Ослобођење Војводине

Свест о свом посебном политичком положају на територији Угарске постојала је код српског народа и пре Велике Сеобе, а нарочито после ове. Сведоче нам то и устанак Срба у Банату од 1594, и случај грофа Ђурђа Бранковића, и јасно изражена жеља на Темишварском Сабору, 1790 г. Овај дуги период борбе за засебну територију на подручју Мађарске, у жељи за националним обезбеђењем, дошао је до привидног остварења тек 1848, када је царским патентом проглашена Војводина из делова Срема, Баната и Бачке. Разочарење са Војводином морало је да наступи, када се место политичке организације добило само једно административно тело, удешено тако да се српски дух у њој још више могао потискивати. Па и таква Војводина спојена је 1860 са Мађарском. После једног дугог и снажног националног отпора дошло је малаксавање. Најпре убацивањем немачког и мађарског становништва у чисто српске крајеве, а затим, нарочито крајем прошлога века, читавим низом мера, покушавале су државне власти да избришу оно шаренило у националном погледу те да помађаре све народности у Угарској. И у овоме су успевали, нарочито код Немаца, Словака, Русина, Буњеваца и Шокаца. Најкасније, али ипак, почела је мађаризација да захвата и српски народ која је, благодарећи беспримерним жртвама нашега народа из Србије, за увек спречена а наш народ у Војводини дошао до својих права, за која се вековима борио.

Сматрајући те догађаје за најважније у историји Војводине, ми ћемо поводом десетогодишњице, овде ма и укратко, бележећи готово искључиво само најважније одлуке, приказати рад Српског Народног Одбора и, у вези с њим, Народне Скупштине, Народног Савета и Народне Управе.

Када је српска и антантина војска извршила продор на Солунском Фронту и када су о томе допрли гласови у крајеве преко Саве и Дунава, по узору на Народно Веће у Загребу, основан је и Српски Народни Одбор у Новом Саду, са задатком да сачува ред, те личну и имовну безбедност грађанства после расула аустриске војске а до доласка српске, и да изврши припреме за оцепљење Баната, Бачке и Барање од Мађарске и уједињење ових покрајина са Србијом.

Српски Народни Одбор, који се, испрва формирао од људи који су у Новом Саду за време рата радили у одбору за смештање изгладнеле босанске деце по војвођанским местима, радио је првих дана тајно. Јавно је иступио тек 21 октобра (4 новембра) 1918 г.

Тога дана одржана је прва седница Српског Народног Одбора у Новом Саду. У седници је извршено конституисање и уједно је Јаша Томић известио чланове да је, по договору са више пријатеља из народа, без обзира на странке, био 14 октобра у Суботици на састанку изасланика неколико већих наших градова, на коме је састанку постигнут споразум у основним питањима, која би се унела у проглас, који би Српски Народни Одбор требао да упути на народ. Исто тако уговорено је, шта треба да се уради у погледу организације Српског Народног Одбора по осталим српским местима, као и о покретању српског политичког листа.^[1]

После овог извештаја, састављен је проглас који гласи:

„Ратна бура скршила је проклетство човечанства, скршила је оно нечовечно схватање, да јачи може владати над слабијим. А она проливена крв човекова уздигла је на својим таласима лозинку: Да сваки народ има права сам одређивати својом судбином. Ово је схватање и право и човечно, али је то потребно извести и стога, што опћи мир човечанства захтева да они потиштени буду задовољени и не изазивају опће трзавице и немире.

Нажалост, Српски Народ у Угарској био је досад у најстрашнијем положају мимо све народе. Он нема данас у угарском сабору ни једног јединог посланика, који је изабран вољом српског народа. Он није имао за време овога рата ни једног политичког листа, није имао ни једног јединог просветног па чак ни добротворног удружења. Свако састајање и договарање сматрано је за злочин.

