О боју косовском

0001 Гром загрми више Цариграда,
0002 Севну муња више Једреника,
0003 Заигра јарко на истоку сунце,
0004 Затресе се земља од запада,
0005 Па удари немир у цареве.
0006 Цар Мурату оштар верман пише,
0007 Па га шиље у Крушевцу кнезу
0008 На столицу у Крушевцу граду:
0009 ”Кнеже Лазо, српска круна светла,
0010 Једна земља, нас два господара,
0011 Нас земља држати не може,
0012 А сироте поднети не могу!
0013 Кад разгледаш ову књигу моју,
0014 Пошљи мени златну круну твоју,
0015 Алај-барјак, твоју сабљу бритку,
0016 Дај ти мени арач од земаља
0017 И кључеве од сви градова,
0018 Лепотица од Маћедоније
0019 За љубљење цару Мурати,
0020 Да су Србљи брже помагати
0021 Узимати земље и градове,...
0022 Војску купи, пак на мејдан ходи,...
0023 Подриње и све Калипоње,
0024 Да видимо за кога је царство,
0025 Бирај мејдан који теби драго!”
0026 Гледи књигу славан српски кнезу,
0027 Ситну књигу сузама полива
0028 И срце поче уздисати,
0029 Боже мили, чуда великога,
0030 Кад је гледа, па сузе пролива!
0031 Не може госпа срцу оболети,
0032 Пак Милица поче говорити:
0033 ”Дојако су књиге доходиле,
0034 Ал’ сузама тако проливао ниси –
0035 Откуда је књига, од ког господара,
0036 Који ли су одузети гради,
0037 Од које је земље одведено робље?” –
0038 ”Милица, госпођа моја,
0039 Ал’ оваке нигдар доходиле нису!
0040 Гради наши одузети нису,
0041 Наше робље одведено није,
0042 Већ да знадеш, госпођа Милица,
0043 Маћедонија, земља сиротица!”
0044 Дозива азнадара свога:
0045 ”Књиге пиши, на све стране шиљи,
0046 Господи српским властитељом –
0047 ,Да сте брже у Крушевцу граду,
0048 Дан десети да сте у Крушевцу,
0049 На турвин код Лазара кнеза!’ ”
0050 Књиге пише, на све стране шиље
0051 Како муње од облака до облака.
0052 Кад господа књиге добише,
0053 Дан десети Крушевцу господа дођоше,
0054 Сва господа заједно дођоше,
0055 Господу сву пред двор дојездише...
0056 Ишета пред двор, пред господу,
0057 Рукова и за здравље пита,
0058 Господу за трпезу посађује редом,
0059 А онога Југ-Богдановића,
0060 На своје га место посађује,
0061 Јер кнез мисли војеват’ за седам године –
0062 Југ да благо за војском шиље,
0063 Југ да војску купи и понавља;
0064 Господара, господског сина,
0065 Зета свога посађује Вука
0066 Уз кољено као сина свога,
0067 Кој’ се с кнезом лепо разговара,
0068 А с Турцима о издаји ради:
0069 ”Светла круно, царе Мурате,
0070 Закуни се турском вером тврдом,
0071 Турском вером и Богом јединим
0072 И великим постом рамазаном
0073 Да ти мене нећеш иселити из Маћедоније,
0074 Да се краљ назовем у Маћедонији;
0075 Кнез ће погинути, то дати неће –
0076 Издаћу ти на мејдану кнеза Лазара!
0077 Жао ми је и срце ме боли...
0078 Маћедонија није имала нити ће имати...
0079 Јер одрани сироту Милоша...
0080 Милош мене опаде код кнеза...
0081 Најнижњи седио сам до трпезе...
0082 Тешко сам се кнезу додворио...
0083 На место сам моје сео уз колено кнезу...
0084 И најнижи седи сад у трпези.
0085 Милош је срца огњевита,
0086 Оће Милош од кнеза одбегнут’
0087 Код тебе ће се Милош потурчити,
0088 Чувај мене, царе, од Милоша!
0089 Сам ће Милош на те ударити,
0090 Држите се крепко на оружје,
0091 Нема Милош пара од исток’ до запада,
0092 Остаће турски много на мејдану глава.”
0093 Господине господскога сина...
0094 Пет стотина господски лета...
0095 За клобуком челенку од дванаест пера...
0096 Дамјановића ал’ ти Шајновића,
0097 Врани су му брци два орлова крила,
0098 Брци су му пали по појасу,
0099 Који одлази од цара до цара,
0100 И до њега Вукосава млада,
0101 Ако рати Вукосав да рати;
0102 До Вукосава војводу Маринка,
0103 Плави су му брци два орлова крила,
0104 Копљем бије, срце га не боли;
0105 До Маринка посади три лафа љута,
0106 Који с малом војском на бој ударају;
0107 До ње посади љута змаја Рељу Омучевића,
0108 Ком је бела брада појас покрила;
0109 А до Реље војводу Орлина,
0110 До Орлина војвод’ Крстивоја,
0111 До Крстивоја војводу Гојка,
0112 А до Гојка војводу Угљешу,
0113 До Угљеша Јоана Константиновића,
0114 До Јоана војводу Стефана,
0115 Од Загорја Јајца, града бијелога –
0116 Три аршина боја јуначкога
0117 Од рамена до рамена,
0118 Очи големе, ни у каква вола нису,
0119 Међ’ плећи свез’о је брце
0120 И пали су брци по столици,
0121 Страшно гледа канда муња сева
0122 И зато га зове Стефан Страоглеђа;
0123 Нико му не сме очи дочекати,
0124 Већ ји мора земљи оборити,
0125 Брез сваке мисли на бој полази –
0126 Није мајка родила јунака,
0127 Мајстор сабљу сков’о није...
0128 Тај јунак кад на бој изиђе...
0129 А роса падне на зелену грану,
0130 Како хитро роса с гране падне...
0131 До Стефана посади Раду и Радоњу,
0132 До њи посади Миклена,
0133 Војводу од равне Сенице,
0134 Има своји сто и шесет љета.
0135 Тај Миклен кад на бој изиђе,
0136 Пропаде свагди кроз армаду
0137 Како јасна муња кроз облаке;
0138 Тај Миклена може у мејдану...
0139 Да исече седам пашајлука.
0140 До Миклена девет Југовића,
0141 Девет браће госпође Милице,
0142 Југовића, девет змаја љути,
0143 Девет браће прави девет сокака,
0144 Један другог дозива гласом:
0145 ”Слатки брате, даље се помакни,
0146 Мало је сећи мени од тебе!”
0147 До Богдана Орловића Павла...
0148 До Јосима војводу Јозипа
0149 Од Загорја, крајине Босанске...
0150 До они Николу бана...
0151 До сердара војводу Обрада...
0152 До Радивојева посади Радишу...
0153 До Станише војводи Милића...
0154 До Драгића посади Савка...
0155 До Исака посади Јакова...
0156 До Танасије Косанић Иване...
0157 До Милана посади свог Милоша...
0158 И најбољега јунака,
0159 Који сам Милош у срцу промишља
0160 Брез помоћи цара уморити
0161 Како завет међ’ господу даде.
0162 Кнез поче говорити:
0163 ”Господо, моја браћо драга,
0164 Сад гледајте великога јада
0165 Што од нас Турци ишту –
0166 Турци наша сва добра ишту,
0167 Ишту Турци нашу круну светлу,
0168 Алај-барјак, нашу сабљу бритку,
0169 На годину триест девојака,
0170 Лепотица од Маћедоније,
0171 Да и лепши у нас не остаје,
0172 За љубљење цару Мурату,
0173 Ишту араче од наши земаља
0174 И кључеве од свију градова,
0175 Куд год почну Турци војевати
0176 Да смо брже Турком помагати
0177 Узимати земље и градове;
0178 Ако ли то дати нећемо,
0179 Турци нас на мејдан позивају,
0180 Три мејдана нама дају Турци –
0181 Подриње а и Калипоље
0182 И убаво равно Косово!
0183 Сад мислите моја браћо драга –
0184 Ил’ волите с Турци војевати
0185 Ил’ Турком наша добра дати
0186 И остати под ногама Турком?
0187 А ја много говорити нећу,
0188 Хоћу рећи три-четири речи,
0189 Ако би се могле послушати –
0190 Тешко је једном цару арач скупити;
0191 А камо ли двојици купити;
0192 Ако ћемо дати добра наша Турком,
0193 Нашу ћемо земљу раселити,
0194 Земља ће нам пуста остати;
0195 Ако ћемо наше ћери давати,
0196 Себи ћемо жао учинити,
0197 Не можемо цара попунити;
0198 Ако ћемо купити од земље сироте
0199 И давати цару за љубљење,
0200 Сироте ће горко уздисати,
0201 Низ лице сузе проливати
0202 И нас ће горко проклињати –
0203 ,Бог убио господина кнеза
0204 И осталу сву господу српску,
0205 Не бише вредни војевати
0206 Као што су стари војевали
0207 И сабљама царство отимали,
0208 Већ нас дају у ропство и сужанство тешко,
0209 С нама жалосно откупљују царство!’
0210 Турци су големе ченгије,
0211 По нашој ће земљи често проходити,
0212 Цркве ће наше све затворити,
0213 У цркве ће коње уводити,
0214 На конак ће нама често доходити,
0215 Ми морамо Турке пред двором на ногу чекати,
0216 Ми Турака коње префатати,
0217 Испред двора турске коње проводати,
0218 Турци ће нам у двор уходити,
0219 Играће с нашим ћер’ма и снахама,
0220 Љубиће нам љубе на срамоту,
0221 Куд год пођу Турци војевати,
0222 Ми морамо Турком помагати,
0223 Нашу браћу с Турци морити,
0224 Забадава наше главе губити,
0225 Турком добивати земље и градове.
0226 Краљеви су око нас комшије,
0227 Краљеви ће се састати,
0228 Међу собом хоће се насмијати
0229 И о нама реч говорити:
0230 ,Боже мили, чуда великога!
0231 Гле Лазара, краља од Маћедоније,
0232 Прама таке силе коња и јунака,
0233 Крилати коња и змајева љути,
0234 Даде своје без мејдана царство
0235 И остаде под ногама Турком!’
0236 Боље б’ било, моја браћо драга,
0237 Да ми нашу војску покупимо
0238 И Турком на мејдан изиђемо
0239 Да сабљама царство отимамо –
0240 И наши су стари војевали
0241 И сабљама царство отимали!
0242 Ако Бог да те разбијемо Турке
0243 И сабљама царство одбранимо,
0244 Биће наша дика и похвала;
0245 Ако л’ Турци нас предобише
0246 И ми тамо главе изгубисмо,
0247 Неће бити срамоте никакве,
0248 Краљеви ће међ’ собом говорити –
0249 ,Боже мили, да силни Турака!
0250 Кад Лазара краља задобише
0251 Прам онаке силе и јунака,
0252 Шта ћемо ми чинити
0253 Кад Турци дођу на нас војевати,
0254 Кад немамо онаки јунака!’
0255 Сад да је просто, моја браћо драга,
0256 Да је просто сваком говорити,
0257 Што знате оно говорите,
0258 Да допосле један на другог не говорите!”
0259 Вук Бранковић поче говорити:
0260 ”Господине кнеже Лазаре,
0261 У нас војске прам Турака нема,
0262 Ајде да се с Турци умиримо
0263 И да дамо што ишту Турци,
0264 Док краљеве браћу дозовемо
0265 И помоћ божју добијемо,
0266 Пак на Турке онда ударимо,
0267 Добра наша да ми повратимо
0268 И Турком да се осветимо!”
0269 Онда Милош поче говорити:
0270 ”Господине кнеже Лазаре,
0271 Ако мислиш после војевати –
0272 Кад остарим не могу се држати,
0273 А рад ћеш бити да ти образ светлам,
0274 Рад ћеш бити, ал’ ја моћи нећу!
0275 Војуј сад ти у ово време
0276 Док сам у снаги и крепости,
0277 Сад ти могу коња прескочити
0278 И пред војском мејдан отворити!”
0279 Од војвода један поче говорити:
0280 ”Господине кнеже Лазаре,
0281 Вала теби на твом разговору,
0282 На премудрој речи царевој,
0283 Који царски нас поучаваш!
0284 И наши су стари војевали
0285 И сабљама царство отимали,
0286 Живота нису жалили,
0287 За живота мога ја то дати нећу –
0288 Турчина пред двором чекати,
0289 Испод њега коња прифатати,
0290 Испред двора коња проводати,
0291 Ни Турчина у двору гледати
0292 Да он игра с моји ћер’ма и снахама
0293 И да љуби моју на срамоту љубу!
0294 Волим турске сабље на Косову гледати,
0295 Око мене оне да севају,
0296 Да ме Турци на сабља деле,
0297 Него Турчина у двору гледати
0298 Да он игра с мојим ћер’ма и снахама!”
0299 Сва господа на њега погледаше
0300 И на тој речи захвалише.
0301 Господа војну сјединише
0302 И с Богом се на бој оправише,
0303 Душе своје Богу одложише,
0304 Тела своја земљи преложише
0305 И себека на смрт оправише,
0306 Себе и своје синове.
0307 Кад господа војну сјединише,
0308 Кнез Лазар погледа на слуге:
0309 ”Дајте ђаконију, вино и ракију,
0310 Вино и ракију, време је већ да ручамо!”
