ПЛАЧ
једне помодарке
Смрт те оте... нестало те..
Тешко мени све до века!
Из очију мојих мутних
Нек потече цела река.
Од уздаха мојих тешких
Холујина нек се диже!
Већ ни тебе, јаој мени,
Већ ни тебе нема више!
Склопљене ти мудре очи,-
Младо тело већ се кочи;
Немам кога „златом" звати
И на крилу љуљушкати.
Или ко ће сваки корак
Тако верно да ми прати?
Ил' ко ће ми више пута
Хладна недра огрејати?
И срце ми јоште бије,
Јоште живи, још не пуче...
Ао лепо, ао младо,
Ао мудро моје — куче!