Стога Српски Народни Одбор, што је састављен из одборника свих српских странака и група из Угарске изјављује:

Данашњи Срби посланици немају права говорити и одлучивати у име Српског Народа у Угарској. То им не допушта неправедни изборни ред, то им не допушта ни насиље, ни неправда, ни подмићивање што гледасмо приликом њихових избора. Право одлучивања у име Српског Народа немају ни поједине општине, ни жупаније, јер је састав тих тела неправедан и назадан. Немају права ни поједине странке а још мање поједини људи код Срба у Угарској. То право не присваја себи ни овај одбор. Народни Одбор Срба у Угарској примио је на себе само ту бригу и дужност, да помогне Србима и осталим Јужним Словенима у Угарској, да дођу до свога права, на основи самоодређења народа, које је сав културни свет признао.

Један од најглавнијих задатака овог одбора биће, да покрене српски политички лист и ради на том, да дође што пре до слободно изабране српске народне скупштине, која ће моћи одлучивати међу нама Србима у Угарској о правој жељи српског народа.

Овај ће се одбор проширити са личнистима из народа, чим овај проглас потпишу, јер су о том већ вођени преговори. Овај ће се одбор проширити са осталим Јужним Словенима Угарске. Овај ће одбор моћи по потреби и преговарати са заступницима других народа, али не сме одступити од овде постављених погодаба, нити се на ишта обвезивати. Главна и коначна одлука Српског Народа у Угарској мора остати у рукама целог народа, односно његове скупштине. Нови Сад, 21 октобра 1918. Председништво: председник Јаша Томић; потпредседници: Аркадије Варађанин и Д-р Игњаг Павлас; тајници Д-р Милан Петровић и Мита Ђорђевић; Извршни Одбор: Душан Тушановић, Павле Татић, Д-р Лаза Марковић, Коста П. Миросављевић, Д-р Миладин Свињарев, поп-Јоца Јовановић, Лаза Миросављевић, Душан С. Марковић, Душан С. Монашевић; чланови: Ђорђе Велић, Богољуб Прешић, Д-р Александар Моч, Душан Лалошевић, Стеван Дотлић, Мита Клицин, Тихомир Остојић, Д-р Паја Јанковић, Д-р Радивој Стратимировић, Марко Вилић, Јован Живојновић, Влада Стефановић, Љубомир Стефановић.”^[2]

Одмах се приступило и организовању Српских Народних Одбора по осталим местима „у којима живи наш народ, ма које вере био“ и уједно је покренут Српски Лист, као орган Српског Народног Одбора, који се штампао у 12.000 примерака.^[3]

Свима овим одборима издао је Српски Народни Одбор у Новом Саду упутство, да се не покоравају наређењима општинских власти, уколико би се она косила са прогласом Српског Народног Одбора.

Још првих дана свога јавнога рада, закључио је Српски Народни Одбор да се позову и представници осталих Словена, да се прикључе акцији овога одбора.^[4] Овом позиву су се с радошћу придружили сви Словени са територије бивше Угарске, те су и они организовали своје одборе.^[5]

22 октобра стигло је у Нови Сад из мађарског ропства око 1.500 српских војника и грађана, чији је број сваки дан нагло растао. Међу првима био је и потпоручник Бошко В. Павловић. Он је наоружао један део српских војника под именом Краљевске Српске Војне Полиције и заузео све јавне зграде у Новом Саду, уједно је, у друштву са представником Српског Народног Одбора, Д-р Игњатом Павласом, позвао команданта немачке војске да, без икакве штете по град, напусти Нови Сад, што је овај и учинио.^[6] Ноћу између 26 и 27 октобра, у присуству чланова Српског Народног Одбора и службених представника града Новог Сада, прогласио је потпоручник Павловић, да у име Њ. В. Краља Петра I узима власт над Новим Садом у своје руке.^[7]

На појутарје Митрова-дне ушао је у Нови Сад први део српске војске на челу са мајором Војиславом Бугарски.