0311 То чу госпођа Милица,
0312 Да господа војну сјединише,
0313 Из срца поче горко уздисати,
0314 Низ лице сузе проливати:
0315 ”Жалосна сам ти Милица сестрица,
0316 Кнез ће ићи војевати,
0317 Моју браћу са собом водити,
0318 Жалосна ћу без браће остати!”
0319 Пак не може срцу одолети,
0320 Веће сама међ’ господу шеће
0321 И сама у срцу мисли:
0322 ”Идем мог господина молити
0323 Да не води девет браћа моји!”
0324 Кад Милица међ’ господу дође,
0325 Господи се Милица поклони,
0326 Господа на ноге устадоше,
0327 Милици се госпи поклонише
0328 И сви се редом с њоме пољубише.
0329 Кад Милица дође господину кнезу,
0330 Наслони му на рамена руке,
0331 Она кнеза по лицу љуби
0332 И грозним га полива сузама.
0333 Кнез говори Милици супруги:
0334 ”Шта ти просиш, за кога се молиш,
0335 Кад ме тако сузама поливаш?”
0336 Милица госпођа говори:
0337 ”Господине кнеже Лазаре,
0338 Како смо се ми састали,
0339 У љубови смо свагда лепој били,
0340 Свагда смо се лепо слушали,
0341 Једно другом атар испуњали,
0342 Сад ја видим да ви војну сјединисте
0343 И да Бог да вам сретна буде,
0344 Бог вам вишњи у помоћи био!
0345 Не води ми девет браће моје!”
0346 Кнез Лазар говорити поче:
0347 ”Милице, госпођо моја,
0348 Како смо се ја и ти састали,
0349 Лепо смо се живили,
0350 Атар једно другом чинили,
0351 За све сам те могао послушати,
0352 Ал’ за то не могу послушати,
0353 Твоје браће нећу оставити!
0354 Југовићи су на гласу јунаци,
0355 Сам се цар боји Југовића,
0356 Са страхом чека Југовиће,
0357 А кад чује да су код двора остали
0358 Цар ће се врло веселити
0359 И Турком ће говорити:
0360 ,Не бојте се, моја децо Турци!
0361 Кад Југовићи нису смели доћи,
0362 Који би царство преотели,
0363 Ласно ћемо с кнезом учинити!
0364 Кнез дотерао којекакву сиротињу
0365 Да му брани на мејдану царство!’
0366 Милица грозне сузе низ лице пролива,
0367 А јошт већма кнеза целива:
0368 ”Молим ти се, слатки господине,
0369 Бар од девет једнога остави,
0370 Јер ако зло суђено буде,
0371 Па ви тамо изгинете,
0372 Ја жалосна ћу без браће остати,
0373 Утрће се колено господско!”
0374 Згледаше се господа међ’ собом
0375 Па међ’ собом говорит’ почеше:
0376 ”Шта госпођа говори Милица,
0377 Зар с Косова један доћи неће?”
0378 Кнез Милици проговори:
0379 ”Иди од мене, госпођо Милица,
0380 Ја браће оставити не могу,
0381 Већ кад пођем на Косово равно,
0382 Твоја браћа под барјак изиђу,
0383 Ти онда под барјак дођи,
0384 Па устави једног ког је теби драго!
0385 Ако те буде кој’ послушао,
0386 Да б’ код двора с тобом остао,
0387 Ја га силом терати нећу.
0388 Ако ли те не послушају - - -”
0389 Руке склони госпођа Милица,
0390 Руке склони пак свима се поклони,
0391 У двор оде сузама ронећи.
0392 Слуге носе ђаконију, вино и ракију,
0393 Кнез с господом седи ручати,
0394 Вино пити и за здравље напијати,
0395 За сретна пута и мејдана.
0396 Кад се господа вина напише,
0397 Тад Лазаре поче говорити:
0398 ”Ајде, браћо, сваки двору своме,
0399 Куп’те војску што више можете,
0400 Гди су два, узми по једнога,
0401 Гди су три и четири, узми двојицу,
0402 Где је седам-осам, узми четворицу,
0403 Бећара ниједнога не остави сама –
0404 Војску куп’те што више можете!”
0405 А Бранковић у срцу промишља:
0406 ”Кнез ће многу покупити војску
0407 И Мурату цару досадити!
0408 Ове дакле да ја чиним речи,
0409 За господом да ја књиге шиљем:
0410 ,Господо, моја браћо драга,
0411 Не купите војске што кнез заповеда,
0412 Тврда вера, боја бити неће!
0413 Гди су два, браће не растав’те,
0414 Гди је један, не цвелите мајке,
0415 Гди су три-четири, узми по једнога,
0416 Бећара не води ниједнога,
0417 Гди је седам-осам, узми по двојицу –
0418 Тврда вера, боја бити неће,
0419 Само да смо прама цара нашег
0420 Док се цари смире и намире!’ ”
0421 Кад господа књиге предобише,
0422 Вукове речи послушаше,
0423 Заповест царску оставише,
0424 Војске силне купит’ не хтедоше –
0425 Три-четири гди су, узеше по једнога,
0426 Гди је седам-осам, двојицу.
0427 Кад господа војску покупише,
0428 Крушевцу се белом оправише
0429 И Крушевцу с војском дојездише.
0430 Кад Крушевцу с војском дојездише,
0431 Бубњи бију, свирале свирају,
0432 Ударају велике оре и борије,
0433 Коњи вриште, јунаци попевају,
0434 Весело се на бој опремају.
0435 Кад види војску српски кнез Лазаре:
0436 ”Боже мили, на свем теби фала,
0437 Да прекрасни у мене соколова –
0438 Досад нисам знао да оваке имам соколове!”
0439 Свима даде и леба и вина,
0440 Господу са собом поведе,
0441 Пред двором слуге шатор разапеше,
0442 Господа под шатор седоше.
0443 Кнез Лазар погледа на слуге,
0444 Слуге вино и ракију донесоше,
0445 А слушкиње ђаконију царску,
0446 Господа вино пише два бијела дана.
0447 Трећи дан књиге стигоше
0448 У Крушевца пред Лазара кнеза:
0449 ”Силна турска војска на Косово дође,
0450 Крајину ће нашу поарати!”
0451 Кад кнез Лазо ситне књиге види,
0452 Кнез Лазо поче говорити:
0453 ”Господо, моја браћо драга,
0454 Ајде, браћо, с Богом да идемо
0455 Да нам Турци земље не арају!”
0456 Господа погледаше на чауше,
0457 А чауши хитро повикаше:
0458 ”Катане,коње седлајте!
0459 Сејмени, сабље препасујте,
0460 Косову је путовати време!”
0461 Ударише бубњи и свирале,
0462 Катане коње уседоше,
0463 Сејмени сабље препасаше,
0464 Барјактари развише барјаке,
0465 Господа на ноге усташе,
0466 Косову се равном оправише.
0467 Југовићи под барјак ишеташе,
0468 Југ се спрема, а сузе пролива.
0469 Кнез му Лазар хитро проговара:
0470 ”Родитељу, Југ-Богдановићу,
0471 Родитељу, остани код двора,
0472 Владај свом Маћедонијом!
0473 Кад ми буде од потребе блага,
0474 За мном шиљи на војску благо;
0475 Кад ми буде од потребе војске,
0476 Јунаке купи, понови војску!”
0477 А Југ сузе пролива низ лице:
0478 ”Господине Лазаре кнеже,
0479 Ја не могу срцу одолети,
0480 Неразумне деце на бој оправит’ не могу,
0481 А код двора остати не могу –
0482 Неразумна деца војеват’ не знаду,
0483 Већ ја хоћу с децом војевати
0484 И мејдану децу поучити!”
0485 Кнез му Лазар не мож’ атар да поквари
0486 И не може Југа да устави.
0487 А то види госпођа Милица
0488 Да под барјак браћа изиђоше,
0489 Грозне сузе рони госпођа Милица:
0490 ”Јаој мени и до Бога мога,
0491 Браћа ми се на војску спремише,
0492 Жалосну ће мене оставити!”
0493 Брже госпа на чардаке шеће,
0494 Даре спрема браћу да дарива –
0495 Сваком брату носи по кошуљу,
0496 Уз кошуљу сваком по мараму,
0497 Уз мараму златну перјаницу,
0498 Венедичко позлаћено перје,
0499 Своју браћу хоће да дарива,
0500 Даре узе, пак се браћи шеће,
0501 Сама госпа у срцу промишља:
0502 ”Браћа моја сва су мени мила,
0503 Сад ја не знам ког би уставила –
0504 Ако би молила старије,
0505 Млађим ћу жао учинити;
0506 Ако би млађе молила,
0507 Старијим ћу жао учинити –
0508 Да се јавим ја браћи старијој!”
0509 Под Војином коња уставила,
0510 Коња држи, а браца грли и љуби,
0511 Дарива браца рођенога,
0512 Сузе рони, а лице му љуби:
0513 ”Војине, мој рођени брато,
0514 Дико моја под небом на земљи,
0515 С вама сам дична и похвална!
0516 Слатки брате, остани са секом
0517 Да се сестра с тобом разговара!”
0518 Војин братац сестри одговара:
0519 ”Милице, госпођо сестрице,
0520 Велика наша на земљи дико,
0521 С тобом смо ми дични на свету,
0522 Јер имамо сестрицу царицу –
0523 С тобом не могу остати у двору
0524 Од греоте Бога јединога
0525 Од зазора браће господе ришћанске,
0526 Господа ће погледати, па ће говорити:
0527 ,Војин послуша Милицу сестрицу,
0528 Млађу браћу оправи на војску,
0529 Војин остаде код двора,
0530 Послуша Милице сестрице,’ –
0531 Већ моли се млађој браћи нашој!”
0532 Милици се не може на ино,
0533 Приступа Бошку, брату своме,
0534 Привати му коња за вођицу,
0535 Коња држи, Бошка браца љуби:
0536 ”Слатки брате, остани са секом,
0537 Дико моја под небом на земљи,
0538 С вама сам дична и похвална,
0539 Јер на гласу имам браћу Југовиће,
0540 Да се с тобом сестра разговара!”
0541 Али Бошко сестри одговара:
0542 ”Милице, госпођо царице,
0543 С тобом смо дични и похвални,
0544 Јер имамо сестрицу царицу,
0545 Ал’ те за то послушати нећу
0546 Од греоте Бога јединога,
0547 Од зазора браће господе ришћанске,
0548 Млађа браћа да иду на војску
0549 А ја стариј’ остајем код двора!”
0550 Но приступи своме брацу Павлу:
0551 ”Слатки брате, остани са секом!”
0552 Ал’ јој Павле оштро одговара:
0553 ”Милице, госпођо сестрице,
0554 Старија те браћа послушати неће,
0555 И ја тебе послушати нећу!”
0556 Милици се не може на ино,
0557 Сузе рони, Степану приступа:
0558 ”Степане, мој рођени брато,
0559 Слатки брате, остани са секом,
0560 Дико моја под небом на земљи,
0561 С вама сам дична и похвална,
0562 Да се с тобом сестра разговара!”
0563 Али Степан сестри одговара:
0564 ”Милице, госпођо сестрице,
0565 Наша дико под небом на земљи,
0566 Старија те браћа послушати неће
0567 Моли браћу млађу нек’ те послушају,
0568 А ја с тобом остати нећу
0569 Од греоте Бога јединога,
0570 Од зазора браће господе ришћанске!”
0571 Госпођи се не може на ино,
0572 Приступи Јови, брату своме,
0573 Коња грли, Јову браца љуби:
0574 ”Јово брате, чарне очи моје,
0575 Слатки брате, остани код двора!” –
0576 ”Милице, госпођо сестрице,
0577 Кад старија браћа послушати неће,
0578 Ни ја тебе послушати нећу,
0579 Моли браћу млађу нек’ те послушају!”
0580 Сузе рони Милица низ лице
0581 И приступа брату Раваилу,
0582 Дарива га и коња привати,
0583 Сузе рони и лице му љуби:
0584 ”Слатки брате, остани са секом!” –
0585 ”Милица, госпођо сестрице,
0586 Уступи натраг, не проливај суза,
0587 Старија браћа остати неће,
0588 А ја млађи слушати нећу!”
0589 Сад приступи брату Милану,
0590 Коња грли, а Милана љуби:
0591 ”Слатки брате, за Бога прими,
0592 Слатки брате, остани код двора
0593 Да се сестра с тобом разговара!” –
0594 ”Милица, госпођо сестрице,
0595 Старија браћа послушати неће,
0596 И ја с тобом остати нећу
0597 Од греоте Бога јединога,
0598 Од зазора браће господе ришћанске!”
0599 Милици се не може на ино,
0600 Стојану брату приступи,
0601 Коња прима, а браца дарива:
0602 ”Стојане, мој рођени брато,
0603 Жељо моја и велика дико,
0604 Слатки брате, остани код двора
0605 Да се сестра с тобом разговара!”
0606 Али Стојан сестри одговара:
0607 Милице, госпођо сестрице,
0608 За то тебе послушати нећу
0609 Од греоте Бога јединога,
0610 Од зазора браће господе ришћанске –
0611 Старија браћа да иду на војску,
0612 А ја млађи остајем код двора,
0613 Веће моли браца Божидара!”
