O srpskom jeziku/8

←Poglavlje 7

O srpskom jeziku Pisac: Bošković Jovan 8. O narodnosti i o negovanju srpske narodnosti nastavom i vaspitanjem.

Poglavlje 9.1→

Bošković, Jovan (1888). O srpskom jeziku. Beograd: Štamparija Kraljevine Srbije

O NARODNOSTI

i o negovanju srpske narodnosti nastavom i vaspitanjem.

(po različnim piscima.)

„Puta koji vodi u život, bio si nastavnik, prvi prestolnik i učitelj, svetitelju Savo, jer si pre drugih otadžbinu svoju prosvetlio“....^[1]

Tako peva danas pravoslavna crkva život i dela sv. Save. Šta je priličnije, nego da i ja na današnji dan za predmet svoga govora izberem jednu vrstu Savinoga rada, te da tako pokažem, šta i nama valja činiti, ugledajući se na njega. Govoriću: O narodnosti i o negovanju srpske narodnosti nastavom i vaspitanjem.

strana 200 „Narodnost je jedan od onih pojava u životu čovečanstva, koji uslovno deluju na njegov napredak pri postizavanju smerova čovečanstva. Kao što je nekada hrišćanstvo preokrenulo i preobrazilo državne osnove, priznavši ličnost u svakom čoveku, te tim označivši menu u napredovanju ljudskom; kao što reformacija, priznavši načelo slobodnoga ispitivanja, prokrči put verovnoj trpljivosti i pomože da se odvoji oblast crkvena od oblasti državne, tim je pak državu stavila na nov temelj, a čovečanstvo u napretku potpomogla: tako isto kao da će i narodnost, pripravom slobodnoga a pri tom složnog razvitka čitavih rodbina narodnih, uticati na državu i napredak ljudski“.^[2]

Na narodnosti počiva karakter posebnog naroda i vrednost njegovih duhovnih proizvoda, osobito umetnosti njegove, kome umetnost tek daje pravi tip. Do rodoljubivog načina mišljenja, do oduševljenja za narodnost stoji naročito snaga i podobnost nekoga naroda, da svoju samostalnost strana 201 i državnu nezavisnost brani protivu svakog napada s polja. Istorija svih vremena daje nam dosta primera, da su i maleni, ali narodnim osećanjem skroz proniknuti narodi svoju nezavisnost junački održali, a mnogo veće države, koje nemahu toga svojstva, ako i nesu propale, da su ipak mnogo stradale. Vredno je dakle da tu stvar malo više razložimo, i to najpre šta je narodnost, jedna od prvih krupnih reči našega vremena, koja u ovaj mah pokreće svu Evropu, pa onda da vidimo, šta vaspitanje može učiniti za unapređenje srpske narodnosti i rodoljubivog načina mišljenja.

I ako u naše dane srpski jezik i književnost, istorija srpskoga naroda i zemljopis srpskih zemalja u svim školama zauzimaju ugledno mesto među raznim nastavnim predmetima, kao što i zaslužuju; ipak se s njima ne postupa uvek sa svom onom pažnjom i oduševljenjem, koja im priliči; ipak se nad njima i s njima ne budi i ne unapređuje rodoljubivi način mišljenja i narodno osećanje. Pa ipak su to svojstva, koja u svako doba behu, a osobito su u današnje, od najveće vrednosti i značenja.

strana 202 Narodnost je skup sviju telesnih, duhovnih i duševnih svojstava, koja narod čine narodom i, dajući mu određeni tip, razlikuju ga od drugih naroda. Po tome narodnost čine: jezik, vera, način življenja, običaji, crte lica i stas, odelo i t. d. i — svest. Šta pomaže, što su naši sunarodnici rimske i muhamedovske vere o nama jednoga jezika i porekla, kad se oni ne zovu srpskim imenom, nego po veri ili po oblastima? Ili šta vredi, kad je ljubav k oblastima većma razvijena, nego k celini narodnoj? Take se protivnosti mogu izmiriti samo naukom, svešću. Narodnost se iskazuje dakle u obličju i odelu, jeziku i književnosti, umetnosti i nauci, državnom uređenju i zakonima, u običajima i navikama. Sve to i drugo jače je u boji i određenije, ako je narodnost oštrije izražena. Hoćemo li da znamo, koje je poslednja osnova i izvor narodnosti, naći ćemo, da to stoji u nekoliko do prirode i kakvoće zemljišta, na kom narod stanuje, do klime, hrane i načina življenja, a osobito do telesnog i duhovnog sastava, što je tako reći ozgo nasledio i napred izvadio, a u svezi sa posebnom sudbinom strana 203 narodnom. Najplemenitije kavkasko pleme, kad bi se preselilo u Grenland, ili u tropske predele afričke, ne bi se razvilo u lepu i krepku narodnost, kao što to ne bi bilo ni sa Laponcima ili Crncima, kad bi im u deo pala umerena klima sa svima svojim preimućstvima. Tek onde, gde se steku podesni klimatski i zemljišni odnosi i vrsne telesne, duhovne i duševne zasnove, tamo vidimo da se razvija cvet od plemenite čovečnosti.

Kad promotrimo mnogo i različno, nekadašnje i sadašnje narodnosti, ne ćemo ni za časak posumnjati, da je narodnost od početka zasnovana u svetskom planu božjem. Po opštem zakonu prirodnom, svuda vlada jedinstvo i raznovrsnost, slaganje i različnost. Različne su zvezde na nebu po veličini, sjajnosti i kretanju, pri svem tom što su inače nalik jedna na drugu; različni su i minerali, bilje i životinje, kad se gledaju bilo po tome ili sa drugih strana. Šta više ta različnost i sličnost tiče se i ljudi, i to kako tela tako i duha, kako pojedinih osoba tako i čitavih naroda. Jer svi članovi jednoga naroda, izražene narodnosti, imaju nešto zajedničko u telu i duhu, strana 204 čim se presudno razlikuju od članova druge narodnosti; a ovamo ipak, pri svoj nalikosti, veoma su među sobom različni telom i duhom. Poznata je istina da, što se neki narod duhovno više razvija, tim se više obrazuje i ličnost pojedinih sunarodnika njegovih, telesno i duhovno. Što ima toga jedinstva u raznovrsnosti, i toga nalikovanja pri očevidnoj različnosti, otuda je lepota sveta; na za to taj zakon, u koliko se tiče ljudi, krune stvorenja, još više znači. Na ime, što su osobe i narodi ograničeni, — jedni imaju, što u drugih nema — jasno je da su upućeni, da se u duhu ljubavi i bratstva među sobom slažu, dopunjuju i zamisao čovečanstva zajedno ostvaruju. Ne jedan narod, nego čitav niz naroda, kao što nas uči povesnica, Bogom su pozvani, imaju svoju „misiju“, zadatak, da izvrše s vremenom, svaki na svoj način, njegov od vekova zasnovani svetski plan. I po tome svaki narod ima ne samo pravo, nego i dužnost, da svoju narodnost brani svim pravnim sredstvima, koja su mu u vlasti.

Nastaje važno pitanje, da li je narodu neophodno potrebna državna samostalnost i strana 205 nezavisnost da bi svoju narodnost sačuvao. Nema sumnje, da je državna nezavisnost, iz naroda proizašla vlada, od najveće važnosti za odgoju i održanje narodnosti. S druge strane opet, znamo iz istorije, a i danas je tako, da nesu svi narodi imali niti imaju političku samostalnost i nezavisnost na rečeni način. Svagda su odlični, telesno i duhovno nadmoćni narodi vladali nad drugima, manje podobnim za kulturu i slabijima. Šta više, ima ne samo državnika, nego i učitelja opštega državnog prava, koji tvrde ovo: „Ni jednoj narodnosti po sebi ne pripada pravo na političku samostalnost; svaka valja za to tek da se pokaže podobnošću i voljom, da hoće da izvrši neke poslove u većem kulturnom krugu. Narodnosti za politiku nesu ništa drugo, do gradina i snage, od kojih se grade istorijske sile, države ili državne grupe. Veza, koja ih u toj složidbi drži, moralna je, i po tome viša od one, koja se može naći u fizičnim odnosima rodoslova čitavih naroda“. S toga, vele te publiciste, da manji, ne baš odlični narodi, kao što je prirodno i pravo, mogu, vezani za veći narod, oštrije izražene narodnosti i koji je na višem stupnju kulture, strana 206 svoju narodnost dovesti do nekog razvitka i u političkoj zavisnosti, pretpostavljajući da im se da razumna sloboda, na što svakako imaju prava.

Ja ne mislim tako. Priznajem, da može proći još mnogo vremena, dok evropska državna sistema postane taka, da u njoj bude sve samih narodnih država. Ali ne može biti sumnje, da će načelo narodnosti pobediti; jer to načelo tako je osnovano na ljudskoj prirodi, na uslovima prosvete, na posletku na poslednjem smeru državnog života, da mora sebi prokrčiti put.

Pa onda, loza romanska i germanska zauzimahu gornje mesto u civilizaciji i prosveti; ne može biti da ne će doći red i na lozu slovensku. Ili zar slovensko narodno pesništvo i ženski domaći radovi, umetnička dela slikarska i muzičarska u Rusa, Poljaka I Čeha, slovenski pripovedači i pravni običaji, i razvijenija industrija u Čeha i Rusa, nesu srećni počeci tome? A na što je slovenski rod u istoriji čovečanstva pozvan, to će tek budućnost pokazati. Ali slovenstvo ne znači jednu državu. Politički „panslavizam“ to je bauk, kojim je Napoleon III plašio one, koji strana 207 se dadoše zaplašiti, a kojega od vremena na vreme i drugi vešto upotrebljavaju. Kao što narodi romanski i germanski ne čine jednu državu, niti su svi jedne vere, tako to ne će biti ni kod Slovena. Među njima moglo bi biti federacije, saveza, koji bi svakoj grani, u toku povesnice razvijeni, narodni život obezbrižio — kao državni život; jer federacija ima vrlo različne stepene i oblike, i baš je za to zgodna za život pojedinih narodnosti, koje, vezane opštim interesima, u takom savezu nemaju volje da izgube svoj osobeni narodni život, nego hoće da ga razvijaju i dalje. O toga za federaciju neje potrebna ni promena državne veze, nego samo da narodi dođu do potpunog uživanja svojih prava. Ali za sporazumevanje morao bi se izabrati jedan zajednički jezik, međuslovenski, a to bi bio ruski, koji bi uz to, za najkraće vreme, raskrilio svakome i obilatu književnost rusku, koja već počinje bivati svetskom.

