О српском језику/8

Извор: Викизворник
О српском језику
Писац: Бошковић Јован
8. О народности и о неговању српске народности наставом и васпитањем.
Бошковић, Јован (1888). О српском језику. Београд: Штампарија Краљевине Србије


О НАРОДНОСТИ[уреди]

и о неговању српске народности наставом и васпитањем.

(по различним писцима.)

„Пута који води у живот, био си наставник, први престолник и учитељ, светитељу Саво, јер си пре других отаџбину своју просветлио“....[1]

Тако пева данас православна црква живот и дела св. Саве. Шта је приличније, него да и ја на данашњи дан за предмет свога говора изберем једну врсту Савинога рада, те да тако покажем, шта и нама ваља чинити, угледајући се на њега. Говорићу: О народности и о неговању српске народности наставом и васпитањем.

страна 200 „Народност је један од оних појава у животу човечанства, који условно делују на његов напредак при постизавању смерова човечанства. Као што је некада хришћанство преокренуло и преобразило државне основе, признавши личност у сваком човеку, те тим означивши мену у напредовању људском; као што реформација, признавши начело слободнога испитивања, прокрчи пут веровној трпљивости и поможе да се одвоји област црквена од области државне, тим је пак државу ставила на нов темељ, а човечанство у напретку потпомогла: тако исто као да ће и народност, приправом слободнога а при том сложног развитка читавих родбина народних, утицати на државу и напредак људски“.[2]

На народности почива карактер посебног народа и вредност његових духовних производа, особито уметности његове, коме уметност тек даје прави тип. До родољубивог начина мишљења, до одушевљења за народност стоји нарочито снага и подобност некога народа, да своју самосталност страна 201 и државну независност брани противу сваког напада с поља. Историја свих времена даје нам доста примера, да су и малени, али народним осећањем скроз проникнути народи своју независност јуначки одржали, а много веће државе, које немаху тога својства, ако и несу пропале, да су ипак много страдале. Вредно је дакле да ту ствар мало више разложимо, и то најпре шта је народност, једна од првих крупних речи нашега времена, која у овај мах покреће сву Европу, па онда да видимо, шта васпитање може учинити за унапређење српске народности и родољубивог начина мишљења.

И ако у наше дане српски језик и књижевност, историја српскога народа и земљопис српских земаља у свим школама заузимају угледно место међу разним наставним предметима, као што и заслужују; ипак се с њима не поступа увек са свом оном пажњом и одушевљењем, која им приличи; ипак се над њима и с њима не буди и не унапређује родољубиви начин мишљења и народно осећање. Па ипак су то својства, која у свако доба беху, а особито су у данашње, од највеће вредности и значења.

страна 202 Народност је скуп свију телесних, духовних и душевних својстава, која народ чине народом и, дајући му одређени тип, разликују га од других народа. По томе народност чине: језик, вера, начин живљења, обичаји, црте лица и стас, одело и т. д. и — свест. Шта помаже, што су наши сународници римске и мухамедовске вере о нама једнога језика и порекла, кад се они не зову српским именом, него по вери или по областима? Или шта вреди, кад је љубав к областима већма развијена, него к целини народној? Таке се противности могу измирити само науком, свешћу. Народност се исказује дакле у обличју и оделу, језику и књижевности, уметности и науци, државном уређењу и законима, у обичајима и навикама. Све то и друго јаче је у боји и одређеније, ако је народност оштрије изражена. Хоћемо ли да знамо, које је последња основа и извор народности, наћи ћемо, да то стоји у неколико до природе и каквоће земљишта, на ком народ станује, до климе, хране и начина живљења, а особито до телесног и духовног састава, што је тако рећи озго наследио и напред извадио, а у свези са посебном судбином страна 203 народном. Најплеменитије кавкаско племе, кад би се преселило у Гренланд, или у тропске пределе афричке, не би се развило у лепу и крепку народност, као што то не би било ни са Лапонцима или Црнцима, кад би им у део пала умерена клима са свима својим преимућствима. Тек онде, где се стеку подесни климатски и земљишни односи и врсне телесне, духовне и душевне заснове, тамо видимо да се развија цвет од племените човечности.

Кад промотримо много и различно, некадашње и садашње народности, не ћемо ни за часак посумњати, да је народност од почетка заснована у светском плану божјем. По општем закону природном, свуда влада јединство и разноврсност, слагање и различност. Различне су звезде на небу по величини, сјајности и кретању, при свем том што су иначе налик једна на другу; различни су и минерали, биље и животиње, кад се гледају било по томе или са других страна. Шта више та различност и сличност тиче се и људи, и то како тела тако и духа, како појединих особа тако и читавих народа. Јер сви чланови једнога народа, изражене народности, имају нешто заједничко у телу и духу, страна 204 чим се пресудно разликују од чланова друге народности; а овамо ипак, при свој наликости, веома су међу собом различни телом и духом. Позната је истина да, што се неки народ духовно више развија, тим се више образује и личност појединих сународника његових, телесно и духовно. Што има тога јединства у разноврсности, и тога наликовања при очевидној различности, отуда је лепота света; на за то тај закон, у колико се тиче људи, круне створења, још више значи. На име, што су особе и народи ограничени, — једни имају, што у других нема — јасно је да су упућени, да се у духу љубави и братства међу собом слажу, допуњују и замисао човечанства заједно остварују. Не један народ, него читав низ народа, као што нас учи повесница, Богом су позвани, имају своју „мисију“, задатак, да изврше с временом, сваки на свој начин, његов од векова засновани светски план. И по томе сваки народ има не само право, него и дужност, да своју народност брани свим правним средствима, која су му у власти.

Настаје важно питање, да ли је народу неопходно потребна државна самосталност и страна 205 независност да би своју народност сачувао. Нема сумње, да је државна независност, из народа произашла влада, од највеће важности за одгоју и одржање народности. С друге стране опет, знамо из историје, а и данас је тако, да несу сви народи имали нити имају политичку самосталност и независност на речени начин. Свагда су одлични, телесно и духовно надмоћни народи владали над другима, мање подобним за културу и слабијима. Шта више, има не само државника, него и учитеља општега државног права, који тврде ово: „Ни једној народности по себи не припада право на политичку самосталност; свака ваља за то тек да се покаже подобношћу и вољом, да хоће да изврши неке послове у већем културном кругу. Народности за политику несу ништа друго, до градина и снаге, од којих се граде историјске силе, државе или државне групе. Веза, која их у тој сложидби држи, морална је, и по томе виша од оне, која се може наћи у физичним односима родослова читавих народа“. С тога, веле те публицисте, да мањи, не баш одлични народи, као што је природно и право, могу, везани за већи народ, оштрије изражене народности и који је на вишем ступњу културе, страна 206 своју народност довести до неког развитка и у политичкој зависности, претпостављајући да им се да разумна слобода, на што свакако имају права.

Ја не мислим тако. Признајем, да може проћи још много времена, док европска државна система постане така, да у њој буде све самих народних држава. Али не може бити сумње, да ће начело народности победити; јер то начело тако је основано на људској природи, на условима просвете, на послетку на последњем смеру државног живота, да мора себи прокрчити пут.

Па онда, лоза романска и германска заузимаху горње место у цивилизацији и просвети; не може бити да не ће доћи ред и на лозу словенску. Или зар словенско народно песништво и женски домаћи радови, уметничка дела сликарска и музичарска у Руса, Пољака И Чеха, словенски приповедачи и правни обичаји, и развијенија индустрија у Чеха и Руса, несу срећни почеци томе? А на што је словенски род у историји човечанства позван, то ће тек будућност показати. Али словенство не значи једну државу. Политички „панславизам“ то је баук, којим је Наполеон III плашио оне, који страна 207 се дадоше заплашити, а којега од времена на време и други вешто употребљавају. Као што народи романски и германски не чине једну државу, нити су сви једне вере, тако то не ће бити ни код Словена. Међу њима могло би бити федерације, савеза, који би свакој грани, у току повеснице развијени, народни живот обезбрижио — као државни живот; јер федерација има врло различне степене и облике, и баш је за то згодна за живот појединих народности, које, везане општим интересима, у таком савезу немају воље да изгубе свој особени народни живот, него хоће да га развијају и даље. О тога за федерацију неје потребна ни промена државне везе, него само да народи дођу до потпуног уживања својих права. Али за споразумевање морао би се изабрати један заједнички језик, међусловенски, а то би био руски, који би уз то, за најкраће време, раскрилио свакоме и обилату књижевност руску, која већ почиње бивати светском.