0614 Милица шеће брату Божидару,
0615 Сама Милица у срцу промишља:
0616 ”Ах, жалосна сам ти Милица сестрица,
0617 Осам браће мене послушати неће,
0618 И Божа ме послушати неће!”
0619 Приступи брату Божидару,
0620 За вођице коња приватила,
0621 Божидара и грли и љуби
0622 И сузама по лицу полива:
0623 ”Божидаре, чарне очи моје,
0624 Најмлађи, сестри најмилији,
0625 Сестрица је тебе одржала,
0626 Од мила те у недра метала,
0627 Кроз рукав сам тебе прометала,
0628 Од мила те Божидаром звала –
0629 Најмлађи, сестри најмилији,
0630 Дико моја под небом на земљи,
0631 Слатки брате, послушај сестрицу,
0632 Са мном, брате, остани код двора
0633 Да се сестра с тобом разговара!”
0634 А Божидар сестри одговара:
0635 ”Милица, госпођо сестрице,
0636 Ми смо с тобом дични и похвални,
0637 Јер имамо сестру царицу;
0638 Јеси мене одранила, секо,
0639 На десници однихала руци,
0640 Од мила ме у недра метала,
0641 Кроз рукаве твоје прометала,
0642 Од мила ме Божидаром звала,
0643 Ал’ за то те послушати нећу
0644 Од греоте Бога јединога,
0645 Од зазора браће господе ришћанске –
0646 Господа ће с’ мени насмејати,
0647 Међ’ собом ће господа говорити:
0648 ,Сад гледајте Боже Југовића,
0649 Сад послуша Милице сестрице,
0650 Божидар остаде код двора,
0651 Не остаје сестри рад’ атара,
0652 Већ остаје рад’ љубе, невестице младе!’
0653 Ја волим с браћом војевати,
0654 Него с тобом код двора остати,
0655 Јер кад браћа од мејдана дођу,
0656 Браћа ће се мејданом валити
0657 Како су турске одсецали главе –
0658 Да ја гледам као женска глава!”
0659 Милица сузе рони и тијо говори:
0660 Божидаре, мој рођени бато,
0661 Ако, брате, зло суђено буде,
0662 Пак ви, брате, тамо изгинете,
0663 На кога ћу жалосна гледати,
0664 С ким ћу се жалосна разговарати,
0665 Утрће се колено господско!”
0666 А Божидар сестри одговара:
0667 ”Милице, госпођо сестрице,
0668 Ако нама зло суђено буде,
0669 На Косову, сестро, изгинемо,
0670 На Косову волем погинути,
0671 С Југовићи браћом волем погинути,
0672 С мојим бабом Југ-Богдановићем
0673 И са зетом господином кнезом,
0674 С њима тамо волем погинути,
0675 Него с тобом после царовати!
0676 Пусти коња, Милице сестрице,
0677 Коњиц добар мировати неће,
0678 Бубњи бију, свирале свирају,
0679 Коњ се срди, хоће да путује!”
0680 Милица не може да пусти,
0681 Коњ ју добар за собом понесе,
0682 А Божидар сестри проговара:
0683 ”Пусти коња, слатка сестро моја,
0684 Да те добар коњ не погази,
0685 На узди да ти не остану руке!”
0686 Пусти коња на камен паде,
0687 Запишта госпођа Милица,
0688 Запишта као змија љута,
0689 Закука као кукавица сиња,
0690 А Југ баба тијо проговара,
0691 Милицу ћерку разговара:
0692 ”Милице, госпођо царице,
0693 Мучи, не рони сузе, Милице царице,
0694 Што се плашиш пак тако кукаш!
0695 Девет сам ратова досад ратовао,
0696 У сваком сам рату на мејдан исходио,
0697 Ал’ сам опет двору доходио,
0698 Господски сам пород изродио –
0699 Сад десети пут идем војевати,
0700 И сад мислим да ћу двору доћи
0701 И довести моје соколове!”
0702 Кнез Лазар поче говорити:
0703 ”Устај горе, Милице госпођо,
0704 Ти погледај на четири стране,
0705 Па ти гледај наше соколове –
0706 Све су миле одраниле мајке
0707 И сестрице браћу одржале,
0708 Сваку милу мајку срце боли
0709 Свога сина отпратит’ на војску,
0710 Сестру срце боли за брацем рођеним,
0711 Сваку мајку срце боли и сестру рођену,
0712 Није куда кад цар заповеда!”
0713 Кад Милица саслушала речи,
0714 Милица се од земље подиже,
0715 На слуге хитро повика:
0716 ”Коње брже у хинтове преж’те
0717 Да ја пратим господина мога,
0718 Да ја пратим родитеља мога
0719 И да пратим браћу Југовиће
0720 И осталу сву господу српску!”
0721 Брже слуге госпу послушаше,
0722 У интове коње припрегоше
0723 Милицу на интов дигоше,
0724 Са сузама Милица прати господара.
0725 Ударише оре и борије
0726 И остали бубњи и свирале,
0727 Вриште коњи и јунаци попевају,
0728 Весело се Косову спремају.
0729 На јунаци скерлетне доламе,
0730 Низ прси спуштене везене мараме
0731 Што су сестре милој браћи везле,
0732 Слатку браћу сестре накитиле
0733 И Косову равном оправиле;
0734 На јунаци самурни калпаци,
0735 За калпаци сребрне челенке,
0736 На челенкам’ од злата ружице,
0737 А на други све бели клобуци,
0738 За клобуци златне перјанице.
0739 Кад пођоше браћа путовати,
0740 Миле мајке очима пратити,
0741 Миле сестре и вијерне љубе,
0742 Сузама низ лице проливати,
0743 А браћу и јунаке очима пратити,
0744 Милица се госпа не хте повратити,
0745 Веће прати господина кнеза
0746 Преко Јастрепца до Кумана белог.
0747 Кад Јастребац гору прејездише,
0748 У Кумане на конак падоше,
0749 Господа на вечеру седоше,
0750 Господа вечераше, сву ноћ диванише,
0751 Диванише, санка не имаше.
0752 Кад је бела зора заплавила
0753 И бели се данак показује,
0754 Ударише бубњи и свирале,
0755 Велике оре и борије,
0756 Јунаци се Косову спремају.
0757 Кнез Лазар Милици говори:
0758 ”Милице, ти се натраг врати,
0759 С нама даље не мож’путовати!”
0760 Милица сузама пролива,
0761 С господином се кнезом у лице целива,
0762 Сва с’ господа с Милицом целиваше,
0763 Сузама лице умише,
0764 С Милицом се госпом опростише,
0765 Како што се више ни видити неће.
0766 Милица руке склопи,
0767 Свој се господи лепо поклони:
0768 ”Остај с Богом, мој рођени бабо,
0769 Бог остајте, слатка браћо моја,
0770 Да Бог да да вам буде сретно војевање!”
0771 Господа одоше с војском Косову,
0772 А Милица преко Јастрепца Крушевцу;
0773 Милица оде Крушевцу сузама ронећи,
0774 А кнез оде на Косово с војском.
0775 Кад кнез Лазар на Косово дође,
0776 Онда наређује по Косову војску;
0777 Кнез се Лазар с Вуком по Косову шеће,
0778 Заматра места куд ће наредити војску
0779 И с Вуком се кнеже разговара:
0780 ”Боже мили, лепи соколова,
0781 Откако сам се краљевства преватио,
0782 Нисам знао да оваке соколове имам!”
0783 А Бранковић Вук проговара:
0784 ”Господине кнеже Лазаре,
0785 Је л’ ти жао изгубити таке соколове?”
0786 Кнез одговара Вуку:
0787 ”Ој, мој зете, Бранковићу Вуче,
0788 Да би знао да би изгубио,
0789 Ја с царем не би војевао,
0790 Волео би с’ сцарем умирити,
0791 Нег’ оваке људе изгубити!”
0792 А Вук поче кнезу говорити:
0793 ”Господине кнеже Лазаре,
0794 Све ће ово Милош умртвити,
0795 На Косову све ће саранити!”
0796 А кнез Вуку поче говорити:
0797 ”Ћути, Вуче, ако Бога знадеш,
0798 Немој ми за то више говорити!
0799 Зашто би их Милош саранио?”
0800 Кнез Лазар кад нареди војску,
0801 Сву господу шатору сазива:
0802 До колена Југа, таста, сађа,
0803 Од леве стране Бранковића Вука...
0804 Кнез поче говорити:
0805 ”Господо, моја браћо драга,
0806 Ми дођосмо данас прам Турака,
0807 А не знамо како је код Турака,
0808 Код цара је ли многа војска,
0809 Можемо л’ се с Турци ударити!
0810 Није л’ мајка родила јунака
0811 Да отиде у ордију турску,
0812 Турску да уходи војску,
0813 Да ми знамо је л’ много Турака,
0814 Можемо л’ се ударити с Турци?”
0815 Господа беседит’ почеше:
0816 ”Ако ћемо слат’ Бранковића Вука,
0817 Први је до цара,
0818 Прилика није да он тамо иде –
0819 Ако ћемо кога другог слати,
0820 Он турски не зна беседити;
0821 Ако ћемо слати Вукосава,
0822 Вукосав често одлази до цара,
0823 Познаће га у Косову Турци –
0824 Ако би кога другог слали,
0825 Тај ниједан не зна путовати,
0826 С Турци не зна говорити;
0827 Да шиљемо Топлицу Милана,
0828 Милан је тамо често проходио,
0829 У Цариграду књиге изучио,
0830 Језике све је докучио,
0831 Са сваким може говорити –
0832 На њега се неће нитко ни сетити,
0833 Турску може војску уходити,
0834 Од Турака нама глас донети!”
0835 Кнез погледа на Милана кума:
0836 ”Слатки куме, Топлица Милане,
0837 Господа тебе изабраше,
0838 У турску војску тебе отправише
0839 И на твоју душу наше царство ослонише,
0840 Наше царство, сву Маћедонију!”
0841 Од часа Милан устаде на ноге,
0842 Поклони се господину кнезу
0843 И осталој свој господи српској:
0844 ”Господине кнеже Лазаре,
0845 Није куда, један ићи мора!
0846 Кад господа мене изабраше,
0847 Ићи ваља турску уходити војску,
0848 Хоћу ићи да би погинуо –
0849 Косово сам доста реди проодио,
0850 У Цариград сам доодио
0851 Док сам језике и књиге изучио!”
0852 Изађе Милан између господе,
0853 Одело српско скиде,
0854 А турско обуче –
0855 Зелену свилу на себе обуче,
0856 На главу цариградску чалму
0857 Извезену златом,
0858 За чалму венедичко позлаћено перје,
0859 Као што носе цареве ћеаје,
0860 Да му нитко на пут стати неће.
0861 Кад се обуче, међ’ господу врати;
0862 Кад Милан међ’ господу дође,
0863 Саламалећ називати пође.
0864 Господа сви се зачудише,
0865 Ни по чем га господа не би познала
0866 Да је каурин, а да Турчин није.
0867 Приступи Милан господину кнезу,
0868 Целива кнеза у скут и у руку:
0869 ”Прости мени, господине куме,
0870 Ја одлазим данас међу Турке!”
0871 Кнез Лазар Милана целива:
0872 ”Пођи с Богом, мој рођени куме,
0873 Здраво те вишњи Бог носио,
0874 Од турске те заклонио руке,
0875 Бритке сабље и душманске руке,
0876 Добар те коњиц послужио,
0877 Здраво турску уходио војску!
0878 Вратит’ се немој док ју не уходиш,
0879 Здрав дошао и гласе донео,
0880 Не изгуби, куме, вере ни закона,
0881 Не издај своје Маћедоније!”
0882 Милан се господи поклони
0883 И са свима се редом пољуби:
0884 ”Простите, моја браћо драга,
0885 Сви простите и с Богом остајте,
0886 Бог да знаде видити л’ се више!”
0887 Оде Милан уодити Турке,
0888 Бранковић Вук поче говорити:
0889 ”Господине Лазаре кнеже,
0890 Кога посла на Косово равно,
0891 Милошева љубовника правог!
0892 Милош ће пред Милана изићи,
0893 У путу ће дочекат’ Милана,
0894 Милана ће Милош научити –
0895 Неће казати како је код цара,
0896 Већ казат’ ће што му Милош каже,
0897 Како ће нас издат’ у Турке!”
0898 Кнез Лазар говори:
0899 ”Мучи, Вуче, више не говори,
0900 Како би то Милош од мене чинио
0901 Кад је Милош верна моја слуга!”
0902 Вук опет поче говорити:
0903 ”Господине кнеже Лазаре,
0904 Што ја кажем ти ми не верујеш,
0905 А сам ћеш очима видити!”
0906 Милана не би за петнаест дана,
0907 Сва се господа смутише,
0908 Милану говорит’ почеше:
0909 ”Мили Боже, што Милана не’ма –
0910 Време је већ Милану да дође!
0911 Да л’ Милана Турци заробише,
0912 Да л’ је Милан ускочио Турком,
0913 Да л’ је Милан тамо погинуо?
0914 Ако буде Милан ускочио Турком,
0915 Милан ће цара подигнути,
0916 Из преваре на нас ударити
0917 Кад се ми надати нећемо.”
0918 Сва господа невесело шећу,
0919 Ал’ долази Косанић-Иване,
0920 Па Милошу говори потијо:
0921 ”О Милошу, мој рођени брато,
0922 Добро није што Милана не’ма –
0923 Време је већ Милан да дође!”