A što se tiče odnosa malih država naprema velikima, to je lepo razložio prof. Geršić u svojoj raspravi: Male države u današnjem međunarodnom sklopu (Glasnik 52). strana 208 „Mala država mora biti zadovoljna, kad je samo niko ne dira, i ne može ni snivati o nekim vlastoljubivim i ekspansivnim planovima, osim jedino u tome slučaju, gde ona, u interesu samoga svog opstanka, svoga nacionalnog razvitka i svoje budućnosti, mora prirodno ići za tim da proširi svoje međe, bar do etnografskih granica svoje nacionalnosti, dakle da rasturene delove svoje narodnosti prikupi u jednu državnu celinu. To je jedini slučaj, gde će i neka mala država ići za tim da, ma i s mačem u ruci, izvojuje vladu i gospodarstvo nad izvesnim oblastima, da ih dakle zadobije i pribavi“. Dalje, „neoboriva je istorijska istina, da su većinom i po pravilu baš male države održale, odnegovale i razvile slobodu, i da ta sloboda zaista u njih ima svoje utočište, jer one same ne mogu dugo da budu i da žive bez slobode“. I na posletku, „velika je i moćna država već po toj svojoj moći i snazi obvezana da brani i zaštićuje povređenu pravdu, i da zakriljuje slabije od povreda velikih i moćnih. I odista bi politika Evrope morala postati, u mesto čovečnija, na protiv baš mnogo varvarskija, kad bi se našle jedna strana 209 uz drugu nekoliko velikih država, koje jedna prema drugoj ne bi imale nikakvih obzira, nikakve generoznosti, nego bi samo jedna s drugom neprestano rivalisale, kako će jedna drugu nadmudriti, i koja će imati važniji i pretežniji položaj u međunarodnom sklopu“.

Prema opasnostima koje nam prete s polja, pri političkoj i verovnoj pocepanosti našoj; kako smo raskomadani, nesmo u jednoj državnoj vezi, niti imamo jakog zajedničkog središta; pri položaju srpskoga naroda posred većih i manjih ratobornih naroda, a sa otvorenim granicama na sve strane: potrebno je više no ikad, da ne stojimo skrštenih ruku, nego svi skupa, svaki na svom mestu, da radimo za dobro svoje uže otadžbine i svega naroda našeg. Meni, kome je kao nastavniku u dužnosti da obrazujem potonje naraštaje, meni se valja obratiti najpre vaspitanju, te u ovom što dolazi pobliže razložiti, šta mogu učiniti nastava i vaspitanje za negovanje narodnog osećanja i rodoljubivog načina mišljenja. Da vaspitanje duboko utiče, da utisci, koje nežna i utvorljiva duša dečakova i mladićeva dobiva rečju i primerom ljubljenoga učitelja, sude strana 210 često svemu potonjem životu, to je opšte priznata istina, koju niko ne poriče. A kako bi se srpski dečak i mladić nastavom i vaspitanjem uputili, da svoju otadžbinu i srpstvo vole, nego sve druge zemlje tako, da su gotovi, kad budu ljudi, za održanje njihovo da prinesu najveće žrtve, šta više, u krajnom slučaju, da polože za njih i sam život svoj? Da bismo nešto ljubili i visoko cenili, treba da ga kako valja poznajemo, te da ga sa njegove izvrsnosti možemo ljubiti. I u tome srpski narod, pored svih svojih slabosti i mana, koje ne ćemo da poričemo, bolje stoji od gdekojih drugih, imajući da pokaže velike narodne osobine, visoke duhovne i moralne zasnove, lep jezik i priličnu književnost, taku istoriju, i lepe i blagoslovene zemlje. Treba samo pravi čovek, u kome je sastavljeno tačno poznavanje celokupnoga naroda, da se obrati primljivim dušama omladinskim, sa toplo podržavanim oduševljenjem za to, pa povoljni učinak ne može i ne će izostati.

Prvi nastavni predmet, s kojim učitelj može skopčati buđenje narodnog osećanja i negovanje rodoljubivog načina mišljenja, i ako strana 211 više posredno, to je nauka o veri, koja izvrsno održava narodnu celinu i koja je sama za se dovoljna, da održava narod u skupu, koji je van države, ili neje u jednoj, kao što vidimo kod Jevreja i u opšte kod istočnih naroda, kod kojih je verovno osećanje od prirode jače i življe, i koji se ne razlikuju toliko po svojoj narodnosti, koliko po veri. Mladeži valja pre svega ulevati pravu i toplu pobožnost, da sazna svetu dužnost, da otadžbinu i narodnost valja ljubiti kao nešto Bogom dano, koje treba za izvršenje moralnih zadataka ovde, i da je za njih gotova, kad zatreba, i na najteže žrtve. Taj zadatak da bogme da je lakši onde, gde je narod ili bar velika većina njegova jedne vere; ali je mnogo teži onde, gde je narod, kao na žalost naš, podeljen na tri vere. Mi i rimski katolici stojimo istina na zajedničkom zemljištu hrišćanstva, ali po shvatanju istoga razdvojeni smo na dve velike stranke; a naši muhamedovci nesu ni hrišćani. Dotakoh se najdublje rane naše narodnosti. Šta da radi učitelj, kome je do toga stalo, da u svojim pitomcima gaji narodno osećanje, ako hoće tu glavnu smetnju strana 212 narodnosti, ne velim da ukloni, jer to ne može, već što manje škodljivom da učini? Najbolje će učiniti, ako ne prećuti i ne bude krio protivnosti u učenju i uređenju crkvenom pojedinih ispovesti, koje su tu, — jer to bi pretpostavljalo nemar, koji je najveće zlo. S druge strane opet ne treba u tom da preteruje, niti valja da previdi ona mnoga mesta, u kojima se one slažu, a osobito ne zajedničku hrišćansku osnovu, koja je jemstvo za konačno izmirenje, na čemu po mogućstvu valja da rade svi, koji su dobru radi. Za to Boga moli i naša pravoslavna Crkva: „o dobrom stanju sv. božjih crkava i da se sve sjedine“. Ako li bi ko mislio da se tako jakosne protivnosti, koje vekovima razdvajahu narode, ne mogu izmiriti moću duha, to jest naukom; taj neka razmisli, koliko je protivnosti, što na prvi pogled izgledahu da se ne mogu složiti, u nauci i životu rešeno, i koliko je razlika nestalo, koje pre vekova pričinjavahu rascep. Ali pre svega valja nastavnik, rečju i primerom, svoje pitomce da podstiče na istinitu hrišćansku ljubav, na iskrenu, pravu trpljivost i poštovanje inoveraca, koje se vrlo dobro slaže sa strana 213 toplom i odlučnom odanošću na svojoj veri, šta više podobno je, da druge za nju pridobije.

A sad da bacimo letimičan pogled na istoriju stare slovenske crkve.

Srbi dođoše na tračko-ilirsko poluostrvo, kao što je poznato, 686, gde zatekoše narod, koji se sam zvaše Slovenima. Naj južnije naseobine srpske behu u Maćedoniji, a najsevernije u Sremu, tamiškoj Banovini (Banatu) i Bačkoj, gde ih valja smatrati kao starosedeoce prema Mađarima, koji dođoše u slovensku Panoniju, i Ugarsku u opšte, na 260 godina posle Srba, na kraju 9 veka, i življahu u njoj polunomadski (leti pod šatorima) još 2 veka. Svoj jug i sever Srbi naseljavahu i docnije, onaj osobito pod Nemanjićima, a ovaj sve većma posle boja na Kosovu. Srbi se delimice staše pokrštavati 637, to jest odmah druge godine po dolasku, a svi pređoše u hrišćanstvo 858, dakle pre slovenskih apostola, a samostalnu i samovlasnu srpsku crkvu osnova i utvrdi sv. Sava 1222. Prvo srpsko kraljevstvo pojavi se 1010, ali tek 1169 strana 214 Nemanja ujedini srpska plemena i udari temelj srpskoj narodnoj državi.

Politička misao beše, kojoj stara slovenska književnost ima da zahvali što je postala. Političkoj nezavisnosti veliko-moravske države valjalo je poravnati put crkvenom odvojenošću, a ovu opet utvrditi slovenskim crkvenim jezikom. „Potpunoj nezavisnosti od istočno-franačkoga carstva, za kojom je moravski knez Rastislav svom snagom težio, neje godilo, da se vladika Pasavski, veran sluga Ludovika nemačkog, priznaje za crkvenog poglavara zemaljskog“. (E. Dümmler).

Slovenski apostoli, polazeći 868 u Moravsku, ponesoše sobom iz Soluna moći sv. Klimente i sv. Dimitrija, te prvima darivaše crkvu Velegradsku u Moravskoj, a drugima crkvu Sremsku. Oni osnovaše u Sremu manastir sv. Dimitrija. Od te crkve Mitrovice dobi grad Mitrovica svoje ime. Koliko su prvi učitelji slovenski poštovali sv. Dimitrija vidi se po tome, što je sv. Metod, dovršiv 884 prevod sv. pisma i svih liturgijskih knjiga s grčkoga na slovenski, s pomoću svojih savladika i ostaloga klira, izabrao praznik sv. Dimitrija, strana 215 da na taj dan baš svečano zahvali Bogu, što je veliko delo ispalo za rukom.