А што се тиче односа малих држава напрема великима, то је лепо разложио проф. Гершић у својој расправи: Мале државе у данашњем међународном склопу (Гласник 52). страна 208 „Мала држава мора бити задовољна, кад је само нико не дира, и не може ни снивати о неким властољубивим и експансивним плановима, осим једино у томе случају, где она, у интересу самога свог опстанка, свога националног развитка и своје будућности, мора природно ићи за тим да прошири своје међе, бар до етнографских граница своје националности, дакле да растурене делове своје народности прикупи у једну државну целину. То је једини случај, где ће и нека мала држава ићи за тим да, ма и с мачем у руци, извојује владу и господарство над извесним областима, да их дакле задобије и прибави“. Даље, „необорива је историјска истина, да су већином и по правилу баш мале државе одржале, однеговале и развиле слободу, и да та слобода заиста у њих има своје уточиште, јер оне саме не могу дуго да буду и да живе без слободе“. И на послетку, „велика је и моћна држава већ по тој својој моћи и снази обвезана да брани и заштићује повређену правду, и да закриљује слабије од повреда великих и моћних. И одиста би политика Европе морала постати, у место човечнија, на против баш много варварскија, кад би се нашле једна страна 209 уз другу неколико великих држава, које једна према другој не би имале никаквих обзира, никакве генерозности, него би само једна с другом непрестано ривалисале, како ће једна другу надмудрити, и која ће имати важнији и претежнији положај у међународном склопу“.

Према опасностима које нам прете с поља, при политичкој и веровној поцепаности нашој; како смо раскомадани, несмо у једној државној вези, нити имамо јаког заједничког средишта; при положају српскога народа посред већих и мањих ратоборних народа, а са отвореним границама на све стране: потребно је више но икад, да не стојимо скрштених руку, него сви скупа, сваки на свом месту, да радимо за добро своје уже отаџбине и свега народа нашег. Мени, коме је као наставнику у дужности да образујем потоње нараштаје, мени се ваља обратити најпре васпитању, те у овом што долази поближе разложити, шта могу учинити настава и васпитање за неговање народног осећања и родољубивог начина мишљења. Да васпитање дубоко утиче, да утисци, које нежна и утворљива душа дечакова и младићева добива речју и примером љубљенога учитеља, суде страна 210 често свему потоњем животу, то је опште призната истина, коју нико не пориче. А како би се српски дечак и младић наставом и васпитањем упутили, да своју отаџбину и српство воле, него све друге земље тако, да су готови, кад буду људи, за одржање њихово да принесу највеће жртве, шта више, у крајном случају, да положе за њих и сам живот свој? Да бисмо нешто љубили и високо ценили, треба да га како ваља познајемо, те да га са његове изврсности можемо љубити. И у томе српски народ, поред свих својих слабости и мана, које не ћемо да поричемо, боље стоји од гдекојих других, имајући да покаже велике народне особине, високе духовне и моралне заснове, леп језик и приличну књижевност, таку историју, и лепе и благословене земље. Треба само прави човек, у коме је састављено тачно познавање целокупнога народа, да се обрати примљивим душама омладинским, са топло подржаваним одушевљењем за то, па повољни учинак не може и не ће изостати.

Први наставни предмет, с којим учитељ може скопчати буђење народног осећања и неговање родољубивог начина мишљења, и ако страна 211 више посредно, то је наука о вери, која изврсно одржава народну целину и која је сама за се довољна, да одржава народ у скупу, који је ван државе, или неје у једној, као што видимо код Јевреја и у опште код источних народа, код којих је веровно осећање од природе јаче и живље, и који се не разликују толико по својој народности, колико по вери. Младежи ваља пре свега улевати праву и топлу побожност, да сазна свету дужност, да отаџбину и народност ваља љубити као нешто Богом дано, које треба за извршење моралних задатака овде, и да је за њих готова, кад затреба, и на најтеже жртве. Тај задатак да богме да је лакши онде, где је народ или бар велика већина његова једне вере; али је много тежи онде, где је народ, као на жалост наш, подељен на три вере. Ми и римски католици стојимо истина на заједничком земљишту хришћанства, али по схватању истога раздвојени смо на две велике странке; а наши мухамедовци несу ни хришћани. Дотакох се најдубље ране наше народности. Шта да ради учитељ, коме је до тога стало, да у својим питомцима гаји народно осећање, ако хоће ту главну сметњу страна 212 народности, не велим да уклони, јер то не може, већ што мање шкодљивом да учини? Најбоље ће учинити, ако не прећути и не буде крио противности у учењу и уређењу црквеном појединих исповести, које су ту, — јер то би претпостављало немар, који је највеће зло. С друге стране опет не треба у том да претерује, нити ваља да превиди она многа места, у којима се оне слажу, а особито не заједничку хришћанску основу, која је јемство за коначно измирење, на чему по могућству ваља да раде сви, који су добру ради. За то Бога моли и наша православна Црква: „о добром стању св. божјих цркава и да се све сједине“. Ако ли би ко мислио да се тако јакосне противности, које вековима раздвајаху народе, не могу измирити моћу духа, то јест науком; тај нека размисли, колико је противности, што на први поглед изгледаху да се не могу сложити, у науци и животу решено, и колико је разлика нестало, које пре векова причињаваху расцеп. Али пре свега ваља наставник, речју и примером, своје питомце да подстиче на истиниту хришћанску љубав, на искрену, праву трпљивост и поштовање иновераца, које се врло добро слаже са страна 213 топлом и одлучном оданошћу на својој вери, шта више подобно је, да друге за њу придобије.

А сад да бацимо летимичан поглед на историју старе словенске цркве.

Срби дођоше на трачко-илирско полуострво, као што је познато, 686, где затекоше народ, који се сам зваше Словенима. Нај јужније насеобине српске беху у Маћедонији, а најсеверније у Срему, тамишкој Бановини (Банату) и Бачкој, где их ваља сматрати као староседеоце према Мађарима, који дођоше у словенску Панонију, и Угарску у опште, на 260 година после Срба, на крају 9 века, и живљаху у њој полуномадски (лети под шаторима) још 2 века. Свој југ и север Срби насељаваху и доцније, онај особито под Немањићима, а овај све већма после боја на Косову. Срби се делимице сташе покрштавати 637, то јест одмах друге године по доласку, а сви пређоше у хришћанство 858, дакле пре словенских апостола, а самосталну и самовласну српску цркву основа и утврди св. Сава 1222. Прво српско краљевство појави се 1010, али тек 1169 страна 214 Немања уједини српска племена и удари темељ српској народној држави.

Политичка мисао беше, којој стара словенска књижевност има да захвали што је постала. Политичкој независности велико-моравске државе ваљало је поравнати пут црквеном одвојеношћу, а ову опет утврдити словенским црквеним језиком. „Потпуној независности од источно-франачкога царства, за којом је моравски кнез Растислав свом снагом тежио, неје годило, да се владика Пасавски, веран слуга Лудовика немачког, признаје за црквеног поглавара земаљског“. (E. Dümmler).

Словенски апостоли, полазећи 868 у Моравску, понесоше собом из Солуна моћи св. Клименте и св. Димитрија, те првима дариваше цркву Велеградску у Моравској, а другима цркву Сремску. Они основаше у Срему манастир св. Димитрија. Од те цркве Митровице доби град Митровица своје име. Колико су први учитељи словенски поштовали св. Димитрија види се по томе, што је св. Метод, довршив 884 превод св. писма и свих литургијских књига с грчкога на словенски, с помоћу својих савладика и осталога клира, изабрао празник св. Димитрија, страна 215 да на тај дан баш свечано захвали Богу, што је велико дело испало за руком.

