Опет то, али другојачије

Извор: Викизворник


5

Опет то, али другојачије

(Из Сарајева)

Пију вино три српске војводе
На Зечеву пољу широкоме,
О јесени, о Митрову данку,
Побратиме, под танком јеликом:
Једно ми је Краљевићу Марко,
А друго је Топлица Милане,
А треће је Милош Обилићу.
Кад се побре накитиле вина,
Те им винце удpило у лице,
А ракија еглен отворила,
Тадај рече Краљевићу Марко:
„Чујете л' ме, до два побратима!
„Јесен наста, тавна зима дође,
„Ђе ће који зиму прозимити,
„До Ђурђева дочекати дана?“
Бесједио Топлица Милане:
„Ја имадем у Топлику своме,
„Ја имадем пребијелу кулу,
„Испод куле бијелу пеницу,
„Изнад куле винову лозицу,
„И у кули остарјелу мајку
„И са њоме моју вјерну љубу,
„Ту ти могу зиму прозимити.“
Онда рече Краљевићу Марко:
„И ја имам у Прилипу своме
„Моју танку пребијелу кулу,
„Испод куле бјелицу шеницу,
„Изнад куле винову лозицу
„И у кули Јевросиму мајку,
„И са мајком дилбер Анђелију,
„Онђе могу зиму презимити
„И својега шарца отхранити
„Под бијелом кулом у подруму,
„Ђе не види сунца ни мјесеца.“
Проговара Милош Обилићу:
„А бора ми, до два побратима!
„Ја не имам куле ни авлије,
„Нити имам остарјеле мајке,
„Нит' ја имам вијернице љубе,
„Осим Бога и ждралина мога.“
Онда рече Краљевићу Марко:
„Побратиме, Милош Обилићу!
„Хајде са мном бијелу Прилипу,
„Онђе са мном да презимиш зиму,
„А у мојој пребијелој кули,
„И поведи твојега ждралина,
„Да га метнеш у моје подруме
„Са мојиjeм шарцом дебелијем.“
Бесједио Милош Обилићу:
„Побратиме, Краљевићу Марко!
„Хвала теби на твојој бесједи,
„Нијесам се јунак научио,
„Што остане иза тебе јести,
„Нити се је ждралин научио
„Огризине јести иза шарца.“
Онда рече Топлица Милане:
„Хајде, брате, Топлику мојему,
„Милановој пребијелој кули,
„Можеш са мном зиму презимити,
„И твојега ждрала исхранити.“
Вели њему Милош Обилићу:
„Не ћу богме, драги побратиме!
„Ја се јунак нисам научио,
„Иза тебе што остане јести;
„Већ ја идем од града до града,
„Ђе год дођем граду и капији,
„Саломићу града и капију,
„Не би л' ђегод јунак погинуо.“
Пак се туди они ижљубише
И тако се они завјерише:
„Ако Бог да, и срећа јуначка!
„О Ђурђеву бијеломе дану,
„Да се сва три овђе састанемо,
„Под зеленом под танком јеликом,
„Кад се гора листом заођене,
„Црна земља травом ђетелином
„И приспије јање за печење,
„Да пијемо црвенику вино
„И заједно чету четујемо.“
Пак се онда они растадоше,
Оде Марко ка Прилипу своме,
Оде Милан ка Топлику своме,
Оде Милош од града до града,
Ђе год дође граду и капији,
Он саломи града и капију;
Ал' да видиш чуда великога,
На мејдан му нико не изиђе.
Када дође граду Леђанскоме,
Таман сунце од истока засја,
Јутром иђе кроз ситне сокаке,
Ждралина је свога ражљутио,
Ждралин скаче и тамо и амо,
Испод ногу камење одл'јеће,
Те удара ђецу креветаре,
Љуто куну ђеца креветари:
„Бог т' убио, незнана делијо!