Neje mi namera, da govorim ovde o velikim dobročinstvima, koja slovenski apostoli učiniše slovenstvu time, što mu dadoše hrišćansku prosvetu, jedna slova, i jedan književni jezik, i što tako podignutu zgradu hrišćanske kulture preduzeše da utvrde za sva vremena čudesnom i pravom apostolskom organizacijom slovenske narodne crkve.^[3]

U ono vreme u istočnoj crkvi poglavice samovlasnih, to jest samostalnih oblasnih crkava zvahu se arhiepiskopi. Pod njihovom rukom stajahu mitropoliti, kao pod ovima vladike. I sv. Metod beše taki arhiepiskop, kao i docnije naš sv. Sava. Metod kao poglavar slovenske crkve, koja se pod njim širila od jadranskog i crnog na sve do baltijskog i severnog mora, imađaše pod sobom više mitropolita.

Nas ovde najviše zanimaju dva taka mitropolita, moravski i sremski. Sv. Metod radio je najpre u Velegradu, a kad slovenska strana 216 crkva poraste i zatraži stalni organizam, osobito od kako Metod posta sa svim nezavisan od Rima, te stade određivati osobene mitropolite, on za mitropolita Velegradskog postavi Gorazda (Agatona), a za sremskog Savu, svoje učenike, a sam se preseli u sredinu Veliko-Moravske, i Slovenstva u opšte, u Ostrogon, ili u obližnji manastir, kod Stolnog Beograda, koji kao da i kralju Svetopuku beše stolica, poslednjih godina njegove vlade. Odatle se sv. Metod, kao poslednik nekadašnjih arhiepiskopa prve Justinijane (danas razvaline blizu Skoplja), koji imahu velike povlastice, onako isto javljao, kao što to docnije činiše s uspehom arhiepiskopi i patrijarsi srpski, i arhiepiskop ohridski.

Sv. Metod umre 885, a posle godine dana nasta gonjenje slovenske crkve, izazvano pletkama latinskoga biskupa Vihinga, te za sobom povuče i propast veliko-moravskog kraljevstva. Gonjenje pone 886 proterivanjem slovenskih vladika: Gorazda, (kome sv. Metod na samrti beše namenio svoju arhiepiskopiju), Save, Nauma, Klimente i Anđelara.

Slovenska Crkva posle smrti Metodove osta bezglavna; ali njena jerarhija, njeni manastiri strana 217 i ostale ustanove ostadoše pod vrhovnom upravom carigradskog patrijarha, ne samo u Bugarskoj, Srbiji, Hrvatskoj I Dalmaciji, gde uzalud pokušavahu da slovensku službu božju zamene latinskom, pa i unijatskom; u Poljskoj, poslednji ostaci trajahu, sve do vremena letopisca Dlugoša (1415 do 1480); na Labi i u baltijskom primorju, sve do 13 I 14 veka, kad je nemački kaluđeri s velikom mukom iskoreniše; nego i u Veliko-Moravskoj, kojoj pripadahu Moravska sa Češkom i Panonija.

Moravske i češke vladike behu sve više pritešnjavani od Nemaca. Na protiv, slovenska Crkva u Ugarskoj, uz koju pristajahu i Mađari i Rumuni, dobi neočekivanog poleta. Ostrogonski mitropoliti vladahu se kao poslednici Metodovi, i znadoše kroz tisuću godina održati to svoje uvaženje, i ako za to vreme nastadoše mnoge i velike promene.

Pod moćnim uticajem toga mitropolita, i njegova sremskoga kolege, na kralja i narod, postaše mnogi manastiri po Ugarskoj, Erdelju, Hrvatskoj i Slavoniji, koji kao jedini rasadnici hrišćansko-slovenske kulture zamenjivahu strana 218 škole, i pri tom razvitak stare slovenske književnosti tako jako unapređivahu, da su i sami zakoni kraljevine Ugarske pisani i obznanjivani starim slovenskim jezikom, na prevođeni sa slovenskoga na latinski. Još iz 17 veka ima primera da je stari slovenski crkveni jezik vredno kao opšti jezik za sporazumevanje, ne samo u zemljama krune ugarske, nego i na celom istoku. I Turci u Carigradu, šta više i Mameluci u Misiru razumevahu ga, osobito u njegovom srpskom dijalektu, i govorahu njime. Neje čudo dakle, što neki naši sunarodnici i danas zovu sebe Slovencima, i svoj jezik slovenskim.

Ostrogonski mitropoliti s koncem 12 veka, pod okriljem kralja Vele III, počeše se priklanjati Rimu, i tada se prekide veza između Čeha, Moravaca i njih. Još se 1204 papa Inoćentije III žali kralju Mirku, kako u Ugarskoj „ima samo jedan jedini manastir latinski, a grčkih ima više“. U tom prelaznom periodu, 13 i 14 veka, dolaze već latinske vladike, ili koji latinski znaju govoriti, kao suprotne vladike slovenskima, ali veliki broj bogatih slovenskih pravoslavnih manastira strana 219 neje bilo lako ukloniti, jer je narod s njima držao. Zbog pregona tih vladika, beše često krvavih sukoba. Za to pape preporučivahu izrekom smotrenost i izbegavanje šuma pri zauzimanju takih manastira. Nu pokraj sve udružbe s Rimom, konstatujem istorijsku istinu, da je potonje širenje slovenske narodne crkve u Ugarskoj nastalo 1308; kad, ali rimskoj stolici posle izumrća arpadovske loze pođe za rukom, da ugarsku krunu pribavi italijanskom (napoljskom) vladaocu, Karolu Robertu. Pod, tim kraljem i njegovim sinom Ludovikom Velikim, koji na svojoj glavi, pored ugarske, sastavi i krunu Crvene Rusije (t. j. Galičku i Vladimirsku) i Poljske, dakle se neje morao obzirati, učinilo je polatinjavanje crkve Ugarske velike korake, koje je na skoro za tim u glavnome još i pojačano, pod kraljevima iz popoljačene kuće Jagelonske. Za vladike dolažahu malo po malo sve sami Latini, praćeni mnogobrojnim naseljenicima, a to je umnožavalo pristalice rimske crkve i olakšavalo predaju manastira.^[4]

strana 220 Nu još je bilo dosta pravoslavnih slovenskih manastira, za koje pape šćahu da se postavi naročiti pravoslavni slovenski vladika, da ne bi došli pod uticaj okolnih pravoslavnih naroda, ali ne dade fanatizam polatinitelja. Tih manastira držaše se narod^[5] i niže sveštenstvo. To beše ne mala smetnja, kad se polatinjavanje Ugarske izmetnu u pravu hajku; a docnije uđe u običaj neka smesa od rimskog i grčkog obreda, koju zvahu „Ritus ecclesiae hungaricae“, koji tek u 18 veku iskoreniše^[6].

strana 221 Odgovarajući navali k istoku nemačko-romanskoga sveta, koja vekovima trajaše, u pobožno ruho obučeni krstaški ratovi behu sa zapada evropskoga upravljeni ne samo protiv Muhamedovaca, nego i protiv Slovena, osobito protiv njihove narodne crkve, koja beše poznata kao najtvrđi bedem njihove narodnosti. Borbu protiv te crkve vodiše na jugozapadu osobito Italijanci, na po se Mlečani, koji se smatrahu za gospodare mora; a na severo-zapadu nemačko-rimski carevi, kojih je sila u istoj meri rasla, u kojoj je moć vizantijskih careva opadala. Prema takim silama behu omanja slovenska plemena nemoćna, te za rana podlegoše, a što jezuite ne mogoše da obrate u rimsku veru, to otide malo po malo u protestansku, taj novi proizvod nemačkoga duha, kao što učiniše ostaci Taboraca i Češke Braće. Posle Čeha i Moravaca dođoše na red u 16 strana 222 veku Slovaci i Hrvati, (i tako zvani „Vodeni Hrvati“, ostaci panonskih Slovena).

Samo se na istoku austro-ugarske monarhije održa pravoslavna Istočna Crkva i obnovi se kao: srpska, rumunska i rušnjačka. To valja pripisati doseljavanju i dodiru sa pravoslavnima okolnih zemalja.

Ovde mi valja spomenuti još i to, da Mađari isprva behu zauzeli samo jedan deo Srema, koji se s toga zvaše citerior Syrmia (ovostrani, gledajući s njihove strane); a onaj drugi ulterior Syrmia (onostrani); upravo današnji Srem, sve je do 1228 bio van Ugarske. Sedište mitropolitovo, od Metodova vremena, bilo je u ovome drugom, pravom Sremu, a veći deo eparhije i njemu područna prastara vladičanstva: kaločko, čanadsko, veliko-varadsko i beogradsko u Erdelju (Alba Julia, Karlsburg) većinom u Ugarskoj. S toga, čim se dala prilika, stolica mitropolitova bi premeštena u Bač, i on se zvaše bački mitropolit, a u Sremu osta samo vladika, koji, pripadajući srpskoj jerarhiji, razume se da beše van sveze sa Ugarskom.

Docnije, na kraju 12 veka, naginjući Rimu, premestite stolicu iz Bača u Kaloču. I strana 223 kaločko-bački mitropoliti, prem da naklonjeni uniji, branjahu ipak neko vreme s uspehom prava slovenskoga obreda; ali, na žalost, nađe se i među njima zatucanih polatinitelja, koji se, za ljubav zemaljskih dobara, ne ustezahu da potkopaju svoju samostalnost i onu slovenskoga crkvenog obreda.

