Oslobođenje Vojvodine

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Svest o svom posebnom političkom položaju na teritoriji Ugarske postojala je kod srpskog naroda i pre Velike Seobe, a naročito posle ove. Svedoče nam to i ustanak Srba u Banatu od 1594, i slučaj grofa Đurđa Brankovića, i jasno izražena želja na Temišvarskom Saboru, 1790 g. Ovaj dugi period borbe za zasebnu teritoriju na području Mađarske, u želji za nacionalnim obezbeđenjem, došao je do prividnog ostvarenja tek 1848, kada je carskim patentom proglašena Vojvodina iz delova Srema, Banata i Bačke. Razočarenje sa Vojvodinom moralo je da nastupi, kada se mesto političke organizacije dobilo samo jedno administrativno telo, udešeno tako da se srpski duh u njoj još više mogao potiskivati. Pa i takva Vojvodina spojena je 1860 sa Mađarskom. Posle jednog dugog i snažnog nacionalnog otpora došlo je malaksavanje. Najpre ubacivanjem nemačkog i mađarskog stanovništva u čisto srpske krajeve, a zatim, naročito krajem prošloga veka, čitavim nizom mera, pokušavale su državne vlasti da izbrišu ono šarenilo u nacionalnom pogledu te da pomađare sve narodnosti u Ugarskoj. I u ovome su uspevali, naročito kod Nemaca, Slovaka, Rusina, Bunjevaca i Šokaca. Najkasnije, ali ipak, počela je mađarizacija da zahvata i srpski narod koja je, blagodareći besprimernim žrtvama našega naroda iz Srbije, za uvek sprečena a naš narod u Vojvodini došao do svojih prava, za koja se vekovima borio.

Smatrajući te događaje za najvažnije u istoriji Vojvodine, mi ćemo povodom desetogodišnjice, ovde ma i ukratko, beležeći gotovo isključivo samo najvažnije odluke, prikazati rad Srpskog Narodnog Odbora i, u vezi s njim, Narodne Skupštine, Narodnog Saveta i Narodne Uprave.

Kada je srpska i antantina vojska izvršila prodor na Solunskom Frontu i kada su o tome doprli glasovi u krajeve preko Save i Dunava, po uzoru na Narodno Veće u Zagrebu, osnovan je i Srpski Narodni Odbor u Novom Sadu, sa zadatkom da sačuva red, te ličnu i imovnu bezbednost građanstva posle rasula austriske vojske a do dolaska srpske, i da izvrši pripreme za ocepljenje Banata, Bačke i Baranje od Mađarske i ujedinjenje ovih pokrajina sa Srbijom.

Srpski Narodni Odbor, koji se, isprva formirao od ljudi koji su u Novom Sadu za vreme rata radili u odboru za smeštanje izgladnele bosanske dece po vojvođanskim mestima, radio je prvih dana tajno. Javno je istupio tek 21 oktobra (4 novembra) 1918 g.

Toga dana održana je prva sednica Srpskog Narodnog Odbora u Novom Sadu. U sednici je izvršeno konstituisanje i ujedno je Jaša Tomić izvestio članove da je, po dogovoru sa više prijatelja iz naroda, bez obzira na stranke, bio 14 oktobra u Subotici na sastanku izaslanika nekoliko većih naših gradova, na kome je sastanku postignut sporazum u osnovnim pitanjima, koja bi se unela u proglas, koji bi Srpski Narodni Odbor trebao da uputi na narod. Isto tako ugovoreno je, šta treba da se uradi u pogledu organizacije Srpskog Narodnog Odbora po ostalim srpskim mestima, kao i o pokretanju srpskog političkog lista.[1]

Posle ovog izveštaja, sastavljen je proglas koji glasi:

„Ratna bura skršila je prokletstvo čovečanstva, skršila je ono nečovečno shvatanje, da jači može vladati nad slabijim. A ona prolivena krv čovekova uzdigla je na svojim talasima lozinku: Da svaki narod ima prava sam određivati svojom sudbinom. Ovo je shvatanje i pravo i čovečno, ali je to potrebno izvesti i stoga, što opći mir čovečanstva zahteva da oni potišteni budu zadovoljeni i ne izazivaju opće trzavice i nemire.