0924 Онда Милош поче говорити:
0925 ”Ако вечерас не буде Милана,
0926 Да ујутру коње уседнемо,
0927 Из ордије да ми изиђемо,
0928 Милана сутра да ми почекамо;
0929 Турчина кога ако уватимо,
0930 Или царског књигоношу сретнемо,
0931 За Милана да ми питамо –
0932 Је ли јунак какав тамо погинуо
0933 Или Турком ускочио;
0934 Ако сутра не буде Милана,
0935 Турско руво да ми обучемо
0936 И у турску војску да идемо,
0937 Милана брата да ми потражимо;
0938 Ако буде Милан погинуо,
0939 Милана ми да осветимо;
0940 Ако л’ буду заробили Турци,
0941 Да отмемо ил’ да искупимо;
0942 Ак л’ буде Турком ускочио,
0943 За христјанску веру да га погубимо.”
0944 Кад ујутру бео дан освану,
0945 Обадва коње уседоше,
0946 Из ордије брже ишеташе,
0947 Низ Косово поближе Турака,
0948 Обадва гледе у ордију Турком.
0949 Мало време затим постаја,
0950 Одабра се јунак од Турака,
0951 Хитро језди канда ветар лети.
0952 Милош Ивану поче говорити:
0953 ”Одабра се један од Турака –
0954 Да ли је царски књигоноша,
0955 Јали Милан језди из Турака,
0956 Јали какав Турчин иде нашу уходити војску?”
0957 Косанић Иван поче говорити:
0958 ”Милошу, брате рођени,
0959 По свем’ јесте Милан, ал’ по коњу није –
0960 Јал’ је Милан коња променуо
0961 Ил’ је Милан тамо погинуо,
0962 За Милана иде гласоноша?”
0963 Док они у речи бише,
0964 Милана ближе очима видеше,
0965 Сасвим га по лицу познадоше:
0966 ”Благо нама, ево нам Милана!”
0967 А кад Милан ближе дође,
0968 Говорити пође:
0969 ”Саламалећ, моја браћо драга!”
0970 Милош одговара:
0971 ”Алећ муселам, мој брате Милане!”
0972 Низ лице сузама пролише:
0973 ”Камо се, брате, за петнаест дана?”
0974 За тобом се наплакасмо
0975 И сасвим те, брате, ожалисмо!
0976 Што те не би за петнаест дана –
0977 Ил’ си, брате, коња изгубио,
0978 Ил’ си, брате, путе изгубио,
0979 Ил’ те, брате, заробише Турци?”
0980 Милан одговара:
0981 ”Браћо моја, нисам коња изгубио,
0982 Путе нисам погубио,
0983 Нису мене Турци заробили;
0984 Није шала, за петнаест дана
0985 Нит’ се одмори, нит’ имадо санка
0986 Док ја Турком крајеве изнађо!”
0987 Милош поче говорит’ с Миланом:
0988 ”Милане, мој брате рођени,
0989 Јеси л’здраво турску проходио војску,
0990 Је л’ колико Турчин земље покрио,
0991 Јесу л’ јунаци од мејдана Турци,
0992 Можемо л’ се с Турци ударити?”
0993 Поче Милан казиват’ Милошу:
0994 ”Еј, Милошу, мој брате рођени,
0995 Страшно је мени доста казивати,
0996 А комоли с’ сњима ударити!
0997 Куд је турска силна пала војска,
0998 Од Прекопнице горе до горе Косанице,
0999 Од Косанице до воде Сазлије,
1000 Од Сазлије до Скопља града белог,
1001 Од Скопља до Планине старе,
1002 Од Планине старе до Приштиње равне,
1003 Од Приштиње до воде Ситнице,
1004 Од Ситнице до Камена круга,
1005 На страну од Црнога дренка,
1006 Од Црнога дренка до воде Лаба,
1007 Од Лаба до Великог ана
1008 Од Ана до Голеша планине високе,
1009 Од Голеша до Воде беле,
1010 Од Беле до Воде дебеле,
1011 Од Дебеле до Воде крваве,
1012 До Звечана и до Вучитрна,
1013 До Јањишара планине високе,
1014 Преко Јањишара до Калипоља –
1015 Непрестано иду пашаљуци како и облаци,
1016 Турци прекоморци падају на Косово равно!
1017 Мало се с коњем не растадо
1018 Док њима крајеве изнађо –
1019 Кад се попнем на коју Планину,
1020 Погледам по Косову равну,
1021 Нигди, брате, празна места не’ма
1022 Гди шатора, коња и Турчина нејма!
1023 Подуне ветар с планина,
1024 Заљуља по војсци барјаке –
1025 Као да се облаци преваљују,
1026 Од страа хоћу с коња да паднем на земљу!
1027 Све су јунаци од мејдана Турци,
1028 Одевени чојом и скерлетом,
1029 Рисовином и самуровином,
1030 За седла орлија прибодена крила,
1031 Кад потрчи колико да лети на крили –
1032 Играју прекоморци Турци,
1033 Радују се боју и мејдану,
1034 Све певају па говоре Турци:
1035 ,Боже мој, хоће ли се кад цар с краљем ударити,
1036 Да видимо кнежеве војводе,
1037 Какво је на њима одело,
1038 Какве су токе и челенке,
1039 Какви су на њима калпаци,
1040 Какви су под њима коњи крилати,
1041 Какви су змајеви јунаци!’
1042 Говоре Дренопољци Турци:
1043 ,Наша браћо, прекоморци Турци,
1044 Не мол’те Бога да се замете кавга,
1045 Веће мол’ те да с’ цареви смире!
1046 Јесте јунаци и ми смо јунаци,
1047 Ал’ јошт јунака ни видели нисте
1048 Какви има код Лазара кнеза,
1049 Какви има девет Југовића –
1050 Кнез Лазар више да не води војске,
1051 Већ да води саме Југовиће,
1052 Од нас ће Југовићи преотети царство;
1053 Каква има зета Милоша –
1054 Лазар више да не води војске,
1055 Веће сама да пусти Милоша,
1056 Сам ће Милош све нас растерати
1057 И међ’ нама цара уловити!
1058 Кад налети јато ластавица,
1059 Крили сунце заклоне,
1060 А полети један соко са планина
1061 Међ’ велико јато ластавица,
1062 За којом полети ону и увати,
1063 Све јато од страа падне трави у корење,
1064 Онако ћемо и ми кад Милош међу нас дође –
1065 Кој’ се пре њим треби
1066 Онога ће сећи,
1067 А други ће од страа на земљу падати!
1068 У кнеза има и више јунака,
1069 Који се даље и не гласе!”
1070 Милош поче говорити:
1071 ”Милане, брате рођени,
1072 Кад ти дођеш господину кнезу,
1073 Немој тако казивати кнезу,
1074 Кажи право куд је пала војска,
1075 Ал’ не казуј да су јунаци Турци,
1076 Већ трговци од домова Турци,
1077 Све ситари и брдари,
1078 Седлари, гребенари и чешљари,
1079 Бугари силом потерани,
1080 Само пошао да се лебом рани,
1081 Јунака од мејдана не’ма,
1082 Не би л’ светла обрабрио кнеза,
1083 Јер ако каза таке јунаке,
1084 Светла ћеш поплашити кнеза,
1085 Умириће, ударит’ се неће,
1086 Бојаће се да не изгинемо!
1087 У нас јунака доста има
1088 Који могу на хиљаде сећи,
1089 На хиљаде и на пашајлуке;
1090 Ја живота мога пожалити нећу,
1091 Смрти се поплашити нећу,
1092 Оставићу спомен на Косову,
1093 Нек’ се приповеда док је сунца и месеца!
1094 Јер ако с’ кнез умири с Турци,
1095 Бранковића подносит’ не могу,
1096 Опада ме код мог господина,
1097 Отпао сам од мог господина!”
1098 У разговору томе до војске дођоше.
1099 Кад и види Бранковићу Вуче,
1100 Он говори господину кнезу:
1101 ”Кнеже Лазо, светла круно наша,
1102 Што ја кажем ти ми не верујеш,
1103 Сада гледај јесу л’ речи моје –
1104 Видиш и данас заједно,
1105 Милош је Милана научио,
1106 Сад ти Милан казивати неће
1107 Код цара што је видио,
1108 Већ казаће што му Милош каже,
1109 Како ће нас издат’ у Турке!”
1110 А кнез ништа, већ сузе пролива,
1111 Тешко чека да му Милан дође.
1112 Кад господа Милана видише,
1113 Сви кнезу брже притрчаше,
1114 Да чују што ће Милан казивати,
1115 И остала сва ближе приступи војска.
1116 А кад Милан пред шатора дође,
1117 Одседе коња, пак приступи кнезу:
1118 ”Божија ти помоћ, светла круно наша!” –
1119 ”Здраво да си, мој куме Милане!
1120 Јеси л’ здраво путовао, куме,
1121 Јеси л’ турску уходио војску,
1122 Што те не би за петнаест дана –
1123 Ил’ си, куме, коња изгубио,
1124 Ил’ су тебе заробили Турци?”
1125 Милан одговара кнезу:
1126 ”Светла круно, господине кнеже,
1127 Нисам коња изгубио мога,
1128 Мене Турци заробили нису,
1129 А да су ме заробили Турци,
1130 Ти ме више ни видио не би!
1131 Није шала, за петнаест дана
1132 Нит’ се одмори нит’ имадо санка
1133 Док Турком не нађо крајеве!”
1134 Кнез беседи Милану:
1135 ”Је ли многа сила код цара турскога?”
1136 Поче Милан казивати кнезу:
1137 ”Страшно ми је казивати, кнеже,
1138 Куд је турска млога пала војска!...
1139 Кнез Милан поче заклињати:
1140 ”Тако ти Бога јединога,
1141 Што с Милошем јеси беседио?
1142 Право кажи што је Милош теби беседио!”
1143 Поче Милан говорити кнезу:
1144 ”Тако ми Бога јединога,
1145 Хоћу право, тако био здраво!
1146 Кад је Милош мене дочекао,
1147 Милош ме пита као и ви, кнеже,
1148 Колика је сила у Турака,
1149 Колико је земље Турчин притиснуо;
1150 Ја Милошу показа као и тебе, кнеже!...”
1151 Кнез Лазар се на то насмејао:
1152 ”Зашто би се бојали Турака
1153 Кад у нас има под избор јунака!”
1154 Кнез Лазар Милана дарива,
1155 Господа га сва дариваше и с Миланом се пољубише
1156 Кнез Лазар поче говорити:
1157 ”Јошт сад хоћу на Косову свето прославити
1158 Да с’ споменем на Косову светитеља мога!”
1159 Кнез вечеру справља,
1160 Сву господу на вечеру дозива,
1161 Сву господу редом за трпезу посађује...
1162 Кад господа вечерат’ седоше,
1163 Ракију пише, па вино почеше,
1164 Кнез Лазар узе пеар с вином:
1165 ”Ком ћу сада чашу наздравити,
1166 По господству ил’ ћу по јуначству?”
1167 Проговара Југ Богдановић:
1168 ”Не пиј чаше по господству, кнеже,
1169 Већ пиј по јуначству, кнеже,
1170 Који ће ти образ осветлати –
1171 Господара не познају Турци,
1172 Већ јунака, сабљу и десницу руку!”
1173 Бранковић погледа у кнеза:
1174 ”Кнеже Лазо, лепи соколова,
1175 Ал’ међ’ њима има у трпези
1176 Који ради све да сарани!”
1177 Пак погледа на Милоша Вуче,
1178 Кнез очима погледа на Вука:
1179 ”О том више мени не говори!”
1180 Пренеможе господине кнеже,
1181 Пренеможе, пити не може,
1182 Грозно се заплака кнеже,
1183 Спусти на колена главу,
1184 Грозно плаче, из срца јечи.
1185 Сва господа погледаше један на другога:
1186 ”Боже мили, што би нашем кнезу,
1187 Чашу прими, пити је не може,
1188 Весело погледа, грозно заплака?”
1189 Нитко не сме да запита кнеза,
1190 Сва господа Југу погледаше
1191 И очима Југу говорише:
1192 ”Родитељу, питај господина
1193 Међу нама зашто се заплака –
1194 Или види да ћемо изгинути
1195 Ил’ међ’ нама кој’ жао учини?”
1196 А Југ кнеза не сме да запита.
1197 Кад кнез диже од колена главу,
1198 Пак убриса сузе на образу,
1199 Југ поче беседити кнезу:
1200 ”Кнеже Лазо, светла круно наша,
1201 Чашу узе, а пити не може –
1202 Шта си, кнеже, очима видио?
1203 Господу сву си сад убио –
1204 Или видиш да ћемо изгинути
1205 Ил’ ти је кој’ жао учинио?
1206 Сад покажи, господу обрабри!”
1207 Кнез поче говорити:
1208 ”Ја не видим да ћемо изгинути;
1209 Да ја знадем, ја би умирио,
1210 Већ ја гледим са мном у трпези
1211 Кога сам одранио уз колено моје,
1212 Од њега се заклонио нисам,
1213 Из једног смо сана јели ђаконију,
1214 Једном чашом ладно вино пили,
1215 На њему моја скерлет и свила!”