Kad 1228 sestra ugarskoga kralja Andrije II zadobi pravi Srem, te ovaj pridružiše Ugarskoj, pitaše kaločko-bački mitropolit Utrin papu, šta da radi sa pravoslavnim vladikom sremskim. Papa Grgur zahtevaše da se vladika pokori, ali da se eparhija ne polatinjava; u protivnom slučaju, da se Srem sastavi sa Bačkom.

Potonje vladike sremske postaše unijati, koji kao i vladike: zagrebački, senjski, krbavski, erdeljski, čanadski i veliko-varadski behu u području mitropolita kaločko-bačkog, a tim dođoše u sukob sa svojim vernima, koji uniju smatrahu kao most za polatinjavanje.

Vlastoljubivost latinskih vladika i kaluđera, koji ne poznavahu dobroga duha stanovništva, nezadovoljni budući jedinstvom u dogmi težiše neprestano za iskorenjivanjem slovenske strana 224 crkve, izazvaše strasti, koje je po celoj prostranoj mitropoliji kaločko-bačkoj, a od česti i ostrogonskoj, valjalo ugušivati ognjem i mačem. To je učinilo, te je unijatska jerarhija postala nemoguća. Uz turske ratove, njihove eparhije većinom behu predane latinica, najpre kao titularne, a posle i sa svim.

Sloveni u Češkoj, Dalmaciji, Istriji, Slovenskoj, Ugarskoj, Hrvatskoj i Slavoniji izgubiše s vremenom svoje prastare bogate eparhije i manastire; a tim su oštećeni što se tiče narodnosti svoje i političkog značenja tako, da ga je u nemačkom carstvu gotovo nestalo, a u Austro-Ugarskoj su zapostavljeni i pritešnjeni. Ali, što je slovenska narodna crkva od 9 veka amo izgubila polatinjavanjem na zapadu, to je na istoku preobilato naknadila neočekivanim proširenjem ruskih granica do tihog okeana, do Amerike, i na drugoj strani do Jermenske, gde širenje slovenske crkve ne ide nasilno i naprasno, već prirodno i trajno. Osim toga Rumunija, Srbija i Crna Gora, Grčka i Bugarska ovoga veka, također su stubovi pravoslavlja, a i u Austro-Ugarskoj, Bosni i Hercegovini, na mesto starih strana 225 eparhija, pojaviše se nova vladičanstva i manastiri.

Vredno je obratiti pažnju i na to, da se Nemanjin sin zvao Rastislav, ili, od mila, Rastko, kao i moravski knez, a kaluđerskim imenom Sava, kao i prvi mitropolit sremski, učenik slovenskih apostola. —

Dolazi drugi nastavni predmet, kojim se narodna svest može osobito probuditi i unaprediti, koji je upravo ostrog, bedem, i zaštitna svetinja narodnosti. Među svima životnim znacima nekoga naroda, po kojima se poznaje njegov duhovni i duševni karakter, zauzima jezik s pravom prvo mesto, kao neposredno i zamašno iskazivanje čovečjeg duha. U jeziku imamo ne samo pouzdano merilo, kad hoćemo da sudimo dokle dopiru predstave i pojmovi nekoga naroda, nego on nam otkriva, kad dobro u njega zagledamo, duboke i neočekivane poglede u suštinu i prirodu duha u opšte, i u osobine svakoga narodnog duha na po se. Jer iako reči nesu samo stvari, niti neposredni otisci stvari i opažanja u čoveku i van njega, nego same predstave (koje čovek o njima u svom duhu stvara) uzimaju na strana 226 se telo; to je u svakom jeziku iskazan način, kako narod shvata stvari, rečju njegov pogled na svet sa vidika od predstava. S jedne strane, množina reči pokazuje obim njegova duhovnog sveta, a s druge strane, gramatički sklop očituje njegov pogled na organizam mišljenja. Po što je dakle jezik delo ukupne radnje narodnoga duha, pri čemu podjednako sudeluju sve moći njegove, od čula, pa sve gore do uma; to se u sklopu svakoga jezika ogleda sjajno, i u očevidnim crtama, ukupni organizam narodnoga duha, njegov duhovni i duševni tip, i tako reći sastav i razmer njegovih duhovnih zasnova i moći. U glasu i tvorbi reči, u naglasku i ravnomernoj blagoglasnosti (ritmu), u prostom izrazu i prenesenom smislu (metafori), u obliku i obrtu misli, i u vezi misli stavlja se pred spoljašnje čulo, da je možeš čuti i osetiti, čista, unutrašnja, budući duhovna kopija pojedine osobe, plemena i naroda. Kad su dakle duhovne osobine i stvaranje jezika nekoga naroda srdačno spojene stvari, i kad jezik, onaki, kakav je izašao iz narodne individualnosti, radi ponovo na tom spojenju, unapređujući ga i održavajući; to je onda u strana 227 jeziku naj jača veza nekoga naroda, i u gajenju jezika nešto čim se narodnost naj jače unapređuje. U jeziku se ogleda čovečji duh još vernije, nego u umetnosti i književnosti. I po tome, nastavnik ako hoće da podstakne i unapredi narodno osećanje u poverenoj mu omladini; on neka gaji maternji jezik čim god može. Njemu neka je ustupljeno časno mesto među nastavnim jezicima, kao što to sad obično i biva. Ali to još neje sve. Nastavnik u toku nastave valja da učini, osobito poređenjem, da mu učenici dobiju jasno saznanje, kojim je osobinama njihov maternji jezik izvrsniji od mnogih drugih. Toga radi neka pokaže uverljivim primerima, kako je naš jezik osnovni jezik, i ravnopravni brat i jednom i drugom klasičnom jeziku staroga veka, kako kao taki ima mnogo šta s njima zajedničko, u drugim tačkama od njih odstupa, a od česti ih i nadmaša. (Napomenuću samo kako smo se, uz novije svetove književnosti, obogatili pojmovima na svima poljima života). Još je važnije porediti jezik srpski sa francuskim i engleskim. Tu je pravo polje, gde rodoljubivi nastavnik svoje učenike može raspaliti trajnim oduševljenjem za svoj strana 228 rod i narodnost. Najpre neka objasni, šta je osnovni jezik (sintetički, uobličajni) i čim se razlikuje od izvedenih (analitičkih, rastvornih), pa onda neka mnogim primerima rasvetli: po čemu je osnovni jezik vrsniji od izvedenog, neka pokaže providnu razumljivost i lakoću u tvorbi reči; živu prirodnu silu, koja svuda proviruje, i stasitu očiglednost, kojom je naš jezik podoban i za pesništvo i za nauku. Ali neje toga dosta, jer kao što rekoh, što se baš u jeziku ogleda jasno duh i duša i sav karakter nekoga naroda, za to će on mestimice, gde treba, narodnost pomenutih naroda (ili Nemaca i Italijanaca) konkretno na ugled izneti. On će, da samo nešto u kratko nagovestim, počinjući od glasovne sisteme, pokazati: kako su u srpskom jeziku samoglasnici i suglasnici u ravnoteži; kako mnogi samoglasnici, osobito na kraju reči, pokazuju smisao za blagoglasnost i čine te je jezik podoban za pevanje; kako suglasnička spojenja^[7] znače smisao za znamenito, i da

strana 229 se slaže unutrašnje sa spoljašnjim; što u nas prevlađuje samoglasnik a, znak je također blagoglasnosti, jasnoće i zlatne sredine; naša akcentuacija pokazuje uho stvoreno za muziku^[8]; u nas nema mutnih glasova (ö, ü, i t. d.); ne zovemo: tvrdo pe i meko pe, nego kažemo „bobu: bob, a popu: pop“; po gramatičkom sklopu, po upotrebi predloga i saveza sudiće, kako naš narod ima smisla za razgovetnost i logičnu jasnoću. Razume se, da ne treba smetnuti s uma ni tamne strane srpskoga, ni svetle tuđinskoga narodnog karaktera, koliko se javljaju u dotičnim jezicima, jer će samo tako omladina dobiti pravo, na istini osnovano mišljenje o svojoj narodnosti. Na strana 230 sreću, srpski narodni karakter, i ako neje bez slabosti i mana, ipak ima u sebi toliko poštovanja vrednog i vrlog, da mu se ne treba bojati poređenja sa drugim narodima. Mi, u tome i u drugom koječem, možemo mnogo naučiti od tuđih jezika; ali u punoj svesti o velikim vrlinama svojega jezika, valja da ga držimo u časti, i da se trudimo da vladamo njime sve savršenije, u pismu i govoru, da bi ga i tuđinci naučili ceniti, te po njemu sudili o duhu i karakteru, koji se u njemu iskazuje.

Bacimo pogled na istoriju gramatike.

Ne zna se, za sada, da li je u staroj slovenskoj književnosti bilo druge kakve gramatike, osim grčke, opštega dijalekta, (vizantijskog), od Jovana Damaskina, u 8 veku, koju je na slovenski preveo Jovan Eksarah (t. j. patrijarhov izaslanik), jedan od najplodnijih pisaca za vreme slovenskoga cara Simeuna (893 do 927), priredivši je u nekoliko za potrebu slovenskoga jezika. Iz nje su po svoj prilici učili Sloveni teoriju o jeziku. U njih je jamačno svaki grčki čas bio ujedno i slovenski; Po metodu, koji je i danas sačuvan kod Engleza, strana 231 svako mesto pri prevođenju beše im kao neka problemi, gde se najpre pitalo: šta znači? Ali je posle dolazilo drugo važnije pitanje: kako ga valja dobro prevesti na slovenski?