„Што си тако коња ражљутио?“
Милош за то хаје и не хаје,
Већ он гони претила ждралина,
Док он дође к води шадpвану,
Ал' на води тридест ђевојака,
Милош њима добро јутро виче,
Ђевојке му љевше прихватиле,
Он заиска једну чашу воде,
Ђевојка му воде додавала,
А друге су разговор водиле:
„Мили Боже, чуда великога!
„Добра коња, још бољег јунака,
„Баш га нема бољег у Леђану:
„Сутра хоће кошија да буде
„У нашега краља Михаила,
„Да изведе своју милу шћерку,
„Да се хоће трефит на кошији,
„Он би јунак кошију однио.“
Оне мисле да нико не чује,
Ал' то Милош и слуша и гледа.
Пак окрену својега ждралина,
Кроз леђанску велику чаршију,
Он долази каменој механи,
Па одјаха дебела ждралина,
И он оде у винску механу,
А ждралина спрема у подруме,
Па настави рујно пити вино.
Кад у јутро бијел дан освану,
Дан освану и сунце ограну, 125
Леђанска се врата отворише,
Многи коњи низ поље одоше,
Три ста хата и двје ста парипа,
Док ето ти московске краљице
И за њоме четири алата, 130
А воде их четири Маџара
У четири чатали јулара,
И одоше низ поље широко.
Док ето ти бечкога ћесара,
За њим иду четири солдата, 185
Они воде до два коња врана,
До два врана до два Талијана,
И одоше низ поље широко.
Док ето ти троглав Арапина,
На његовој сурој бедевији, 140
Вија му се кано ластавица,
Жида му се кано гуштерица,
И он оде низ поље широко.
Док ето ти Реље Бошњанина
На вранчићу коњу коснатоме, 145
Вранац му се махом помамио,
По три копља по пријеко скаче,
По четири небу у висине,
Реља баца топуз под облаке,
На своја га плећа дочекује, 150
И он оде низ поље широко.
Док ето ти краља Малтијана,
За њим иду четири солдата,
Они воде четири зекана,
Прекривени црвеном кадифом,
И одоше низ поље широко.
У то доба краље Михаило,
Пред њиме је дванаест солдата,
У црвеној чохи венедичкој,
Голе сабље носе у рукама,
И за њима од злата кочије,
У кочијам' лијепа ђевојка,
Мила шћерка краља Михаила
За кочијам до седам солдата,
У мавеној чоси веденичкој,
А за њима још троје кочије
Прекривене црвеном кадифом,
На кочијам четири јабуке,
Све од чиста саљевене злата,
У њима је латинска краљица,
У другијем господски дарови,
У трећијем млади Офинцуре,
Баш јединак краља Михаила,
За њиме је до седам солдата,
У бијелој чоси веденичкој,
Голе сабље у рукама носе,
Те чувају све троје кочије,
И одоше низ поље широко.
Све то гледа Милош Обилићу,
А све пије вино црвенику,
А мезети месом печенијем.
Мили Боже, чуда великога!
Колико је поље под Леђаном,
Све је поље свијет притиснуо,
Свако виче Милош Обилића:
„О чујеш ли, незнана делијо!
„Кака добра коња ти имадеш,
„Ти би мог'о узимат' кошију,
„Што не идеш низ поље широко?“
Одговара Милош Обилићу:
„Ја не хитим ићи на копију,
„Док не запну свилене гајтане,
„За гајтане коње не заведу
„И потеку коњи и хатови,
„Онда ћу ја јунак полазити.“
Док запеше на пољу гајтане,
За гајтане коње заведоше,
Пет стотина хата и парипа
И два хата бечкога ћесара,
А четири московске краљице;
Два зекана краља Малтијана,
И пред њима троглав Арапине
А на својој виткој бедевији,
Гајтан пуче, коњи потекоше:
Мили Боже, чуда великога!
Кад потече пет стотина коња,
Кад затутња земља под Леђаном,
Бих рекао и бих се заклео,
Да се хоће земља да провали,
Ал' је дуга кошија на пољу
До шест сата коњаничког хода.
Докле на сат коње ишћераше,
Онда скочи Милош Обилићу,
Хватио се руком у џепове,
Те извади дванаест дуката,
Па говори крчмарици Мари:
„Нај то теби, крчмарице Маро!