Српски Народни Одбор поверио је једном свом пододбору да изради изборни ред Народне Скупштине на којој ће Срби са осталим Словенима из Угарске заузети становиште у смислу начела народног самоодређења. По овом изборном реду, који је усвојио Српски Народни Одбор у својој седници од 6 новембра, на сваку хиљаду српских, буњевачких и осталих словенских душа биран је по један посланик.^[8] На основу проверених изборних записника и пуномоћи, на Народној Скупштини од 12 (25) новембра 1918 г. било је заступљено 211 општина са 757.

На овој скупштини су једногласно донете ове одлуке:

„Банат, Бачка и Барања, у границама које повуче антантина балканска војска, проглашује се данас 12 новембра 1918 на Народној Скупштини у Новом Саду на основу узвишеног начела народног самоодређивања оцепљеним, како у државоправном тако и у политичком и привредном погледу, од Угарске.

Због тога Народна Скупштина поставља Велики Народни Савет, којем је извршни орган Народна Управа.

Народни Савет чине педесет чланова изабраних из ове Народне Скупштине.

Народни Савет доноси потребне уредбе и наредбе, поставља Народну Управу и врши надзор над њом.

Народну Управу чине ови одсеци:

1. Политички послови. 2. Унутрашњи послови. 3. Правосуђе. 4. Просвета (школа и црква). 5. Финансије. 6. Саобраћај. 7. Привреда. 8. Прехрана и снабдевање. 9. Социјалне реформе. 10. Народно здравље. 11. Народна Одбрана.

На челу сваког одсека стоји народни повереник са замеником и потребним особљем.

Народна Управа управљаће означеном територијом на основу начела потпуне слободе и равноправности за све народе. Сваки грађанин има неоспорно право, да на свом матерњем језику општи са свима властима.

До коначног организовања нове наше државе Народна Управа управљаће, по могућности, према постојећим законима и законитим наредбама.

Седиште Великом Народном Савету и Народној Управи је Нови Сад.

Ако две стотине чланова ове Народне Скупштине, која поставља Народни Савет, ма из којег разлога, у питањима администрације, затражи поновни сазив Народне Скупштине, дужан је Народни Савет сазвати Народну Скупштину у року од 14 дана.“

„1) Молимо владу братске Србије, да на конгресу иста заступа наше интересе.

2) Прикључујемо се Краљевини Србији, која својим досадањим развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак, у сваком правцу не само нами, него и свима словенским па и несловенским народима, који с нама заједно живе.

3) Овај наш захтев хоће да помогне уједно и тежње свију Југословена, јер је и нама искрена жеља да српска влада удружена са Народним Већем у Загребу учини све, да дође до остварења јединствене државе Срба, Хрвата и Словенаца под водством Краља Петра и његове династије.

4) И зато, да би ова скупштина помогла са своје стране остварити јединствену државу свију Словена, Срба, Хрвата и Словенаца, бира два члана, који ће стајати на услузи српској влади: Јашу Томића (Нови Сад) и Блашка Рајића (Суботица) и два члана, који ће стајати на услузи Народном Већу у Загребу: Д-р Јована Манојловића (Суботица) и Васу Стајића (Нови Сад)“.^[9]

На истој Скупштини је уједно изабрано 50 чланова у Велики Народни Савет.

Истога дана одржао је Велики Народни Савет своју прву седницу на којој су изабрани одбори за израду нацрта Пословника Великог Народног Савета и Устројства за Народну Управу. Уједно је изабран и одбор који ће да састави предлог кандидата Народне Управе.^[10]

Идућег дана, у седници од 13 новембра, донет је и Пословник Великог Народног Савета и Устројство за Народну Управу. У смислу Пословника извршено је конституисање Великог Народног Савета, те је за председника изабран Д-р Славко Милетић, за потпредседнике Д-р Јован Латинчић и Павле Татић, а за перовође Мита Ђорђевић и Д-р Илија Ивачковић.^[11]

14 новембра Велики Народни Савет је извршио избор повереника Народне Управе за Банат, Бачку и Барању, а такођер и њихових заменика:

Председништво и политички послови: Д-р Јован Лалошевић, заменик Петар Коњовић.

