Откровење
Откровење
У оно вријеме, у граду Травњу, најзнатнија личност бјеше конте Берислав Боркић, старији господин, који остаде неожењен, који није марио ни за кога, ни за што, осим за лов, за књиге и путовања. Његову дједу Виктору, као и свој осталој властели из Приморја, почетком XIX стољећа, Французи одузеше феуд и подијелише га тежацима. Старац не преживје крај француског владања, а његов син Лујо, дочекав почетак аустријског владања, одмах поче тражити дједовину, али се парница без успјеха протеже све до краја Лујова, који остави свога јединца Борислава у великој невољи. Овај настави парбу и имаде срећу да је дoбије. Држава му врати све земље и куће, од старине Боркићеве, и још му даде накнаду у новцу, за сву претрпљену штету од времена дједа Виктора. Младом властелину била је онда двадесет пета година, и од онда поче живјети као што напоменух. Као дијете, био је питомац фрањеваца, који развише у њему љубав према латинским класицима; ловачку страст наслиједио је од својих предака, а жеља за путовањем пробудила се сама. Зиму је увијек проводио у завичају, а прољеће и љето у иностранству. Био је на махове дружеван и љубазан, али већином осамљен.
Послије конта Берислава Боркића, у оно вријеме, у Травњу, најзнатнији бјеше окружни начелник Иво Дражић, лијеп, млад и уман човјек. Његова сестра Берта, такође је предњачила међу женским свијетом, али је удата била за најомрзнутијим човјеком у Травњу, њеким Тонијем Бонинијем, кога прозваше "Тони Бештија" и који је био управник царинаре.
Бештија бјеше човјек од педесет и њеколико година, кукаст, велика подвољка, риђијех, четкастих бркова; одијевао се кицошки, у покретима и држању градио се грациозан и елегантан и вјечито је тежио да се покаже духовит. Бјеше страстан и вјешт карташ, - по вјештини ненадмашан и сумњив. Друга главна особина бјеше му лагање. Како је имао манију да мушка друштва забавља "масним" причицама, тако је женска друштва гњавио којекаквим сентименталним догађајима, које је увијек приказивао као своје доживљаје. То би, најпослије, била невина манија, да се људи иначе у свакидашњем животу могаху ослонити на његову ријеч. Али, каогод што је доста било да Тони започне: "Е, господо, да. вам испричам њешто, баш чудно и невјероватно, што ми се десило прије њеколико година!" па да га њеко прекине узвиком: - "Немој, молим те, него кажи гдје си то прочитао, у коме роману или фељтону!" тако је исто доста било да се њеко позове на његову ријеч, да каже: "То је рекао Тони Бештија!" па да сваки одмахне руком. Колико је год био понизан према моћним, толико је био груб према подложним чиновницима, а бруталан према царинарским стражарима, факинима и осталом свијету, који је од њега зависио.
Његова жена Берта, и тјелесно и душевно бјеше му сушта противност, - од онијех, за које се вјечито понавља једна те иста изрека: -" Грјехота што не нађе себи пара!" Гријех за то понесе у гроб њена мати, жена болесна, која се свакога часа надала смрти, те у жељи да види кћер удомљену, даде је за првога који се јавио као просилац, за Бонинија, који је био родом одњекуд с југа, а почео своју чиновничку каријеру у Травњу. Цио мали град ожали Бертину судбину. Берта се предаде покорно својој судбини, настаде да се навикне на свога непара, а у срцу туговаше за идеалом своје младости, - за контом Бериславом Боркићем!
У доба кад ће се десити ово што ћу испричати, Берти је било четрдесет година, била је стасита, црномањаста, господске главе и држања. У свему одмјерена, са сваким умиљата, истински побожна (без богошизма, који карактерише приморске зреле жене, без и мало наклоности ка оговарању и пакости), бјеше омиљена у свима друштвеним слојевима.
Бертин брат, окружни начелник Иво Дражић, није био ожењен, те се по себи разумије и да га је сестра на то наговарала и да су му се травањске удаваче наметале. Лијепи господин Иво, иако се радије удварао млађим и љепшим, ипак је дипломатски био опрезан да се сувише не ангажује. Наравно, то није помогло да најмање њих шест, из бољих кућа, не мисле е имају јаких разлога надати се да ће се назвати "Дражићка".
