О турском цару
0001 Разбоље се силан цар-Мурате
0002 у Стамболу у царству својему,
0003 од срчане велике болести,
0004 хоће, кажу, царе умријети.
0005 К њему иду паше и везири
0006 и остале аге и бегови,
0007 и спахије и младе делије
0008 те гледају свога господара,
0009 болан им је Мурат говорио:
0010 "Слуге моје, млоге тевабије!
0011 Је ли у вас, моје вјерне слуге,
0012 да отиде у ’арем на кулу
0013 да доведе Сулејмана мога,
0014 док се јоште мало жив находим
0015 за живота да ш њим проговорим?"
0016 Намјери се Соколовћ-паша
0017 те пошета у харем на кулу,
0018 те дофати Сулејмана луда,
0019 уфати га за бијелу руку
0020 па га сједе бабу више главе.
0021 Ну да видиш Сулејмана луда,
0022 када виђе на умору баба,
0023 више њега рони сузе вруће,
0024 пак се ш њиме разговарат пође:
0025 "А мој бабо, болани Мурате!
0026 Бозна мени хоћеш умријети,
0027 што је тебе на свијет бијели,
0028 што је тебе, бабо, најжалије?
0029 Али жалиш паше и везире,
0030 али жалиш аге и бегове,
0031 ал’ спахије и твоје делије,
0032 али жалиш земље и градове,
0033 ол’ велике лафе и тимаре,
0034 ол’ ми жалиш пребијеле куле,
0035 али твоје султаније младе,
0036 оли мене Сулејмана луда?"
0037 Кад је Мурат њега разумио,
0038 топле су га сузе пропануле
0039 па је њему ријеч говорио:
0040 "Прођи ми се, Сулејмане синко!
0041 Ја не жалим паше ни везире,
0042 нит’ ја жалим аге и бегове,
0043 ни спахије, ни младе делије,
0044 нит’ ја жалим земље и градове,
0045 ни улафе ни моје тимаре,
0046 нит’ ја жалим пребијеле куле,
0047 ах ни моје султаније младе,
0048 а ни тебе Сулејмана луда,
0049 но мене је, синко, најжалије,
0050 јер ја хоћу данас умријети,
0051 а остаде Будим у каура.
0052 Но ме чујеш, Сулејмане синко!
0053 Данас ћете мене укопати,
0054 а тебе те царем учинити,
0055 сјести те те у златну столицу
0056 и дате ти од Стамбола кључе
0057 и тебе те честитати царство,
0058 и ја вељу честито ти, синко,
0059 но кад би се снаге доватио,
0060 не остави Будим у каура."
0061 То изусти а душу испушти
0062 и полеће к свецу Мухамеду.
0063 Кад виђоше паше и везири,
0064 е то они цара укопаше,
0065 ожалише како господара,
0066 Сулимана луда зацарише,
0067 сједоше га у златну столицу
0068 и даше му од Стамбола кључе
0069 и сви њму честиташе царство.
0070 Оно земан по земану прође,
0071 док се момче снаге дофатило,
0072 а када се дофатило било,
0073 он упази бабове ријечи
0074 љто је њему на смрт говорио
0075 па доведу ћату великога,
0076 он му пише ситнијех ферманах,
0077 написа му шездесет ферманах,
0078 у шездесет оправи градовах
0079 да се купи силовита војска.
0080 Ну да видиш чуда и другога!
0081 Санак снила будимска краљица,
0082 санак снила и у сан виђела.
0083 гром загрмје о’ Стамбола града,
0084 а сијевну од Мисира муња,
0085 мјесец паде на сред Мухачева,
0086 под Будимом градом бијелијем,
0087 око њега тице долећеле,
0088 најпрви су крстачи орлови,
0089 па за њима сиви соколови,
0090 а за њима б’јели лабудови,
0091 поза њима тице голубови,
0092 а најзадњи чарни гавранови,
0093 још је Будим змија опасала
0094 те језиком по пенџера лиже,
0095 а Будим се из темеља њиха,
0096 па допаде Даница звијезда,
0097 паде она тамо код мјесеца.