Неје ми намера, да говорим овде о великим доброчинствима, која словенски апостоли учинише словенству тиме, што му дадоше хришћанску просвету, једна слова, и један књижевни језик, и што тако подигнуту зграду хришћанске културе предузеше да утврде за сва времена чудесном и правом апостолском организацијом словенске народне цркве.[3]

У оно време у источној цркви поглавице самовласних, то јест самосталних обласних цркава зваху се архиепископи. Под њиховом руком стајаху митрополити, као под овима владике. И св. Метод беше таки архиепископ, као и доцније наш св. Сава. Метод као поглавар словенске цркве, која се под њим ширила од јадранског и црног на све до балтијског и северног мора, имађаше под собом више митрополита.

Нас овде највише занимају два така митрополита, моравски и сремски. Св. Метод радио је најпре у Велеграду, а кад словенска страна 216 црква порасте и затражи стални организам, особито од како Метод поста са свим независан од Рима, те стаде одређивати особене митрополите, он за митрополита Велеградског постави Горазда (Агатона), а за сремског Саву, своје ученике, а сам се пресели у средину Велико-Моравске, и Словенства у опште, у Острогон, или у оближњи манастир, код Столног Београда, који као да и краљу Светопуку беше столица, последњих година његове владе. Одатле се св. Метод, као последник некадашњих архиепископа прве Јустинијане (данас развалине близу Скопља), који имаху велике повластице, онако исто јављао, као што то доцније чинише с успехом архиепископи и патријарси српски, и архиепископ охридски.

Св. Метод умре 885, а после године дана наста гоњење словенске цркве, изазвано плеткама латинскога бискупа Вихинга, те за собом повуче и пропаст велико-моравског краљевства. Гоњење поне 886 протеривањем словенских владика: Горазда, (коме св. Метод на самрти беше наменио своју архиепископију), Саве, Наума, Клименте и Анђелара.

Словенска Црква после смрти Методове оста безглавна; али њена јерархија, њени манастири страна 217 и остале установе остадоше под врховном управом цариградског патријарха, не само у Бугарској, Србији, Хрватској И Далмацији, где узалуд покушаваху да словенску службу божју замене латинском, па и унијатском; у Пољској, последњи остаци трајаху, све до времена летописца Длугоша (1415 до 1480); на Лаби и у балтијском приморју, све до 13 И 14 века, кад је немачки калуђери с великом муком искоренише; него и у Велико-Моравској, којој припадаху Моравска са Чешком и Панонија.

Моравске и чешке владике беху све више притешњавани од Немаца. На против, словенска Црква у Угарској, уз коју пристајаху и Мађари и Румуни, доби неочекиваног полета. Острогонски митрополити владаху се као последници Методови, и знадоше кроз тисућу година одржати то своје уважење, и ако за то време настадоше многе и велике промене.

Под моћним утицајем тога митрополита, и његова сремскога колеге, на краља и народ, посташе многи манастири по Угарској, Ердељу, Хрватској и Славонији, који као једини расадници хришћанско-словенске културе замењиваху страна 218 школе, и при том развитак старе словенске књижевности тако јако унапређиваху, да су и сами закони краљевине Угарске писани и обзнањивани старим словенским језиком, на превођени са словенскога на латински. Још из 17 века има примера да је стари словенски црквени језик вредно као општи језик за споразумевање, не само у земљама круне угарске, него и на целом истоку. И Турци у Цариграду, шта више и Мамелуци у Мисиру разумеваху га, особито у његовом српском дијалекту, и говораху њиме. Неје чудо дакле, што неки наши сународници и данас зову себе Словенцима, и свој језик словенским.

Острогонски митрополити с концем 12 века, под окриљем краља Веле III, почеше се приклањати Риму, и тада се прекиде веза између Чеха, Мораваца и њих. Још се 1204 папа Иноћентије III жали краљу Мирку, како у Угарској „има само један једини манастир латински, а грчких има више“. У том прелазном периоду, 13 и 14 века, долазе већ латинске владике, или који латински знају говорити, као супротне владике словенскима, али велики број богатих словенских православних манастира страна 219 неје било лако уклонити, јер је народ с њима држао. Због прегона тих владика, беше често крвавих сукоба. За то папе препоручиваху изреком смотреност и избегавање шума при заузимању таких манастира. Ну покрај све удружбе с Римом, констатујем историјску истину, да је потоње ширење словенске народне цркве у Угарској настало 1308; кад, али римској столици после изумрћа арпадовске лозе пође за руком, да угарску круну прибави италијанском (напољском) владаоцу, Каролу Роберту. Под, тим краљем и његовим сином Лудовиком Великим, који на својој глави, поред угарске, састави и круну Црвене Русије (т. ј. Галичку и Владимирску) и Пољске, дакле се неје морао обзирати, учинило је полатињавање цркве Угарске велике кораке, које је на скоро за тим у главноме још и појачано, под краљевима из попољачене куће Јагелонске. За владике долажаху мало по мало све сами Латини, праћени многобројним насељеницима, а то је умножавало присталице римске цркве и олакшавало предају манастира.[4]

страна 220 Ну још је било доста православних словенских манастира, за које папе шћаху да се постави нарочити православни словенски владика, да не би дошли под утицај околних православних народа, али не даде фанатизам полатинитеља. Тих манастира држаше се народ[5] и ниже свештенство. То беше не мала сметња, кад се полатињавање Угарске изметну у праву хајку; а доцније уђе у обичај нека смеса од римског и грчког обреда, коју зваху „Ritus ecclesiae hungaricae“, који тек у 18 веку искоренише[6].

страна 221 Одговарајући навали к истоку немачко-романскога света, која вековима трајаше, у побожно рухо обучени крсташки ратови беху са запада европскога управљени не само против Мухамедоваца, него и против Словена, особито против њихове народне цркве, која беше позната као најтврђи бедем њихове народности. Борбу против те цркве водише на југозападу особито Италијанци, на по се Млечани, који се сматраху за господаре мора; а на северо-западу немачко-римски цареви, којих је сила у истој мери расла, у којој је моћ византијских царева опадала. Према таким силама беху омања словенска племена немоћна, те за рана подлегоше, а што језуите не могоше да обрате у римску веру, то отиде мало по мало у протестанску, тај нови производ немачкога духа, као што учинише остаци Табораца и Чешке Браће. После Чеха и Мораваца дођоше на ред у 16 страна 222 веку Словаци и Хрвати, (и тако звани „Водени Хрвати“, остаци панонских Словена).

Само се на истоку аустро-угарске монархије одржа православна Источна Црква и обнови се као: српска, румунска и рушњачка. То ваља приписати досељавању и додиру са православнима околних земаља.

Овде ми ваља споменути још и то, да Мађари испрва беху заузели само један део Срема, који се с тога зваше citerior Syrmia (овострани, гледајући с њихове стране); а онај други ulterior Syrmia (онострани); управо данашњи Срем, све је до 1228 био ван Угарске. Седиште митрополитово, од Методова времена, било је у овоме другом, правом Срему, а већи део епархије и њему подручна прастара владичанства: калочко, чанадско, велико-варадско и београдско у Ердељу (Alba Julia, Karlsburg) већином у Угарској. С тога, чим се дала прилика, столица митрополитова би премештена у Бач, и он се зваше бачки митрополит, а у Срему оста само владика, који, припадајући српској јерархији, разуме се да беше ван свезе са Угарском.

Доцније, на крају 12 века, нагињући Риму, преместите столицу из Бача у Калочу. И страна 223 калочко-бачки митрополити, прем да наклоњени унији, брањаху ипак неко време с успехом права словенскога обреда; али, на жалост, нађе се и међу њима затуцаних полатинитеља, који се, за љубав земаљских добара, не устезаху да поткопају своју самосталност и ону словенскога црквеног обреда.

Кад 1228 сестра угарскога краља Андрије II задоби прави Срем, те овај придружише Угарској, питаше калочко-бачки митрополит Утрин папу, шта да ради са православним владиком сремским. Папа Гргур захтеваше да се владика покори, али да се епархија не полатињава; у противном случају, да се Срем састави са Бачком.