Једнога дана дођоше у Травањ, ка некој својој родбини, њеки трговац из Гулина, са својом кћерју, дјевојком, која је била ружна и болешљива, а отац јој простачина. Затим, видјеше нотара Ива у шетњи и у кафани с њима. Затим се дознаде да је био на вечери с њима, код поменуте њихове својте, и дозна се да дјевојка носи педесет тисућа талира прћије. Колико ли срдаца претрну на тај глас! То је трајало пет дана. Шестога, Гулинци отидоше откуда су и дошли, а са задовољством се опази да их господин Иво није отпратио до лађе!
За десет дана, окружни начелник не сврати ниједном код сестре Берте, нити се даде видјети ва улици, - што се међу чиновништвом и грађанством тумачило као да му је криво и да га је срамота због неуспјеха код богате дјевојке. То потврди и родбина онога бакоње из Гулина. Лако је замислити досјетке и надовезивања, која се проношаху по граду.
Начелник доби отсуство на два мјесеца и отиде њекуд, а након десетак дана, стигоше из Гулина у Травањ свадбени огласи: "Иво Дражић, котарски поглавар травањски, жени се са госпођицом Аном Коложбатовића из Гулина."
У Травњу диже се прави "урабан". Један дио женскога свијета просто промахнита од љутње; други дио помами се од радости. Родбина старога гулинскога главара и Ивова својта учинише гозбе. Његови вршњаци позавидјеше му. Његови другови предвиђаху даљу његову сјајну каријеру, - пророковаху да ће прије четрдесете бити краљевски савјетник. Било је струја са различитих тачака оризонта, али све скупа стекоше се у једну, - у велику олују!
Али, као и свако чудо, трајало је и то три дана, те се, углавном, поврати мир.
Једна једина душа у Травњу бјеше због тога догађаја истински и дубоко ожалошћена, без икаквог себичног повода. То је била Берта. Она је у скровитости плакала, а јавности о томе је што је могуће мање говорила, ни хвалећи нити осуђујући догађај, градећи се немарна.
Младенци се вјенчаше у Гулину па отпутоваше у Млетке, одакле, на махове, стадоше слати у Травањ дењкове и ковчеге покупованих ствари за кућу.
А три недјеље пред Божић, млади пар стиже у Травањ, те имадоше кад и да намјесте и да учине главне посјете до празника; па другога дана Божића увече младожења даде гозбу у својој кући.
За дугачким столом, окићеним цвијећем, освијетљеним озго полијелејем са тридесет и шест свијећа, сједјело је око педесет званица, што дама, што господе, међу којима и десетак сиромашних женикових сродника и сродница.
Ради обиља ријетких јела, скупих пића, финога посуђа, као и због послужитеља у ливрејама, сиромашна Дражићева родбина сјеђаше забленута и њеке од госпођа изражаваху дивљење. На то ће елегантни љекар госпођи порезниковој, до које је сједио: "Гозба је према прћији!"
Гости су јели у тишини, док не почеше пуцати запушачи из шампањских стакленица. Тада се сви погледи скренуше на зачеље стола, гдје је сједио стари каноник, тајни папски коморник, господин Риба, старац од осамдесет година, споре памети и спора језика, који се узврпољи, па се окрену сусједу, конту Боркићу и рече му:
- Молим вас, конте, замијените ме ви. Знате, ја већ нијесам за таке здравице! Тони Бештија додаде:
- Ако ћемо право, конте, вама то и доликује, баш кад бисте били и млађи, јер ко умије китњасто бесједити као ви?
Боркић, стасит, снажан човјек, бујне просиједе браде и косе устаде. За оно њеколико тренутака што је Боркић чекао да настане потпуна тишина, сви се погледи приљубише на његову мушку појаву, на природно достојанствено држање. Његове очи изражаваху духовитост. На женским лицима огледаше се она сјета, што је женско срце осјећа пред мушком љепотом, којој се примиче крај.