Nažalost, Srpski Narod u Ugarskoj bio je dosad u najstrašnijem položaju mimo sve narode. On nema danas u ugarskom saboru ni jednog jedinog poslanika, koji je izabran voljom srpskog naroda. On nije imao za vreme ovoga rata ni jednog političkog lista, nije imao ni jednog jedinog prosvetnog pa čak ni dobrotvornog udruženja. Svako sastajanje i dogovaranje smatrano je za zločin.

Stoga Srpski Narodni Odbor, što je sastavljen iz odbornika svih srpskih stranaka i grupa iz Ugarske izjavljuje:

Današnji Srbi poslanici nemaju prava govoriti i odlučivati u ime Srpskog Naroda u Ugarskoj. To im ne dopušta nepravedni izborni red, to im ne dopušta ni nasilje, ni nepravda, ni podmićivanje što gledasmo prilikom njihovih izbora. Pravo odlučivanja u ime Srpskog Naroda nemaju ni pojedine opštine, ni županije, jer je sastav tih tela nepravedan i nazadan. Nemaju prava ni pojedine stranke a još manje pojedini ljudi kod Srba u Ugarskoj. To pravo ne prisvaja sebi ni ovaj odbor. Narodni Odbor Srba u Ugarskoj primio je na sebe samo tu brigu i dužnost, da pomogne Srbima i ostalim Južnim Slovenima u Ugarskoj, da dođu do svoga prava, na osnovi samoodređenja naroda, koje je sav kulturni svet priznao.

Jedan od najglavnijih zadataka ovog odbora biće, da pokrene srpski politički list i radi na tom, da dođe što pre do slobodno izabrane srpske narodne skupštine, koja će moći odlučivati među nama Srbima u Ugarskoj o pravoj želji srpskog naroda.

Ovaj će se odbor proširiti sa ličnistima iz naroda, čim ovaj proglas potpišu, jer su o tom već vođeni pregovori. Ovaj će se odbor proširiti sa ostalim Južnim Slovenima Ugarske. Ovaj će odbor moći po potrebi i pregovarati sa zastupnicima drugih naroda, ali ne sme odstupiti od ovde postavljenih pogodaba, niti se na išta obvezivati. Glavna i konačna odluka Srpskog Naroda u Ugarskoj mora ostati u rukama celog naroda, odnosno njegove skupštine. Novi Sad, 21 oktobra 1918. Predsedništvo: predsednik Jaša Tomić; potpredsednici: Arkadije Varađanin i D-r Ignjag Pavlas; tajnici D-r Milan Petrović i Mita Đorđević; Izvršni Odbor: Dušan Tušanović, Pavle Tatić, D-r Laza Marković, Kosta P. Mirosavljević, D-r Miladin Svinjarev, pop-Joca Jovanović, Laza Mirosavljević, Dušan S. Marković, Dušan S. Monašević; članovi: Đorđe Velić, Bogoljub Prešić, D-r Aleksandar Moč, Dušan Lalošević, Stevan Dotlić, Mita Klicin, Tihomir Ostojić, D-r Paja Janković, D-r Radivoj Stratimirović, Marko Vilić, Jovan Živojnović, Vlada Stefanović, Ljubomir Stefanović.”[2]

Odmah se pristupilo i organizovanju Srpskih Narodnih Odbora po ostalim mestima „u kojima živi naš narod, ma koje vere bio“ i ujedno je pokrenut Srpski List, kao organ Srpskog Narodnog Odbora, koji se štampao u 12.000 primeraka.[3]

Svima ovim odborima izdao je Srpski Narodni Odbor u Novom Sadu uputstvo, da se ne pokoravaju naređenjima opštinskih vlasti, ukoliko bi se ona kosila sa proglasom Srpskog Narodnog Odbora.