1216 Пак погледа Косанић-Ивану:
1217 ”Мој брате, Косанић-Иване,
1218 Шта је теби мало код менека –
1219 Ил’ је теби мало леба царевога,
1220 Ил’ је мало улаве и блага,
1221 Или ти је мало официје,
1222 Или ти је ришћанска вера омрзнула,
1223 А турска вера омилила,
1224 Пак ме хоћеш да издаш у Турке?
1225 Људи кажу, а ја не верујем!
1226 Ако ти је мало леба царскога,
1227 А ја ћу теби више додати;
1228 Ако је мало улаве и блага,
1229 Улаву ћу више поновити,
1230 Господином већим подигнути!
1231 Буди вера, не буди невера,
1232 Тако ти Бога јединога,
1233 Тако ти твоје грешне душе,
1234 Тако ти вере и закона,
1235 Не издај ме на Косову Турком!
1236 Није мени ни на тебе жао,
1237 Као ми је на Милана кума!”
1238 Пак погледа у Милана кума:
1239 ”Милане, мој рођени куме,
1240 Четири стотине шест лета
1241 Официја како је настала,
1242 Настала, јошт се укинула није,
1243 Досад нису неверници били,
1244 Већ сви верни служитељи били!
1245 Шта је теби мало код менека –
1246 Ил’ је мало леба царевога,
1247 Ил’ је мало улаве и блага,
1248 Ил’ је мало скерлета и свиле
1249 Ил’ је теби мало официје?
1250 Ако ти је мало, све ћу ти додати,
1251 Господином већим подигнути!
1252 Ил’ је теби вера омрзнула?
1253 Господа су тебе изабрала,
1254 Најмлађега и највернијега,
1255 На твоју душу одложили царство
1256 И осталу сву Маћедонију!
1257 Што си боље код цара видио –
1258 Ил’ су лепши ани ил’ монари
1259 Него наше цркве и крстови;
1260 Ил’ су лепши кауци и чалме
1261 Него наши калпаци клобуци;
1262 Ил’ су боље оџе и шеови
1263 Него владике, наши свештеници,
1264 Пак ме хоћеш да издаш у Турке?
1265 Људи кажу, а ја не верујем!
1266 Немој, куме, тако ти леба царевога
1267 И тако ти Бога јединога,
1268 Не изгуби вере и закона,
1269 Не зароби Маћедоније,
1270 Не поруши цркве, наше задужбине!
1271 Није ми ни на тебе жао
1272 Као ми је на зета Милоша –
1273 Милошу, веро и неверо,
1274 Од сиротиње сам те довео,
1275 Јер код тебе видим мудру памет и јуначство,
1276 Да ми можеш у помоћи бити;
1277 Од тебе нисам се поносио,
1278 Уз колено моје посадио,
1279 Из једног сана јели смо ђаконију,
1280 Једном чашом вино пили ладно,
1281 Моје чедо дао за тебека
1282 Која је могла за краља поћи
1283 Ил’ за каквог млада принципала;
1284 Многом сам жао учинио,
1285 Тебе сам срдаром поставио,
1286 Јер сам тебе верна видио код мене!
1287 Људи кажу, а ја не верујем,
1288 Сад хоћеш да будеш неверан,
1289 Да ме издаш на Косову Турком!
1290 Шта је теби мало код менека –
1291 Ил’ мало леба царевога,
1292 Или мало улаве и блага,
1293 Или ти је мало официје
1294 Или мало скерлета и свиле?
1295 Мачву сам ти земљу поклонио
1296 И под Цером дворе саградио!
1297 Ако ти је мало леба царевога,
1298 Ја ћу теби више дати;
1299 Ако ти је мало улаве и блага,
1300 Ја ћу теби више поновити;
1301 Ако ти је мало овиције,
1302 Господином већим поставити!
1303 Буди вера, не буди невера,
1304 Не изгуби вере и закона,
1305 Не поруши цркви, наши задужбина,
1306 Не зароби Македоније,
1307 Бог ти вишњи у помоћи био,
1308 Јуначке ти очи ослободио,
1309 Десницу ти укрепио руку,
1310 Буди веран, не буди неверан!”
1311 Поклони му пејар и вино;
1312 Вино попи, а пејар остави,
1313 Милош скочи како змај планински,
1314 Пак хитро поче говорити,
1315 Канда стаде громом палити:
1316 ”Господине кнеже Лазаре,
1317 Фала теби као родитељу своме,
1318 Од сиротиње ти си мене довео,
1319 Од мене се ниси поносио,
1320 Уз колено твоје мене посадио,
1321 Из једног смо сана јели ђаконију,
1322 Једном чашом ладно вино пили,
1323 На мени је твоја и скерлет и свила,
1324 За мене си твоје чедо дао
1325 Која би могла краља добити,
1326 Краља али принципала;
1327 Многом си жао учинио,
1328 Срдаром си мене поставио,
1329 Мачву си ми земљу поклонио,
1330 Под Цером дворе саградио!
1331 Мени није мало леба царевога,
1332 Није мало улаве и блага,
1333 Господства си мени доста поклонио
1334 И фала ти на поклону твоме,
1335 Ал’ не фала данас на беседи
1336 Што мене невером називаш,
1337 Већ жао ми је што браћу прекоре
1338 И невером данас учини,
1339 Који за то досад знали нису!
1340 Ја нисам невера, него вера тврда –
1341 Невера ти седи код колена
1342 Кој’ опада код тебе војводе!
1343 Што ми јако пеаре поклоњаш,
1344 Јер Крушевац поклонио ниси-
1345 Одсад ће ти све остати пусто!
1346 Нисам невера, него вера тврда –
1347 Сутра виђен данак иде,
1348 Видићемо тко је вера, тко ли је невера!
1349 Неверници ће сутра изгинути,
1350 А верник ће тебе одбегнути!
1351 Не жалим мене што си прекорео,
1352 Веће жалим што браћу прекоре!
1353 Тако ми вере и закона
1354 И тако ми Бога јединога,
1355 Десница ме послужила рука
1356 И оштра моја сабља бритка,
1357 Ујутру ћу рано поранити,
1358 У војсци ћу турској осванути,
1359 Мурата ћу цара сутра погубити
1360 И ногом ћу за врат ударити,
1361 Међ’ свом силом, међ’ ордијом турском!”
1362 То изрече, оде из трпезе;
1363 Онда Бранковић поче говорити;
1364 ”Господо, моја браћо драга,
1365 Слушате ли што Милош говори?
1366 Он то учинити неће,
1367 Него хоће Милош цару ускочити,
1368 Веру ће своју данас оставити,
1369 Турску ће веру данас приватити,
1370 Неће дати кнезу прославити!
1371 Милош је мене опадао
1372 Код нашега господина кнеза,
1373 Отпао сам био од колена кнезу,
1374 Најнижији сам седио у трпези,
1375 Од срамоте нисам смео по господи погледати,
1376 Тешко сам се кнезу намолио
1377 И на моје место сео уз колено!”
1378 Кад ујутру бео дан освану,
1379 Глас дође господину кнезу:
1380 ”Оде Милош низ Косово Турком,
1381 За њим оде и Милан и Иван,
1382 Отидоше сузама ронећи!”
1383 Кад Милошеву шатору дођоше,
1384 Сузе рони и Милан и Иван,
1385 Сузе роне, обадва говоре:
1386 ”О, зле речи, мој брате Милошу!
1387 Тко нас тако опаде код кнеза?
1388 Не жалимо што нас прекорео,
1389 Да је нас саме прекорео,
1390 Господа сва ће кнезу веровати
1391 И неверним нас називати!”
1392 А Милош поче говорити:
1393 ”Да сам знао, не би му на вечеру ишао!
1394 Знато што је, моја браћо драга,
1395 Што сам рекао, речи моје погазити нећу –
1396 Ујутру ћу рано поранити,
1397 Добра ћу коња оправити,
1398 Оправићу и себе и коња,
1399 Отићи ћу у ордију турску,
1400 Мурата ћу цара уморити,
1401 Заклетву ћу моју совршити!”
1402 Милан и Иван говоре:
1403 ”И ми ћемо с тобом путовати
1404 И срамоту нашу поправити!”
1405 Милош поче говорити:
1406 ”Ако ћете са мном путовати,
1407 А ви панцир-гвожђе на се облачите
1408 И коње гвожђем покривајте
1409 Да не може нас копље убити,
1410 Ни турска стрела устрелити
1411 Нити оштра сабља пресећи!
1412 Вина се напијте,
1413 Пак идите мало поспавајте,
1414 Пак ћемо онда поранити
1415 Турком путовати!”
1416 Вино пити не могоше,
1417 Сваки свом шатору одоше,
1418 Санка имат’ не могоше;
1419 Опраљају себе и коње,
1420 На себе панцир-гвожђе обукоше,
1421 По панциру господско одело,
1422 Коње оковаше,
1423 Свиленим чултаном покрише
1424 Да не виде Турци да су оковани.
1425 Кад Даница на исток изађе,
1426 Месец јасан над заодом беше,
1427 Милошу обадва дођоше,
1428 Пак Милошу говорит’ почеше:
1429 ”Да идемо, брате, да кажемо господину кнезу
1430 Нек’ кнез знаде да ћемо отићи!”
1431 Милош поче говорити.
1432 ”Кнез луд није да му двапут кажем;
1433 Синоћ сам му казао, више казивати нећу –
1434 Сад ако ћу ићи казивати,
1435 Он ће рећи: ,Не смеду ићи,
1436 Само дошли да се мени јаве
1437 Да и’ уставим тамо да не иду!’
1438 Ја удем, казиват’ му нећу –
1439 Ал’ вам воља са мном ићи ал’ не ићи!”
1440 Обадва говоре Милошу:
1441 ”Иза тебе остати нећемо,
1442 Заједно смо сва три прекорена,
1443 Заједно ћемо ићи, ал’ остали ал’ погинули!”
1444 Милош рече: ”Ајде да ручамо,
1445 Јер Бог зна хоћемо л’ се вратити,
1446 Јал’ ручати више јал’ не ручат’
1447 Може да ће сад последње бити!”
1448 Ракију пише, јести не могоше,
1449 Већ по једну чашу вина попише,
1450 Једну чашу зарад сретна пута.
1451 Сва тројица коње уседоше,
1452 У ордију турску отидоше.
1453 Јунаци очима видише
1454 Кад сва тројица из војске одоше,
1455 Међ’ собом говорише:
1456 ”Оде Милош с војводама Турком,
1457 Бог ће дати да ће добро бити –
1458 Јали Милош одустаде кнеза
1459 Јал’ отиде ускочити Турком?”
1460 Глас дође господину кнезу:
1461 ”Оде Милош низ Косово Турком,
1462 Сва тројица заједно одоше!”
1463 Кнез свештенику поче говорити:
1464 ”Зарана литургију служи
1465 Да на ручак зарана седнемо –
1466 Милош ће кавгу заметнути,
1467 Неће дати Турци мирно прославити!”
1468 Свештеник зарана литургију служи;
1469 Кад господа службу остајаше,
1470 Из цркве изиђоше,
1471 Сва господа кнезу на ручак дођоше,
1472 Ручају, о Милошу говоре:
1473 ”Срдит Милош из трпезе оде,
1474 Јутрос рано Милош из ордије оде –
1475 Јал’ ће с’ Милош данас потурчити
1476 Јал’ ће с царем кавгу заметнути?”
1477 Вук говори: ”Пређер ће се потручити
1478 Јал’ ће с царем кавгу заметути –
1479 Залуду Милош говори
1480 Кад на цара не сме ударити!”
1481 А кад Милош угледао Турке,
1482 Милош Милана пита:
1483 ”Гди је, брате, шатор цара Мурата?”
1484 А Милан му руком каже:
1485 ”Видиш ли барјак понајвиши,
1486 Под барјаком од злата јабука,
1487 На јабуки сјају три камена драга
1488 Канда сјаје од истока звезда,
1489 Оно се сјаје на шатору царском –
1490 Ајде, брате, поред војске пониже,
1491 Прам царева шатора поближе!”
1492 Онда Иван поче говорити:
1493 ”Оћемо л’ се одма ударити?”
1494 Милош поче говорити:
1495 ”Нећемо одма ударити,
1496 У сили ћемо се многој забунити,
1497 Царски шатор нећемо погодити,
1498 Турци ће цара уклонити,
1499 Од нас ће цара заклонити,
1500 Можемо сва три погинути,
1501 А нећемо цара ни видити,
1502 Заклетве нећемо свршити;
1503 Већ слободно да идемо Турком,
1504 Турци ће нас очима гледати,
1505 Турци ће цару казивати,
1506 Цар ће Турком говорити:
1507 ,Пред њима сокак отворите,
1508 Пустите и мене под штора
1509 Да ја чујем шта ће говорити!’
1510 Турци ће пред нама пут отворити,
1511 И нама се лепо поклонити
1512 И за здравље лепо питати;
1513 Ви слободно по војски гледајте,
1514 Сабља се ништа не машајте!”
1515 Јошт војводе у речи бише,
1516 Турци очима видише,
1517 Брже цару глас принеше;
1518 ”Мурате, наша круно светла,
1519 Од кнеза три делије језде,
1520 Хитро језде као ветар с планина,
1521 Хитро језде, ништа не презају –
1522 Што ћемо ми с њима чинити?”
