Орхидеја
| Орхидеја Писац: Милан Ракић |
Кад сам те видо крај мирисиих леја,
У парку, уз песму сакривених гнезда,
С витицама густим, с велом, и, ко звезда,
На белом шеширу црна орхидеја,
Тајанствени сутон, пун љубави страсне,
Шаптао је чежњу кроз мирисне гране,
Док последња румен на западу гасне,
И мир, мир свечани пада на све стране.
Ја за тобом иђах, и у једном маху,
Слушајући тице и таласе речне,
Ја осетих силно, у побожну страху,
Да је најзад дошо час љубави вечне,
Час љубави праве, жељене, и чедне,
И све што у души мојој беше часно,
И добро и нежно, испод коре ледне
Прену се и живну и закликта гласно.
Али ти не рекох ни „силно те љубим",
Нити „душо", нити „очи моје сјајне",
Нити празном речју и покретом грубим
Збрисах чедне дражи неказане тајне.
Јер, ко снежна лава, у истоме часу
Сурваше се на ме бол, туга, и страва,
Тајна страва која у тренутку засу
Клице нове наде и живота права.
И у чудном страху ја се питах тада
Какво судба спрема испаштање веће,
И колико треба невоља и јада
Да окајем овај час ненадне ореће!
И не видех ништа. Ни далеке горе
Забрађене танким велом магле плаве,
Ни ритове многе што спокојно горе
Крај обала мирних непомичне Саве.
Ти прође. — Уз песму сакривених гнезда,
И тајанствен шумор жбунова и леја,
Предзнак дуге беде, као кобна звезда
Дизала се злобна, црна орхидеја.
|