Još prvih dana svoga javnoga rada, zaključio je Srpski Narodni Odbor da se pozovu i predstavnici ostalih Slovena, da se priključe akciji ovoga odbora.[4] Ovom pozivu su se s radošću pridružili svi Sloveni sa teritorije bivše Ugarske, te su i oni organizovali svoje odbore.[5]

22 oktobra stiglo je u Novi Sad iz mađarskog ropstva oko 1.500 srpskih vojnika i građana, čiji je broj svaki dan naglo rastao. Među prvima bio je i potporučnik Boško V. Pavlović. On je naoružao jedan deo srpskih vojnika pod imenom Kraljevske Srpske Vojne Policije i zauzeo sve javne zgrade u Novom Sadu, ujedno je, u društvu sa predstavnikom Srpskog Narodnog Odbora, D-r Ignjatom Pavlasom, pozvao komandanta nemačke vojske da, bez ikakve štete po grad, napusti Novi Sad, što je ovaj i učinio.[6] Noću između 26 i 27 oktobra, u prisustvu članova Srpskog Narodnog Odbora i službenih predstavnika grada Novog Sada, proglasio je potporučnik Pavlović, da u ime Nj. V. Kralja Petra I uzima vlast nad Novim Sadom u svoje ruke.[7]

Na pojutarje Mitrova-dne ušao je u Novi Sad prvi deo srpske vojske na čelu sa majorom Vojislavom Bugarski.

Srpski Narodni Odbor poverio je jednom svom pododboru da izradi izborni red Narodne Skupštine na kojoj će Srbi sa ostalim Slovenima iz Ugarske zauzeti stanovište u smislu načela narodnog samoodređenja. Po ovom izbornom redu, koji je usvojio Srpski Narodni Odbor u svojoj sednici od 6 novembra, na svaku hiljadu srpskih, bunjevačkih i ostalih slovenskih duša biran je po jedan poslanik.[8] Na osnovu proverenih izbornih zapisnika i punomoći, na Narodnoj Skupštini od 12 (25) novembra 1918 g. bilo je zastupljeno 211 opština sa 757.

Na ovoj skupštini su jednoglasno donete ove odluke:

„Banat, Bačka i Baranja, u granicama koje povuče antantina balkanska vojska, proglašuje se danas 12 novembra 1918 na Narodnoj Skupštini u Novom Sadu na osnovu uzvišenog načela narodnog samoodređivanja ocepljenim, kako u državopravnom tako i u političkom i privrednom pogledu, od Ugarske.

Zbog toga Narodna Skupština postavlja Veliki Narodni Savet, kojem je izvršni organ Narodna Uprava.

Narodni Savet čine pedeset članova izabranih iz ove Narodne Skupštine.

Narodni Savet donosi potrebne uredbe i naredbe, postavlja Narodnu Upravu i vrši nadzor nad njom.

Narodnu Upravu čine ovi odseci:

1. Politički poslovi. 2. Unutrašnji poslovi. 3. Pravosuđe. 4. Prosveta (škola i crkva). 5. Finansije. 6. Saobraćaj. 7. Privreda. 8. Prehrana i snabdevanje. 9. Socijalne reforme. 10. Narodno zdravlje. 11. Narodna Odbrana.

Na čelu svakog odseka stoji narodni poverenik sa zamenikom i potrebnim osobljem.

Narodna Uprava upravljaće označenom teritorijom na osnovu načela potpune slobode i ravnopravnosti za sve narode. Svaki građanin ima neosporno pravo, da na svom maternjem jeziku opšti sa svima vlastima.

Do konačnog organizovanja nove naše države Narodna Uprava upravljaće, po mogućnosti, prema postojećim zakonima i zakonitim naredbama.

Sedište Velikom Narodnom Savetu i Narodnoj Upravi je Novi Sad.