Конте наздрави просто и кратко, - у име гостију, честита младенцима брачну везу и пожели им свако добро у будућности.
Уз куцање чаша и урнебесне узвике: "Живјели младенци" промоли се нерасположење због сувопарне напитније, јер јужњаци, у таким приликама, траже сентименталне, сладуњаве и ефектне фразе, којима се опијају као и вином.
Тони Бештија шапну своме сусједу и зету, претсједнику суда Војводићу:
- Јеси ли га чуо? Избројио је ријечи, као да саставља депешу! Каква нељубазност! Кога је врага дошао на гозбу!
Шампањац се точи као вода, будећи веселост и искреност. Жагор прекиде општински начелник, гломазан и припрост човјек, који, муцајући и запињући, надуго и нашироко честита поглавару у име грађанства.
Елегантни доктор, који се удварао порезниковој госпођи, тада безобразно поче јој пиљити у очи и готово на ухо шапутати. Она, бујна плавуша, вртјела се на столици, час одазивајући се кавалиру, час заподијевајући разговор с другим. Муж јој болешљив човјечуљак, велики дилетант у нумизматици, сједио је на противној страни и свраћао млитави и тужни поглед на њих двоје. Три маторе сестре, кћери управитеља телеграфа, на гласу богомољке, сједећи једна до друге, нераздвојене каваљерима као остале даме, окренуше леђа младом капелану, марљивом стихотворцу, који им је дотле правио друштво, те већ не дизаху очију са порезниковице и њеног обожаватеља, непрестано чаврљајући све три у исто вријеме.
Опет жагру прекиде новом здравицом претсједник суда, два пута дужом од начелникове.
За то вријеме протонотаријус заспа нахерене главе, а опћински начелник заспа преклоњене главе. Млада домаћица отимаше се дријемежу и грађаше се да с пажњом слуша њеку препирку између два сусједа. Претсједник суда започе живу распру са двојицом младих судија. Његова жена, рођака Тонија Бештије, госпођа Роза, ситна, обла, необично свјежа за своје године, сва се тресла од смијеха, слушајући мушкобањасту удовицу, снају нежењеног начелника, која му је управљала кућом, а и њим. Претсједникова кћи, двије поштареве, једна апотекарова и двије трговачке, све лијепе дјевојке, укрштаваху погледе и разговоре са младићима: судским приставом, адвокатом, тајником котарског поглаварства, Дакићевим братом правником и осталим.
Дође ред и да Бештија наздрави. Устаде па дреком и патосом лоша глумца, који декламује лоше стихове, стаде гњавити званице. Берта поцрвени и снизи се као да би се хтјела скрити. Остали га часком слушаху па, мало тише наставише прекинуте разговоре. Младожења привуче пажњу на себе, јер не спусти глас; забављаше своју родбину, причајући шта је све накуповао од покућанства, од накита, украса, посуђа, хаљина, итд., шта је за шта платио, уживајући у њиховим наивним узвицима дивљења. А трутасти царинар, климатајући кратким рукама, декламоваше даље, иако га нико не слушаше. Кад сврши, сједе и запали вирџинију.
У толикој гради, између два спавача, конте сјеђаше мирно, гледајући неодређено, али погледом који обухваташе и сваки покрет.
Одједном Роза Војводићка викну рођаку Бештији:
- Како си се усудио, како смијеш пушити, ти једини у оволиком друштву!?
Сви погледаше дријемљиву младу, која се трже и рече:
- А, молим, слободно је пушити. Изволите, господо.
На то, као по команди, у један мах плану преко двадесет жигица, - задимише цигаре и цигарете.
Домаћин викну послужитељима:
- Донесите из собе за пушење све цигаре. Млада додаде:
- Ако је по вољи, госпође и госпођице, ми можемо у дворницу.
Али се ниједна не помаче. Настаде тишина, у којој се чуло ркање начелниково, које прекиде мушкобањаста снаха, ударивши ногом испод стола. У исти мах пробуди се и монсињор Риба, јер му дим заголица нос.
Бештија се окрете Боркићу:
- Без замјерке, конте, може се ли се знати који вам је ово Божић по броју?