„Ако Бог да, и срећа јуначка,
„Те добијем на пољу кошију,
„Друкчије ћу тебе даривати.“ 220
Па појаха својега ждралина
И потеже троструку канџију,
Оклопи га с обадвије стране,
Показа му сјајне бакрачлије,
Стоји писка претила ждралина, 225
Мили Боже! на свему ти хвала!
Бих рекао и бих се заклео,
Да се ждралин земље не дотиче,
Већ су пода њ крила подметнута,
Лако гони, али стиже брзо, 230
Док достиже два лака Маџара,
Они јашу на два коња врана,
Оба врана бечкога ћесара;
Како стиже тако и престиже.
Сат је један јоште одмакнуо, 235
Док му нешто очи утекоше,
Па погледа уз поље широко,
Ал' пред њиме четири алата,
Сва четири московске краљице
На њима су четири Маџара, 240
Гоне брзо уз поље широко.
Кад то виђе Милош Обилићу,
Он потеже троструку канџију,
Клапи ждрала с обадвије стране,
Док достиже четири Маџара; 245
Како стиже тако и престиже.
Опет њему очи утекоше,
Те погледа уз поље преда се,
Ал' пред њиме два коња зекана,
Два зекана краља Малтијана, 250
И на њима два солдата млада,
Лако гони, али стиже брзо,
Како стиже тако и престиже,
И он оде уз поље широко.
Опет њему очи утекоше,
Те погледа уз поље широко,
Ал' пред њиме Реља Бошњанине
На вранчићу коњу коснатоме,
Па поћера Рељу Бошњанина,
Лако гони, ал' га стиже брзо
Како дође, онако и прође.
Док му нешто очи утекоше
У напредак уз поље широко,
Ал' пред њиме троглав Арапине,
Кад га виђе Милош Обилићу,
Он је мало ждралу притужио,
Док достиже троглав Арапина,
Како стиже тако и престиже.
Ал' да видиш троглав Арапина,
Он завика из грла бијела:
„Бог т' убио, Милош Обилићу!
„Зар не жалиш претила ждралина?
„Отпале му плоче све четири,
„Из копита црна крвца лије.“
Као њему крилата ждралина,
Устави га на сред поља равна,
Подиже му ноге све четири,
Али здраве плоче све четири,
Кад то виђе Милош Обилићу,
Опет јаше претила ждралина,
Па поћера троглав Арапина,
Мало гони, ал' га стиже брзо,
Како стиже тако и престиже.
Опет виче троглав Арапине:
„Бог т убио, Милош Обилићу!
„Зар не жалиш твојега ждралина?
„Пукла њему четири колана,
„А и пета ибришим каница,
„Из трбуха црна крвца лије.“
На то Милош хаје и не хаје,
Већ угледа пред собом кочије,
Па је мало ждралу притужио,
Док доћера коња до кочија.
Он одјаха својега ждралина,
Па погледа у златне кочије,
Ал' у њима лијепа ђевојка,
У крилу јој хиљаду дуката,
Он улази цури у кочије,
Пољуби је и два и три пута,
И покупи из крила дукате,
У то доба троглав Арапине,
Потегнуо двије кубурлије,
Да убије војводу Милоша,
Ал' не може лијепе ђевојке,
Већ он уби претила ждралина,
Писну ждралин како змија љута,
Па он паде мртав на земљицу.
Кад то виђе Милош Обилићу,
Он излеће из златних кочија,
Па потеже сабљу оковану,
На Арапа јуриш учинио,
У Арапа брза бедевија,
Не могаше њега достигнути,
Већ потеже двије пушке мале,
Обадвије сасу на Арапа,
Лоше гађа, ал' добро погађа,
С л'јеве стране под лjeво пазухо,
На другу му проћерује страну
Са зрнима џигерицу бјелу.
Паде Арап у зелену траву,
Арап паде, а Милош допаде,
Па му све три одсијече главе.