Потоње владике сремске посташе унијати, који као и владике: загребачки, сењски, крбавски, ердељски, чанадски и велико-варадски беху у подручју митрополита калочко-бачког, а тим дођоше у сукоб са својим вернима, који унију сматраху као мост за полатињавање.

Властољубивост латинских владика и калуђера, који не познаваху доброга духа становништва, незадовољни будући јединством у догми тежише непрестано за искорењивањем словенске страна 224 цркве, изазваше страсти, које је по целој пространој митрополији калочко-бачкој, а од чести и острогонској, ваљало угушивати огњем и мачем. То је учинило, те је унијатска јерархија постала немогућа. Уз турске ратове, њихове епархије већином беху предане латиница, најпре као титуларне, а после и са свим.

Словени у Чешкој, Далмацији, Истрији, Словенској, Угарској, Хрватској и Славонији изгубише с временом своје прастаре богате епархије и манастире; а тим су оштећени што се тиче народности своје и политичког значења тако, да га је у немачком царству готово нестало, а у Аустро-Угарској су запостављени и притешњени. Али, што је словенска народна црква од 9 века амо изгубила полатињавањем на западу, то је на истоку преобилато накнадила неочекиваним проширењем руских граница до тихог океана, до Америке, и на другој страни до Јерменске, где ширење словенске цркве не иде насилно и напрасно, већ природно и трајно. Осим тога Румунија, Србија и Црна Гора, Грчка и Бугарска овога века, такођер су стубови православља, а и у Аустро-Угарској, Босни и Херцеговини, на место старих страна 225 епархија, појавише се нова владичанства и манастири.

Вредно је обратити пажњу и на то, да се Немањин син звао Растислав, или, од мила, Растко, као и моравски кнез, а калуђерским именом Сава, као и први митрополит сремски, ученик словенских апостола. —

Долази други наставни предмет, којим се народна свест може особито пробудити и унапредити, који је управо острог, бедем, и заштитна светиња народности. Међу свима животним знацима некога народа, по којима се познаје његов духовни и душевни карактер, заузима језик с правом прво место, као непосредно и замашно исказивање човечјег духа. У језику имамо не само поуздано мерило, кад хоћемо да судимо докле допиру представе и појмови некога народа, него он нам открива, кад добро у њега загледамо, дубоке и неочекиване погледе у суштину и природу духа у опште, и у особине свакога народног духа на по се. Јер иако речи несу само ствари, нити непосредни отисци ствари и опажања у човеку и ван њега, него саме представе (које човек о њима у свом духу ствара) узимају на страна 226 се тело; то је у сваком језику исказан начин, како народ схвата ствари, речју његов поглед на свет са видика од представа. С једне стране, множина речи показује обим његова духовног света, а с друге стране, граматички склоп очитује његов поглед на организам мишљења. По што је дакле језик дело укупне радње народнога духа, при чему подједнако суделују све моћи његове, од чула, па све горе до ума; то се у склопу свакога језика огледа сјајно, и у очевидним цртама, укупни организам народнога духа, његов духовни и душевни тип, и тако рећи састав и размер његових духовних заснова и моћи. У гласу и творби речи, у нагласку и равномерној благогласности (ритму), у простом изразу и пренесеном смислу (метафори), у облику и обрту мисли, и у вези мисли ставља се пред спољашње чуло, да је можеш чути и осетити, чиста, унутрашња, будући духовна копија поједине особе, племена и народа. Кад су дакле духовне особине и стварање језика некога народа срдачно спојене ствари, и кад језик, онаки, какав је изашао из народне индивидуалности, ради поново на том спојењу, унапређујући га и одржавајући; то је онда у страна 227 језику нај јача веза некога народа, и у гајењу језика нешто чим се народност нај јаче унапређује. У језику се огледа човечји дух још верније, него у уметности и књижевности. И по томе, наставник ако хоће да подстакне и унапреди народно осећање у повереној му омладини; он нека гаји матерњи језик чим год може. Њему нека је уступљено часно место међу наставним језицима, као што то сад обично и бива. Али то још неје све. Наставник у току наставе ваља да учини, особито поређењем, да му ученици добију јасно сазнање, којим је особинама њихов матерњи језик изврснији од многих других. Тога ради нека покаже уверљивим примерима, како је наш језик основни језик, и равноправни брат и једном и другом класичном језику старога века, како као таки има много шта с њима заједничко, у другим тачкама од њих одступа, а од чести их и надмаша. (Напоменућу само како смо се, уз новије светове књижевности, обогатили појмовима на свима пољима живота). Још је важније поредити језик српски са француским и енглеским. Ту је право поље, где родољубиви наставник своје ученике може распалити трајним одушевљењем за свој страна 228 род и народност. Најпре нека објасни, шта је основни језик (синтетички, уобличајни) и чим се разликује од изведених (аналитичких, растворних), па онда нека многим примерима расветли: по чему је основни језик врснији од изведеног, нека покаже провидну разумљивост и лакоћу у творби речи; живу природну силу, која свуда провирује, и стаситу очигледност, којом је наш језик подобан и за песништво и за науку. Али неје тога доста, јер као што рекох, што се баш у језику огледа јасно дух и душа и сав карактер некога народа, за то ће он местимице, где треба, народност поменутих народа (или Немаца и Италијанаца) конкретно на углед изнети. Он ће, да само нешто у кратко наговестим, почињући од гласовне системе, показати: како су у српском језику самогласници и сугласници у равнотежи; како многи самогласници, особито на крају речи, показују смисао за благогласност и чине те је језик подобан за певање; како сугласничка спојења[7] значе смисао за знаменито, и да

страна 229 се слаже унутрашње са спољашњим; што у нас превлађује самогласник а, знак је такођер благогласности, јасноће и златне средине; наша акцентуација показује ухо створено за музику[8]; у нас нема мутних гласова (ö, ü, и т. д.); не зовемо: тврдо пе и меко пе, него кажемо „бобу: боб, а попу: поп“; по граматичком склопу, по употреби предлога и савеза судиће, како наш народ има смисла за разговетност и логичну јасноћу. Разуме се, да не треба сметнути с ума ни тамне стране српскога, ни светле туђинскога народног карактера, колико се јављају у дотичним језицима, јер ће само тако омладина добити право, на истини основано мишљење о својој народности. На страна 230 срећу, српски народни карактер, и ако неје без слабости и мана, ипак има у себи толико поштовања вредног и врлог, да му се не треба бојати поређења са другим народима. Ми, у томе и у другом којечем, можемо много научити од туђих језика; али у пуној свести о великим врлинама својега језика, ваља да га држимо у части, и да се трудимо да владамо њиме све савршеније, у писму и говору, да би га и туђинци научили ценити, те по њему судили о духу и карактеру, који се у њему исказује.

Бацимо поглед на историју граматике.

Не зна се, за сада, да ли је у старој словенској књижевности било друге какве граматике, осим грчке, општега дијалекта, (византијског), од Јована Дамаскина, у 8 веку, коју је на словенски превео Јован Ексарах (т. ј. патријархов изасланик), један од најплоднијих писаца за време словенскога цара Симеуна (893 до 927), приредивши је у неколико за потребу словенскога језика. Из ње су по свој прилици учили Словени теорију о језику. У њих је јамачно сваки грчки час био уједно и словенски; По методу, који је и данас сачуван код Енглеза, страна 231 свако место при превођењу беше им као нека проблеми, где се најпре питало: шта значи? Али је после долазило друго важније питање: како га ваља добро превести на словенски?

За време средњега века, сви учени људи писаху латинским језиком, осим Грка и Словена источне цркве. И најстарије хуманисте тежише да оживе старинско песништво и речитост брижљивим подражавањем на латинском језику. Тек по што језици и књижевности нових народа довољно сазреше, стадоше тражити, да се песници и беседници не служе више мртвим језиком већини народа, неприступачним. Тако посташе народне књижевности на живим језицима. То се збило најпре код романских народа. Први учинише тако Италијанци, који су латинскоме језику најближи.

Пре године 1512 неје било италијанске граматике. Те године издао је на свет Славонац[9] Франческо Fortunio своје „Regole grammaticali della volgar lingua[10]. Дакле први оглед научне граматике „простога“, а то ће рећи италијан. језика, учинио је један наш сународник, Франо Срећковић, или по италијански Fortunio!

