Orhideja
| Orhideja Pisac: Milan Rakić |
Kad sam te vido kraj mirisiih leja,
U parku, uz pesmu sakrivenih gnezda,
S viticama gustim, s velom, i, ko zvezda,
Na belom šeširu crna orhideja,
Tajanstveni suton, pun ljubavi strasne,
Šaptao je čežnju kroz mirisne grane,
Dok poslednja rumen na zapadu gasne,
I mir, mir svečani pada na sve strane.
Ja za tobom iđah, i u jednom mahu,
Slušajući tice i talase rečne,
Ja osetih silno, u pobožnu strahu,
Da je najzad došo čas ljubavi večne,
Čas ljubavi prave, željene, i čedne,
I sve što u duši mojoj beše časno,
I dobro i nežno, ispod kore ledne
Prenu se i živnu i zaklikta glasno.
Ali ti ne rekoh ni „silno te ljubim",
Niti „dušo", niti „oči moje sjajne",
Niti praznom rečju i pokretom grubim
Zbrisah čedne draži nekazane tajne.
Jer, ko snežna lava, u istome času
Survaše se na me bol, tuga, i strava,
Tajna strava koja u trenutku zasu
Klice nove nade i života prava.
I u čudnom strahu ja se pitah tada
Kakvo sudba sprema ispaštanje veće,
I koliko treba nevolja i jada
Da okajem ovaj čas nenadne oreće!
I ne videh ništa. Ni daleke gore
Zabrađene tankim velom magle plave,
Ni ritove mnoge što spokojno gore
Kraj obala mirnih nepomične Save.
Ti prođe. — Uz pesmu sakrivenih gnezda,
I tajanstven šumor žbunova i leja,
Predznak duge bede, kao kobna zvezda
Dizala se zlobna, crna orhideja.
|