Pocmiljela lijepa đevojka
Uz koljena bega Ljubovića,
Hoće bego, da joj lišce ljubi.
Moli mu se lijepa đevojka:
„Ne moj', beže, dragi gospodare! 5
„Ti ne ljubi bjelo lišce moje,
„Daću tebe do tri dobra moja:
„Prvo dobro, sa zlatom košulju,
„Što sam vezla sedam godinica,
„Pri njojzi sam oči ostavila, 10
„Doklen sam je zlatom popunila;
„Drugo dobro, sivoga sokola,
„Što poznaje četiri jezika;
„Treće dobro, konja iz podruma,
„Kojega sam mlada uzgojila. 15
„Daj ti mene, beže gospodare!
„Daj ti mene divit i hartiju,
„Da napišem mojoj staroj majci,
„Da mi pošlje do tri dobra moja.“
Beg joj dade, cura knjigu piše, 20
Srpski piše, Turski izgovara:
„O starice, mila moja majko!
„Al' ne znadeš, al' ne haješ za me,
„Kako sam ti jadna zarobljena
„U proklete Ljubovića ruke? 25
„Hoće beže da mi ljubi lišce,
„No mi pošlji do tri dobra moja,
„Da darujem bega Ljubovića.
„No starice, moja mila majko!
„Ti nauči konja i sokola, 30
„Da s' nikome ne pušta u ruke,
„Dok ne dođu do mojijeh ruka.“
Kad starici sitna knjiga dođe,
I kad viđe, što joj Mara piše,
Opremi joj konja i sokola, 35
I na konju sa zlatom košulju.
Kad je bego ugledao dare,
Hoće bego da fati sokola.
Soko mu se ne da ufatiti,
Nego pade Mari na krioce: 40
Hoće bego da konja ufati,
Konjic begu neda pristupiti.
Tada Mara begu govorila:
„Pušti mene, bego gospodare!
„Ja ću tebe konja ufatiti, 45
„Mlad je konjic, nikog' ne poznava.
Pa pritrča, konja ufatila,
Pozna konjic svoje gospođice,
Pa pokleče na svoja koljena,
Mara mu se baci u ramena, 50
I pobježe, vesela joj majka!
Srpske narodne pjesme iz Hercegovine (ženske), za štampu ih priredio Vuk Stef. Karadžić, (Troškom narodnijeh prijatelja), u Beču, u nakladi Ane udove V. S. Karadžića, 1866., str. 143-145.