Побјеже му витка бедевија,
Ал' је Милош брзо достигнуо,
Ухвати је за узду злаћену,
Одведе је кочијама златним.
У то доба Реља Бошњанине,
Када виђе Милош Обилића,
Онда њему Реља проговара:
„Твоје благо и твоја ђевојка,
„Да Бог даде, да ти сретно буде!“
Истом они у ријечи били,
Док ето ти два млада солдата
И под њима два коња зекана,
Два зекана Малтијана краља,
Како они Милоша виђеше,
Обадва су коње одјахали,
Водају их по пољу широку;
Стигоше их два коњица врана,
Обадва су бечкога ћесара,
И на њима два лака Маџара,
Како они виђеше Милоша,
Обојица коње одјахаше,
Па по пољу стадоше водати.
У то доба четири алата,
Сва четири московске краљице,
И јашу их четири Маџара,
Како они виђеше Милоша,
Сва четири коње одјахаше,
По пољу их стадоше водати.
У то доба краљу Михаило,
Око њега дванаест солдата,
Прилазе му господа остала,
Те говоре краљу Михаилу:
„Господару, од Леђана краљу!
„Наша вјера поднјети не може,
„Да ти шћерку другој вјери дајеш.“
То говоре сви Латини листом.
Кад то чуо краљу Михаило,
Он намакну на дванест солдата,
Те приђоше злаћеним кочијам”:
„Господару, Милош Обилићу!
„Зове тебе краљу Михаило.“
Оде Милош пред краља Михајла,
Говори му од Леђана краље:
„Чујеш ли ме, Милош Обилићу!
„Ти однесе на пољу кошију,
„Треба теби вјеру мијењати,
„У тој вјери не дам теби шћерке.“
Тада Милош рече Михаилу:
„Док је сабље и деснице руке,
„Нико мене превјерити не ће.“
Кад то чуо краљу Михаило,
Он намакну на своје солдате,
Те Милошу савезаше руке,
Бацише га на дно у тавницу;
У тавници један пенџер бјеше,
Често Милош на њег' излажаше,
Па он гледа, ко сокаком иде,
Док наиђе Суљо Циганине,
Њега Милош са пенџера виче:
„Богом брате, Суљо Циганине!
„Оди мени ближе до пенџера.“
Примаче се Суљо циганине,
Њему Милош три дуката даје:
„Нај то теби, Суљо Циганине!
„Ти отиђи у доњу чаршију,
„Узми мени лист књиге бијеле
„И мурећеФ, чим се књиге пишу,
„Да напишем лист књиге бијеле,
„Да је спремим до Прилипа Марку.“
То је Суљо за Бога примио,
И он оде у доњу чаршију.
Те му узе лист књиге бијеле
И мурећеф, чим се књига пише.
Кад се Милош књиге добавио,
Он написа књигу на кољену,
Те је шаље до Прилипа Марку:
„Побратиме, Краљевићу Марко!
„Допо сам ти проклете тавнице
„У латинског краља Михаила,
„Ево има три мјесеца дана,
„Како јунак у тавници лежим.“
Узе књигу Суљо Циганине,
Однесе је до Прилипа Марку.
У лијепа доба долазио,
По акшаму међу јацијама,
Када Марко за вечером бјеше;
Суљо куца алком на вратима,
Ал' говори Краљевићу Марко:
„Ко то куца алком на вратима?“
Па говори Анђелији љуби:
„Хајд' отвори на авлији врата.“
Силазила Анђелија љуба,
И Суљи је отворила врата,
Суљо иђе на горње чардаке,
Како дође: „добро вече!“ виче,
И он љуби Марка у кољено,
На кољену књигу оставио,
Књигу учи Краљевићу Марко,
Књигу учи а сузе пролива,
Па се хвати руком у џепове,
Те потеже три дуката жута:
„Нај ти Суљо, те се напиј вина.“
Отален је Суљо одлазио,
Марко скочи на ноге лагане
И он оде у доње подруме,
Те опрема својега шарина,
Док је Марко шарца опремио,
У то доба Јевросима мајка,
Носи Марку лаке брашњенице,
Марко вода шарца по авлији,
Доведе га бињекташ камену,
Па појаха својега шарина,
Оде право пољем широкијем,
Оде Марко граду Леђанскоме,
Куд год иш'о до Леђана сиш'о,
Кад он дође до Леђана града,
Кроз чаршију наћера шарина,
Шарац му се мамом помамио,
По три копља у пријеко скаче,
По четири небу у висине,
Из уста му живи огањ сипа,
Из ноздрва модар пламен лиже;
Из калдрме камење изл'јеће,
Те разбија срчали пенџере,
И под њиме црна земља тутњи,
Баца топуз небу под облаке,
Дочекује у бијеле руке.