1523 Мурат њима поче говорити:
1524 ”То нису какви год људи,
1525 То су велики од кнеза послати –
1526 Јал’ ће нама ускочити
1527 Јал’ договор велики чинити.
1528 Пред њим путе отворите,
1529 Господи се лепо поклоните,
1530 Ако хоћ’ју к мени, слободно пустите!”
1531 Брже паше Турке размакоше,
1532 Војводама путе отворише.
1533 Кад Милош дође до Турака,
1534 Милош поче говорити:
1535 ”Салам малећ, комшије Турци,
1536 Јесте л’ здраво и мирно,
1537 Је л’ здраво светли цар Мурате,
1538 Је су л’ здраво муле и везири,
1539 Јесу л’ здраво паше и кадије,
1540 Јесу л’ здраво аге и спахије,
1541 Делије и све короглије
1542 И остала сва царева војска?”
1543 Турцу Милошу говоре:
1544 ”Сви смо и здраво и мирно –
1545 Здраво је цар међу нама,
1546 Здраву су господа царева
1547 И остала сва царева војска!
1548 Је ли здраво господин-Лазаре,
1549 Јесу л’ здраво војводе Лазарове,
1550 Јесу л’ здраво Југовићи,
1551 Је ли здраво Милош код кнеза,
1552 Јесу л здраво господа остала,
1553 Делије и све короглије?”
1554 Милош говори:
1555 ”Сви су код кнеза и здраво и мирно –
1556 Здраво су Југовићи,
1557 Сва су господа здраво код кнеза,
1558 Делије и све короглије,
1559 Горко се на вас оправили;
1560 Ово је Милош с вама што говори!”
1561 Турци говоре:
1562 ”Што би се ми каура бојали
1563 Кад у нас има доста јунака избрани
1564 Који носе риса и самура!”
1565 Милош Турком говори:
1566 ”Што би се ми бојали рисовски кожетина
1567 Кад смо ми сами рисови!
1568 Кад вас стану терат’ по Косову,
1569 Пак кад стану свлачит’ рисовину
1570 Како вуци без чобана овце
1571 Кад ју кој’ живу увати,
1572 Живу ждере, а кожу јој свлачи,
1573 А кад ју у поли превати,
1574 Кожу јој на главу поврати –
1575 Тако и наши јунаци
1576 Кад вас стану по Косову тући!”
1577 Турци Милошу говоре:
1578 ”Господине Милошу, велики сердару,
1579 Ускочи ти цару нашему,
1580 Бит’ ћеш први до цара нашега,
1581 Цар ће теби много благо дати!”
1582 Милош Турком одговара:
1583 ”Мени је тога доста код кнеза било,
1584 Последњи нисам ни код кнеза био,
1585 Што ја суди кнез ми не пресуди!”
1586 Гласак пође по ордији турској,
1587 Гласак пође: ”Милош у ордију дође!”
1588 Турци навалише Милоша гледати,
1589 Један другог ногама газише;
1590 Милош Турком говори:
1591 ”Стан’те, Турци, што сте навалили!
1592 И досад сте Милоша слушали,
1593 Ал’ му нисте сабље кушали –
1594 Данас ћете сабљу прокушати,
1595 Милошеву познавати руку!”
1596 Милош пође, до шатора дође;
1597 Кад цар види Милоша да иде,
1598 Господа се у лицу променише;
1599 Кад Милоша очима видеше,
1600 Цар Мурат поче говорити:
1601 ”Сад Милоша како би дочекао?
1602 Тко би мене јако научио
1603 Како би војводе српске дочекао –
1604 Да л’ ћу шатор отворен држати
1605 Да ли ћу врата затворити?
1606 Ако ћу отворена држати,
1607 Рећ’ ће Милош: ,Цар се поплаши
1608 И врата отворена држи!’
1609 Ако ћу врата затворити,
1610 Милош ће рећи: ,Цар се плаши и врата затвори!”
1611 Нека Милош мало попостоји
1612 На шатору врата док с’ отворе!”
1613 Кад Милош види царски шатор Турци затворише,
1614 Милош се срдито натраг врати,
1615 Пак Милош охоло проговара:
1616 ”Цар од мене врата затвора;
1617 Боји се да му ручак не отмем!
1618 Ја нисам посљедњи код цара мога,
1619 Већ сам први ја до цара мога,
1620 Цар мој од мене не затвора врата!
1621 Мурат мисли да ћу га молити;
1622 Нисам дошао на врата просити,
1623 Царске речи хоћу с царем говорити!”
1624 Кад цар види да с’ Милош расрди,
1625 На везире хитро погледа:
1626 ”Брже врата отворите
1627 И Милоша хитро зовите,
1628 Јер ја видим да с’ Милош расрди!
1629 Ако срдит отиде к Лазару
1630 Срдито казивати речи,
1631 Лазар ће се расрдити краљу,
1632 Срдито ће ударити на ме,
1633 Од мене ће преотети царство!”
1634 Брже господа отворише врата,
1635 Милоша дозивају Турци:
1636 ”Господине, не срди се на нас!
1637 Оваки је адет код Турака –
1638 Царска врата свагда затворена,
1639 Коме хоће ономе отвора!”
1640 Кад Милош види отворена врата,
1641 Милош се натраг цару врати;
1642 Милош Ивану говори:
1643 ”Иване, брате, сиђи пак цара умори!”
1644 А Иван Милошу говори:
1645 ”Волим, брате, на сву ударити војску
1646 Нег’ Мурата цара погубити!”
1647 Милош Милану беседи:
1648 ”Милане, сиђи, цара умори!”
1649 Милан Милошу говори:
1650 ”Сву силу турску волим дочекати
1651 Нег’ Мурата цара уморити!”
1652 Милош Ивану говори:
1653 ”Ти ћеш бранит’ коња и Милана
1654 Док ја, брате, под шатор отидем!
1655 Милане, мој рођени брато,
1656 Ти ћеш коња приватити мога
1657 Док ја одем цару под шатора –
1658 Добро чувај коња, упустити немој!”
1659 То изрече, пак пред шатор дође;
1660 Турчин пође коња да привати,
1661 Милош Турчину говори;
1662 ”У закону не доноси моме –
1663 Већ брат ближњи који је код мене!”
1664 Одседе коња, Милану додаде;
1665 Турчин Милошу говори:
1666 ”Достојно није цару са сабљом да идеш!”
1667 Отпаса Милош своју сабљу бритку,
1668 Обеси сабљу о коњицу,
1669 Милану говори потијо;
1670 ”Пази, брате, сабљу и коњица
1671 Док се, брате, из шатора вратим!”
1672 Милош цару оде под шатора;
1673 Пред цара паде на колена:
1674 ”Салам малећ, царе господине!
1675 Јесте ли здраво и мирно –
1676 Јесу л’ здраво мултез’ и везири,
1677 Јесу л’ здраво паше и кадије,
1678 Јесу л’ здраво аге и спахије,
1679 Делије и све короглије,
1680 Нејака деца јаничари?”
1681 А Мурат му царе одговара:
1682 ”Алећ селам, Милошу сердару,
1683 Све је код нас и здраво и мирно!
1684 Је ли здрав господине кнеже,
1685 Јесу л’ здраво браћа Југовићи
1686 И остала сва господа српска,
1687 Делије и све короглије?” –
1688 ”Све је, царе, и здраво и мирно!
1689 Пружи руку да ти је целивам!”
1690 Цар хоће да пружи руку
1691 Да га Милош у руку пољуби;
1692 Везири цара погледаше:
1693 ”Не дај, царе, каурину руке!
1694 Каурин ће рећи да си му покоран,
1695 Цар од страа њему даде руку,
1696 Већ му подај ногу и папучу,
1697 Нек’ ми знамо сви да је покоран!”
1698 А цар пружи ногу и попучу.
1699 Јошт Милош на колени клечи,
1700 Ждрал му коњиц пред шатором вришти;
1701 Милош пред царем на колени стоји,
1702 А ждрал му потијо говори –
1703 ”Не љути се, мој соколе сиви,
1704 Не љути се и не труди крила,
1705 У големо си јато залетио,
1706 Данас ће ти требовати крила,
1707 Бог ће дати да ћеш излетити!”
1708 Цар му пружи ногу и папучу,
1709 А Милош у срцу промишља:
1710 ”Хрт нисам да му ноге лижем,
1711 Већ господин, у руку да љубим!”
1712 Трже Милош од појаса ноже,
1713 Задркта му десна у рамену рука;
1714 Сам Милош у срцу промишља:
1715 ”Руко моја, што си заиграла –
1716 Од страоте или од хитрости
1717 Што ти цара хоћеш да умориш?”
1718 Цара за ногу привати,
1719 Пак удара цара Мурата,
1720 Распори га од учкура до грла бела.
1721 Цар јекну, сав шатор звекну;
1722 Кад везири очима видеше,
1723 Пренемогоше, лице променише,
1724 Од страа земљи поклекоше:
1725 ”Што то Милош од цара учини?”
1726 Милош рече: ”Сад ћете и ви знати!”
1727 Хитро скочи, царску сабљу вади,
1728 Царску сабљу трже из ставије,
1729 Исече господу везире.
1730 Осман велики повика:
1731 ”Јадни Турци, жалосна вам мајка,
1732 Уби Милош цара међу нама!”
1733 У глас: ”Ала” – повикаше Турци –
1734 ”Јао нама, цар погибе међу нама!”
1735 Хитро потрчаше Турци
1736 Како гладни за овцама вуци;
1737 Од хитрости Милош не погоди врата,
1738 Шатор царски троструком жицом оплетени
1739 И по гвожђу свилом поплетени,
1740 Милош се у чуду виђаше
1741 Док царев шатор просече.
1742 Кад Милош из шатора изиђе,
1743 Милану говорити поче:
1744 ”Јер ми, брате, не отвори врата
1745 Кад видиш да сам се збунио?”
1746 А Милан Милошу говори:
1747 ”Ја би теби отворио врата,
1748 Ал’ не могу коња да оставим!”
1749 Иван трже мача од појаса,
1750 Хитро Иван удара на Турке,
1751 Хитро брани док Милош изиђе.
1752 Хитро Милош скочи на коњица,
1753 Ни за што се руком не превати;
1754 Који Турци очима видише,
1755 Сви Турци од страа задркташе
1756 И на земљу Турци поклекоше.
1757 Трже Милан мача од појаса,
1758 Турке сећи, Милоша бранити
1759 Док се Милош коња превати,
1760 Док препаше мача окована.
1761 Кад Милош коња превати,
1762 Препаса мача окована,
1763 Викну Милош канда громак пуче:
1764 ”Стан’те, Турци, што сте навалили!
1765 Стан’те, Турци, да се огледамо,
1766 По Косову да се потерамо!”
1767 Сви Турци од страа земљи падоше,
1768 Стаде Милош сећи по Косову Турке,
1769 Пак Милана и Ивана прође;
1770 Три војводе три сокака праве,
1771 Сву цареву забунише војску –
1772 На једнога мачем замаују,
1773 Три-четири на земљу падају,
1774 Турци једни гину, други приступају.
1775 Велики Осман подвикује:
1776 ”Турци, наша велика срамота-
1777 Тројица од нас да утеку!”
1778 Милош допаде, Осману одсече главу;
1779 Кад погибе велики Осману,
1780 Турци беже по Косову равну,
1781 Јунаци стижу, одсецају главе,
1782 Сву цареву пресекоше војску,
1783 Изиђоше здраво из цареве војске.
1784 Два војводе говорит’ почеше:
1785 ”Фала Богу, кад ми изиђосмо!
1786 Ајде, брате, да идемо кнезу,
1787 Да кажемо цара да смо уморили!”
1788 Ал’ Милош поче беседити:
1789 ”Јао, браћо, заклетве не сврши,
1790 Цара ногом за врат не удари!”
1791 Војводе говоре Милошу:
1792 ”Кад си, брате, цара распорио,
1793 Веће си га ногом погазио!
1794 Не враћај се, ајде да идемо,
1795 Јер повраци нигда добри нису!”
1796 Милош беседи Милану:
1797 ”Ви идите, пак кажите кнезу,
1798 Ја идем да заклетву свршим!”
1799 Милан и Иван говоре:
1800 ”Ми не смемо тебе оставити,
1801 Кнез нас ће невером назвати,
1802 Хоће рећи да смо те издали,
1803 У Косову оставили равном,
1804 Већ оћемо с тобом заједно ходити,
1805 Вољ’ остали али погинули!”
1806 Кад и Турци очима видише,
1807 Од страа Турци дрктати почеше:
1808 По Косову Турци бегати почеше:
1809 ”Авај нама, све ће нас исећи!”
1810 Јунаци мачеве приватише
1811 И Турке сећи стадоше,
1812 До шатора царског Турке исекоше.
1813 Милош Ивану говори:
1814 ”Иване, брате, ти Милана брани,
1815 Милан нек’ ми коња држи,
1816 Јер се коњиц расрдио врло,
1817 Док ја идем цара да погазим!”
1818 Милош одседе ждрала,
1819 Милану коња додаде,
1820 Пак цару брже под шаторе оде;
1821 А код цара два бербера бише,
1822 Цару ране превијаше –
1823 Милош бербере исече.
1824 Цар Милошу говори:
1825 ”Што ћеш, Милошу опет код мене?
1826 Што си хтео то си учинио од мене!”
1827 Милош цару одговара:
1828 ”Сад ћеш знати царе, што ћу код тебе!”