А прву граматику заједничкога језика српско-хрватског, написао је у Риму на латинском језику, 1604, папин мисионар по турскоме царству, језуита Бартуо Кашић, под именом „Institutiones linguae illyricae“, две књижице уједно, на 12-ини, стр. 191 — по дубровачким и далматинским писцима.

Од словенских граматичара, пре њега беше само Словенац А. Бохорич (у Витембергу 1584), који већ говори о сродству словенских језика, — граматика Лавовских ђака (1591), и Ловре Зизанија (1596); а после Кашића долази Малорус Мелетије Смотрицки, најпре архиепископ православни а за тим унијатски, са својом граматиком грчкога језика (1615), и другом, старога словенског, 1619[11]. За њим страна 233 долазе Ђ. Крижанић (1665), Павле Витезовић (1700), Матија Рељковић (1767), М. Ланошевић Ђурић (1778), и Ф. М. Апендини (1806).

Заједничкој науци о језику привредише Словени и Словенисте учење о врстама радње. Њихова је заслуга, што су појам о том задахнули трајним животом, и што учинише корак пун последица на проширеној употреби те најважније глаголске категорије. Појам о том дође Словенима на Дунаву и Дњепру од Византинаца, у 9 и 10 веку, са увођењем хришћанства; он иде кроза сву граматичку књижевност, и ако испрва мало спољашње схваћен. Штампан је најпре у Лавовској граматици, код Зизанија и код Смотрицког. Појам тај продрьо је са свим у почетку нашега века. Петорица људи, за кратко време од 7 година, уведоше наново врсте радње у граматику, и то различних словенских језика. Копчински (1807) у пољску, Фатер и Тапе (1808, 1810) у руску, Копитар (1808) у словеначку, и В. Караџић (1814) у српску. Тим је природној подели глагола дата широка основа, и ваља жалити, што је до сад ограничена само на словенске страна 234 језике. Синтактички неје са свим непозната противност између свршене и несвршене (тренутне и трајне) радње ни германској, латинској или романској граматици, а од Курција амо, свака грчка синтакса оставља по једно месташце за врсте радње, али без и каквих практичних последица за глаголску систему[12].

Још једну заслугу имају Словени за општу науку о језику. Стари индијски језик пронашло је енглеско Научно Друштво у Калкути 1784. Председник тога друштва, В. Џонс (Jones), исказао је 1786, да санскртски језик има ближег и даљег рода у Европи. Али прву граматику старо-индијског језика издао је на свет у Европи, у Риму 1790, један брат од реда босих Кармилаца, родом Хрват, по имену калуђерском Павлин а Санто Бартоломео, а по роду Иван Филип Вездин, мисионар и лингвиста, потоњи главни викар папин и апостолски визитатор у Индији[13]. Он је издао страна 235 око 20 списа латински и италијански, од којих они о индијским језицима имају и данас своју вредност. Али Немац Ф. Шлегл беше први разабрао последице тога, што је санскрт пронађен[14]. У осталом, Боп, Шлегл, Розен, Бирнуф учише се санскрту у Енглеској, у почетку овога века.

Дело пак, које је отворило епоху садашње Поређене а за тим и Опште науке о језику, то је Система коњугације санскртскога језика, од Бопа (Франкфурт 1816; поређено). На скоро за тим, 1819, појави се Ј. Грим са својом поређеном граматиком германских језика, коју он зове просто Немачком граматиком; па онда опет Боп, Поређена граматика арио-европских језика (1833), два вештачка дела, која подигоше историјско истраживање језика на ступањ науке. За романске језике учинише то исто Ренуар и Диц, а за словенске Миклошић.

Овога века имамо поделу глагола старога словенског језика од Јос. Добровскога (Беч 1822), и другу, поправљену од Миклошића, за стари и за све словенско језике (Беч 1850 страна 236 и даље), која је данас готово опште примљена, а и трећу Шлајхерову (Бон 1852), коју је прихватио А. Лескин (опет Немац), знатно је променив. (Вајмар 1886).

На реду је да говоримо о делима Вуковим и Даничићевим. Али, о том по том.

После српског језика долази српска књижевност као врстан предмет, да се омладина напуни жарким народним осећањем, трајним одушевљењем за своју отаџбину и српство. Јер историја књижевности некога народа, она је историја његова унутрашњег живота, која нас учи да познамо идеале, за којима је у различна времена одушевљено тежио, и велике интересе, који му душу силно покретаху. И ако нам књижевност неје велика, нити тако универсална и свестрана, да је то подобно да је начини светском књижевношћу; ипак, гледајући на дужину времена, које обузима, на број и врсноћу дела у поезији и прози, по садржини и облику, у свему томе може се смело поредити са књижевностима осталих словенских народа, а у неким односима и са другима. Наша књижевност дакле, и ако је скромна, опет из своје давнине има да покаже два доста обилна страна 237 цветна века, два периода врсноће, Савин и Дубровачки, има величанствене почетке народног песништва, и његове гусларе, а од својих почетака захвата 700 година и више. Дубровачка књижевност почиње с крајем 15 века, али зна се, да је у Дубровнику велики пожар 11 века (1028) утаманио пређашњу књижевност; тако исто, Савин период почиње с концем 12 века, али знамо да је Немања у својој побожној и политичкој ревности, пређашње „нечастиве књиге спалио“, као и то, да Савин почетак, неје почетак, него наставак, или боље рећи врх свеколике старе наше књижевности, како по садржини и језику, тако и по стилу и правопису, а то показује, да је наша књижевност, пре тога, дакле пре 12 века, морала расти и развијати се, док је дошла до таког цвета. Кад се сва та својства како ваља осветле, она су згодна да испуне особитим поштовањем и пажњом према томе великом народном добру. Тада су поједини периоди, и њихова главна дела, особито подесни, да изнесу јасно на углед различне стране нашег народног карактера, и да омладину за то загреју и одушеве. Да само нешто наговестим. Где би се страна 238 наставнику дала лепша прилика, да српску омладину упозна са дивним цртама српског народног карактера, јунаштва и врлина, дубоке побожне срдачности и одушевљења за веру, отаџбину и народ, праве истините женскости, и т. д., него при изврсном нашем народном песништву, средњега века и новијега времена, јуначким (епским) и женским (лирским) песмама, па и њиховим мелодијама? Нема ли и у нашој световној прози богословскога века, поред историјских радова на свој начин, и правих песничких описа? Неје ли Душанов законик, у своме казненом де̑лу, човечнији од многих других својега времена, и неје ли у нас порота заведена кад и у Енглеза, а порота за послове приватнога права и пре њих[15]? Несу ли стари Словени, па и Срби, онако драговољно примали хришћанство, закон љубави ка ближњему; несу ли заробљенике у рату, као што о том иностранци дивећи се причају, временом пуштали на слободу и кућама својима, или их примаху међу се и у своје породице, страна 239 а други народи градише од њих робље, невољнике и подложнике својој властели; и неје ли у народном песништву исказан диван морал нашега народа? Што се у Душанову законику за врло многе ствари наређује, да ваља издати или имати „књигу“, то јест писмени акат, и што у нашим народним песмама сваки час долази „књигу пише“ или „књигу чита“: зар то не показује да писменост у оно време беше у нас веома раширена? Римска је црква гонила проналазак штампања књига, а наши калуђери још истога века изучише ту вештину, те својој великој трудби и стрпљивости око преписивања књига и текстова додадоше и своје штампарске радове. Па обнова књижевности у Дубровнику и обилни век цветања предехлних књижевности у опште, у Дубровнику и у Далмацији, у Босни и Славонији, у Србији и у јужној Угарској; и што је између свих словенских народа најпре у нас поникла драматска књижевност, у Дубровнику! Па Вук и његова школа, и свенародна књижевност, са језиком чисто народним, за народ!