Za vreme srednjega veka, svi učeni ljudi pisahu latinskim jezikom, osim Grka i Slovena istočne crkve. I najstarije humaniste težiše da ožive starinsko pesništvo i rečitost brižljivim podražavanjem na latinskom jeziku. Tek po što jezici i književnosti novih naroda dovoljno sazreše, stadoše tražiti, da se pesnici i besednici ne služe više mrtvim jezikom većini naroda, nepristupačnim. Tako postaše narodne književnosti na živim jezicima. To se zbilo najpre kod romanskih naroda. Prvi učiniše tako Italijanci, koji su latinskome jeziku najbliži.

Pre godine 1512 neje bilo italijanske gramatike. Te godine izdao je na svet Slavonac^[9] Frančesko Fortunio svoje „Regole grammaticali della volgar lingua“^[10]. Dakle prvi ogled naučne gramatike „prostoga“, a to će reći italijan. jezika, učinio je jedan naš sunarodnik, Frano Srećković, ili po italijanski Fortunio!

A prvu gramatiku zajedničkoga jezika srpsko-hrvatskog, napisao je u Rimu na latinskom jeziku, 1604, papin misionar po turskome carstvu, jezuita Bartuo Kašić, pod imenom „Institutiones linguae illyricae“, dve knjižice ujedno, na 12-ini, str. 191 — po dubrovačkim i dalmatinskim piscima.

Od slovenskih gramatičara, pre njega beše samo Slovenac A. Bohorič (u Vitembergu 1584), koji već govori o srodstvu slovenskih jezika, — gramatika Lavovskih đaka (1591), i Lovre Zizanija (1596); a posle Kašića dolazi Malorus Meletije Smotricki, najpre arhiepiskop pravoslavni a za tim unijatski, sa svojom gramatikom grčkoga jezika (1615), i drugom, staroga slovenskog, 1619^[11]. Za njim strana 233 dolaze Đ. Križanić (1665), Pavle Vitezović (1700), Matija Reljković (1767), M. Lanošević Đurić (1778), i F. M. Apendini (1806).

Zajedničkoj nauci o jeziku privrediše Sloveni i Sloveniste učenje o vrstama radnje. Njihova je zasluga, što su pojam o tom zadahnuli trajnim životom, i što učiniše korak pun posledica na proširenoj upotrebi te najvažnije glagolske kategorije. Pojam o tom dođe Slovenima na Dunavu i Dnjepru od Vizantinaca, u 9 i 10 veku, sa uvođenjem hrišćanstva; on ide kroza svu gramatičku književnost, i ako isprva malo spoljašnje shvaćen. Štampan je najpre u Lavovskoj gramatici, kod Zizanija i kod Smotrickog. Pojam taj prodrьo je sa svim u početku našega veka. Petorica ljudi, za kratko vreme od 7 godina, uvedoše nanovo vrste radnje u gramatiku, i to različnih slovenskih jezika. Kopčinski (1807) u poljsku, Fater i Tape (1808, 1810) u rusku, Kopitar (1808) u slovenačku, i V. Karadžić (1814) u srpsku. Tim je prirodnoj podeli glagola data široka osnova, i valja žaliti, što je do sad ograničena samo na slovenske strana 234 jezike. Sintaktički neje sa svim nepoznata protivnost između svršene i nesvršene (trenutne i trajne) radnje ni germanskoj, latinskoj ili romanskoj gramatici, a od Kurcija amo, svaka grčka sintaksa ostavlja po jedno mestašce za vrste radnje, ali bez i kakvih praktičnih posledica za glagolsku sistemu^[12].

Još jednu zaslugu imaju Sloveni za opštu nauku o jeziku. Stari indijski jezik pronašlo je englesko Naučno Društvo u Kalkuti 1784. Predsednik toga društva, V. Džons (Jones), iskazao je 1786, da sanskrtski jezik ima bližeg i daljeg roda u Evropi. Ali prvu gramatiku staro-indijskog jezika izdao je na svet u Evropi, u Rimu 1790, jedan brat od reda bosih Karmilaca, rodom Hrvat, po imenu kaluđerskom Pavlin a Santo Bartolomeo, a po rodu Ivan Filip Vezdin, misionar i lingvista, potonji glavni vikar papin i apostolski vizitator u Indiji^[13]. On je izdao strana 235 oko 20 spisa latinski i italijanski, od kojih oni o indijskim jezicima imaju i danas svoju vrednost. Ali Nemac F. Šlegl beše prvi razabrao posledice toga, što je sanskrt pronađen^[14]. U ostalom, Bop, Šlegl, Rozen, Birnuf učiše se sanskrtu u Engleskoj, u početku ovoga veka.

Delo pak, koje je otvorilo epohu sadašnje Poređene a za tim i Opšte nauke o jeziku, to je Sistema konjugacije sanskrtskoga jezika, od Bopa (Frankfurt 1816; poređeno). Na skoro za tim, 1819, pojavi se J. Grim sa svojom poređenom gramatikom germanskih jezika, koju on zove prosto Nemačkom gramatikom; pa onda opet Bop, Poređena gramatika ario-evropskih jezika (1833), dva veštačka dela, koja podigoše istorijsko istraživanje jezika na stupanj nauke. Za romanske jezike učiniše to isto Renuar i Dic, a za slovenske Miklošić.

Ovoga veka imamo podelu glagola staroga slovenskog jezika od Jos. Dobrovskoga (Beč 1822), i drugu, popravljenu od Miklošića, za stari i za sve slovensko jezike (Beč 1850 strana 236 i dalje), koja je danas gotovo opšte primljena, a i treću Šlajherovu (Bon 1852), koju je prihvatio A. Leskin (opet Nemac), znatno je promeniv. (Vajmar 1886).

Na redu je da govorimo o delima Vukovim i Daničićevim. Ali, o tom po tom.

Posle srpskog jezika dolazi srpska književnost kao vrstan predmet, da se omladina napuni žarkim narodnim osećanjem, trajnim oduševljenjem za svoju otadžbinu i srpstvo. Jer istorija književnosti nekoga naroda, ona je istorija njegova unutrašnjeg života, koja nas uči da poznamo ideale, za kojima je u različna vremena oduševljeno težio, i velike interese, koji mu dušu silno pokretahu. I ako nam književnost neje velika, niti tako universalna i svestrana, da je to podobno da je načini svetskom književnošću; ipak, gledajući na dužinu vremena, koje obuzima, na broj i vrsnoću dela u poeziji i prozi, po sadržini i obliku, u svemu tome može se smelo porediti sa književnostima ostalih slovenskih naroda, a u nekim odnosima i sa drugima. Naša književnost dakle, i ako je skromna, opet iz svoje davnine ima da pokaže dva dosta obilna strana 237 cvetna veka, dva perioda vrsnoće, Savin i Dubrovački, ima veličanstvene početke narodnog pesništva, i njegove guslare, a od svojih početaka zahvata 700 godina i više. Dubrovačka književnost počinje s krajem 15 veka, ali zna se, da je u Dubrovniku veliki požar 11 veka (1028) utamanio pređašnju književnost; tako isto, Savin period počinje s koncem 12 veka, ali znamo da je Nemanja u svojoj pobožnoj i političkoj revnosti, pređašnje „nečastive knjige spalio“, kao i to, da Savin početak, neje početak, nego nastavak, ili bolje reći vrh svekolike stare naše književnosti, kako po sadržini i jeziku, tako i po stilu i pravopisu, a to pokazuje, da je naša književnost, pre toga, dakle pre 12 veka, morala rasti i razvijati se, dok je došla do takog cveta. Kad se sva ta svojstva kako valja osvetle, ona su zgodna da ispune osobitim poštovanjem i pažnjom prema tome velikom narodnom dobru. Tada su pojedini periodi, i njihova glavna dela, osobito podesni, da iznesu jasno na ugled različne strane našeg narodnog karaktera, i da omladinu za to zagreju i oduševe. Da samo nešto nagovestim. Gde bi se strana 238 nastavniku dala lepša prilika, da srpsku omladinu upozna sa divnim crtama srpskog narodnog karaktera, junaštva i vrlina, duboke pobožne srdačnosti i oduševljenja za veru, otadžbinu i narod, prave istinite ženskosti, i t. d., nego pri izvrsnom našem narodnom pesništvu, srednjega veka i novijega vremena, junačkim (epskim) i ženskim (lirskim) pesmama, pa i njihovim melodijama? Nema li i u našoj svetovnoj prozi bogoslovskoga veka, pored istorijskih radova na svoj način, i pravih pesničkih opisa? Neje li Dušanov zakonik, u svome kaznenom dȇlu, čovečniji od mnogih drugih svojega vremena, i neje li u nas porota zavedena kad i u Engleza, a porota za poslove privatnoga prava i pre njih^[15]? Nesu li stari Sloveni, pa i Srbi, onako dragovoljno primali hrišćanstvo, zakon ljubavi ka bližnjemu; nesu li zarobljenike u ratu, kao što o tom inostranci diveći se pričaju, vremenom puštali na slobodu i kućama svojima, ili ih primahu među se i u svoje porodice, strana 239 a drugi narodi gradiše od njih roblje, nevoljnike i podložnike svojoj vlasteli; i neje li u narodnom pesništvu iskazan divan moral našega naroda? Što se u Dušanovu zakoniku za vrlo mnoge stvari naređuje, da valja izdati ili imati „knjigu“, to jest pismeni akat, i što u našim narodnim pesmama svaki čas dolazi „knjigu piše“ ili „knjigu čita“: zar to ne pokazuje da pismenost u ono vreme beše u nas veoma raširena? Rimska je crkva gonila pronalazak štampanja knjiga, a naši kaluđeri još istoga veka izučiše tu veštinu, te svojoj velikoj trudbi i strpljivosti oko prepisivanja knjiga i tekstova dodadoše i svoje štamparske radove. Pa obnova književnosti u Dubrovniku i obilni vek cvetanja predehlnih književnosti u opšte, u Dubrovniku i u Dalmaciji, u Bosni i Slavoniji, u Srbiji i u južnoj Ugarskoj; i što je između svih slovenskih naroda najpre u nas ponikla dramatska književnost, u Dubrovniku! Pa Vuk i njegova škola, i svenarodna književnost, sa jezikom čisto narodnim, za narod!

