Сан уснила Јован-беговица:
Гдје обасја сунце од истока,
Уједе је гуја од запада.
Сан казује својој јетрвици:
„Јетрвице, Стјепан-беговице! 5
„Чудан сам ти ноћас сан уснила,
„Би л' ми могла санак тумачити?
„Обасја ме сунце од истока,
„Уједе ме гуја од запада?“
Њојзи вели Стјепан-беговица: 10
„Луда ти си, Јован-беговице!
„Лако се је санку досјетити:
„Што обасја сунце од истока,
„Оно ће ти бег, Јован-бег доћи,
„Што уједе гуја од запада, 15
„Оно ће те напањкат' свекрва.“
Истом они у ријечи били
А ето ти слуге Јованова:
„Хајде, госпо, дош'о ти је Јово!“
Она иде двору бијеломе; 20
Ал' пред дворе мајка излазила,
Па је Јови тихо говорила:
„А мој сине, беже, Јован-беже!
„Твоји двори без тебе нам горе,
„Љуба ти се млада помамила: 25
„Нијеси је трудну оставио,
„А сад си је трудну застануо,
„Живо јој је чедо под појасом.“
Кад то чуо беже, Јован-беже,
Излазио на горње чардаке, 30
Па он узе ноже оковане,
Па дозива своју вјерну љубу,
Па је својој љуби говорио:
„Је л' истина што ми мајка каже?“
Шћеде љуба да се правда Јови, 35
Али виде да јој не вјерује,
И да ће јој осијећи главу,
Па је њему тихо говорила:
„Све ј' истина, драги господару!
„Твоја мајка душевна госпођа, 40
„Не ће рећи оно што но није;
„Већ Бога ти, беже, Јован-беже,
„Не удpи ме по бијелу врату,
„Већ ме удри по свилену пасу.“
То је Јово љубу послушао, 45
Не удри је по бијелу врату,
Већ је удри по свилену пасу:
Не би чеда ни од чеда гласа.
Кад то виђе беже, Јован-беже,
Онда оде својој старој мајци, 50
Па је њојзи вако говорио:
„Остај с Богом, моја мила мајко!
„Вране ти се по твом двору легле,
„Кад ти црне вране побијеле,
„Онда ћу ти, мајко, двору доћи, 55
„Онда ћеш се сина нагледати.“
Па он оде низ поље широко.
Српске народне пјесме покупљене по Босни, збирка Косте Х. Ристића; На корист фонда К. Х. Ристића издало на свијет Српско учено друштво; У Биограду у Државној штампарији, 1873., стр. 91-93.