Гледала га господа Леђанска:
„Мили Боже! чуда великога!
„Добра коња још бољег јунака;
„Каква ли је краљева замјена,
„Те он лети нако кроз Леђана.“
Ал' то Марко хаје и не хаје,
Што говоре господа леђанска,
Већ он гони шарца кроз Леђана,
Право гони проклетој тавници,
Ка тавници краља леђанскога,
Како дође проклетој тавници
На тавницу наћера шарина,
Па потеже перна буздована,
Те обија на тавници врата,
Ал' се врата обити не могу,
Што их Марко више удараше,
Све то врата тврђа долажаху,
На вратима дванаест је брава,
Дванест брава, дванест дубровкиња;
Како Марко тавницу обија,
Сва се пуста из темеља љуља.
То гледао краље са пенџера,
Па он зове свога ђенерала,
Док ето ти млада ђенерала,
Приступа му руци и кољену,
Говори му краље од Леђана:
„Какав јунак обија тавницу?
„Брже узми шест стотин катана,
„Те отиђи брже до тавнице,
„Па ухвати онога јунака,
„Деведи га мени у дворове.“
Кад то чуо краљев ђенерале,
Брже узе шест стотин' катана
И он оде проклетој тавници,
Кад дођоше проклетој тавници,
Опколише Краљевића Марка,
Ал' се Марко ухватит' не даде,
Већ разгони катане од себе
И туче их перним буздованом;
Док удрише љути оклопници,
Ухватише Краљевића Марка,
На плећи му руке савезаше,
Одведоше краљу Михаилу,
Кад га виђе краљу Михаило,
Њему краље вако говораше:
„За шт' обијаш на тавници врата?
„Ја ћу теби сама отворити,
„Те ти види свога побратима.“
Па га посла проклетој тавници,
Затворише Краљевића Марка,
А у ону тавницу проклету,
Тавновао три мјесеца дана.
Кад га виђе Милош Обилићу,
Њему Милош вако говораше:
„За што, брате, западе тавнице?
„Да обадва овђе тавнујемо?“
Ал' говори Краљевићу Марко.
„Ја нијесам јунак ни мислио
„Да ћу овђе запасти тавнице.“
Често гледа тавници на пенџер,
Не би л' кога Марко угледао,
Док угледа Суљу Циганина,
Брже виче Суљу Циганина:
„Богом брате, Суљо Циганине!
„Дођи мени тавници на пенџер,
„Да ти речем три четири рјечи.“ 515
Њему Суљо за Бога примио,
Примаче се тавници на пенџер.
Проговара Краљевићу Марку:
„Ево теби три дуката жута,
„Хајд' отиђи доље у чаршију, 520
„Купи мени дивит и хартије,
„Да напишем лист књиге бијеле,
„Да је пошљем до Топлика града,
„А на име Топлици Милану.“
То је Суљо једва дочекао, 525
Брже узе три дуката жута
И он оде у доњу чаршију,
Те му купи дивит и хартију,
Донесе му тавници на пенџер,
Узе Марко дивит и артију, 530
Те написа лист књиге бијеле
Своме побри војводи Милану;
Узе књигу Суљо Циганине,
Однесе је до Топлика града,
Господару Топлици Милану. 535
Како дође ка Топлику граду
Он отиде под бијелу кулу
Господара Топлице Милана,
Па он куца алком на вратима,
Док излеће Топлица Милане,
Отвори му на авлији врата,
Њему Суљо руци прилазио.
