Освојење Београда под Карађорђем
Црни гавран Сријем кунијаше:
„Бог т’ убио земљо равна,
Како с киме не затури кавгу,
Не би ли ме крвцом напојила,
Јуначкијем месом нахранила, 5
То је моја жеља превелика”!
Кад то чула од Авале вила,
Гаврану је ријеч говорила:
„Не кун’ Сријем, гавран птицо црна,
Сријем земља за то није крива, 10
Већ ако си крви пожелио,
Лети вране, немој жалит’ крила,
Ти прелети Сријем земљу равну,
И преброди Дунав воду хладну,
Хајде вране Врачару на поље, 15
Ту ћеш наћи обилате кавге,
Двије су се војске сакупиле,
Једно турска, друго је српска,
Пред Турцима ага Али-ага
Од онога стојна Београда; 20
Пред Србима јунак Кара ТЈоко,
Вођа Србам, а крвник Турака;
Ту се хоћеш крви напојити,
И јуначког меса нахранити,
И своју ћеш жељу испунити”. 25
Кад то чуо гавран птица црна,
Шта говори од планине вила,
Завио се на лагана крила,
Сријем земљу равну прелетио,
И тихи је Дунав пребродио, 30
Па се вије изнад Врачарева,
Поље равно виђет’ не могаше,
Од зорнога коња и јунака,
Сваки жели боја започети,
Своју, крвцу с Турцима пролити. 35
Чаркаџије коње изведоше,
И с Турцима кавгу започеше,
Убише се боја жестокога,
Пушке пучу а топови ричу,
Јасну пушку чути не могаше, 40
Од ломљаве силније топова.
Фала Богу чуда великога,
Сабља сијева, крв се пролијева,
Коњи вриште, соколови пиште,
Пролијећу коњи без јунака, 45
А јунаци без добријех коња!
Погоне се двије силне војске,
Једна другој одољет’ не може,
Док их тамна ноћца раздвојила.
Докле пође јунак Кара Ђоко, 50
На логоре код својих војника,
На логорим’ јече рањеници,
Ал’ их храбри свој врховни вођа:
„Не бојте се, моји соколови,
Ако Бог да и срећа јуначка, 55
Нећемо се Турцима пустити,
Већ их крмке до једног исјећи”.
Добар јунак вођа српски Ђорђе,
Нимало ти починуо није,
Колика му тамна ноћца дође, 60
Нити спава, нит’ га санак вара,
Но прегледа своје рањенике,
Уређује српске убојнике.
Када свану и сунце изађе,
Добар јунак Петровићу Ђорђе, 65
Добар јунак, ал’ се уплашио,
Чудит’ му се за то право није.
Мало Срба, а доста Турака,
А близу су тврдог Београда,
На коме су три стотине топова, 70
И толика сила од војника,
И делије све турске даије.
Погледао био пут истока,
Пут истока и пут Шумадије,
Док угледа два добра јунака, 75
На два коња врана ка’ гаврана,
Једнаци су на коњма јунаци,
Баш као да су два рођена брата.
На очнику познаде јунаке,
Два јунака, два Ненадовића, 80
Ненадовић Прото и Јакове,
Два јунака од Ваљева града,
Од Ваљева сасред Шумадије,
За њима су шест хиљада Срба,
Што пејшака, што ли коњаника, 85
Све иђаше у припомоћ Ђорђу.
Докле дође војска код својије,
Код војске је војска починула,
Добре коње Срби одјахаше,
Све ходају и коње водају, 90
Сваки жели боја започети.
Опет гледа јунак Карађорђе,
На својему бистроме очнику,
Док угледа доброга јунака,
Познаје га Дорђе на очнику, 95
Вјерног друга Мутапџију Лаза,
Од крваве Рудничке нахије,
На махнита Кучокова[1] вранца
Кога није за благо купио,
Но на сабљу бритку га добио. 100
За њим иду шест хиљада Срба,
Што коњика, што ли пјешаника,
Па код војске, војска починула,
Сваки жели боја започети,
Сви гледају наопако Турке, 105
Сваки ради да заметне кавгу,
Доклен пуче пушка од Србаља.
Пучу српске, а пуцају и турске,
Док загрмје на свакоју страну,
Сјеку, туку, и Турке прескачу, 110
Погоне се по пољу Врачару,
Крвца црна свуда је потекла,
Сва се трава крвцом обојила,
Ту не знаде јунак за јунака,
Од велике треске и ломљаве, 115
Срби сложно с Турцима се бију,
И јуначку крвцу своју лију.
Кад се Турци на муци нађоше,
Сви пођоше бјегат’ без обзира,
Бјеже Турци Београду стојну, 120
У граду се Турци затворише,
На Врачару многе оставише,
Док похита јунак Али-ага,
Трчи ага граду на бедеме,
На својије три стотин’ топова, 125
Често своје бељемезе пали,
Те Београд око себе брани.
Бранио се три бијела данка,
Све грмећи топом без престанка,
Кад је трећи данак наступио, 130
Подранила Алиагиница,
Изишла је на бедем од града,
Баш код аге свога господара,
На бедем се када наслонила,
Наочника свога дохватила, 135
Погледује када око града,
Очи меће на српске војводе,
Па овако ријеч говорила:
„О за Бога, аго господаре,
Видиш она два добра јунака, 140
Први јунак на коња Лабуда,
Црни су му до оружја брци,
А у пасу двије кумбурлије,
У рукама сабља демишкија,
Несмотрена онога јунака, 145
Кад погледа канда трене муња;
А за њим је други на дорату,
Вас у срми и у сувом злату”. -
„Слушај, кадо, право ћу ти казат’,
Ал’ ме немој с њима устрашити, 150
Они први што је на Лабуда,
Те се зоран јунак прошећује,
И на бедем пут нас погледује,
Оно ми је јунак Карађорђе,
Први вођа од србаљске војске. 155
Баш они је с нама заратио,
Они ће нам узет’ Београда,
Нас даије све сабљом исјећи,
Наше робље грдно уцвиљети;
Они други што је на дората, 160
Вас у срми и у сувом злату,
Оно ти је Младен Херцеговац,
Вјерна слуга Петровића Ђорђа”. -
„А који је јунак господаре,
На вранчићу коњу дебеломе, 165
Од српске се војске одвојио,
Београду коња догонио,
Београду до Стамбол капије
Зорна коња бољега јунака”?