Вука нема да покаже ни једна словенска књижевност, па ни оне других културних народа! страна 240 Ни једна нема таки, и тако добро прикупљен и уређен зборник народних умотворина. — Само је наш правопис, који одговара захтевима науке. Немци на пр. имају данас два своја поправљена правописа, од Ј. Грима и државни, али су оба историјска; а Италијанци су од новијих народа најближи фонетици, па су у том опет заостали иза нас. Све буквице и правописи беху испрва фонетични т. ј. на гласовима основани, па тек с временом посташе историјски, по што се језик, у току векова мењао, а писање тада беше потешка вештина, те стари измишљене једном знаке пазише нас драгоцено благо, које не остављаху на страну ни онда, кад се више не употребљаваху као знаци за одређене гласове, или за гласове у опште. Некоме се правопис може учинити мала ствар. Али, да је правопис био свагда фонетичан, ми бисмо у њему имали тако рећи готову повесницу како се језик развијао; а друго, зар неје боље за просвету народну, кад мала деца могу данас да науче писати и читати за неколико месеца, место да то уче по више година? Као сваки људски проналазак, тако и проналазак, или боље рећи уређење страна 241 буквице неје дело једнога човека и једног размишљања, него је резултат различних огледа, које многи чињаху у дугом низу година. У источних Словена одликоваху се на том пољу: св. Ћирило, а може бити и св. Климента, св. Сава, Петар Велики, и Вук. — На Вукове и Даничићеве заслуге за акцентуацију, ту музику говори! Прави српски језик, језик народни, тек је у почетку овога века стекао своју граматику и речник, драгоцене радове Вукове, који много вреде не само за практичну потребу, него и за науку. — Он је писао и прилоге за српски народопис, земљопис, политичну повесницу и историју језика и књижевности; превео је Нови Завет; борио де по столећа за чистоћу и правилност најблагогласнијега између словенских језика. Ове године, на Митров дан, биће 100 година од рођења Вукова. Надам се, да ћемо тај Митров дан знати достојно прославити!

Даничићев рад иде напоредо са развитком науке о словенским језицима, а кашто га и претиче. Он је први написао научну граматику тога најлепшег језика словенског, поређено и на историјској основи, и то: корене страна 242 и основе, облике и историју облика, а од синтаксе део I; недостаје нам само још II део синтаксе и наука о гласовима. Он је написао речник из књижевних старина српских, какав нема да покаже ни једна словенска књижевност. Он је ударио темељ великоме академијском речнику, који не уступа Јунгманову чешком, Линдовом пољском и Академијском руском. Издао је угледно толике историјске споменике, политичне и књижевне. Превео је Стари Завет, Српску историју од Мајкова, Писма о служби божјој и т. д. И написао многе расправе, реценсије и полемичке списе. А и као наставник и секретар научних друштава има својих неоцењених заслуга. Што Срби и Хрвати данас добро стоје са науком о своме језику, и што се на пољу словенске филологије могу поредити с другим Словенима., у томе Даничићу, после Вука, припада највећа заслуга. Али он је тек науку о српском језику подигао на данашњу висину, пронашав јој и утврдив правила, изведавши је из првобитног, посебног стања на поље поређене и заједничке науке о језику, која обухвата живот језика, од постања његова до данашњега стања, и то поређено са страна 243 ближим и даљим сродницима његовим, племена арио-европског.

На пољу језика дакле заузимамо часно место; наша уметничка лирика и драматика, књижевност за децу, па и приповетка, могу се мерити са сличним производима осталих Словена. Гдекоје науке одскочише, а и на свима пољима науке и уметности засадисмо по мало. Па смо и количином производа напредовали. Још пре 50 година излазило је у Срба и Хрвата годишње свега по 20–30 књига, а сад их излази до 1000; само немамо праве критике, која би све то оцењивала. — Али не само на светле, већ и на тамне стране нашег народног карактера ваља наставник омладини да обрати пажњу, па и за то му историја књижевности даје згодну прилику. Он омладину не може боље опоменути да се чува од црте у нашем карактеру, по којој туђе радо прецењујемо а своје потискујемо, него кад јој живо опише и примерима потврди, докле нам је језик и књижевност одвело ропско подражавање иностраноме, за време пређашњега и у првој половини овога века. Што рекох, нека је доста, да се види, како ваљани наставник с помоћу књижевности страна 244 може да ради на буђењу народног осећања у омладине. Разуме се, да ће начин рада, према школи, бити различан, друкчији у основној школи а друкчији у средњој. Тако на пр. у основној школи, српска читанка, која би била састављена с погледом на поменуте смерове, и кад би народна страна била у њој како ваља наглашена, била би врло ваљано средство за унапређење српског начина мишљења.

За гајење народности по готову неје мање важна ни српска историја, кад је како ваља удешена. Ту има наставник подесну прилику да на развитку од не пуних 18 векова, доведе омладину до јасне свести о светско-историјском задатку српскога народа и јужних Словена у опште, да је светлим угледима распали на добру, да је подставне на подражавање, а тако исто да је рђавим, одвратним примерима застраши ода зла. Историја с таком садржином, која се нас тако из близа тиче, кад се достојно употреби, она је моћ што неизмерно утиче на сву моралну битност, нарочито на родољубиви начин мишљења, и то на начин племените врсте, не ради спољашњих материјалних, страна 245 већ ради узвишених потреба, које су припадак народа као што је наш. О најприличнијој употреби историјске наставе у тој намери, која ће наравно бити различна, према школи, опширнија и дубља у средњим школама, него у основној, напоменућу ово. Најпре ваља уважити крупне чињенице, велико догађаје, шта значе у општој историји по својој величини и важности, као и људе који у њима излазе делотворно, ваља их топло и одушевљено описати и омладини истаћи као угледе за подржавање. Мени се чини, да не раде добро они, који свуда истичу само тамне партије и сенке у животу нашега народа, па их узимају за предмет оштре критике и цепидлачења, — а за то Србин, на жалост, кад се тиче народних ствари, има доста наклоности. На против, у омладини ваља распалити дивљење, јер то је својство врло важно за њу. „Ко хоће у омладини да, одржи праву срдачну топлоту љубави, подобност да скромно и с дубоким поштовањем признаје оно што је велико, и да се уз њега подиже, тај ваља таке начине мишљења, и према великим људима, да седи и гаји. Не знам како се може у омладину засадити љубав страна 246 к отаџбини и народу друкчије, него кад јој се велики људи, које је наш народ извео, ставе за предмет високога поштовања. Веровна моралност и љубав к отаџбини, то су једини необориви носиоци карактера; а да се за њих омладина задобије, то је један од најважнијих, али и најтежих задатака васпитања “ (Министар Стајн). А сад да видимо, које су сјајне партије у политичком животу нашега народа, што могу омладину да напуне понајпре дивљењем према својим старима и поштовањем према своме народу? Сјајан је прво улазак нашега народа у историју, она вековна борба са источно-римским или грчким византијским царством, с једне стране, и са римским католичанством, с друге, у којој је наш народ дуго бивао час победилац а час побеђени, док неје основао најпре мале племенске државице, а за тим општу народну државу. Даље, другу сјајну тачку српске историје у Средњем Веку чине краљеви и цареви од владалачке лозе Немањића: Немања, Стефан првовенчани и Милутин, а особито Душан. За његово време Србија стајаше на врху југоистока европског, Срби имађаху свенародну државу своју (па и опет страна 247 беше Срба ван граница Душанове царевине), беху удружени с Бугарима; српски цар, као најугледнији међу владаоцима источних хришћана, тежио је да, на место труле византијске царевине, успостави чврсту и једру словенску, те да тим уједно буде и врховни заштитник источне цркве. Колико Душан беше силан, може се судити по његовим уговорима са млетачком републиком о освојењу Цариграда. (Гл. Acta archivii Veneti). Млеци, тада једна од великих сила и прва поморска држава, задовољаваху се мањим делом. А каква су држава у оно време били Млеци, нај јасније ће нам показати једна статистична белешка у лондонском листу Тајмсу, по којој тадашње млетачко бродовље, да је дотрајало до прве половине овога века, дошло би бројем и опремом одмах после енглеске флоте, а то ће рећи, на другом месту у свету. — Па онда, српски јунаци пре Косова, на Косову и после Косова; борба за опстанак српске деспотовине или поткраљевства; па Босна, Херцеговина, Црна Гора, Дубровник, српски ускоци и хајдуци, непрекидни устанци и војевања за слободу. Чим паде Београд, Турци за неколико година упропастише страна 248 Угарску, држаше је подруг века у својој власти, и претише Бечу, средњој Европи и Италији; па небројена расеља и пресељавања, оснивање Војничке Крајине, и нове борбе, како за своје интересе тако и за туђе. — Покрај политичне стране не треба превидети ни културно-историјску, него треба и њу ваљано осветлити., Осим песништва, о ком већ говорах, ваља ми истаћи нашу црквену архитектуру и сликарство, Савину књижевну радњу и писце из његове школе, а од наука: богословску, историју и правништво, особито Душаново законодавство и раширену писменост у његово време, манастирске и владичанске школе и њихове књижевне радове, штампање књига и дубровачку књижевност, што све тада и доцније просипаше светле зраке у нашој историји.

