Павле пије вино вересије,
пије Павле, ни бриге му није.
Када Павле више вера нема,
тад говори својој старој мајци:
А, бога ти, моја стара мајко, 5
да те продам за та вересија”.
Па је њему мајка беседила:
„Продај, синко, твоје бело лице,
али стару не продаи мајку”.
Пак се Павле добро размислио, 10
те извео дору од мегдана,
а дозива своју верну љубу:
„Хајде, љубо, у нове паланке,
у паланке, у нове чаршије,
да те продам за дугове моје”. 15
Па изашли у нове чаршије;
отуд иде Кочо саратличе,
па говори пијаници Павлу:
„Пошто цена те младе невесте:”
„Цена[1] ју је шест хиљада гроша”. 20
Кад је Павле откривао лице,
сину лице као јарко сунце;
кад је Кочо запазио лице,
Павлу даје још седам хиљада,
па је баци за се на дората, 25
па пођоше своме вилајету.
Кад су прошли крај Стару планину
онда Коча робу говорио:
„Хвала богу, хвала јединоме,
како ово лепо птице поју; 30
да ли имаш, моја верна[2] љубо,
да ли имаш некога од рода?”
Ал говори вереница љуба:
„Имала сам три брата рођена,
један ми је од чуме умрео, 35
а други ми велике болести,
а трећи је земљу заскитао”.
„А, бога ти, купљена невесто,[3]
да га видиш, би ли га познала
који тућу земљу заскитао?" 40
Одговара купљена невеста:
„Како би га тужно познавала,
давно било, сада мало памтим;
по нишану можда би познала,[4]
нишан имо на десном рамену”. 45
Кад то зачу Кочо сарафличе,
он ми свуче свилену кадифу
те показа своје раме бело.
Кад то виде купљена невеста,[5]
она грозне сузе проливаше, 50
па загрли свог брати роћена.
Вратише се пијаници Павлу,
Вели Павлу[6] Коча сарафличе:
„Ај, чули ме, пијаницо[7] зете,
нај ти тебе моју милу сеју, 55
моју сеју, твоју верну љубу,
и ево ти још толико гроша,
немој више љубу да продајеш".
Ту се части недељицу дана,
па отиде своме белом двору. 60
