[Опрема се Стојан Поповићу]
Опрема се Стојан Поповићу,
И опрема сребрне кочије.
— Ајде, љубо, кач’ се у кочије
Да идемо у деду на гости.
Па оскуба три струка камџије, 5
Је’н пут ма’ни, а трипут удари,
Па пођоше у деду на гости.
Кад беоше до те Црне горе,
Врло га је оборила дремка,
Па си виче љуба поверница, 10
Па не пева како што се пева,
Већма пева грчки-пословачки:
— Ди си, ди си, Мира арамбашо,
Да одсечеш на Стојана главу!
Мало беше, затим постојаше, 15
Ал’ ето ти Мира арамбаша.
Ватише се Стојан Поповића,
Држаше се три дни и три ноћа.
Кад четврти беше дан до подне,
Издиже га Стојан Поповићи, 20
Удари га од једну црешњицу,
И он пуче као лубеница.
Када беше до дедини двори,
Проговара Стојан Поповићи:
— А мој дедо, до мој мили дедо, 25
Твоја ћерка, моја верна љуба,
Дозвала је Миру арамбашу
Да одсече на Стојана главу!
— А мој зете, Поповић Стојане,
Ти кад будеш до нова дућана, 30
Па ти купи лоја и катрана,
Па намажи лојом и катраном,
Па запали са четири стране,
Те си седи те млади вечерај,
Ти вечерај, она нека свети. 35
Кад вој веће загорело лице,
Проговара љуба неверница:
— Чујеш ли ме, Поповић Стојане,
Не дај мене, изгоре ми лице,
Доста си га млади пољубија! 40
— Нека гори, ја си лице имам,
Докле сам га ја млађан љубио,
Ја сам доста белило купио.
— Чујеш ли ме, Поповић Стојане,
Не дај мене изгореше руке, 45
Доста су те младог изгрлиле!
— Нека горе, ја си руке имам!
— Чујеш ли ме, Поповић Стојане,
Не дај мене, изгорела трба,
И у трби једно мушко чедо! 50
Тад устаде Поповић Стојане
Па распори љубу неверницу,
Од учкура па до бела грла,
Па извади тоја мушко чедо —
Крстио га Милош Обилићу. 55