За чудо је, како Душан неје основао српске свенаучиште, као његови велики савременици: Карло IV, чешки, Казимир Велики, пољски, а после 100 година и Матија, угарски краљ? Један мађарски академик изнео је на свет, да су свенаучишта допирала донде, докле и латинска ученост. То вреди за југ, запад и средњу Европу, али не и за исток. У Цариграду беше страна 249 Велика Школа, где су се и гдекоји наши сународници учили као доцније у Болоњи; шта више, цариградски двор беше у 14-ом веку најученији и најобразованији двор у Европи. Мени се чини, да ћу наћи одговора за то у овом месту напред поменуте Гершићеве расправе (Мале државе, Гласник 52), које гласи: „О томе нема сумње, и то је већ досадашњим историјским развитком доказано, да култура и наука много боље цветају и много живљега полета имају, кад има што више огњишта, која се надмећу и ривалишу међу собом, и свако за се ради, према својој способности и својим историјским премисама на заједничком великом послу човечанске културе и образованости. Што мање каква мала држава може имати експансивне тежње, што мање ратоборних и освојачких планова, баш за то што је мала, што мање дакле има повода да се непрестано бави „великом политиком“ и да се брине о општем светском стању, тим интенсивнију (јачу) и већу пажњу и бригу може да обрати на развиће својих унутрашњих установа., развиће образованости и науке. У томе би дакле био назадак великих државних нагомилавања.“ Мимо то, у страна 250 Душаново време неје било каквога новог св. Саве, и његове школе. Најзад, наш народ живљаше од вајкада на великом светском друму, па су се о њега закачивали и мимохоци и најахаоци. Ну да је Душан којом срећом дошао на ту мисао, да оснује српско свенаучиште, како је већ било богословског, правничког и философског знања и књижевности, може да би точак српске историје друкчије засекао и минуо. — Где нема школа, тамо се удара темељ — основнима; али где има малих и средњих школа (у оно време: манастирских и владичанских), ту ваља засводити и покрити просветну зграду великим стручним школама, које дају наставнике за средње и мале, књижевнике и научнике, свештенике и лекаре, чиновнике државне и засебне, техничаре и т. д. Шта вреди свенаучиште омањим народима, нека нам покаже овај, један само пример. Кад у почетку овога, века, 1810, пруски министар за јавну наставу, после несрећних ратова са Наполеоном I, пре̏гну да оснује университет у Берлину, неки га прекораваху за то, говорећи, да би боље учинио кад би подигао још коју оружницу и тополивницу. Министар им одговори, да су и страна 251 свенаучишта врло добри арсенали и тополивнице, само кад се како ваља удесе. А краљ пруски, Фридерик Виљем III у уводу новог университетског статута вели: „Држава треба да надокнади духом, што јој неје дано у физичној снази, па за то је оснивање овог университета требало да буде једна од првих брига при новом уређењу пруске државе.“ А сад видимо, да је то свенаучиште, после 76 година, једно од првих у свету, које се отима о првенство са најстаријим и најбољим стручним школама, а пруска је држава, место друге које, ујединила Немце и обновила немачко царство, предњачећи данас у многом којечем.

Још бих желео истаћи наше градове. У њима постајаху, истина за мале прилике удешене, али ипак ваљане грађанске уредбе и установе, и од њих се рашири слика реда и Љубави к реду. Ту цветаху занати и вештачки занати. Доказ су за то, прво, они силни црквени заклади, које Срби у својим великим сеобама. пренесоше преко, и који су сачувани у сремским манастирима;[16] они су сведочанство страна 252 српске радиности, вичности, љубави к уметности и побожности, а уједно и српскога богатства онога времена. Други је доказ српске радиности, што су пресељеници српски, из Србије у Угарску, превели собом тамо готово све врсте заната и трговине. За сто и више година, у Угарској беху свакојаке занатлије и трговци већином Срби, тако, да су становници других народности преписивали и преводили на свој језик њихове еснафске уредбе и установе[17]. А шта да речем о нашим домаћим женским радовима, који су данас предмет нарочите пажње по изложбама, и који ће нашем народу, ако Бог да, донети највећег признања и користи!

После коначне пропасти народне државе и њезиних одломака с концем 15 века, (осим Црне Горе и Дубровника), јединство народно кроз три века одржавају: српска патријаршија и самоуправа кнежинска и општинска, а свест о народности и заједници народној, сабори код цркава и гуслари. У другој половини прошлога страна 253 века укинута би и црквена самосталност, или после кратке потлачености диже се Србија, те победи и разагна своје угњетаче. Ти догађаји заслужују да се опишу, зрелијим ученицима по свим школама, особито опширно и топло, да би се, одушевљени великим и јуначким делима својих оцева и сународника из скорашње прошлости, показали тако исто издржљиви и храбри, кад затреба. — До сад упућивах на светле стране српске историје, као најподобније да пробуде у омладини љубав к отаџбини и српству; али тим не хтедох да јој се не причају и тамније стране, несреће и заблуде народне. На против, кад се како требе схвате, могу бити и оне веома корисне за омладину, у колико осветљавају слабости и мане српског карактера, од којих омладину ваља одвраћати. Како су згодни за то раздори после смрти Душанове, за време и после Косова, и т. д., да се ученицима обрати пажња на наследну ману српскога народи, унутрашњу неслогу и поцепаност, прецењивање туђине, превлађивање одвојености (партикуларизма) и посебне тежње, а без подобности да смо одани и да смо готови на жртву за целину. —

страна 254 До сад гомињах само домаћу историју; али и повесница других држава, која се предаје у средњим и вишим школама, може се употребити за наше смерове. Какве дивне примере жарке љубави к отаџбини и слободи, и пожртвовања за њих, подобне да пораде на примљиву омладину, даје нам, између осталога, историја грчка и римска, различне словенске, шпањолска, италијанска, француска, немачка и енглеска! Како у том, тако и у другом погледу можемо од других народа научити. Тако се у француским школама ради све, да се француској омладини отаџбена историја прикаже веома сјајно и уверљиво. За рана се омладина привлачи да учествује у свему, што се тиче славе земаљске, на пр. кад се прослављају велика јуначка дела францускога народа уметношћу, особито вајарством и живописом, и т. д. Ми у том, и ако не можемо и не ћемо ићи дотле, докле иду Французи; ипак ћемо добро учинити, да историју својега народа ставимо омладини већма на душу, но до сад, и да се прођемо овога немара и козмополитских назора. То би, осим других начина, могло бити и овако, да се састави какав народни паметар, у коме страна 255 би били записани сви важнији споменски и почасни дани нашега народа, па да се сваки таки дан и светкује кратким живим причањем догађаја и опоменитим говором омладини. И светосавска је светковина једно тако средство. Па и прослављање великих дела нашега народа вајарским и сликарским радовима, који би смештени били у најзнатнијим средиштима српског и хрватског народа, не би промашило учинак на душе, особито младићске[18].