Vuka nema da pokaže ni jedna slovenska književnost, pa ni one drugih kulturnih naroda! strana 240 Ni jedna nema taki, i tako dobro prikupljen i uređen zbornik narodnih umotvorina. — Samo je naš pravopis, koji odgovara zahtevima nauke. Nemci na pr. imaju danas dva svoja popravljena pravopisa, od J. Grima i državni, ali su oba istorijska; a Italijanci su od novijih naroda najbliži fonetici, pa su u tom opet zaostali iza nas. Sve bukvice i pravopisi behu isprva fonetični t. j. na glasovima osnovani, pa tek s vremenom postaše istorijski, po što se jezik, u toku vekova menjao, a pisanje tada beše poteška veština, te stari izmišljene jednom znake paziše nas dragoceno blago, koje ne ostavljahu na stranu ni onda, kad se više ne upotrebljavahu kao znaci za određene glasove, ili za glasove u opšte. Nekome se pravopis može učiniti mala stvar. Ali, da je pravopis bio svagda fonetičan, mi bismo u njemu imali tako reći gotovu povesnicu kako se jezik razvijao; a drugo, zar neje bolje za prosvetu narodnu, kad mala deca mogu danas da nauče pisati i čitati za nekoliko meseca, mesto da to uče po više godina? Kao svaki ljudski pronalazak, tako i pronalazak, ili bolje reći uređenje strana 241 bukvice neje delo jednoga čoveka i jednog razmišljanja, nego je rezultat različnih ogleda, koje mnogi činjahu u dugom nizu godina. U istočnih Slovena odlikovahu se na tom polju: sv. Ćirilo, a može biti i sv. Klimenta, sv. Sava, Petar Veliki, i Vuk. — Na Vukove i Daničićeve zasluge za akcentuaciju, tu muziku govori! Pravi srpski jezik, jezik narodni, tek je u početku ovoga veka stekao svoju gramatiku i rečnik, dragocene radove Vukove, koji mnogo vrede ne samo za praktičnu potrebu, nego i za nauku. — On je pisao i priloge za srpski narodopis, zemljopis, političnu povesnicu i istoriju jezika i književnosti; preveo je Novi Zavet; borio de po stoleća za čistoću i pravilnost najblagoglasnijega između slovenskih jezika. Ove godine, na Mitrov dan, biće 100 godina od rođenja Vukova. Nadam se, da ćemo taj Mitrov dan znati dostojno proslaviti!

Daničićev rad ide naporedo sa razvitkom nauke o slovenskim jezicima, a kašto ga i pretiče. On je prvi napisao naučnu gramatiku toga najlepšeg jezika slovenskog, poređeno i na istorijskoj osnovi, i to: korene strana 242 i osnove, oblike i istoriju oblika, a od sintakse deo I; nedostaje nam samo još II deo sintakse i nauka o glasovima. On je napisao rečnik iz književnih starina srpskih, kakav nema da pokaže ni jedna slovenska književnost. On je udario temelj velikome akademijskom rečniku, koji ne ustupa Jungmanovu češkom, Lindovom poljskom i Akademijskom ruskom. Izdao je ugledno tolike istorijske spomenike, politične i književne. Preveo je Stari Zavet, Srpsku istoriju od Majkova, Pisma o službi božjoj i t. d. I napisao mnoge rasprave, recensije i polemičke spise. A i kao nastavnik i sekretar naučnih društava ima svojih neocenjenih zasluga. Što Srbi i Hrvati danas dobro stoje sa naukom o svome jeziku, i što se na polju slovenske filologije mogu porediti s drugim Slovenima., u tome Daničiću, posle Vuka, pripada najveća zasluga. Ali on je tek nauku o srpskom jeziku podigao na današnju visinu, pronašav joj i utvrdiv pravila, izvedavši je iz prvobitnog, posebnog stanja na polje poređene i zajedničke nauke o jeziku, koja obuhvata život jezika, od postanja njegova do današnjega stanja, i to poređeno sa strana 243 bližim i daljim srodnicima njegovim, plemena ario-evropskog.

Na polju jezika dakle zauzimamo časno mesto; naša umetnička lirika i dramatika, književnost za decu, pa i pripovetka, mogu se meriti sa sličnim proizvodima ostalih Slovena. Gdekoje nauke odskočiše, a i na svima poljima nauke i umetnosti zasadismo po malo. Pa smo i količinom proizvoda napredovali. Još pre 50 godina izlazilo je u Srba i Hrvata godišnje svega po 20–30 knjiga, a sad ih izlazi do 1000; samo nemamo prave kritike, koja bi sve to ocenjivala. — Ali ne samo na svetle, već i na tamne strane našeg narodnog karaktera valja nastavnik omladini da obrati pažnju, pa i za to mu istorija književnosti daje zgodnu priliku. On omladinu ne može bolje opomenuti da se čuva od crte u našem karakteru, po kojoj tuđe rado precenjujemo a svoje potiskujemo, nego kad joj živo opiše i primerima potvrdi, dokle nam je jezik i književnost odvelo ropsko podražavanje inostranome, za vreme pređašnjega i u prvoj polovini ovoga veka. Što rekoh, neka je dosta, da se vidi, kako valjani nastavnik s pomoću književnosti strana 244 može da radi na buđenju narodnog osećanja u omladine. Razume se, da će način rada, prema školi, biti različan, drukčiji u osnovnoj školi a drukčiji u srednjoj. Tako na pr. u osnovnoj školi, srpska čitanka, koja bi bila sastavljena s pogledom na pomenute smerove, i kad bi narodna strana bila u njoj kako valja naglašena, bila bi vrlo valjano sredstvo za unapređenje srpskog načina mišljenja.

Za gajenje narodnosti po gotovu neje manje važna ni srpska istorija, kad je kako valja udešena. Tu ima nastavnik podesnu priliku da na razvitku od ne punih 18 vekova, dovede omladinu do jasne svesti o svetsko-istorijskom zadatku srpskoga naroda i južnih Slovena u opšte, da je svetlim ugledima raspali na dobru, da je podstavne na podražavanje, a tako isto da je rđavim, odvratnim primerima zastraši oda zla. Istorija s takom sadržinom, koja se nas tako iz bliza tiče, kad se dostojno upotrebi, ona je moć što neizmerno utiče na svu moralnu bitnost, naročito na rodoljubivi način mišljenja, i to na način plemenite vrste, ne radi spoljašnjih materijalnih, strana 245 već radi uzvišenih potreba, koje su pripadak naroda kao što je naš. O najpriličnijoj upotrebi istorijske nastave u toj nameri, koja će naravno biti različna, prema školi, opširnija i dublja u srednjim školama, nego u osnovnoj, napomenuću ovo. Najpre valja uvažiti krupne činjenice, veliko događaje, šta znače u opštoj istoriji po svojoj veličini i važnosti, kao i ljude koji u njima izlaze delotvorno, valja ih toplo i oduševljeno opisati i omladini istaći kao uglede za podržavanje. Meni se čini, da ne rade dobro oni, koji svuda ističu samo tamne partije i senke u životu našega naroda, pa ih uzimaju za predmet oštre kritike i cepidlačenja, — a za to Srbin, na žalost, kad se tiče narodnih stvari, ima dosta naklonosti. Na protiv, u omladini valja raspaliti divljenje, jer to je svojstvo vrlo važno za nju. „Ko hoće u omladini da, održi pravu srdačnu toplotu ljubavi, podobnost da skromno i s dubokim poštovanjem priznaje ono što je veliko, i da se uz njega podiže, taj valja take načine mišljenja, i prema velikim ljudima, da sedi i gaji. Ne znam kako se može u omladinu zasaditi ljubav strana 246 k otadžbini i narodu drukčije, nego kad joj se veliki ljudi, koje je naš narod izveo, stave za predmet visokoga poštovanja. Verovna moralnost i ljubav k otadžbini, to su jedini neoborivi nosioci karaktera; a da se za njih omladina zadobije, to je jedan od najvažnijih, ali i najtežih zadataka vaspitanja “ (Ministar Stajn). A sad da vidimo, koje su sjajne partije u političkom životu našega naroda, što mogu omladinu da napune ponajpre divljenjem prema svojim starima i poštovanjem prema svome narodu? Sjajan je prvo ulazak našega naroda u istoriju, ona vekovna borba sa istočno-rimskim ili grčkim vizantijskim carstvom, s jedne strane, i sa rimskim katoličanstvom, s druge, u kojoj je naš narod dugo bivao čas pobedilac a čas pobeđeni, dok neje osnovao najpre male plemenske državice, a za tim opštu narodnu državu. Dalje, drugu sjajnu tačku srpske istorije u Srednjem Veku čine kraljevi i carevi od vladalačke loze Nemanjića: Nemanja, Stefan prvovenčani i Milutin, a osobito Dušan. Za njegovo vreme Srbija stajaše na vrhu jugoistoka evropskog, Srbi imađahu svenarodnu državu svoju (pa i opet strana 247 beše Srba van granica Dušanove carevine), behu udruženi s Bugarima; srpski car, kao najugledniji među vladaocima istočnih hrišćana, težio je da, na mesto trule vizantijske carevine, uspostavi čvrstu i jedru slovensku, te da tim ujedno bude i vrhovni zaštitnik istočne crkve. Koliko Dušan beše silan, može se suditi po njegovim ugovorima sa mletačkom republikom o osvojenju Carigrada. (Gl. Acta archivii Veneti). Mleci, tada jedna od velikih sila i prva pomorska država, zadovoljavahu se manjim delom. A kakva su država u ono vreme bili Mleci, naj jasnije će nam pokazati jedna statistična beleška u londonskom listu Tajmsu, po kojoj tadašnje mletačko brodovlje, da je dotrajalo do prve polovine ovoga veka, došlo bi brojem i opremom odmah posle engleske flote, a to će reći, na drugom mestu u svetu. — Pa onda, srpski junaci pre Kosova, na Kosovu i posle Kosova; borba za opstanak srpske despotovine ili potkraljevstva; pa Bosna, Hercegovina, Crna Gora, Dubrovnik, srpski uskoci i hajduci, neprekidni ustanci i vojevanja za slobodu. Čim pade Beograd, Turci za nekoliko godina upropastiše strana 248 Ugarsku, držaše je podrug veka u svojoj vlasti, i pretiše Beču, srednjoj Evropi i Italiji; pa nebrojena raselja i preseljavanja, osnivanje Vojničke Krajine, i nove borbe, kako za svoje interese tako i za tuđe. — Pokraj politične strane ne treba prevideti ni kulturno-istorijsku, nego treba i nju valjano osvetliti., Osim pesništva, o kom već govorah, valja mi istaći našu crkvenu arhitekturu i slikarstvo, Savinu književnu radnju i pisce iz njegove škole, a od nauka: bogoslovsku, istoriju i pravništvo, osobito Dušanovo zakonodavstvo i raširenu pismenost u njegovo vreme, manastirske i vladičanske škole i njihove književne radove, štampanje knjiga i dubrovačku književnost, što sve tada i docnije prosipaše svetle zrake u našoj istoriji.

