ПИСАЦ ЗАЗИВА ПРЕСВЕТУ ДЕВУ ДА БИ МУ ПОМОГЛА САМУ СЕБЕ ХВАЛИТИ

ПИСАЦ ЗАЗИВА ПРЕСВЕТУ ДЕВУ ДА БИ МУ ПОМОГЛА САМУ СЕБЕ ХВАЛИТИ
Писац: Гаврил Стефановић Венцловић

ПИСАЦ ЗАЗИВА ПРЕСВЕТУ ДЕВУ ДА БИ МУ ПОМОГЛА САМУ СЕБЕ ХВАЛИТИ

Дубину велика велику дубина зове У широком твом гласу.
(Из Псалама)

Ја и тебе наричем бездном.
А и сам себе називљем бездном.
Ти си бездна велика, добра гласа
И луна си сваких божијих дарова
Каконо си и сама о себи рекла —
Учинио ми је велику, добру похвалу моћни!

А ја, худи, врло сам слаб и маловрстан
И дубина је у мени неразума,
Кроштоно сам исто један лежак,
И нерадин и лужица; зато и не умим
Нити могу тебе хвалити онако,
Како би се ваљало.

И саде то на данашњи дан
Бездна бездну дозивље,
Јер ја, будавши дубина
Несвестице и неумења,
Тебе зовем на помоћ, пресвета дево,
Којано си пуна бездна бистроумнога,
Да би ми помогла себе саму хвалити.

Извор[уреди]

Гаврил Стефановић Венцловић:Црни биво у срцу, Просвета, Београд

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Гаврил Стефановић Венцловић, умро 1749, пре 275 година.