О смрти младог цар-Уроша

Извор: Викизворник


О смрти младог цар-Уроша

0001 Драги бого чуда великога
0002 што се чује у Призрену граду,
0003 ал’ је жалост, ал’ радост велика?
0004 Радост није у Призрену граду,
0005 но добра се жалост догодила,
0006 престаља се Милутине царе,
0007 а од њега нико не остаје
0008 до Милица млада удовица
0009 и млад Урош од двије године.
0010 Ту се купи Србија господа,
0011 они свога жале господара,
0012 дође на њ’ га стари Југ-Богдане,
0013 са све синах девет Југовићах,
0014 и долази војвода Милошу,
0015 и долази Реља од Пазара,
0016 и долази Топлица Милане
0017 с побратимом Косовац-Иваном,
0018 и дођоше три Мрњавчевића,
0019 долазио Гојко и Угљеша,
0020 јоште ш њима краље Вукашине,
0021 а са сином Марком дервишином,
0022 и долази Јосиф проигумне
0023 од бијеле цркве Раванице
0024 ш његовијем ђаком Мијаилом.
0025 Господа се српска искупила
0026 и најпотље старац Арсеније,
0027 стари старац, патријаре српски,
0028 они свога жале господара,
0029 ал’ бесједи стари Југ-Богдане:
0030 "Господаре, Милутине царе!
0031 Ти си мучан, хоћеш умријети,
0032 а шта ти је, царе, најжалије?
0033 Ја л’ Призрена града бијелога,
0034 ја ли блага твога големога,
0035 ја л’ Милице младе удовице?"
0036 "Ја не жалим тога ниједнога,
0037 до Уроша сина маленога,
0038 нејма коме царство останути."
0039 Њему вели стари Југ-Богдане:
0040 "Ево доста српскије’ војводах,
0041 остави га на једну војводу
0042 у аманет доба неколико,
0043 докле сташе дијете Урошу."
0044 Све мислио царе Милутине,
0045 па смислико коме ће га дати,
0046 он га даде краљу Вукашину,
0047 Урошеву истоме ујаку
0048 на аманет за седам годинах,
0049 докле сташе дијете Урошу.
0050 У томе се царе преставио,
0051 Вукашина краља оцарише.
0052 Тако стаде доба неколико,
0053 омах прође то седам годинах,
0054 уз то седам јоште седам прође,
0055 док ђетету шеснаес’ годинах,
0056 за краљство му нико ни хабера,
0057 стадоше га корити војводе:
0058 "Камо крајство краља баба твога?"
0059 Урош пита све српске војводе,
0060 не има ли који за свједока:
0061 "Кад се краље бабо преставио,
0062 на коме је круну оставио?"
0063 Докле старцу дође Југ-Богдану,
0064 на име му све војводе каза
0065 које те му бити за свједоке,
0066 па он њега бјеше оправио
0067 те војводе српске искупио,
0068 а Богдан им приправи вечеру.
0069 Господа се српска искупила,
0070 искупила и обједовала,
0071 таде скочи дијете Урошу
0072 па закуми свачим на свијету:
0073 "Кад се царе бабо преставио,
0074 на коме је круну оставио?"
0075 Сваки мучи, ништа не говори,
0076 тек се диже Марко на кољена.
0077 Ко знаваше, казат не смијаше,
0078 ко смијаше, они не знаваше.
0079 Таде Марко њима бесједио:
0080 "Царева је круна останула
0081 у мог баба краља Вукашина."
0082 А кад зачу краље Вукашине,
0083 остру своју сабљу извадио,
0084 а од земље на ноге скочио,
0085 поред њега Гојко и Угљеша,
0086 шћаше посјећ’ Марка сина свога.
0087 Марко скочи од земље на ноге,
0088 поред Марка Реља и Милошу,
0089 заисто се посјећи оћаху,
0090 но скочише све војводе српске
0091 те у том их дивно насулише,
0092 а окуми дијете Урошу,
0093 он својега окуми ујака,
0094 окуми га и кумовао му
0095 да му даде круну баба свога.
0096 Њему даде круну Вукашине,
0097 даде му је и честита му је,
0098 сва честита Србија остала,
0099 па на том’ се били разметнули.
0100 Тако стаде време по времену,
0101 али куме о невјери ради
0102 своме куму и своме нећаку
0103 како би му изгубио главу,
0104 пак се добро бјеше домилсио,
0105 дигао се у лов у планину
0106 и он зове свог Уроша кума,
0107 отидоше скупа у планину,
0108 лов ловише, ништа не добише,
0109 док им добро одољела жеђа,
0110 вратише се натраг низ планину,
0111 они тијо нађоше језеро,
0112 краљ Вукашин коња одјахао
0113 те се воде хладне напојио,
0114 таде рече дијете Урошу:
0115 "Сад ти држи два коња витеза."
0116 Вукашин је коње прифатио,
0117 Урош стаде пити жедан воду,
0118 краљ довати балту од олова
0119 те својега кума ударио,
0120 удари га за уво јуначко,
0121 вас му просу по долини мозак,
0122 а језеро крвца замутила.
0123 Кад Урошу душа испанула,
0124 Вукашин га узео за ногу
0125 те га вуче доље низа страну,
0126 па з долине на плећи га узе,
0127 у гору га носи напријеко,
0128 донесе га у кладе јелове,
0129 затрпа га шушљем и жљемишљем,
0130 па врг њега крље и камење,
0131 а најпотље јеловине гране
0132 да се не зна ни трага ни стрва.
0133 Сам отоле Вукашин отиде,
0134 а кад био стојноме Призрену,
0135 њега сестра са куле виђела,
0136 виђе да ш њим нејмаде Уроша.
0137 Љто виђела, то се осјетила
0138 е је њега ујак изгубио,
0139 кукајући пошла уз планину,
0140 тражи сина за неђељу данах,
0141 ни шта јела нити воде пила,
0142 докле дође тијоме језеру,
0143 љћаше воде пити са језера,
0144 ал’ језеро крвју замућено,
0145 око њега крвца покапала,
0146 осјети се ту да ј’ погинуо,
0147 па га доље тражи низ планину,
0148 докле бјеше трага изгубила,
0149 сумице га по планини тражи,
0150 а кад била у најчешће јеље,
0151 погледнула у јелу зелену,
0152 али сједе четири анђела,
0153 а Урош их двори на ногама,
0154 бијаше се Урош посветио.
0155 То кад вид’ла, натраг побјегнула,
0156 све бјежећи у Призрен је дошла
0157 она дође царском намастиру,
0158 она каза старцу проигумну,
0159 а игуман викну свештенике
0160 те одоше горе уз планину
0161 и нађоше младог цар-Уроља,
0162 тијело му цјелокупно бјеше
0163 е се Урош био посветио.
0164 Ту молитве млоге учинише,
0165 однесоше г’ царском намастиру,
0166 у злаћен га ћивот заклопише
0167 у коме ће мирно почивати,
0168 ал’ му неће кум ујаче нигда
0169 починути од бога једнога,
0170 и од бога и народње клетве
0171 који уби кума и сестрића
0172 а за круну, за земаљско благо.



Извор[уреди]

Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. [Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.]