У руци му књигу оставио,
Књигу гледа Топлица Милане,
Књигу гледа, сузе пролијева,
Извадио дванаест дуката:
„Узми Суљо те се напиј вина.“
Поврати се Топлица Милане,
И он оде у доње подруме,
Те опреми својега дорина,
На њег' меће седло цариградско
Па га прекри златном абаијом,
У том њему љуба силазила,
И снијела лаке брашњенице.
Он се враћа у горње чардаке,
Те отвора попета сешете,
Па се свлачи те се преоблачи:
Прву меће бурунџук кошуљу,
Нит је ткана нит је опредена
Већ од суха злата исплетена,
На кошуљу челик панцијера,
На панцијер румену доламу
По долами троје токе сјајне,
Једне вите, а друге салите
А на трећим гује исплетене,
Повисоко издигнуле главе,
У главама алем камен драги,
На токама пуце под гроцем
И у њему чаша од биљура,
Њоме момак мамурлук разбија;
Па облачи ковче и чакшире,
На ковчама три ста трепетљика,
До кољена од сухога злата,
Па опаса мукамед појаса,
И притeже силах око паса, 575
И зађеде дванест самокреса,
Међу њима љутога ханџара,
Па припаса сабљу оковану,
И обуче чизме цариградске,
А устакну калпак и челенку, 580
Десет пера, дванест челенака,
И тринесто ноја тице крило,
То се крило на чекpк окреће,
Те казује који вјетар пуше,
Па он узе џиду убојиту, 585
Те силази низ бјеле чардаке,
Па појаха дебела дорина,
Ишћера га из ћемерли куле,
Па он оде пољем широкијем,
Куд год иш'о до Леђана сиш'о. 590
Кад је био граду на капији,
Таман зора бјеше запучила,
Капија се бјеше отворила,
Па он прође кроз капију тврду;
Он не иде двору краљевоме 295
Већ он иђе у краљеву башчу,
Баш у башчу под жуту наранчу,
Па одјаха својега дорина,
Па га свеза за жуту наранчу 600
И он сједе под жуту наранчу,
Преко крила џиду претурио,
Па потеже срчали дурбина,
Те он гледа у краљеве дворе,
Не би л кога мог'о угледати,
Док угледа краља Михаила
Прегнуо се на демир пенџера
И он гледа незнана јунака;
Кад то виђе Топлица Милане,
Склопи дурбин баци у травицу.
Кад то виђе краљу Михаило,
Брже зове својега јединка,
Свог јединка млада ОФинцура,
Дође њему млади ОФинцуре,
Говори му од Леђана краље:
„Мили сине, млади ОФинцуре
„Какав јунак сједи под нарамчом,
„Добар дорин свезан за наранчу?
„Иди види, мој сине једини,
„Зови њега у моје дворове.“
Брже оде дјете ОФинцуре,
Како дође на башченска врата,
Одмах скочи Топлица Милане,
Па појаха својега дорина;
Говори му млади ОФинцуре:
„Не јашу се коњи по башчама.“
Бесједи му Топлица Милане:
„Додај мени мојега дурбина“
И саже се дјете ОФинцуре,
Додаје му његова дурбина,
Али Милан не шћеде дурбина,
Веће њега за бијелу руку,
Па га баци за се на дорина,
Два пут га је опасао пасом,
А трећи пут од мача кајасом,
Па побјеже кроз Леђана града.
Кад то виђе краљу Михаило,
Он избуди све по своме двору,
Докле пуче тридесет топова;
Ал' се Милан поља прихватио,
И утече весела му мајка,
Он утече својој бјелој кули;
И однесе дјете ОФинцура.
Када дође својој бјелој кули,
Он изводи дјете ОФинцура,
Изводи га на горње чардаке,
Затвори га у кафаз одају;
Па дохвати дивит и хартију,
Ситну књигу на кољену пише,
Па је шаље од Леђана краљу.
„Чу ли мене, од Леђана краљу!