Ага својој љуби говораше: 170
„Муч’ кадуно, очи ти испале,
Како српске познајеш јунаке,
Којино су хитри за мегдана;
Оно ти је Чарапићу Васо,
На његову од мегдана вранцу, 175
Ал’ ће данас главу изгубити,
Али у град коња ућерати,
Јер је јунак срца ватренога,
Много ће нам јада учињети”!
Опет када гледа око града: 180
„А за Бога, ага господаре,
Познајеш ли она два Србина,
Бијели су им коњи ка’ лабуди,
А јунаци једнога облика,
Баш ко да су два брата рођена, 185
Зорни ли су на коњма јунаци,
Од српске се војске одвојили,
До бедема коње догонили”? -
„Мучи љубо, јади те убили,
Баш оно су два брата рођена, 190
Цинцар Мирко и Цинцарин Јанко,
Који кавгу по свијету траже,
Ал’ ће данас оба погинути,
Али у град коње ућерати”.
Опет виче бијела кадуна: 195
„Виђи аго, драги господаре,
Два јунака на два коња врана,
Од српске се војске одвојили,
До бедема коње догонили,
Познајеш ли два добра јунака”? - 200
„Мила кадо, право да ти кажем,
Баш оно су два брата рођена,
Ненадовић Прото и Јакове,
И они ће оба погинути,
Али у град коње ућерати”. 205
Опет када аги говорила:
„Виђи аго, драги господаре,
Ах, јунака на коњу халату,
До бедема коњем долазио,
Бедема је топузином тука, 210
А и халат уз бедем ускаче”? -
„Кадо драга и тог ћу ти казат’,
То је јунак Мутапџија Лазо,
На његова вранца махнитога,
Ал’ ће данас главу изгубити, 215
Али у град вранца ућерати”. -
Кад погледа бијела кадуна,
Зачуди се чудо ће је наћи,
Опет пита за српске јунаке,
Па срдито аги говорила: 220
„Види аго, оба ти испала,
Ах, јунака на коња ђогата,
А за њиме други на дората”. -
„Они први што је на ђогата,
Оно ти је од Тимока Вељко, 225
На његовом Кушљу крилатоме,
Што је гође српскије војвода,
Онаквога није ни једнога,
Ни као Кушља коња крилатога;
Они за њим што је на другога, 230
Оно ти је Јован Крџајлија;
Што за њиме триста коњаника,
Те су на њи црни талајани,
У рукама криви јатагани,
Оно ти је триста крџајлија, 235
Крџајлија од Тимока Вељка”!
У ријечи које говораху,
Окрену се Вељко пут Турака,
На чаршију био ударио,
Са свих страна Срби заскочише, 240
И на Турке јуриш учинише.
Зајекташе зелени топови,
Једни с града, други испод града,
Они што су с крај воде Дунава,
Они Турке и бедема гађу; 245
Они с града српску војску гађу.
Фала Богу, чуда великога,
Како храбро војводе се бију,
И у Турке тешки јуриш чине,
Нит’ се крију пушке ни лумбарде, 250
Но се грабе тко ће први доћи
Да уграби Београду врата!
Најпре дође Чарапићу Васо,
На његова вранца крилатога,
До тврдиње и царске капије, 255
Па прихвата тешка шестоперца,
Београду саломи капију.
Београду кад падоше врата,
Многе турске пушке запуцаше,
Васу ране љуте зададоше, 260
Од доброга коња одвојише.
Паде јунак на градску капију,
Мимо њега добар јунак прође,
Цинцар Јанко на добра ђогата,
А рањен му Васо говораше: 265
„Побратиме Цинцарине Јанко,
Врата сломих, а изгубих главу,
Но поздрави Т^орђа господара
Да му Васа Чарапића неста,
На зло мјесто ни је погинуо, 270
Београду на Стамбол капији,
Пошто сам му врата саломио,
На аманет моја ђеца луда,
И уграби Београду врата
Да ји опет не затворе Турци”! 275
То изрече, Богу душу даде.
Београд се напуни Србаља,
Ал’ су клети непокорни Турци,
Никад им се предати нећеду,
Но се кољу три бијела данка, 280
И три тамне ноћи без престанка.
Крвца враше низ уске сокаке,
Замутјела краје од Дунава.
Трећи данак савладаше Турке,
Па војводе Турцим’ говораху: 285
„Море Турци, дајте зулумћаре,
Зулумћаре црне проклетнике,
Који много јада учињеше,
Сиротиње српске уцвјелише”.
Препаде се турска војштурија, 290
Похваташе зулумћаре Турке,
Предају их у србаљске руке,
Голе, босе, у танке кошуље,
Без чизама и без јеменлија,
Ђе хватаху ту их и кољаху, 295
Не питају цара ни ћесара:
„Море баше, кам’ порезе ваше”?
Све даије сабљом погубише,
Док Београд Срби освојише.
Ту погибе шест хиљада Срба, 300
Турске војске шеснаест хиљада.
Кад Београд Срби освојише,
Вишњем Богу хвалу учинише!
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