Za čudo je, kako Dušan neje osnovao srpske svenaučište, kao njegovi veliki savremenici: Karlo IV, češki, Kazimir Veliki, poljski, a posle 100 godina i Matija, ugarski kralj? Jedan mađarski akademik izneo je na svet, da su svenaučišta dopirala donde, dokle i latinska učenost. To vredi za jug, zapad i srednju Evropu, ali ne i za istok. U Carigradu beše strana 249 Velika Škola, gde su se i gdekoji naši sunarodnici učili kao docnije u Bolonji; šta više, carigradski dvor beše u 14-om veku najučeniji i najobrazovaniji dvor u Evropi. Meni se čini, da ću naći odgovora za to u ovom mestu napred pomenute Geršićeve rasprave (Male države, Glasnik 52), koje glasi: „O tome nema sumnje, i to je već dosadašnjim istorijskim razvitkom dokazano, da kultura i nauka mnogo bolje cvetaju i mnogo življega poleta imaju, kad ima što više ognjišta, koja se nadmeću i rivališu među sobom, i svako za se radi, prema svojoj sposobnosti i svojim istorijskim premisama na zajedničkom velikom poslu čovečanske kulture i obrazovanosti. Što manje kakva mala država može imati ekspansivne težnje, što manje ratobornih i osvojačkih planova, baš za to što je mala, što manje dakle ima povoda da se neprestano bavi „velikom politikom“ i da se brine o opštem svetskom stanju, tim intensivniju (jaču) i veću pažnju i brigu može da obrati na razviće svojih unutrašnjih ustanova., razviće obrazovanosti i nauke. U tome bi dakle bio nazadak velikih državnih nagomilavanja.“ Mimo to, u strana 250 Dušanovo vreme neje bilo kakvoga novog sv. Save, i njegove škole. Najzad, naš narod življaše od vajkada na velikom svetskom drumu, pa su se o njega zakačivali i mimohoci i najahaoci. Nu da je Dušan kojom srećom došao na tu misao, da osnuje srpsko svenaučište, kako je već bilo bogoslovskog, pravničkog i filosofskog znanja i književnosti, može da bi točak srpske istorije drukčije zasekao i minuo. — Gde nema škola, tamo se udara temelj — osnovnima; ali gde ima malih i srednjih škola (u ono vreme: manastirskih i vladičanskih), tu valja zasvoditi i pokriti prosvetnu zgradu velikim stručnim školama, koje daju nastavnike za srednje i male, književnike i naučnike, sveštenike i lekare, činovnike državne i zasebne, tehničare i t. d. Šta vredi svenaučište omanjim narodima, neka nam pokaže ovaj, jedan samo primer. Kad u početku ovoga, veka, 1810, pruski ministar za javnu nastavu, posle nesrećnih ratova sa Napoleonom I, prȅgnu da osnuje universitet u Berlinu, neki ga prekoravahu za to, govoreći, da bi bolje učinio kad bi podigao još koju oružnicu i topolivnicu. Ministar im odgovori, da su i strana 251 svenaučišta vrlo dobri arsenali i topolivnice, samo kad se kako valja udese. A kralj pruski, Friderik Viljem III u uvodu novog universitetskog statuta veli: „Država treba da nadoknadi duhom, što joj neje dano u fizičnoj snazi, pa za to je osnivanje ovog universiteta trebalo da bude jedna od prvih briga pri novom uređenju pruske države.“ A sad vidimo, da je to svenaučište, posle 76 godina, jedno od prvih u svetu, koje se otima o prvenstvo sa najstarijim i najboljim stručnim školama, a pruska je država, mesto druge koje, ujedinila Nemce i obnovila nemačko carstvo, prednjačeći danas u mnogom koječem.

Još bih želeo istaći naše gradove. U njima postajahu, istina za male prilike udešene, ali ipak valjane građanske uredbe i ustanove, i od njih se raširi slika reda i Ljubavi k redu. Tu cvetahu zanati i veštački zanati. Dokaz su za to, prvo, oni silni crkveni zakladi, koje Srbi u svojim velikim seobama. prenesoše preko, i koji su sačuvani u sremskim manastirima;^[16] oni su svedočanstvo strana 252 srpske radinosti, vičnosti, ljubavi k umetnosti i pobožnosti, a ujedno i srpskoga bogatstva onoga vremena. Drugi je dokaz srpske radinosti, što su preseljenici srpski, iz Srbije u Ugarsku, preveli sobom tamo gotovo sve vrste zanata i trgovine. Za sto i više godina, u Ugarskoj behu svakojake zanatlije i trgovci većinom Srbi, tako, da su stanovnici drugih narodnosti prepisivali i prevodili na svoj jezik njihove esnafske uredbe i ustanove^[17]. A šta da rečem o našim domaćim ženskim radovima, koji su danas predmet naročite pažnje po izložbama, i koji će našem narodu, ako Bog da, doneti najvećeg priznanja i koristi!

Posle konačne propasti narodne države i njezinih odlomaka s koncem 15 veka, (osim Crne Gore i Dubrovnika), jedinstvo narodno kroz tri veka održavaju: srpska patrijaršija i samouprava knežinska i opštinska, a svest o narodnosti i zajednici narodnoj, sabori kod crkava i guslari. U drugoj polovini prošloga strana 253 veka ukinuta bi i crkvena samostalnost, ili posle kratke potlačenosti diže se Srbija, te pobedi i razagna svoje ugnjetače. Ti događaji zaslužuju da se opišu, zrelijim učenicima po svim školama, osobito opširno i toplo, da bi se, oduševljeni velikim i junačkim delima svojih oceva i sunarodnika iz skorašnje prošlosti, pokazali tako isto izdržljivi i hrabri, kad zatreba. — Do sad upućivah na svetle strane srpske istorije, kao najpodobnije da probude u omladini ljubav k otadžbini i srpstvu; ali tim ne htedoh da joj se ne pričaju i tamnije strane, nesreće i zablude narodne. Na protiv, kad se kako trebe shvate, mogu biti i one veoma korisne za omladinu, u koliko osvetljavaju slabosti i mane srpskog karaktera, od kojih omladinu valja odvraćati. Kako su zgodni za to razdori posle smrti Dušanove, za vreme i posle Kosova, i t. d., da se učenicima obrati pažnja na naslednu manu srpskoga narodi, unutrašnju neslogu i pocepanost, precenjivanje tuđine, prevlađivanje odvojenosti (partikularizma) i posebne težnje, a bez podobnosti da smo odani i da smo gotovi na žrtvu za celinu. —

strana 254 Do sad gominjah samo domaću istoriju; ali i povesnica drugih država, koja se predaje u srednjim i višim školama, može se upotrebiti za naše smerove. Kakve divne primere žarke ljubavi k otadžbini i slobodi, i požrtvovanja za njih, podobne da porade na primljivu omladinu, daje nam, između ostaloga, istorija grčka i rimska, različne slovenske, španjolska, italijanska, francuska, nemačka i engleska! Kako u tom, tako i u drugom pogledu možemo od drugih naroda naučiti. Tako se u francuskim školama radi sve, da se francuskoj omladini otadžbena istorija prikaže veoma sjajno i uverljivo. Za rana se omladina privlači da učestvuje u svemu, što se tiče slave zemaljske, na pr. kad se proslavljaju velika junačka dela francuskoga naroda umetnošću, osobito vajarstvom i živopisom, i t. d. Mi u tom, i ako ne možemo i ne ćemo ići dotle, dokle idu Francuzi; ipak ćemo dobro učiniti, da istoriju svojega naroda stavimo omladini većma na dušu, no do sad, i da se prođemo ovoga nemara i kozmopolitskih nazora. To bi, osim drugih načina, moglo biti i ovako, da se sastavi kakav narodni pametar, u kome strana 255 bi bili zapisani svi važniji spomenski i počasni dani našega naroda, pa da se svaki taki dan i svetkuje kratkim živim pričanjem događaja i opomenitim govorom omladini. I svetosavska je svetkovina jedno tako sredstvo. Pa i proslavljanje velikih dela našega naroda vajarskim i slikarskim radovima, koji bi smešteni bili u najznatnijim središtima srpskog i hrvatskog naroda, ne bi promašilo učinak na duše, osobito mladićske^[18].