Унутрашњи послови: Д-р Игњат Павлас, заменик Д-р Светислав Михајловић.

Правосуђе: Д-р Август Рат, заменик Д-р Јован Петровић.

Просвета: привремено Д-р Јован Лалошевић, заменик Д-р Милан Петровић.

Финансије: Д-р Владислав Манојловић, заменик (није попуњено).

Саобраћај: Стеван Славнић, заменик Миливој Матић.

Привреда: Мита Клицин, заменик Д-р Миливој Ковачевић.

Прехрана и снабдевање: Д-р Коста Поповић, заменик Димитрије К. Тодоровић.

Социјалне реформе: Душан Тушановић, заменик Д-р Мита Топаловачки.

Народно здравље: Д-р Лаза Марковић, заменик Д-р Сима Алексић.

Народна Одбрана: Душа Попов, заменик Ђура Барако.^[12]

Извештај о избору повереника Народне Управе заједно са записником Народне Скупштине од 12 новембра поднесен је Српској Краљевској Влади ради узимања на знање и одобрења.^[13]

У седници Народног Савета од 15 (28) децембра поднео је председник Народне Управе, Д-р Јован Лалошевић, извештај о раду Народне Управе у коме је, између осталог, рекао:

„Велики Народни Савет поставивши Народну Управу, поверио је нама да извршимо резолуцију Народне Скупштине, којом је иста изрекла, да се откида од Угарске и узима власт у своје руке.

Пре него што би отпочели свој посао, сматрасмо за дужност да одмах предстанемо Срп. Краљ. Влади, да се тамо представимо, и замолимо инструкције.

Народна Управа је по томе приступила послу. Морам нагласити, да је пред нама стајао и по опсежности и по значају и по важности један огроман посао. Ишчупати из руку угарских власти целу администрацију широких области покрајина Баната, Бачке и Барање, те организовати сав строј државног живота, био би велик и тежак посао и онда, када би нам у изобиљу стојала на расположењу и сва потребна средства и сви потребни људи. А какав је то посао онда, када поред те организаторске задаће морадосмо сами да набављамо и прву оловку и први табак папира, прву столицу и први писаћи сто, то се не може да замисли. Па поред свих великих тешкоћа и поред краткоће времена, ми са мирном савешћу смемо да тврдимо, да смо учинили колико је људски могуће било.

Сви одсеци данас стоје са до детаља израђеном организацијом и програмом рада и делокруга свог. У Торонталској и Бачкој жупанији политичка власт је у нашим рукама, те се живо ради на организацији извршних органа у свима општинама и срезовима. Учињена су потребна расположења, да се на граници организује пошта и цензура, да се регулише отправљање животних намирница и индустријских продуката, да се регулише финансијско пословање, да се пропише и убира пореза и пристојбе и потрошарине, да се дође до потребних података за склапање буџета, да се регулише пословање гледе привреде и народног здравља. Основан је званичан лист и организован пресбиро, издата су важна наређењау одсеку правосуђа, преуготовљена је и начелно решена организација жандамерије и отправљена сва акта текућих послова.

Овај фатални circulus vitiosus нас је приморао да затражимо, да се разбистри наш одношај према влади, а учинили смо то и зато што се међувремено прогласило уједињење свих југословенских покрајина и успостава јединствене државе Срба, Хрвата и Словенаца, те поставила централна влада за све ове покрајине. Предстали смо дакле дана 12(25) децембра 1918, скупа са председништвом Великог Народног Савета, Г. министру председнику Протићу, који нам је на питање наше децидирано одговорио, да и ове покрајине, дакле и Банат, Бачка и Барања, чине саставни део јединствене државе Срба, Хрвата и Словенаца, те да се власт централне владе простире и на ове територије. Према томе, дакле, сасвим је природно, да двема владама на једном територију нема места, те да ова Народна Управа треба да демисионира, што смо и закључили да учинимо, те о томе брзојавно известисмо министарство, а замолисмо и сазив Савета, да бисмо му нашу одлуку подастрли. Међутим тог дана одржао је Министарски Савет седницу, те нас је овом депешом известио о свом решењу:

