СТЕФАН
Али знај: Двор је овај нашега оца дело.
»На престо имам права«, рећи ћу свагда смело.
ЛАЗАР
(иронично)
»На престо имам права!« Јуначке дивне речи.
Али болести такве тамница ледна лечи.
Из милости си овде, па зар ти није доста
Што поред зала твојих у дому моме оста.
На престо ако доñох, судба је зар то хтела.
А ви? Хоћете престо? Па где су ваша дела?
ГРГУР
Дела су наша већа и од највећих хрида.
Ми зарад среће српске немамо очњег вида.
ЛАЗАР
(подругљиво)
Но то је дело вашег заједничкога рада,
А земљом може, знајте, само да један влада.
Па најзад свуд је тако, јер брат за брата гине,
Помоћу вашом само ја допрех до висине.
ЈЕЛЕНА
Но и без вашег дара деспотом би се звао,
Јер никад не би Лазар на вашу жртву спао,
Заузео би престо ма се са вама клао.
Ловорове би венце по бојном пољу брао,
Проклетство са имена Бранковића спрао,
Да вас, у које уñе дух клет и зао,
Родбином није звао и стана још вам дао,
Јер правите му сметње, јер ви га уходите;
Та ви сте и гује под образом скрите.
СТЕФАН
Ако син мајку воли, уходом дакле поста?
Зар мало мајка трпи, та зар ти није доста?
Ти мајку нашу стару не штедиш баш ни мало,
До њеног јадног здравља мало је теби стало.
Ударац удар стиже, а мајку туга уби.
То знаш ли, тада рече: »Лазаре, добро туби,
Последња си ми нада, у теби Српство гледам,
Због наследника, тебе, на престо овај седам.«
ЛАЗАР
Када то рече, збори? Први пут сада чујем.
Зар ја планове дивне о срећи Српства кујем,
А она земљом влада? Нада те срамно вара.
СТЕФАН
Престолом онај влада што се о Српству стара,
Из Грчке она поñе, остави земљу родну,
У српску земљу доñе неслогом врло плодну.
Претрпе беде многе, поразе војске наше,
И виде како ðураñ погуби многе паше;
У свом је двору била у сјају и у слави.
И бегала је тамо, где Тиса равни плави;
Зар не заслужи онда да она владар буде?
Та ништа друго нема до ове мразне груде.
ЈЕЛЕНА
Да размишљања дивна!
ЛАЗАР
Но ја сам владар знајте,
Наде о српској круни ви забораву дајте!
СТЕФАН
Но докле нас је овде, мајка ће владар бити,
У нашој ће се руци застава српска вити.
ЛАЗАР
Ха, да одбране дивне, да јуначкога дива!
Можда јунаштво твоје под слепилом се скрива.
ГРГУР
Срце се за то пита.
СТЕФАН
У срцу лежи снага.
Срце је живот, човек; истина то је нага.
ЛАЗАР
Доста са тиме веће.
СТЕФАН
Никада доста није;
Тим велиш да се плашња у срцу твоме крије.
ЛАЗАР
Ти мене хулиш, пањкаш! Ко господара вреñа,
Прогнан ће одмах бити, чак преко наших меñа.
СТЕФАН
Лазаре, то нам спремаш?
ГРГУР
Лазаре, проклет да си!
Не видиш да се Српству последњи ближе часи,
Но омраза ти гадна раздире душу мрску,
Јер кидаш везу братску, кб ветар слабу трску.
ЛАЗАР
С небраћом веза немам. Идите, ја се гнушам
Да злослутничке речи из ваших уста слушам.
СТЕФАН
Одвратна су ти браћа, немила ти је мати...
ГРГУР
Зар мислиш ратна срећа да ће ти некад сјати?
Кад не поштујеш матер ни љубав своје браће,
Знај, небо само сумор на главу твоју слаће.
ЛАЗАР
О ћути! Иди! Боже! Одлази, дивља звери,
Мач мој ће суд ти бити, тако ми светих двери.
СТЕФАН
Та пре ће крв братинска у дому овом лећи
Но што ће син деспотов туñега дома стећи.
Синови ðурñа храброг смело ће дићи главе,
Неокаљаном чашћу да зло у клици даве.
ЈЕЛЕНА
Свако ко нема вида охоло главу диже,
Јер у зенице слепе да ли му подсмех стиже?
СТЕФАН и ГРГУР (стоји и Лазар)
(јекнy боно, па с пуно гнева тргнувши мачеве)
Ти с тиме тераш шалу?
ЈЕЛЕНА
На деспотицу тако?
ЛАЗАР
Мачеве одмах доле.
ЈЕЛЕНА
Та с вама бар је лако!
Упомоћ, страже, војско (стражедоñу)
СТЕФАН и ГРГУР
(машући око себе мачевима, бесвесно)
Натраг, дивљаци худи!
(Стражари пођу к њима. Лазар при овом призору склопи очи и покрије лице рукама, окреће главу. Стефана и Гргура војници воде лево.)
ЈЕЛЕНА
(за њима)
Та како оно рече? »Натраг, дивљаци худи«
Онима што се буне, оштрица мача суди.
Сопствени мачи ваши распориће вам груди.
(Лазар подиже главу, но опазивши саму Јелену, застане, погледа питајући и одјури десно.)
(Пауза)