0098 Санак снила пак се пробудила,
0099 ево краљу каже господару
0100 љто је млада у сан видијела,
0101 све му што је каже и како је.
0102 Кад је краље љубу разумио,
0103 е се бјеше на јаде видио,
0104 не може се сану домислити,
0105 али му је добра срећа била,
0106 он имаше једну вјерну слугу,
0107 по имену Уштуклију Јова,
0108 он се свему може домислити,
0109 брже му је књигу оправио:
0110 "Слуго моја, Уштулијо Јово!
0111 Да си брже у Будим бијели."
0112 Кад је Јова књига допанула,
0113 хитро скочи од земље на ноге,
0114 пак се тури вранцу на ремена,
0115 те пошета у Будима града,
0116 ту се с краљем разговарат пође:
0117 "Што си, краљу, за ме оправио?"
0118 Краљ му каже што је и како је,
0119 што је снила будимска краљица.
0120 Јово ћути ништа не говори,
0121 но шета се тамо и овамо,
0122 шетао се а за сан мислио,
0123 ласно му се бјеше домислити,
0124 пак су Јова сузе пропануле,
0125 те је Јово ријеч говорио:
0126 "Јадна госпо, будимска краљице!
0127 Већ га јадна нигда не заспала,
0128 кад заспала већ се не дизала,
0129 ласно ти се сану домислити:
0130 што загрмје о’ Стамбола града,
0131 то је царе био на умору
0132 и бозна је царе преминуо,
0133 на сина је царство оставио,
0134 на смрти је њему говорио:
0135 "Ех, остаде Будим у каура!"
0136 Што л’ сијевну од Мисира муња,
0137 то ће царе силу сакупити,
0138 љто л’ је мјесец насред Мухачева,
0139 ту ће царе чадор разапети;
0140 што су за њим тице долећеле,
0141 што су први крстачи орлови,
0142 то те бити паше и везири,
0143 што л’ за њима сиви соколови,
0144 то те бити аге и бегови,
0145 што л’ за њима б’јели лабудови,
0146 то те бити од искона Турци,
0147 од онога Шама бијелога,
0148 што л’ за њима тице голубови,
0149 то те бити ђеца јањичари,
0150 што л’ најзадњи чарни гавранови,
0151 то те бити арапски бегови,
0152 што л’ је Будим змија опасала,
0153 то те њега опколити Турци,
0154 што л’ језиком по пендера лиже,
0155 то те њега бити из топовах,
0156 што л’ допаде Даница звијезда,
0157 паде она тамо код мјесеца,
0158 то те краља тебе уфатити
0159 и сјести те цару уз кољено."
0160 Кад је краље Јова разумио,
0161 е му бјеше ријеч говорио:
0162 "А за бога, Јово вјерна слуго!
0163 Сад што ћемо али како ћемо?
0164 Али ћемо Будим оставити,
0165 ал’ с Турцима боја заметати?"
0166 Но му Јово ријеч говорио:
0167 "Не бјеж’ краљу, драги господару!
0168 Љто те твоји три танбора војске,
0169 а у сваки по триста хиљадах?
0170 Недај града без велика јада!"
0171 На томе се разминуло било,
0172 Мало било, млого не трајало,
0173 док је царе силу сакупио,
0174 а када је бјеше сакупио,
0175 ш њом доходи да Будима б’јела,
0176 све су поље прекрили шатори,
0177 ка планине сњегови бијели,
0178 над њима су развити барјаци,
0179 те се вију ка мрки облаци,
0180 страмно их је очима гледати
0181 кад их стану вјетри колебати.
