Пакао/1

Прва појава

Лепо намештена соба у смедеревском двору. Лево и десно врата, на средини прозори. У зиду испод прозорских завеса удубљење које се види кад се прозорска завеса дигне.
Дан је. Кроз окна прозорска виде се градска платна и један део тврñаве.

Права појва

ГРГУР и СТЕФАН
(Кад се завеса подигне, обојица седе и разговарају. На њима је обично. мрко, једноставно одело, зелен појас, о појасу мач. Гологлави су, коса им је дугачка. Преко очију завој.)

ГРГУР
Ох, што си, судбо, горка излила отрова чашу?
Отров се лије, тече, натапа земљу нашу,
А капи му се горке по сухој земљи пене,
На ловор слете, капну, и он се суши, вене,
Нема јунака српских, слобода наша тоне,
Престолу негда сјајном посмртна звона звоне.
Не виде бољари наши, ми слепи видимо више,
Све моћи тела наша у једну сад се слише,
А то се осећај зове. Не сматрам никад кривим
Тог што ме лиши вида, јер сада добро живим
Не гледајући распру, гложење поглавара,
Нико не трпи више над собом господара —
Па не гледају где су недела турска стравна
Срушила дела српска, јуначка дела славна;
Те народ јечи, стење, по пустој гори лута,
Не криви судбу више, од зала већ заћута.
СТЕФАН
Па чему си се бољем надао од тог тата,
Којему треба робља, земље, сребра, злата?
Та он у срећи тоне, када у густом хладу
Лежећи на узглављу робињу љуби младу,
А око њега робље, уз звекет окова стара,
У хлад му носи пиће, постељу меку ствара.
Дивљаци само луди за робљем тако жуде,
Душа све више жели, очи по даљи блуде.
Крви. То желе они и свуд је миром траже,
Крвљу невина чеда очаје своје блаже.
Но право рече да су главари наши криви,
Што наши јадни људи у понор лете живи.
Ни сада бар да стану, кад турска сила плаха
Као ријека буја уз ужас грозе, страха,
Смрт и убиство носи, Србијин престо нија,
Јер бедеми су слаби и вал се не разбија.
Ратна се срећа српска с крвљу Немање дружи,
Јер када задњој капи престаде дан да служи,
Сурва се престо српски, нестаде српских лава;
Развале само стоје, време их разорава.
Та зар наш отац јадни учини мале жртве
Те да о њима приче у гробу крећу мртве?
Доби ли нешто тиме? Ништа. То само значи
Да се спас српске земље у понор смрти свлачи.
ГРГУР
У самом дому нашем неслога наñе стана
И језовито кречи: »Срећа је закопана!«
Уз смех се страшни виде самрти оштри зуби,
Која косиром главе као у боју руби.
Једна по једна душа Богу се горе сели,
К њему се крећу бедни, охоли, смерни, смели.
И ðураñ к небу оде. Не прежалисмо њега,
Што смрћу начини својом падање српског стега,
А већ се душа друга из нашег дома крете,
Да иде Божјем дому, анñели коме лете.
СТЕФАН
Заиста право рече, могила јоште једна.
Роñаку нашу стару уграби самрт ледна.
Сирота мајка наша, једина њена друга
Тешити што је знала када је мучи туга,
И блажити јој снове које у ноћи снева,
И тишати јој пакост што завист разгорева,
Сада је мртва, хладна, црвима биће храна,
Л то је крајња мета злехудих наших дана.