Поред историјске наставе, кадра је и земљописна у срцима омладине да буди и потхрањује родољубиви начин мишљења. Тога ради ваља већма истаћи, но до јако, земљопис Србије и српских земаља, или правије рећи: земаља, у којима Срби живе, те тако омладину тачније упознати са особитим односима страна 256 тих земаља, према другим земљама и државама, да би омладина земљиште нашега народа, које од природе већ љуби, научила и ценити са његових особитих изврсности. То је сад тим лакше, од како имамо земљописна и народописна дела и расправе од М. Ђ. Милићевића, Јов. Драгашевића, М. В. Веселиновића и других, нарочито је, кад се мало прилагоди, згодан и за тај посао уџбеник проф. Карића,[19] те сад наставник, ослањајући се на те списе, може говорити о положају нашега народа на југоистоку европском, о свези између геологије и прорашћа са народним животом; како ти крајеви, подобни за прорашће сваке врсте, морадоше и љубав на природи знаменито потпомоћи и машту пријатно распалити: те тако јасно показати наш задатак међу осталим народима европским, а тим отклонити штетне утицаје магловитог козмополитизма (светскога грађанства) или источанскога немара и равнодушности. Па ни општа карактеристика српскога земљишта не би требало да изостане, истичући: страна 257 здраву климу, до Шаре планине — средње-јевропску, а одатле јужну, сухоземну и приморску; брда и равнице, ораћу земљу, пашњаке и шуме, обилност плодова разне врсте, много пловне реке, приступачност к мору на три стране, доста лепих, и ако не великих, али напредних градова. С друге стране опет ваља истаћи и ратоборне суседе и отворене границе, да би дечак и младић вредност земаља својега народа научили ценити и љубити више свих других земаља, али и да би знали, да треба једном да буду готови на заштиту своје отаџбине и јединства народног. А да би се у школи добивени утисци утврдили, препоручују се, после, као практично средство, путовања по српским крајевима, на којима историјски знатне тачке заслужују особиту пажњу, између осталога она места, цркве, двори, замци, куле, развалине и т. д., које носе на себи тип велике српске прошлости. —

До сад говорах, како духу и души српске омладине ваља дати народни правац. Али само то неје доста; и тело ваља за то образовати. Јер шта помаже све одушевљење за народне добре стране, и воља да се, кад затреба, устане страна 258 за њихову одбрану, кад тело неје за рана ојачано и извежбано, да поднесе све трудове и тегобе. За то ваља школа да се побрине, као што махом већ и бива, за редовна телесна вежбања своје младежи. Гимнастика, која је сад већином по нашим школама заведена, чини не само да је тело свестрано јако и вично, него она својим вежбањем у врстању, и тачним извођењем вештачких еволуција, уводи у војну тактику, те с тога је најбоља приправа за потоњу ратну службу. У осталом телесна вежбања не треба да престану са изласком из школе. Младићи кад изађу из школе, ваља да наставе гимнастичку радњу, којој се може додати још: гађање у нишан, јахање и борење; а владе, у добро схваћеном општем и свом интересу, ваља да им иду на руку. Историја свих времена учи нас, да народи, који несу у стању снажно да се бране, у случају каквог напада с поља, не могу да одрже своју самосталност на дуже време, него, та пре та после, бивају пленом својих ратоборних суседа. —

Кад школа тако, или слично буде неговала и гајила народно осећање, чим год може; кад власти и поједини родољубиви сународници, те у страна 259 омладину засађене клице, буду подржавали и потхрањивали још и у потоњем животу; кад породица, општина, грађанско друштво, посебна држава и сав народ буду те клице развијали и подизали, те тако јачали народни начин мишљења; на послетку, кад се рано започетим и доцније настављеним телесним вежбањем сав народ учини подобан за одбрану: онда повољни успех не ће изостати. Са старим одолевањем, по ком наш народ и у старо и у ново време беше славан, повратиће се међу нас и свежина духа, срчаност и одважност, и настаће нараштај, који будући без тесногрудог и таштог народног поноса, у пуној свести о добрим странама овога народа, другим народима не ће завидети, нити ће их притешњавати, него ће ревносно бдети над својом народном чашћу, и биће у свако доба готов, да је брани свим средствима, која су му у власти.

Нека је двојици унапредилаца српске народности, седмо-столетном Сави и стогодишњем Вуку, вечита слава! — (Слава, им!)

Просветни Гласник 1887.

  1. Беседио у Великој Школи на св. Саву 1887.
  2. Д-р. М. Полит-Десанчић, Народност и њен државно-правни основ. У Новом Саду 1862.
  3. Цела ова партија „о словенској народној цркви“ израђена је по д-ру А. И. Живном. Am Festtage des heiligen Dimitrij. Wien 1886.
  4. Тада се и у Угарској као пређе у Чешкој и Моравској, догађала та аномалија, да су при великим светковинама владике и клир певали латински, а народ отпеваше своје слатко (dulcem cantilenam): „Господи помилуј“.
  5. Отуда су у Мађара називи за дане, неке празнике и већину литургијских и црквених радња онаки, какви су у словенској православној цркви, и ако Мађари већ од трећег нека припадаху латинском обреду.
  6. У то време зваху Словене, који по догми беху сједињени с Римом, т. ј. унијате, расколницима (схизматицима), кад год се усудише да се противе полатињавању своје народне цркве. На против, православне зваху полуверцима, полухришћанима, а често и незнабожачким сељацима („Pagani“). У осталом разликоваху: кривоверце или отпаднике (јеретике), поганике, јевреје, незнабошце. Тек флорентински сабор, а особито ратови с Турцима у 16 и 17 веку, уз које им стало беше, да у њима суделују и пристаоци словенске цркве, ослободише ове од назива поганици, Pagani. Од то доба зваху их Илирцима и несједињеним Грцима, а у најновијој уставној ери зову их: грчким источњацима.
  7. А у италијанском се ова тврђа сугласничка спојења разнежено жртвују благогласности као: Serse м. Xerxes; Alessandro м. Alexander; Tolemeo м. Ptolemaeus, и т. д.
  8. Што у Немаца превлађује ветрно е, то показује да им дух све више нагиње апстракцији; наклоност ка дугим периодима значи темељан карактер народни, што продире у дубину; на против, оно потезање и развлачење у начину писања, код многих књижевника немачких, показује наклоност на пропуштању и угодности; нејасно и неодређено у изразу, знак је да нема оштроумља и јасних појмова; мешање многих, често непотребних туђих речи, показује чежњу и претерану наклоност на туђинскоме. Још к томе, Немци милују апстракције, китнасто писање, љубе преко свако мере сложене речи, до неразумљивости, и не знају писати популарно.
  9. Италијански и латински писци Средњега Века зову Славонијом: 1о Српске земље на балканском полуострву; 2о данашњу Хрватску и Славонију.
  10. K. M. Sauer, Geschichte der italienischen Litteratur. У Липисци, 1883, стр. 283
  11. Тако исто од писаца речника, пре њега су били само: Фауст Вранчић, Млеци 1595, и Јероним Мегизер, Франкфурт па Мајни 1603, 2о издање, у коме је и језик српске-хрватски.
  12. К. Флегел, Херсон 1886.
  13. Рођен 1748 у месту Цимову (Хофу) на Литави, у Доњој Аустрији, куда дођоше Хрвати у другој половини 16 века, а има их сад тамо око 7000. У Цимову на по се има 8/9 Хрвата, а остали су Немци.
  14. „Језик и мудрост Индијаначка“ (Хајдлберг 1808).
  15. Ј. Авакумовић. Енглеска, Француска и српска порота. Београд 1885.
  16. Гл. Опис њихов, од Валтровића и Милутиновића, у „Старинару“ за прошлу годину.
  17. Гл. Споменике из будимске и пештанске архиве, од проф. Витковића.
  18. Знам добро, да томе много којешта стоји на путу: што несмо тако велики и богати и што немамо онако великог општег средишта, као на пр. Француска у Паризу. Али шта се и овако може учинити, то показују: Баварска, Белгија, Грчка, Данска, Холандска, Португалска, Саксонија, Шведска, Норвешка, Швајцарска и т. д., — па и наш некадашњи Дубровник, који беше управо толики, колики је данашњи наш Београд, јер он (Дубровник), у највећем јеку свом, не бројно више од 40.000 становника.
  19. Срска земља“, — управо Српске земље, Земље у којима Срби живе.