1829 Цара за руку превати,
1830 С царем о земљу удари,
1831 Цара ногом за врат удари,
1832 Цару пође крв на нос и на уста,
1833 Пак се Милош хитро натраг врати,
1834 Како трчи, скочи на коњица,
1835 Ни за што се руком не превати:
1836 ”Браћо моја, саде Богу фала,
1837 Одсад изишао или погинуо,
1838 Данаске сам заклетву свршио!”
1839 Пак превати мача из ставије,
1840 Милош пође с браћом сећи Турке.
1841 Милош тера по Косову Турке –
1842 Колико и мачем исекоше,
1843 Толико се сами погазише,
1844 Под ногама мртви остадоше,
1845 Турци беже како од сокола ластавице.
1846 Бабаја-паша повика:
1847 ”То је наша срамота велика,
1848 Тројица царску силу да збуне!
1849 Без мреже се сокол уловити не може –
1850 Копља бојна земљи пребадајте,
1851 Испред јунака ви се уклањајте,
1852 На копља нека коњи скачу
1853 Не би ли се коњи на копља наболи!”
1854 Турци Бабаја послушаше,
1855 Копља земљи пребодоше,
1856 Пред јунаци с копљи путе затворише,
1857 Под јунаци коњи на копља скакаше,
1858 Под Иваном копља коња оборише,
1859 Турци допадоше,
1860 Ивану ногу одсекоше.
1861 Ивану викну: ”Мој брате Милошу,
1862 Јао, брате, данаске погибо!
1863 Господине кнеже, сад сам ти неверан,
1864 Ноге сам се моје растао!”
1865 Милош с’ врати Ивану помоћи,
1866 Милош мало не допаде;
1867 Иван с коња спаде,
1868 Турци притрчаше,
1869 Ивану главу одсекоше,
1870 Милош око Ивана све Турке исече,
1871 Срдито Милош поче сећи Турке,
1872 На једнога мачем замаује,
1873 Седам и осам мртви на земљу падају.
1874 Мало затим време прође,
1875 Милош Милана прође,
1876 Горко тера и срдито Турке.
1877 Под Миланом коњ се на копље набоде,
1878 Милан пође копље да извади,
1879 Турци стигоше,
1880 Милану десну руку одсекоше.
1881 Милан викну:
1882 ”Прости, брате Милошу,
1883 Сад ћу погинути,
1884 Ја остадо без деснице руке!
1885 Сад сам неверан кнезу,
1886 Јер ја оста без деснице руке!”
1887 Милош викну канда гром пуче,
1888 Хитро се врати Милана да брани,
1889 Дванаест је коња прескочио,
1890 Коња и Турака.
1891 Милош мало не допаде,
1892 Милан с коња спаде,
1893 Турци допадоше
1894 И Милану главу одсекоше.
1895 Кад Милош види да Милан погибе,
1896 Милошу од наглости крв на нос потече,
1897 Милош Турком говорити поче:
1898 ”Крила моја данас одсекосте,
1899 Ал’ с Косова ја изићи нећу
1900 Браће моје док не осветим!”
1901 Пак потера срдито по Косову Турке –
1902 Турци беже како ластавице;
1903 Милош срдито стаде сећи Турке,
1904 На једнога Милош замаује,
1905 А по девет попреко сече.
1906 Бабаја опет повика:
1907 ”Јадни Турци, жалосна вам мајка,
1908 Копља земљи прибадајте
1909 Нека коњ на копља скаче!”
1910 Милошев се коњ на копље набоде,
1911 Под Милошем добар коњиц паде,
1912 Милош се с коњем растаде,
1913 Милош бегати, скакати поче,
1914 На бојно се копље ослонио
1915 И у трипут по шесет копљи прескочио.
1916 Кад трећи пут Милош скочи,
1917 Копље му се до јабуке преби,
1918 Милош пренеможе и на земљу паде.
1919 Милош лежи, а Турци га гледе,
1920 Милошу не сме нитко да приступи,
1921 Већ се боје да јошт кога не лупи.
1922 Милош Турком говори:
1923 ”Од’те Турци, што ме гледате –
1924 Што сам хтео то сам учионио,
1925 Одсад вама што је са мном драго!”
1926 Турци приступише
1927 И Милоша за руке приватише,
1928 Милоша цару приведоше.
1929 Турци многи допадоше
1930 Да Милоша буздовани туку;
1931 Једни хоће Милоша да погубе,
1932 А други говоре:
1933 ”Немојте, наша браћо драга,
1934 Ласно је Милоша сада уморити!
1935 Зашто га нисте онда уморили
1936 Док Милош на коњу бијаше,
1937 Већ бегате, гледат’ не смете?
1938 Да Милоша цару одведемо,
1939 Бит’ ће нама дика и похвала!”
1940 Милоша жива цару доведоше,
1941 Милош цару говори:
1942 ”Селеманет, царе господине!”
1943 Цар Милошу одговара лепо:
1944 ”Алећ селам, Милоше сердару!
1945 Ја се теби начудит не могу
1946 И великој твојој сили и јуначству –
1947 Како се смеде усудити
1948 И мене цара погубити?”
1949 А Милош се цару одговара:
1950 ”Нисам дошао што смо врло јаки;
1951 У кнеза ме војводе облагаше
1952 И великом невером назваше,
1953 А ја сам се заклињао кнезу
1954 Код кнеза невера ја нећу бити.
1955 Заклетва је мене дотерала
1956 И заклетва тебе уморила,
1957 Одсад, царе, шта је теби драго!”
1958 Цар сазива везире:
1959 ”Везири, моја браћо драга,
1960 Кад Милоша уватисте жива,
1961 Војску крећ’те на Лазара кнеза,
1962 Да ја видим за живота мога
1963 На коме ће остати царство!”
1964 Везири цару говоре:
1965 ”Тројица дођоше,
1966 Седамнаест хиљада поморише –
1967 Јошт имаде таки доста код Лазара кнеза,
1968 Сви хоћемо данас изгинути!”
1969 А цар опет везиром говори:
1970 ”Удрите за живота мога,
1971 Да ја видим тко остати, тко ће погинути!”
1972 Везиром се не може на ино,
1973 Везири на чауше хитро погледаше:
1974 ”Крећ’те војску, наша децо драга!”
1975 Чауши по војски повикаше:
1976 ”Ала, ала, наша браћо драга,
1977 Ала, ала, на Лазара кнеза –
1978 Јал’ добити јал’ сви изгинути!”
1979 Сва се турска сила покрену;
1980 Глас допаде честитоме кнезу:
1981 ”Господине кнеже Лазаре,
1982 Турска се сила сва на нас подигла,
1983 Коњска пара како магла сиња,
1984 Барјаци се вију како и облаци,
1985 Копља бојна како гора чарна,
1986 Сад ће на нас ударити Турци!”
1987 Кнеза Лазара прам ручка застаде,
1988 А у славу чашу напијаше.
1989 Онда рече Бранковићу Вуче:
1990 ”Господине Лазаре кнеже,
1991 Јесам ли ти говорио, кнеже,
1992 Да ће Милош ускочити Турком,
1993 И своју ће веру изгубити
1994 И на тебе цара подигнути,
1995 Неће теби дати прославити –
1996 Кнеже Лазо, ајде да бегамо!”
1997 Кнез Вуку говори:
1998 ”Ја бегати нећу
1999 Док Милоша очима не видим,
2000 Јал’ мртва јал’ жива!
2001 Ако ти је жао ћери моје, твоје Видосаве љубе,
2002 А ти бежи, наљуби се љубе,
2003 А ја хоћу с браћом војевати,
2004 Ради Бога данас крв пролити,
2005 Маћедонију сабљом бранити!”
2006 Кнез Лазар напи чашу вина,
2007 Свој господи напи за здравље,
2008 Ради сретна боја и мејдана:
2009 ”Здраво да сте, моја браћо драга,
2010 Вино пијте, коње уседајте,
2011 Сад за сабљу к’о за чашу вина –
2012 Крв пролити и земљу бранити!”
2013 То изрече, на коња уседе,
2014 Ману мачем, прекрсти војску:
2015 ”Свима сретно и весело било,
2016 Бог вам вишњи очи слободио,
2017 Ваше Бог укрепио руке,
2018 Оштре вас сабље послужиле!”
2019 Па нареди три лафа љута –
2020 Једно Рада, друго Радоња, а трећи Радивој војвода:
2021 ”Ајде, браћо, срећу прокушајте,
2022 На мејдану Турке дочекајте!”
2023 Три се лафа кнезу поклонише
2024 И од кнеза благослов узеше,
2025 Па јуначки на бој изиђоше,
2026 Дочекаше Турке, па се ударише.
2027 Да се коме нагледати бише
2028 Кад се они с Турци ударише:
2029 Како сабље севати почеше
2030 Како јасне кроз облаке муње,
2031 Јуначке главе на земљу падати!
2032 Све Косово крвцом полише
2033 Док Турке натраг подузбише;
2034 Од тешке јеке коњске и јуначке
2035 Земља се тресе, а планине јече –
2036 Кој’ жали ноге, кој’ руке, кој’ свега израњена тела!
2037 Кад три лава Турке подузбише,
2038 Честитом се повратише кнезу,
2039 Кнез и Лаза даривао лепо.
2040 Мало затим постојало време,
2041 Турци се опет повратише,
2042 А кнез нареди девет Југовића,
2043 Југовићи на бој ударише.
2044 Боже мили, на свем теби фала,
2045 Да се коме горка нагледати мејдана
2046 Браће девет, девет Југовића,
2047 Сваки себи не тражи помоћи,
2048 Девет браће прави девет сокака!
2049 Југовићи један другог дозивају гласом:
2050 ”Слатки брате, даље се помакни,
2051 Јер је мало мени сећи од тебека!”
2052 Да л’ се коме нагледати бише –
2053 Сабље севају, турске главе зевају,
2054 Зла мејдана турског и каурског!
2055 Југовићи мејдан учинише,
2056 Косово све телом покрише,
2057 Јуначком крвцом полише
2058 Док Турке натраг подузбише!
2059 Југовићи се натраг повратише,
2060 Честитоме поклонише кнезу,
2061 Кнезу Лази врло мило бише,
2062 Југовиће и сву војску дарива лепо.
2063 Мало затим постојало време,
2064 Пашаљуци многи састигоше,
2065 Турци се натраг повратише.
2066 Кнез Лазар нареди војску:
2067 Десно крило три лава љута,
2068 До њи узе Мусића Стефана,
2069 До Стефана девет Југовића,
2070 До Југовића Миклен’ од Сенице.
2071 Кнез је Лазар поделио војску,
2072 Кнез подели господу и војску –
2073 Код себе остави Дамјановић Стеву
2074 И до њега Вукосава млада,
2075 До Вукосава војводу Маринка,
2076 До њега Рељу Омучевић’,
2077 А до Реље војводу Орлина,
2078 До Орлина војводу Крстивоја,
2079 До Крстивоја војводу Гојка,
2080 А до Гојка војводу Угљешу,
2081 До Угљеше војводу Јована Костандиновића,
2082 До Јована војводу Стефана,
2083 Страоглеђу од камена Јајца.
2084 Ал’ говори Бранковића Вуку:
2085 ”Чувај, синко, хазну и благо
2086 С Турци док ја мејдан делим!”
2087 А кад види Бранковићу Вуче,
2088 Браћи поче говорити:
2089 ”Браћо, ајде да бегамо!”
2090 Вук побеже на Голеш-планину,
2091 Вук побеже и одведе војску
2092 И издаде господина кнеза.
2093 Кнез удари са свом војском својом,
2094 У Лазара храбри Србља бише,
2095 На пашалуке сече Турке.
2096 Узе Миклен седам пашалука,
2097 Хитро тера низ Косово Турке,
2098 Пропада кроз ордију турску
2099 Како јасна кроз облаке муња
2100 И немило сече на Косову Турке,
2101 Исече седам пашајлука!
2102 Турци гину на Косову равном,
2103 Једни гину, а други састижу,
2104 Састигоше многи прекоморци
2105 У зелени кауци и чалма.
2106 Господа кнезу говорит’ почеше:
2107 ”Господине, оптекоше Турци,
2108 Ти сад бежи, јер ћеш погинути,
2109 Нас не жали да ми изгинемо –
2110 Боље је да сви изгинемо,
2111 Него тебе, царе, да изгубимо!”
2112 Кад се види у невољи кнеже,
2113 Плећа даде, па бегати стаде.
2114 Велика се несрећа догоди –
2115 Косовци су јаме покопали,
2116 По Косову ловили зверове –
2117 Кнеза Лазу добар коњ нанесе,
2118 Под кнезом коњ у јаму пропаде,
2119 А кнез Лаза с добра коња спаде.
2120 У то време допадоше Турци,
2121 Уфати кнеза Копчић-Ибрајиме,
2122 Пак он ћаше да одсече главу.
2123 Кнез га Лаза Богом заклињао:
2124 ”Богом сине, не одсецај главе,
2125 За то хасне ти добити нећеш,
2126 Јер ће Турци главу преотети
2127 И код цара бакшич узимати!
2128 Узми мој крст и колајну,
2129 Пак ти мети себи у недарца!