Ako dve stotine članova ove Narodne Skupštine, koja postavlja Narodni Savet, ma iz kojeg razloga, u pitanjima administracije, zatraži ponovni saziv Narodne Skupštine, dužan je Narodni Savet sazvati Narodnu Skupštinu u roku od 14 dana.“

„1) Molimo vladu bratske Srbije, da na kongresu ista zastupa naše interese.

2) Priključujemo se Kraljevini Srbiji, koja svojim dosadanjim razvitkom ujemčava slobodu, ravnopravnost, napredak, u svakom pravcu ne samo nami, nego i svima slovenskim pa i neslovenskim narodima, koji s nama zajedno žive.

3) Ovaj naš zahtev hoće da pomogne ujedno i težnje sviju Jugoslovena, jer je i nama iskrena želja da srpska vlada udružena sa Narodnim Većem u Zagrebu učini sve, da dođe do ostvarenja jedinstvene države Srba, Hrvata i Slovenaca pod vodstvom Kralja Petra i njegove dinastije.

4) I zato, da bi ova skupština pomogla sa svoje strane ostvariti jedinstvenu državu sviju Slovena, Srba, Hrvata i Slovenaca, bira dva člana, koji će stajati na usluzi srpskoj vladi: Jašu Tomića (Novi Sad) i Blaška Rajića (Subotica) i dva člana, koji će stajati na usluzi Narodnom Veću u Zagrebu: D-r Jovana Manojlovića (Subotica) i Vasu Stajića (Novi Sad)“.[9]

Na istoj Skupštini je ujedno izabrano 50 članova u Veliki Narodni Savet.

Istoga dana održao je Veliki Narodni Savet svoju prvu sednicu na kojoj su izabrani odbori za izradu nacrta Poslovnika Velikog Narodnog Saveta i Ustrojstva za Narodnu Upravu. Ujedno je izabran i odbor koji će da sastavi predlog kandidata Narodne Uprave.[10]

Idućeg dana, u sednici od 13 novembra, donet je i Poslovnik Velikog Narodnog Saveta i Ustrojstvo za Narodnu Upravu. U smislu Poslovnika izvršeno je konstituisanje Velikog Narodnog Saveta, te je za predsednika izabran D-r Slavko Miletić, za potpredsednike D-r Jovan Latinčić i Pavle Tatić, a za perovođe Mita Đorđević i D-r Ilija Ivačković.[11]

14 novembra Veliki Narodni Savet je izvršio izbor poverenika Narodne Uprave za Banat, Bačku i Baranju, a također i njihovih zamenika:

Predsedništvo i politički poslovi: D-r Jovan Lalošević, zamenik Petar Konjović.

Unutrašnji poslovi: D-r Ignjat Pavlas, zamenik D-r Svetislav Mihajlović.

Pravosuđe: D-r Avgust Rat, zamenik D-r Jovan Petrović.

Prosveta: privremeno D-r Jovan Lalošević, zamenik D-r Milan Petrović.

Finansije: D-r Vladislav Manojlović, zamenik (nije popunjeno).

Saobraćaj: Stevan Slavnić, zamenik Milivoj Matić.

Privreda: Mita Klicin, zamenik D-r Milivoj Kovačević.

Prehrana i snabdevanje: D-r Kosta Popović, zamenik Dimitrije K. Todorović.

Socijalne reforme: Dušan Tušanović, zamenik D-r Mita Topalovački.

Narodno zdravlje: D-r Laza Marković, zamenik D-r Sima Aleksić.

Narodna Odbrana: Duša Popov, zamenik Đura Barako.[12]

Izveštaj o izboru poverenika Narodne Uprave zajedno sa zapisnikom Narodne Skupštine od 12 novembra podnesen je Srpskoj Kraljevskoj Vladi radi uzimanja na znanje i odobrenja.[13]

U sednici Narodnog Saveta od 15 (28) decembra podneo je predsednik Narodne Uprave, D-r Jovan Lalošević, izveštaj o radu Narodne Uprave u kome je, između ostalog, rekao:

„Veliki Narodni Savet postavivši Narodnu Upravu, poverio je nama da izvršimo rezoluciju Narodne Skupštine, kojom je ista izrekla, da se otkida od Ugarske i uzima vlast u svoje ruke.

