Поцмиљела лијепа ђевојка
Уз кољена бега Љубовића,
Хоће бего, да јој лишце љуби.
Моли му се лијепа ђевојка:
„Не мој', беже, драги господаре! 5
„Ти не љуби бјело лишце моје,
„Даћу тебе до три добра моја:
„Прво добро, са златом кошуљу,
„Што сам везла седам годиница,
„При њојзи сам очи оставила, 10
„Доклен сам је златом попунила;
„Друго добро, сивога сокола,
„Што познаје четири језика;
„Треће добро, коња из подрума,
„Којега сам млада узгојила. 15
„Дај ти мене, беже господаре!
„Дај ти мене дивит и хартију,
„Да напишем мојој старој мајци,
„Да ми пошље до три добра моја.“
Бег јој даде, цура књигу пише, 20
Српски пише, Турски изговара:
„О старице, мила моја мајко!
„Ал' не знадеш, ал' не хајеш за ме,
„Како сам ти јадна заробљена
„У проклете Љубовића руке? 25
„Хоћe беже да ми љуби лишце,
„Но ми пошљи до три добра моја,
„Да дарујем бега Љубовића.
„Но старице, моја мила мајко!
„Ти научи коња и сокола, 30
„Да с' никоме не пушта у руке,
„Док не дођу до мојијех рука.“
Кад старици ситна књига дође,
И кад виђе, што јој Мара пише,
Опреми јој коња и сокола, 35
И на коњу са златом кошуљу.
Кад је бего угледао даре,
Хоће бего да фати сокола.
Соко му се не да уфатити,
Него паде Мари на криоце: 40
Хоће бего да коња уфати,
Коњиц бегу неда приступити.
Тада Мара бегу говорила:
„Пушти мене, бего господаре!
„Ја ћу тебе коња уфатити, 45
„Млад је коњиц, никог' не познава.
Па притрча, коња уфатила,
Позна коњиц своје госпођице,
Па поклече на своја кољена,
Мара му се баци у рамена, 50
И побјеже, весела јој мајка!
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 143-145.