- Може, драги мој, - одговори конте, гледајући преко његове главе... - Ово је мени педесет шести.
Роза, доиста њешто кивна на рођака, или иначе нервозна, опет се пакосно умијеша:
- А теби је, Тони, исто толико, па изгледаш много старији од конта!
Бештија мрдну презриво главом па настави:
- Питам вас зато, драги конте, што би нас све занимало кад бисте нам хтјели испричати који је од толиких Божића био најзнатнији у вашем животу... Је ли те, господо и госпође, да би вас то забављало?
Боркић се насмеја и одговори:
- Свакако први Божић, који сам запамтио.
- Не то, не! - довикну порезниковица... - Испричајте нам, конте, свој први љубавни доживљај или испричајте нам, зашто се нијесте оженили?
Бештија опет упаде у ријеч:
- Зар не знате да је конте у тим стварима веома закопчан? Али, ја вам могу испричати један свој љубавни доживљај, који се баш десио о благданима. Необично интересантно, вјерујте!
Госпођа Роза рече:
- А то не! Прво и прво, конте није рекао да неће причати. Сад, био то љубавни или ма какав догађај, свеједно! Десио се он на Божић. или на велики петак, и то ми је свеједно! Само нека нам он прича, - јер бих њега слушала цијелу ноћ, а тебе ни минут!
Њеке запљескаше храброј Рози. Она склопи руке обрнув се племићу:
- Драги господине конте, ево ја вас у име цијелог друштва лијепо молим да нас позабавите каквим својим доживљајем.
Готово се сви придружише тој молби, па и Берта рече уздрхталим гласом:
- И ја вас молим.
Боркић је чудно погледа и поблиједи, па стаде истезати браду, па нагло устаде и отиде у пушионицу. За њим нагоше и остали, а женске се разредише по дворници. Нико то не замјери конту, јер је у свакоме била пуна глава другог чега; али Берту увриједи контово владање.
Домаћин се склони са својом родбином у прикрајак. Бештија, капелан, порезник и Војводић почеше се картати, младићи се придружише ка дјевојкама, старије даме направише засебне гомилице, монсињора отпрати момак кући.
Конте, једнако истежући браду, узе шетати по пушионици, по дворници, по ходнику, сасвим као да бјеше усамљен, - што такође не привуче пажњу, јер је често бивао настран и растрканих мисли. Али Берта, заставши иза врата од дворнице, као да тобож посматра њеку слику, праћаше сваки његов покрет.
Најпослије, конте је замотри, па стаде пред њу а она видјевши га тако узрујана запита га:
- Шта је вама, конте?
- И ви!... И ви... - поче он, али запе.
- Шта је, за милога бога!? - рече Берта, одједном ужаснута... - Шта вам се догодило?
- Што нијесам могао слутити, - одговори он шапатом, па се испрси као да му требаше сва снага тјелесна и душевна због њеке врло тешке одлуке! У исти мах гледаше је прекорно... - Ви!... Ви!... Ви да се усудите да ми поставите онако питање!
Берта, поново увријеђена, ожалошћена, исколачи очи, преблиједи јаче, усне јој задрхташе. Једва је могла изговорити двије ријечи.
- Ја!?... Шта!?
- Ви,- настави он истим гласом. - Ви, који знате све, - који сте узрок своје и моје несреће, - који сте одбили моју руку, јер сте мислили да ћу остати сиромах довијека, ви ме питате, пред оволиким свједоцима, зашто се нијесам оженио!?
Берта се ухвати за чело и посрну, али кад је он хтједе прихватити, дочека се дланом о дувар, погледа га још већма ужаснута и изрече на прекид:
- Ви... мене... просили!?
То је било откровење.
На то се конту окрете свијест, погледа уплашено око себе, па побјеже...
Без и једне даље ријечи, обоје разумјеше шта је било, - што нијесу знали пунијех двадесет година! Мати Бертина крила је ту прошевину од кћери, а њему рекла да га дјевојка неће.
Берта се спусти на столицу, обори главу и чињаше јој се да полако тоне у дубину земље!