2130 Турци ће мене од тебе отети,
2131 Ако л’ мене цару доведоше жива,
2132 Турци ће се код цара фалити
2133 Да су они мене уфатили,
2134 Ја ћу тако цару говорити:
2135 ,Није хасне ште се фале Турци –
2136 Кој’ је мене уфатио први
2137 Код њега је крст и колајна!’
2138 Ти цару изнеси крст и колајну,
2139 Цар ће тебе лепо даривати,
2140 Везиром великим ставити!”
2141 То је Копшић за Бога примио,
2142 Пак узима крст и колајну
2143 И сакрива себи у недарца.
2144 Али Турци многи састигоше
2145 И Лазара преотеше кнеза,
2146 И додају од руке до руке,
2147 Воде кнеза цару под шатора.
2148 Повикаше сва господа турска:
2149 ”Ала, ала, наша браћо драга,
2150 Кад Лазара уфатисмо краља!
2151 Сад живота не жалите свога
2152 Да ми краља цару доведемо!”
2153 Лазара цару одведоше;
2154 Кад господа гласак разабраше
2155 Да Турци кнеза уфатише,
2156 Сви у глас повикаше:
2157 ”Да живота нашег не жалимо –
2158 Јал’ отети јал’ сви изгинути!”
2159 Кад зачу Миклен од Сенице,
2160 Он се хитро натраг врати,
2161 Под њим се добар коњ премету,
2162 Миклен старац с добра коња спаде;
2163 Турци брже састигоше,
2164 Миклену се дићи не дадоше,
2165 Већ Миклену главу одсекоше.
2166 Југовићи кад разабраше,
2167 Срдито сећи почеше,
2168 И ту паде до стремена
2169 И јуначка до рамена тела,
2170 Бој бише и сви изгибоше.
2171 Лазара цару доведоше;
2172 Кад Лазара цару доведоше,
2173 Кнез види под шатором Милоша
2174 Савезана у џеверу гвожђу.
2175 Сузе проли, Милошу говори:
2176 ”Јао, ту ли си, соколе Милошу?
2177 А ја мислим да те једу орли и гаврани!”
2178 Али Милош кнезу одговара:
2179 ”Господине Лазаре кнеже,
2180 Да је теби било очима видити
2181 Како сокол тера препелице!”
2182 Кнез Милошу говори:
2183 ”Соколе, Милошу војвода,
2184 Зашт’ зароби сву Македонију
2185 И погуби сву господу нашу,
2186 Обори цркве наше задужбине,
2187 Зароби сву Маћедоднију?”
2188 Али Милош одговара кнезу:
2189 ”Господине Лазаре кнеже,
2190 Ја господе поморио нисам,
2191 Већ господу поморише Турци;
2192 Цркве наше оборио нисам;
2193 Маћедоније заробио нисам,
2194 Већ зароби Бранковићу Вуче,
2195 Кој’ теби досад веран бише,
2196 На Косову данас неверан –
2197 Неверници твоји изгибоше,
2198 А верни те данас издадоше!
2199 Ако мени у том не верујеш,
2200 Ти погледај на Голеш-планину
2201 Гди си шеће Бранковићу Вуче,
2202 Он с мачем обустаља војску;
2203 Војска виче, хоће у Косово,
2204 А Бранковић с оштрим мачем прети –
2205 ,Који пође одсећ’ ћу му главу!’
2206 Два с’ барјака силом отеше,
2207 У Косово отидоше к кнезу
2208 Бојак бити, кнеза отимати,
2209 Бој бише и сви изгибоше!”
2210 Кнез Лазар кад саслуша речи,
2211 Он погледа на Голеш-планину,
2212 А кад види Бранковића Вука
2213 Гди се Вуче по Голешу шеће,
2214 С мачем уставља војску,
2215 Поче кнеже сузе проливати,
2216 Бранковића Вука проклињати:
2217 ”Бранковићу, жив те Бог убио,
2218 Проклет био од данас довека,
2219 Тебе клео сав народ ришћански
2220 Док је сунца и јасна месеца!”
2221 Обрну се кнез цару Мурату:
2222 ”Салам малећ, царе господине!”
2223 Цар кнезу тихо одговара:
2224 ”Алећ муселам, Лазаре краљу!
2225 Ја се чуду начудит’ не могу
2226 Милошу соколу твоме –
2227 Какво му је срце јуначко,
2228 Како се смеде усудити
2229 Међ’ мојом војском мене уморити!”
2230 А кнез Лазар цару одговара:
2231 ”Није Милош дошао што је врло јаки,
2232 Већ господа га мени облагаше,
2233 А Милош, јогунасто дете,
2234 Не хте лажни подносити речи,
2235 Милош закле с’ пред господом
2236 Да ће тебе цара уморити –
2237 Живота свог није пожалио,
2238 Тебе је царе уморио.
2239 Већ ја видим, царе, да сам погинуо,
2240 И моју сам круну изгубио
2241 И сву моју погубио војску –
2242 Тако ти, царе, Бога јединога,
2243 Аманет ти сва Маћедонија,
2244 Немој, царе, земље раселити,
2245 Цркви немој порушити,
2246 Христијанина немој силом турчити
2247 Да би тебе силом не крстили!”
2248 Цар послуша што му кнез говори,
2249 Па погледа царе на везире:
2250 ”Кнез аманет на мени оставља,
2251 Ја на вама од данас довека –
2252 Немојте цркви силом рушити,
2253 Сиротиње силом турчити,
2254 Народа раселити немојте,
2255 Држите и како је кнез држао,
2256 Арач узимајте па нека вас служе!
2257 Пак Лазара посеците кнеза
2258 И Милошу одсеците главу,
2259 Јер да могу ране преболети,
2260 Ја Милоша не би дао губити,
2261 Милоша би са собом водио –
2262 Кад је био веран Лазару кнезу,
2263 Он би био и код мене веран,
2264 Ал’ зато га не могу оставити,
2265 Јер краљеви ће се мени наругати
2266 ,Не смеде цар Милоша уморити’,
2267 Већ Милошу одсеците главу,
2268 Јер Милош је сада цар прам мене,
2269 Па Милоша поред мене сараните,
2270 А Лазара чело ногу наши!”
2271 Милош поче говорити:
2272 ”Немој тако, светла круно, царе господине!
2273 Греота је мени поред цара лећи,
2274 Већ метите цара поред цара,
2275 А мене чело ногу царски,
2276 Мртва моја глава нек’ цареве служи,
2277 Нека служи мртва као што је жива!”
2278 Цар Мурат погледа на Турке:
2279 ”Милошу одсеците главу,
2280 Милошу и Лазару краљу!”
2281 Тад Милоша Турци поведоше
2282 Милошеву да одсеку главу;
2283 Кад Милоша поведоше Турци,
2284 Милош погледа на кнеза,
2285 Сузе рони, па кнезу говори:
2286 ”Прости мене, господине кнеже!
2287 Ја не жалим што ћу погинути,
2288 Већ ја жалим, преболети нећу,
2289 Што не видим Бранковића Вука
2290 Да га секу као мене Турци!”
2291 Кнез Лазар тихо говори:
2292 ”Проста ти и душа и тело,
2293 Прост да си, Милоше соколе,
2294 И твоје се посветиле руке
2295 Којима си разгонио Турке!”
2296 Милоша изведоше Турци;
2297 Погледа Турчин један на другога
2298 Милошеву тко ће сећи главу –
2299 Сви се боје свезана Милоша
2300 Да и везан коме не досади.
2301 Турци један другом говоре:
2302 ”Греота је нама њему сећи главу
2303 Кад га нисмо одрешена секли,
2304 Везана је лако посећи!”
2305 Ту се нађе Ибраим потурица,
2306 Он одсече Милошеву главу.
2307 Кад Милошу одсекоше главу,
2308 Тад Лазара поведоше кнеза.
2309 Кнез Лазар сузама пролива:
2310 ”Прости, Боже, моје согрјешење!
2311 Сад да идем сабљу да пољубим,
2312 Теби, Боже, да одложим душу,
2313 Душу прими, прости согрешење!”
2314 Лазару краљу одсекоше главу;
2315 Приступи Турчин Ибраиме,
2316 Скуте шири па главу прими:
2317 ”Царска глава греота је да с’ по земљи ваља!”
2318 Пак однесе главу у воду кладенца,
2319 Баци главу у воду кладенца;
2320 За то Турци ништа не знадоше,
2321 Већ без главе кнеза саранише.
2322 У то време и Мурат почину,
2323 Па Мурата с кнезом саранише,
2324 А Милоша чело ногу царски;
2325 Над царем Турци шатор разапеше,
2326 С Бајазитом Турци к двору отидоше.
2327 Глас дође Милици госпођи
2328 У Крушевца, града бијелога –
2329 Милица за трпезом сеђаше,
2330 С десне стране Видосава ћерка,
2331 С леве стране Вукосава ћерка,
2332 А Марија ладно вино служи –
2333 Глас допаде госпођи Милици:
2334 ”О, зло га села, госпођо Милице,
2335 Зло га села, а горе попила!
2336 Изгибе нам на Косову војска,
2337 Погибе господине кнеже,
2338 Изгибоше браћа Југовићи,
2339 И остали бани и кнезови
2340 И господа бојни витезови!”
2341 Кад Милица гласак разабрала,
2342 Од жалости рукама се у прси удара,
2343 Лице кида, с главе косе трга,
2344 С ћерма кука како кукавица,
2345 Преврће како ластавица.
2346 Брже своје дозива слуге:
2347 ”Прежите коње у хинтове
2348 Да ја идем на Косово равно,
2349 Да ја тражим браће рањеника
2350 Не би л’ кога нашла на Косову жива!”
2351 Слуге брже коње уфатише,
2352 Узе госпа и леба и вина
2353 И са собом пет стотина катана,
2354 Пак отиде у Косово равно.
2355 Кад је била к гори Косаници,
2356 Рањена срете Владету војводу:
2357 ”Владета, кнежева војводо,
2358 Како је тамо на Косову равном,
2359 Има л’ кога од јунака жива?”
2360 А Владета тијо одговара:
2361 ”Јао, Милице, госпођо кнегиња,
2362 На Косову нигди никог не’ма!
2363 Извади ми измеђ’ плећа три темрета гвожђа
2364 Од турска три копља бојна,
2365 Што су мене даривали Турци,
2366 Отимљући кнеза од Турака!”
2367 Маши се госпођа Милица,
2368 Извади му једно темре гвожђа,
2369 А Владета паде на земљицу;
2370 Кад се маши друго да извади,
2371 Владета се душом растаде.
2372 Сузе рони госпођа Милица,
2373 Сузе рони, оде на Косово.
2374 На Косову жива никог не’ма,
2375 Веће леже мртва по Косову тела,
2376 Црна крвца Косово полила.
2377 Гази крвца Милица књегиња,
2378 А преврће мртве по Косову главе,
2379 Мртве главе водом умивала,
2380 Од прилике своју браћу тражи
2381 И Лазара господара свога.
2382 Намера госпу намерила бише
2383 На Казилара, рањена војводу,
2384 Казилара, великог алај-барјактара,
2385 Лице му је водом умивала,
2386 Руменим га вином напојила
2387 Док јунаку срце окрепила.
2388 Па говори Милица госпоја:
2389 ”Казилару, алај-барјактару,
2390 Знаш ли штогод за Лазара кнеза –
2391 Да л’ погибе господине кнеже
2392 Или кнеза заробише Турци?
2393 Мож’ ли знати за моју браћу Југовиће –
2394 Или моја браћа изгибоше
2395 Или браћу Турци заробише?”
2396 Казилар потијо говори:
2397 ”Ништа не знам, госпођо кнегиња,
2398 Већ пођидер мало унапредак,
2399 Загазит’ ћеш у крв до појаса –
2400 Гди су пала до рамена тела,
2401 Многа су копља изломљена,
2402 Онде су ти браћа изгинула
2403 Господина отимљући кнеза!”
2404 Кад саслуша госпођа Милица,
2405 Она пође мало унапредак,
2406 Загази у крв до појаса,
2407 По крви премеће главе,
2408 Од прилике своје браће тражи.
2409 У крви нађе срмали-мараму
2410 Божидара браца рођенога,
2411 Што је сестра браца даривала,
2412 Пак натраг се Казилару врати:
2413 ”Казилару, војводо кнежева,
2414 Можеш ли ране преболети
2415 Да те носим у Крушевца града?”
2416 Казилар тијо одговара:
2417 ”Милица, госпођо кнегиња,
2418 Нит’ већ могу тамо ни овамо!”
2419 То изрече, пак се раста с душом.
2420 Сузе рони госпођа Милица,
2421 Па погледа на катане госпа,
2422 Казилара саранише лепо.
2423 Милица се у Крушевца врати
2424 Кукајући кано кукавица,
2425 Од жалости недра дерајући
2426 И господско лице кидајући.
2427 Кад Милица у Крушевац дође,
2428 Пред Милицу иде и старо и младо,
2429 Кукају мајке кано кукавице,
2430 А сестрице кано ластавице.
2431 Невесте сузе проливају,
2432 А у скуте госпу целивају:
2433 ”Мајко наша, госпођо царице,
2434 Има л’ кога на Косову жива?”
2435 Сузе рони, госпа одговара:
2436 ”Удовице, жалосне сестрице,
2437 На Косову жива никог не’ма,
2438 Већ кукајте како кукавице,
2439 Јер, жалосне удовице, све смо кукавице!