Осветила се
Нека жена заискала једном трговцу мало робе на вересију. Ови је и онако био циција, а већ, кад је говор о вересији, он се не да ни осолити. „Добро, рече му жена, вјеруј, да ћу ти се осветити." Ово изрече, на пође. Прошло је неко вријеме, а иста жена пође код истог трговца. Затражи му алаџе (свилени вез) и он јој дао. Погодили су се одпрве. Она сад постави своју робу пред собом, запали цигар, па стаде да прегледа по дућану. Трговац није пазио на жену, већ гледао свога посла. Жена то једва и дочека; она баци свој цигар на алаџу, која стаде горети. Како алаџа стаде димити, тако се трговац збуни, па, пошто виђе, да његова роба не гори, већ оне жене — рећи ће јој: „Море, жено, видиш, ђе ти изгоре вез, а ти ни хабера!?
„Валај баш нек гори, и онако ће га враг однијети."
Трговац се зачуди оваквом одговору, па из љубопитства стане је запиткивати, кога има код куће и како живи.
„Имам, вели жена, мужа, који је пошао злим путем; он се је заљубио у неку другу жену и грдну ме остави; све, што имах, то њој однесе. Сад ме је послао, да му купим ово алаџе, коју ћу њој однијети, и ја морам да га слушам. — Ето што ми је.“
Она, пошто ово приповједи, узме своју алаџу и пође. Мјесто да пође својој кући, она пође пред кућу истог трговца, чучне ту и стане да јауче.
Жена трговца изађе пред кућу, запита ову за узрок, па, пошто чу, да се жали, да ју је заболио дроб, узе је за руку и одведе у кућу покрај огња, не би л’ јој боље било. Ова, мјесто да се огрије, подигне простирку, на којој трговац сједи, и стави тајно оно алаџе, па устане и пође. Кад је у вече трговац дошао и сио на своје обично мјесто, примјети, да му простирка није као вазда удешена, те стане понаређивати; кад ал наједанпут преблиједи као крпа, јер нађе исту алаџу, коју је данас оној несретној жени продао. Сад се сјети, да њен домаћин долази код његове жене и он с те стопе исћера своју жену на улицу. Сјутра дан већ је свако знао, да је трговац изагнао своју жену. Тога истог дана, сједећи трговац у дућану, ето му исте жене, која је куповала алаџу и затражи му још алаџе.
„До сто ђавола, ти и твоја алаџа и твој муж. — И да те други пут нијесам видио овђе!"
„Па добро, добар човјече, само ми барем кажи: што сам ти тако згријешила?" Ови јој не шћеде џевапа чињети, а она, молећи га за алаџу, стане му овако причати: „Ако ми не продаш алаџе, ја дома немам куђ. Кад сам јуче купила, па кренула кући, заболио ме је дроб, да нијесам могла маћи. Али, по мојој срећи, трефила сам се била пред кућу једне добре жене, која ме уведе и добро огрије. Сједећи ту, заборавих моју алаџу, и сад не
знам, која је то кућа, а без алаџе не смијем кући." Трговац се сад сјети, да је своју жену на божјој правди одагнао, те одма нареди слугама: једног, да му доведе жену, а другог да му донесе алаџу. Кад је све било свршено, рећи ће му осветница: „Видиш, да сам ти се осветила!" Он се сирома сјети, признаде јој и обећа јој се, да ће јој вазда на услузи бити.
Референце[уреди]
Извор[уреди]
Луча, књижевни лист друштва „Горски вјенац“, година III свеска III, за март, уређује проф. Лазар Т. Перовић, Цетиње, К. Ц. Државна штампарија, 1897., стр. 126-127.