„Водећи рачуна о изјављеној жељи за уједињењем и тим поводом, што је Његово Краљ. Височанство Престолонаследник Александар именовао државну владу за цело Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, чиме је удовољено и жељи Народне Скупштине да се целокупни народ уједини, сматрам за своју дужност, а по овлашћењу Министарског Савета, да обратим пажњу Народне Управе на потребу, да Народна Управа преко министра Унутрашњих Дела поднесе своју оставку, како би се могла образовати нова управа према новој ситуацији, која је актом проглашења државног уједињења постала. — Прибићевић“.

На ову депешу поднесосмо телеграфски нашу оставку и о томе извештавамо и чланове Великог Савета.

Овим, држим, да сам исцрпео све, о чему бих могао и требао да известим славни Савет, те молим да се, како ово моје извешће, тако и демисија целе Народне Управе узме на знање.“

Извештај председника Народне Управе узет је на знање.^[14]

Народна Скупштина састала се још једаред и то 27 фе-бруара (по новом). У њој је извештач Кандидационог Одбора саопштио, „да је Министарство Унутрашњих Дела преко председништва Народне Управе за Банат, Бачку и Барању упутио позив, да се изаберу 24 посланика и 24 заменика за Привремено Народно Представништво у Београду. У седници Великог Народног Савета од 26 фебруара о. г. заступала је мањина мишљење, да је Савет добио од Скупштине право привремене легислативе и да је једино Савет надлежан и позван да бира посланике. После те изјаве удалила се из седнице. Велики Народни Савет решио је, међутим, да право избора припада Скупштини, која је Савет и бирала и која има права и да сам Савет разреши. Да право избора посланика припада само Народној Скупштини, доказ је и то што је Народна Скупштина од 12 новембра 1918 изабрала делегате и изаслала их за Београд и Загреб, а није право тога избора уступила Великом Народном Савету“...^[15] Скупштина је једногласно прихватила ово становиште те је изабрала посланике за Конституанту. Тиме је, у главном, завршен рад војвођанске покрајинске управе, да би се сва управа нове државе сконцентрисала у влади Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Д-р Димитрије Кириловић

1. Записник I седнице, од 21 октобра 1918 г., број 1. — Сви записници овог Народног Одбора налазе се у Београду у Институту за прикупљање извора.
2. Оригинал прогласа налази се у Државној Архиви у Новом Саду.
3. Записник III седнице Српског Народног Одбора, од 24 октобра 1918, бр. 4.
4. Записник II седнице С. Н. О., од 23 октобра 1918 бр. 3, 4 и 7.
5. Записник XVI седнице С. Н. О., од 1 новембра 1918, бр. 3 и 4.
6. Споменица Бошку В. Павловићу издата од Српског Народног Одбора. У концепту у Институту за прикупљање извора.
7. Записник IX седнице С. Н. О., од 26 и 27 октобра, бр. 3.
8. Записник о раду Српске Народне Скупштине Срба, Буњеваца и осталнх Словена у Банату, Бачкој и Барањи, која је одржана у Новом Саду 12 новембра 1918. — Цео записник објављен у Летопису М. С., књига 300. Оригинал у Институту за прикупљање извора.
9. Записник о раду Народне Скупштине од 12 новембра 1918.
10. Записник седнице Великог Народног Савета, од 12 нов. 1918. бр. 3.
11. Записник седнице Великог Народног Савета, од 13 нов. 1918, бр. 3.
12. Записник седвице Великог Народног Савета, од 14 новембра 1918 год., број
13. Записник Великог Народног Савета, од 15 децембра 1918, број 6.
14. Записник вођен у седници Великог Народног Савета у Новом Саду, 15 (28) децембра 1918, бр. 7.
15. Записник вођен у седници Велике Народне Скупштине у Новом Саду 27 фебруара 1919, број 6. — Налази се у Институту за прикупљање извора.