Pored istorijske nastave, kadra je i zemljopisna u srcima omladine da budi i pothranjuje rodoljubivi način mišljenja. Toga radi valja većma istaći, no do jako, zemljopis Srbije i srpskih zemalja, ili pravije reći: zemalja, u kojima Srbi žive, te tako omladinu tačnije upoznati sa osobitim odnosima strana 256 tih zemalja, prema drugim zemljama i državama, da bi omladina zemljište našega naroda, koje od prirode već ljubi, naučila i ceniti sa njegovih osobitih izvrsnosti. To je sad tim lakše, od kako imamo zemljopisna i narodopisna dela i rasprave od M. Đ. Milićevića, Jov. Dragaševića, M. V. Veselinovića i drugih, naročito je, kad se malo prilagodi, zgodan i za taj posao udžbenik prof. Karića,^[19] te sad nastavnik, oslanjajući se na te spise, može govoriti o položaju našega naroda na jugoistoku evropskom, o svezi između geologije i prorašća sa narodnim životom; kako ti krajevi, podobni za prorašće svake vrste, moradoše i ljubav na prirodi znamenito potpomoći i maštu prijatno raspaliti: te tako jasno pokazati naš zadatak među ostalim narodima evropskim, a tim otkloniti štetne uticaje maglovitog kozmopolitizma (svetskoga građanstva) ili istočanskoga nemara i ravnodušnosti. Pa ni opšta karakteristika srpskoga zemljišta ne bi trebalo da izostane, ističući: strana 257 zdravu klimu, do Šare planine — srednje-jevropsku, a odatle južnu, suhozemnu i primorsku; brda i ravnice, oraću zemlju, pašnjake i šume, obilnost plodova razne vrste, mnogo plovne reke, pristupačnost k moru na tri strane, dosta lepih, i ako ne velikih, ali naprednih gradova. S druge strane opet valja istaći i ratoborne susede i otvorene granice, da bi dečak i mladić vrednost zemalja svojega naroda naučili ceniti i ljubiti više svih drugih zemalja, ali i da bi znali, da treba jednom da budu gotovi na zaštitu svoje otadžbine i jedinstva narodnog. A da bi se u školi dobiveni utisci utvrdili, preporučuju se, posle, kao praktično sredstvo, putovanja po srpskim krajevima, na kojima istorijski znatne tačke zaslužuju osobitu pažnju, između ostaloga ona mesta, crkve, dvori, zamci, kule, razvaline i t. d., koje nose na sebi tip velike srpske prošlosti. —

Do sad govorah, kako duhu i duši srpske omladine valja dati narodni pravac. Ali samo to neje dosta; i telo valja za to obrazovati. Jer šta pomaže sve oduševljenje za narodne dobre strane, i volja da se, kad zatreba, ustane strana 258 za njihovu odbranu, kad telo neje za rana ojačano i izvežbano, da podnese sve trudove i tegobe. Za to valja škola da se pobrine, kao što mahom već i biva, za redovna telesna vežbanja svoje mladeži. Gimnastika, koja je sad većinom po našim školama zavedena, čini ne samo da je telo svestrano jako i vično, nego ona svojim vežbanjem u vrstanju, i tačnim izvođenjem veštačkih evolucija, uvodi u vojnu taktiku, te s toga je najbolja priprava za potonju ratnu službu. U ostalom telesna vežbanja ne treba da prestanu sa izlaskom iz škole. Mladići kad izađu iz škole, valja da nastave gimnastičku radnju, kojoj se može dodati još: gađanje u nišan, jahanje i borenje; a vlade, u dobro shvaćenom opštem i svom interesu, valja da im idu na ruku. Istorija svih vremena uči nas, da narodi, koji nesu u stanju snažno da se brane, u slučaju kakvog napada s polja, ne mogu da održe svoju samostalnost na duže vreme, nego, ta pre ta posle, bivaju plenom svojih ratobornih suseda. —

Kad škola tako, ili slično bude negovala i gajila narodno osećanje, čim god može; kad vlasti i pojedini rodoljubivi sunarodnici, te u strana 259 omladinu zasađene klice, budu podržavali i pothranjivali još i u potonjem životu; kad porodica, opština, građansko društvo, posebna država i sav narod budu te klice razvijali i podizali, te tako jačali narodni način mišljenja; na posletku, kad se rano započetim i docnije nastavljenim telesnim vežbanjem sav narod učini podoban za odbranu: onda povoljni uspeh ne će izostati. Sa starim odolevanjem, po kom naš narod i u staro i u novo vreme beše slavan, povratiće se među nas i svežina duha, srčanost i odvažnost, i nastaće naraštaj, koji budući bez tesnogrudog i taštog narodnog ponosa, u punoj svesti o dobrim stranama ovoga naroda, drugim narodima ne će zavideti, niti će ih pritešnjavati, nego će revnosno bdeti nad svojom narodnom čašću, i biće u svako doba gotov, da je brani svim sredstvima, koja su mu u vlasti.

Neka je dvojici unapredilaca srpske narodnosti, sedmo-stoletnom Savi i stogodišnjem Vuku, večita slava! — (Slava, im!)

Prosvetni Glasnik 1887.

1. Besedio u Velikoj Školi na sv. Savu 1887.
2. D-r. M. Polit-Desančić, Narodnost i njen državno-pravni osnov. U Novom Sadu 1862.
3. Cela ova partija „o slovenskoj narodnoj crkvi“ izrađena je po d-ru A. I. Živnom. Am Festtage des heiligen Dimitrij. Wien 1886.
4. Tada se i u Ugarskoj kao pređe u Češkoj i Moravskoj, događala ta anomalija, da su pri velikim svetkovinama vladike i klir pevali latinski, a narod otpevaše svoje slatko (dulcem cantilenam): „Gospodi pomiluj“.
5. Otuda su u Mađara nazivi za dane, neke praznike i većinu liturgijskih i crkvenih radnja onaki, kakvi su u slovenskoj pravoslavnoj crkvi, i ako Mađari već od trećeg neka pripadahu latinskom obredu.
6. U to vreme zvahu Slovene, koji po dogmi behu sjedinjeni s Rimom, t. j. unijate, raskolnicima (shizmaticima), kad god se usudiše da se protive polatinjavanju svoje narodne crkve. Na protiv, pravoslavne zvahu poluvercima, poluhrišćanima, a često i neznabožačkim seljacima („Pagani“). U ostalom razlikovahu: krivoverce ili otpadnike (jeretike), poganike, jevreje, neznabošce. Tek florentinski sabor, a osobito ratovi s Turcima u 16 i 17 veku, uz koje im stalo beše, da u njima sudeluju i pristaoci slovenske crkve, oslobodiše ove od naziva poganici, Pagani. Od to doba zvahu ih Ilircima i nesjedinjenim Grcima, a u najnovijoj ustavnoj eri zovu ih: grčkim istočnjacima.
7. A u italijanskom se ova tvrđa suglasnička spojenja razneženo žrtvuju blagoglasnosti kao: Serse m. Xerxes; Alessandro m. Alexander; Tolemeo m. Ptolemaeus, i t. d.
8. Što u Nemaca prevlađuje vetrno e, to pokazuje da im duh sve više naginje apstrakciji; naklonost ka dugim periodima znači temeljan karakter narodni, što prodire u dubinu; na protiv, ono potezanje i razvlačenje u načinu pisanja, kod mnogih književnika nemačkih, pokazuje naklonost na propuštanju i ugodnosti; nejasno i neodređeno u izrazu, znak je da nema oštroumlja i jasnih pojmova; mešanje mnogih, često nepotrebnih tuđih reči, pokazuje čežnju i preteranu naklonost na tuđinskome. Još k tome, Nemci miluju apstrakcije, kitnasto pisanje, ljube preko svako mere složene reči, do nerazumljivosti, i ne znaju pisati popularno.
9. Italijanski i latinski pisci Srednjega Veka zovu Slavonijom: 1^o Srpske zemlje na balkanskom poluostrvu; 2^o današnju Hrvatsku i Slavoniju.
10. K. M. Sauer, Geschichte der italienischen Litteratur. U Lipisci, 1883, str. 283
11. Tako isto od pisaca rečnika, pre njega su bili samo: Faust Vrančić, Mleci 1595, i Jeronim Megizer, Frankfurt pa Majni 1603, 2^o izdanje, u kome je i jezik srpske-hrvatski.
12. K. Flegel, Herson 1886.
13. Rođen 1748 u mestu Cimovu (Hofu) na Litavi, u Donjoj Austriji, kuda dođoše Hrvati u drugoj polovini 16 veka, a ima ih sad tamo oko 7000. U Cimovu na po se ima 8/9 Hrvata, a ostali su Nemci.
14. „Jezik i mudrost Indijanačka“ (Hajdlberg 1808).
15. J. Avakumović. Engleska, Francuska i srpska porota. Beograd 1885.
16. Gl. Opis njihov, od Valtrovića i Milutinovića, u „Starinaru“ za prošlu godinu.
17. Gl. Spomenike iz budimske i peštanske arhive, od prof. Vitkovića.
18. Znam dobro, da tome mnogo koješta stoji na putu: što nesmo tako veliki i bogati i što nemamo onako velikog opšteg središta, kao na pr. Francuska u Parizu. Ali šta se i ovako može učiniti, to pokazuju: Bavarska, Belgija, Grčka, Danska, Holandska, Portugalska, Saksonija, Švedska, Norveška, Švajcarska i t. d., — pa i naš nekadašnji Dubrovnik, koji beše upravo toliki, koliki je današnji naš Beograd, jer on (Dubrovnik), u najvećem jeku svom, ne brojno više od 40.000 stanovnika.
19. „Srska zemlja“, — upravo Srpske zemlje, Zemlje u kojima Srbi žive.