0182 А кад сила трудна починула,
0183 е су брзо на град ударили,
0184 бише града три неђеље данах,
0185 једна војска краљу изгинула,
0186 и небо је тама уфатила
0187 од брзога праха и олова,
0188 у таму је од Будима краље,
0189 бога моли, сузе пролијева:
0190 "Дај ми, боже, вијар од планине
0191 да размакне таму у крајеве,
0192 да ја видим чија гине војска,
0193 чија гине, чија ли добива!"
0194 Бога моли и умолио га,
0195 те му вијар од планине пухну,
0196 размакну му таму у крајеве,
0197 те у војску краље погле’нуо,
0198 али му је сила погинула,
0199 ну да видиш чуда и опета,
0200 из таме је јунак излетио
0201 на вранчићу коњу великоме,
0202 за руку је краља дофатио
0203 и метну га за собом на вранца,
0204 опаса га пасом два-три пута
0205 а четвртом од сабље каишом,
0206 ш њим појбеже пољем зеленијем,
0207 докле дође цару под чадора,
0208 сједе краљу цару уз кољено.
0209 Када царе Туре угледао,
0210 е му бјеше ријеч говорио:
0211 "А тако ти, непознан делија!
0212 Који си ми краља уфатио,
0213 ишти, рече, што је тебе драго,
0214 даћу тебе какво хоћеш благо."
0215 Тадер Туре ријеч говорило:
0216 "Није ово непознан делија,
0217 но је ово Ковчић Мурат-бего,
0218 од Лијевна града бијелога,
0219 нећу тебе паре ни динара,
0220 но те молим како господара,
0221 ти напиши бијели фермана:
0222 док је гође од Ковчића трага
0223 у Лијевну граду бијеломе,
0224 да другога муселима нејма."
0225 То је царе једва дочекао
0226 и даде му бијела фермана.
0227 Кад то чула будимска краљица
0228 да су краља заробили Турци,
0229 е се млада на јаде виђела,
0230 на кољено ситну књигу пише
0231 а шиље је Уштуглији Јови:
0232 "Да си брже у Будим бијели!"
0233 Кад је Јова књига допанула,
0234 итро скочи од земље на ноге
0235 те пошета у Будим бијели,
0236 с краљицом се разговарат пође:
0237 "Што си, госпо, за ме оправила?"
0238 "Како што је, нама вјерна слуго!
0239 Е ни краља заробише Турици,
0240 но мош ли се, слуго, домислити,
0241 како бисмо краља измолили
0242 да га клети не напате Турци?"
0243 "Ласно ти се могу домислити,
0244 но направи до седам арабах,
0245 напуни их жутије’ дукатах,
0246 па упрегни кола и волове
0247 те на кола натовари благо,
0248 а на благо о’ злата синију,
0249 на синију од Будима кључе,
0250 ођени се што можеш најљепше,
0251 јоште узми најмлађега сина,
0252 ћерај благо цару честитоме
0253 и предај му од Будима кључе,
0254 од невоље вијетај му кумство
0255 неће ли ти мо’бу прифатити
0256 и жалосна краља поклонити."
0257 То је млада једва дочекала,
0258 све је тако наредила била,
0259 јоште узе најмлађега сина
0260 и отиде пољем зеленијем,
0261 докле дође цару под чадору,
0262 стави пред њим о’ злата синију,
0263 на синију од Будима кључе,
0264 на руке му чедо додаваше,
0265 од невоље вијета му кумство.
0266 Бјеше царе срца милсотива,
0267 милостива и богољубива,
0268 радосно је кумче прифатио,
0269 а краљицу боље даровао,
0270 е јој краља бјеше поклонио
0271 и боље је бјеше даровао,
0272 на сина јој краљство оставио,
0273 и њег’ добро бјеше даровао,
0274 е му даде четири арабе,
0275 све пунахне жутога дуката.
0276 (Б’јела вило, не знам је ли било,
0277 а да није што би се зборило.
0278 Ни ту био, ни казат умио,
0279 лажу чуо, а ја полагујем,
0280 они лаже који мени каже.)