Pre nego što bi otpočeli svoj posao, smatrasmo za dužnost da odmah predstanemo Srp. Kralj. Vladi, da se tamo predstavimo, i zamolimo instrukcije.

Narodna Uprava je po tome pristupila poslu. Moram naglasiti, da je pred nama stajao i po opsežnosti i po značaju i po važnosti jedan ogroman posao. Iščupati iz ruku ugarskih vlasti celu administraciju širokih oblasti pokrajina Banata, Bačke i Baranje, te organizovati sav stroj državnog života, bio bi velik i težak posao i onda, kada bi nam u izobilju stojala na raspoloženju i sva potrebna sredstva i svi potrebni ljudi. A kakav je to posao onda, kada pored te organizatorske zadaće moradosmo sami da nabavljamo i prvu olovku i prvi tabak papira, prvu stolicu i prvi pisaći sto, to se ne može da zamisli. Pa pored svih velikih teškoća i pored kratkoće vremena, mi sa mirnom savešću smemo da tvrdimo, da smo učinili koliko je ljudski moguće bilo.

Svi odseci danas stoje sa do detalja izrađenom organizacijom i programom rada i delokruga svog. U Torontalskoj i Bačkoj županiji politička vlast je u našim rukama, te se živo radi na organizaciji izvršnih organa u svima opštinama i srezovima. Učinjena su potrebna raspoloženja, da se na granici organizuje pošta i cenzura, da se reguliše otpravljanje životnih namirnica i industrijskih produkata, da se reguliše finansijsko poslovanje, da se propiše i ubira poreza i pristojbe i potrošarine, da se dođe do potrebnih podataka za sklapanje budžeta, da se reguliše poslovanje glede privrede i narodnog zdravlja. Osnovan je zvaničan list i organizovan presbiro, izdata su važna naređenjau odseku pravosuđa, preugotovljena je i načelno rešena organizacija žandamerije i otpravljena sva akta tekućih poslova.

Ovaj fatalni circulus vitiosus nas je primorao da zatražimo, da se razbistri naš odnošaj prema vladi, a učinili smo to i zato što se međuvremeno proglasilo ujedinjenje svih jugoslovenskih pokrajina i uspostava jedinstvene države Srba, Hrvata i Slovenaca, te postavila centralna vlada za sve ove pokrajine. Predstali smo dakle dana 12(25) decembra 1918, skupa sa predsedništvom Velikog Narodnog Saveta, G. ministru predsedniku Protiću, koji nam je na pitanje naše decidirano odgovorio, da i ove pokrajine, dakle i Banat, Bačka i Baranja, čine sastavni deo jedinstvene države Srba, Hrvata i Slovenaca, te da se vlast centralne vlade prostire i na ove teritorije. Prema tome, dakle, sasvim je prirodno, da dvema vladama na jednom teritoriju nema mesta, te da ova Narodna Uprava treba da demisionira, što smo i zaključili da učinimo, te o tome brzojavno izvestismo ministarstvo, a zamolismo i saziv Saveta, da bismo mu našu odluku podastrli. Međutim tog dana održao je Ministarski Savet sednicu, te nas je ovom depešom izvestio o svom rešenju:

„Vodeći računa o izjavljenoj želji za ujedinjenjem i tim povodom, što je Njegovo Kralj. Visočanstvo Prestolonaslednik Aleksandar imenovao državnu vladu za celo Kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca, čime je udovoljeno i želji Narodne Skupštine da se celokupni narod ujedini, smatram za svoju dužnost, a po ovlašćenju Ministarskog Saveta, da obratim pažnju Narodne Uprave na potrebu, da Narodna Uprava preko ministra Unutrašnjih Dela podnese svoju ostavku, kako bi se mogla obrazovati nova uprava prema novoj situaciji, koja je aktom proglašenja državnog ujedinjenja postala. — Pribićević“.