„Ја ти шаљем лист књиге бијеле
„Пусти мени до два побратима,
„Ја ћу теби сина ОФинцура,
„Ако ли их ти пустити не ћеш,
„Не дам теби сина ОФинцура,
„На сваке ћу муке га метати,
„Тешком ћу га смрћу уморити.“
Даде књигу Топлица Милане,
Он је даде младом књигоноши,
Однесе је до Леђана града,
До дворова краља Михаила,
Кад пред краља јесте долазио,
Љуби њега у скут и у руку,
У руци му књигу оставио,
Измаче се, стаде га дворити,
Стаде краље њему говорити:
„Од куд књига, од кога ли града?“
Говорило младо књигоношче:
„Господару, од Леђана краљу!
„Ова књига од Топлика града
„Од јунака Топлице Милана.“
Кад то зачу краљу Михаило,
Он отвора књигу шаровиту,
Књигу гледа, сузе пролијева,
Па по оној другу отписује,
А на руке Топлици Милану:
„Поздрав теби, Топлица Милане!
„Не мучи ми сина ОФинцура,
„Пустићу ти до два побратима.“
Књигу даде младом књигоноши,
Извади му дванаест дуката,
Овако му краље говораше:
„Хајде брзо, ако Бога знадеш!“
Заскочи се младо књигоношче,
Како љељен од четири љета,
И одлеће до Топлика града,
У лијепа доба долазио,
По акшаму међу јацијама,
Када Милан за вечером бјеше,
Он закуца халком на вратима,
Миланова љуба силазила,
Те отвори на авлији врата,
Изведе га на горње чардаке
Пред Милана свога господара,
Говори му Топлица Милане:
„Добро дош'о, младо књигоношче!“
Књигоношче руци прилазило,
У руци му књигу оставило,
Гледа књигу Топлица Милане,
Књигу гледа а на њу се смије,
Он извади три дуката жута:
„Иди синко, те се напиј вина!“
Оста Милан у бијелој кули.
Ал' да видиш краља леђанскога,
Он извади Марка и Милоша,
Изведе их себи у дворове
Па овако њима бесједио:
„Милост вама велику издајем,
„Што ћу рећи, да ме послушате
„Простићу вас проклете тавнице
„И великог гвожђа и окова:
„А да ми се право закунете,
„Да ће Милан послати ми сина,
„Офинцура сина јединога.“
Онда вели Краљевићу Марко:
„Господару од Леђана краљу!
„Слаб сам јунак, ја не могу ићи,
„Док не једем овновину месо
„И не пијем црвенику вино
„Три мјесеца бијелијех дана,
„Немам куда ићи до Прилипа,
„Танка ми је кула оборена,
„Поробили Турци и хајдуци,
„Док ми не даш седам мазги блага
„И мојега претила шарина,
„Ја се јунак ни макнути не ћу.“
Измаче се Краљевићу Марко,
А приступи Милош Обилићу,
Па говори краљу Михаилу:
„Ја се јунак ни макнути не ћу,
„Док ми не даш своју милу шћерку,
„Милу шћерцу Росанду ђевојку
„И с њом троје господске кочије,
„Уз кочије дванест мазги блага,
„Ал' све краљу мекијех дуката.“
Њему краље тихо одговара:
„Даћу теби Росанду ђевојку,
„Уз њу троје господске кочије,
„И даћу ти дванест мазги блага,
„Све ћу дати, што ми заиштете,
„Али тврдо, да се закунете,
„Да ћете ми жива послат сина.“
Они му се тврдо обећаше,
Да ће њему послат ОФинцура,
Па их води краље у одају
Обојицу дивно опремаше,
Облачи их у скерлет-кадифу,
И даде им од злата челенке;
Даде Марку шарца од мејдана,
А Милошу бољега ждралина.
У то доба од злата кочије
И пред њима дванаест солдата
У црвеној чоси веденичкој,
Голе сабље носе у десници
И дођоше пред краљеве дворе.
