ПЕСМЕ и СРЦЕ
Срце моје, срце младо,
Да пуно си ти песама,
Као небо златних звезда,
Као море бисер-кама!
Занесеш се од дивоте;
А ја дршћем од милоте,
Од љубави пламене;
Па к'о јато голубова
Или мирис од цветова
Лете песме из мене.
Прва се над густом шумом
Драганине косе вије;
Друга јој се к'о голупче
Под мирисно грло скрије;
Трећа јој па лице пане,
Четврта јој мирио стане
На ватреним очима;
Пета се на уста спусти,
Па на рујни шећер-усти
Рајевину отима.
Пета песма на устима
На извору медовине.
Овако ће да прошане
Од бескрајне, од милине:
,,Ој сићане, ој песмице
И сестре и другарице
На челу, на очима,
И на влату, и на врату
И на лицу — чистом злату,
И на меким грудима!
Шта чекате? шта мислите?
Што се амо не слетите?
Или кратка, или слатка
Зашт' живота ви губите?
Није чудо, што сте младе,
Ал' ни једна још не знаде
Де је рајска сласт и мед!
На усташца амо од'те,
Стопите се од милоте,
Стопите на очиглед!“
„Другарице!“ одговара
Песма, што ј' на власи села;
„Амо треба да се слетиш
Уживања кад би хтела!
Та са ове меке косе
Лаорићи мирис носе
Да га деле пролећу;
И анђели с чиста неба,
Кад тамјана у рај треба
На те власи долећу!“
Таман што је лаке речи
Чедна песма довршила,
А већ она с' ведра лица
Овако је беседида:
„Баш сте луде, сестре моје
Кад не знате ни сад што је
Окићени седми рај;
Та лепше је ово лице
Од ђурђевске, од зорице,
Лепше, него вечни мај!
„По мору од белог млека
Ружичино лисје плива,
А осмејак лакокрилни
Ни трепутак не почива,
Већ у чунчић — листак млади
Весело се он посади.
Па се вози по мору;
А ја сам вам од милоте,
Од радости, од дивоте
Сваки час на умору!“
Задрхта се песма лака,
Што ј' драгој на очи пала,
Још би онда, милогласна,
Зборити овако стала:
„Хој, сестре, на белом врату
И на, лицу, и на злату
Сестре моје милене!
Са другога дивна краја,
С недогледна светла раја
Саслушајте и мене!
Од шта јој је око црно
Ако светло небо није?
Адем-камен — зеничица
Као сунце сјаји, грије;
Око сунца звезде мале
Ситно коло заиграле
Но кићеном, но рају;
Још онда к'о муње живе
Муње живе и једљиве
Севом миља севају.
Ил је прозор око њено
Што с' у вечну светлост слива,
А кроз прозор заљубљена
Млада душа провиркива;
Па од миља и радости
И бескрајне невиности
У сузу се претвори...
Хој, па ова суза једна,
Суза чиста, суза чедна,
Тако много говори!
Ја се тада залепршам
Од мириса плетем свилу,
Па утарем са очију
Издајника — сузу милу;
И опет се око смије
И сунашце опет грије
Из очију пламени...
„Хој, сестре на белом врату,
И на лицу, и на влату,
Да благо ли ту мени!“
Слушајући срце моје,
Тајне зборе од песама,
Од терета и од јада
У ломни се груди слама.
Као лисје задршће се
Занесе се, заплаче се
Па суморно говори:
„Хој, чеда, на белом врату
И на лицу, и на влату,
Хој слатки ми злотвори!
Каните се, смирите се,
Рођена вас мајка моли;
Не вређајте више мене
И тако ме доста боли:
Кад помислим, ћери миле.
Да сте негда моје биле,
Па сте сретне ево сад;
Ах, а мене, што вас створи
Силимице да умори
Несретнога миља јад!“