Na ovu depešu podnesosmo telegrafski našu ostavku i o tome izveštavamo i članove Velikog Saveta.

Ovim, držim, da sam iscrpeo sve, o čemu bih mogao i trebao da izvestim slavni Savet, te molim da se, kako ovo moje izvešće, tako i demisija cele Narodne Uprave uzme na znanje.“

Izveštaj predsednika Narodne Uprave uzet je na znanje.[14]

Narodna Skupština sastala se još jedared i to 27 fe-bruara (po novom). U njoj je izveštač Kandidacionog Odbora saopštio, „da je Ministarstvo Unutrašnjih Dela preko predsedništva Narodne Uprave za Banat, Bačku i Baranju uputio poziv, da se izaberu 24 poslanika i 24 zamenika za Privremeno Narodno Predstavništvo u Beogradu. U sednici Velikog Narodnog Saveta od 26 februara o. g. zastupala je manjina mišljenje, da je Savet dobio od Skupštine pravo privremene legislative i da je jedino Savet nadležan i pozvan da bira poslanike. Posle te izjave udalila se iz sednice. Veliki Narodni Savet rešio je, međutim, da pravo izbora pripada Skupštini, koja je Savet i birala i koja ima prava i da sam Savet razreši. Da pravo izbora poslanika pripada samo Narodnoj Skupštini, dokaz je i to što je Narodna Skupština od 12 novembra 1918 izabrala delegate i izaslala ih za Beograd i Zagreb, a nije pravo toga izbora ustupila Velikom Narodnom Savetu“...[15] Skupština je jednoglasno prihvatila ovo stanovište te je izabrala poslanike za Konstituantu. Time je, u glavnom, završen rad vojvođanske pokrajinske uprave, da bi se sva uprava nove države skoncentrisala u vladi Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.

D-r Dimitrije Kirilović

  1. Zapisnik I sednice, od 21 oktobra 1918 g., broj 1. — Svi zapisnici ovog Narodnog Odbora nalaze se u Beogradu u Institutu za prikupljanje izvora.
  2. Original proglasa nalazi se u Državnoj Arhivi u Novom Sadu.
  3. Zapisnik III sednice Srpskog Narodnog Odbora, od 24 oktobra 1918, br. 4.
  4. Zapisnik II sednice S. N. O., od 23 oktobra 1918 br. 3, 4 i 7.
  5. Zapisnik XVI sednice S. N. O., od 1 novembra 1918, br. 3 i 4.
  6. Spomenica Bošku V. Pavloviću izdata od Srpskog Narodnog Odbora. U konceptu u Institutu za prikupljanje izvora.
  7. Zapisnik IX sednice S. N. O., od 26 i 27 oktobra, br. 3.
  8. Zapisnik o radu Srpske Narodne Skupštine Srba, Bunjevaca i ostalnh Slovena u Banatu, Bačkoj i Baranji, koja je održana u Novom Sadu 12 novembra 1918. — Ceo zapisnik objavljen u Letopisu M. S., knjiga 300. Original u Institutu za prikupljanje izvora.
  9. Zapisnik o radu Narodne Skupštine od 12 novembra 1918.
  10. Zapisnik sednice Velikog Narodnog Saveta, od 12 nov. 1918. br. 3.
  11. Zapisnik sednice Velikog Narodnog Saveta, od 13 nov. 1918, br. 3.
  12. Zapisnik sedvice Velikog Narodnog Saveta, od 14 novembra 1918 god., broj
  13. Zapisnik Velikog Narodnog Saveta, od 15 decembra 1918, broj 6.
  14. Zapisnik vođen u sednici Velikog Narodnog Saveta u Novom Sadu, 15 (28) decembra 1918, br. 7.
  15. Zapisnik vođen u sednici Velike Narodne Skupštine u Novom Sadu 27 februara 1919, broj 6. — Nalazi se u Institutu za prikupljanje izvora.