Тадај краље јесте излазио,
Изводио Милош Обилића,
Љуби њега међу очи црне:
„Мио зете, Милош Обилићу!
„На поклон ти од злата кочије
„И у њима моја мила шћерка,
„Уз кочије дванест мазги блага,
„Ал' те молим, мој зете милосни!
„Пошљи мени сина ОФинцура.“
Онда краље Марка изводио:
„Ти, ђевере, злаћени прстене!
„Води снаху како боље знадеш,
„Ево теби три товара блага,
„Те начини пребијелу кулу,
„Нека с краља не имадеш квара,
„И даде му криву ћемерлију.“
Тад пођоше злаћене кочије
И пред њима краље Михаило,
Око њега дванаест солдата,
Голе сабље носе у рукама;
Уз кочије Краљевићу Марко,
И за њима још двоје кочије,
Покривене црвеном кадифом,
У њима су господски дарови,
А за њима од злата кочије,
У њима је краљица леђанска,
Она прати своју милу шћерку.
Кад су били граду на капији,
Док пукоше са града топови,
Седамдесет један за другијем,
Сав се Леђан из темеља љуља
Од великих убојних топова;
Сва господа леђанска изишла,
Они прате зета краљевога,
Кад су били мало иза града,
Ту се краље са зетом ижљуби,
Лијепо се с њима опростио
Даде њима лаке пратиоце,
Шест стотина својијех катана,
Да чувају цуру и кочије,
И доведу сина ОФинцура.
Краљ с отале натраг повратио
И његова госпођа краљица,
А сватови пољем одјездише,
Оде Милош до Топлика града,
Побратиму Топлици Милану,
Кад је дош'о до Топлика града,
До бијеле Миланове куле,
Угледа га Милан са пенџера,
На млађе је ршум учинио,
Отворише на кули капију,
Излазио Топлица Милане
У сретање своме побратиму.
У та доба Милош на ждралину,
И за њиме од злата кочије,
Уз кочије Краљевићу Марко,
А за Марком шест стотин катана,
Лети к њима Топлица Милане,
Руке шири, у лице се љубе,
За јуначко питају се здравље,
Сви рекоше, да су здраво били.
Туди они коње одјахаше,
И млађи им коње прихватише,
Одведоше у доње подруме,
А јунаке на горње чардаке,
А сватове под бијелу кулу.
Ал' да видиш Краљевића Марка,
Он изводи своју милу снаху,
Изводи је на горње чардаке,
Прстенова Росанду ђевојку
И даде јој од злата јабуку
И уза њу хиљаду дуката.
Доведоше и попа и кума,
Те вјенчаше Росанду ђевојку
За јунака Милош Обилића.
Ту се чини велико весеље,
Ударају са града топови
А пуцају пушке и лумбарде,
А Милош се на кули весели
Су два своја мила побратима,
Напијају у кумово здравље,
Проговара Милош Обилићу:
„Побратиме, Топлица Милане!
„Поклони ми млада ОФинцура,
„Да га пошљем своме милом тасту.“
Кад то чуо Топлица Милане,
Од земље је на ноге скочио,
Изведе му млада ОФинцура,
Ја какав је млади ОФинцуре?
Он је љепши од сваке ђевојке!
Милан њега поклони Милошу:
„Узми, њега, драги побратиме!
„Пашаљи га твоме пријатељу.“
Тада Милош спреми ОФинцура
И са њиме још многе дарове:
Спрема краљу од злата тепсију
И на њојзи дванаест чинија
Све од чистог злата саливена.
Када Милош све то опремио,
Испратише млада ОФинцура,
И за њиме сестра излазила,
Те је свога брата ижљубила
И поздраве баби оправила.
ОФинцура тако испратише
И он оде здраво двору своме, 860
Оста Милош с кићеном ђевојком,
Па је љуби, кад год се пробуди;
Лијеп пород с њоме изродио:
Двије шћери и четири сина.



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Епске пјесме старијег времена. Скупио Богољуб Петрановић. На свијет издало „Српско учено друштво”. У Биограду, у државној штампарији 1867., стр. 205-232.