5
Opet to, ali drugojačije
(Iz Sarajeva)
Piju vino tri srpske vojvode
Na Zečevu polju širokome,
O jeseni, o Mitrovu danku,
Pobratime, pod tankom jelikom:
Jedno mi je Kraljeviću Marko,
A drugo je Toplica Milane,
A treće je Miloš Obiliću.
Kad se pobre nakitile vina,
Te im vince udpilo u lice,
A rakija eglen otvorila,
Tadaj reče Kraljeviću Marko:
„Čujete l' me, do dva pobratima!
„Jesen nasta, tavna zima dođe,
„Đe će koji zimu prozimiti,
„Do Đurđeva dočekati dana?“
Besjedio Toplica Milane:
„Ja imadem u Topliku svome,
„Ja imadem prebijelu kulu,
„Ispod kule bijelu penicu,
„Iznad kule vinovu lozicu,
„I u kuli ostarjelu majku
„I sa njome moju vjernu ljubu,
„Tu ti mogu zimu prozimiti.“
Onda reče Kraljeviću Marko:
„I ja imam u Prilipu svome
„Moju tanku prebijelu kulu,
„Ispod kule bjelicu šenicu,
„Iznad kule vinovu lozicu
„I u kuli Jevrosimu majku,
„I sa majkom dilber Anđeliju,
„Onđe mogu zimu prezimiti
„I svojega šarca othraniti
„Pod bijelom kulom u podrumu,
„Đe ne vidi sunca ni mjeseca.“
Progovara Miloš Obiliću:
„A bora mi, do dva pobratima!
„Ja ne imam kule ni avlije,
„Niti imam ostarjele majke,
„Nit' ja imam vijernice ljube,
„Osim Boga i ždralina moga.“
Onda reče Kraljeviću Marko:
„Pobratime, Miloš Obiliću!
„Hajde sa mnom bijelu Prilipu,
„Onđe sa mnom da prezimiš zimu,
„A u mojoj prebijeloj kuli,
„I povedi tvojega ždralina,
„Da ga metneš u moje podrume
„Sa mojijem šarcom debelijem.“
Besjedio Miloš Obiliću:
„Pobratime, Kraljeviću Marko!
„Hvala tebi na tvojoj besjedi,
„Nijesam se junak naučio,
„Što ostane iza tebe jesti,
„Niti se je ždralin naučio
„Ogrizine jesti iza šarca.“
Onda reče Toplica Milane:
„Hajde, brate, Topliku mojemu,
„Milanovoj prebijeloj kuli,
„Možeš sa mnom zimu prezimiti,
„I tvojega ždrala ishraniti.“
Veli njemu Miloš Obiliću:
„Ne ću bogme, dragi pobratime!
„Ja se junak nisam naučio,
„Iza tebe što ostane jesti;
„Već ja idem od grada do grada,
„Đe god dođem gradu i kapiji,
„Salomiću grada i kapiju,
„Ne bi l' đegod junak poginuo.“
Pak se tudi oni ižljubiše
I tako se oni zavjeriše:
„Ako Bog da, i sreća junačka!
„O Đurđevu bijelome danu,
„Da se sva tri ovđe sastanemo,
„Pod zelenom pod tankom jelikom,
„Kad se gora listom zaođene,
„Crna zemlja travom đetelinom
„I prispije janje za pečenje,
„Da pijemo crveniku vino
„I zajedno četu četujemo.“
Pak se onda oni rastadoše,
Ode Marko ka Prilipu svome,
Ode Milan ka Topliku svome,
Ode Miloš od grada do grada,
Đe god dođe gradu i kapiji,
On salomi grada i kapiju;
Al' da vidiš čuda velikoga,
Na mejdan mu niko ne iziđe.
Kada dođe gradu Leđanskome,
Taman sunce od istoka zasja,
Jutrom iđe kroz sitne sokake,
Ždralina je svoga ražljutio,
Ždralin skače i tamo i amo,
Ispod nogu kamenje odl'jeće,
Te udara đecu krevetare,
Ljuto kunu đeca krevetari:
„Bog t' ubio, neznana delijo!
„Što si tako konja ražljutio?“
Miloš za to haje i ne haje,
Već on goni pretila ždralina,
Dok on dođe k vodi šadpvanu,
Al' na vodi tridest đevojaka,
Miloš njima dobro jutro viče,
Đevojke mu ljevše prihvatile,
On zaiska jednu čašu vode,
Đevojka mu vode dodavala,
A druge su razgovor vodile:
„Mili Bože, čuda velikoga!
„Dobra konja, još boljeg junaka,
„Baš ga nema boljeg u Leđanu:
„Sutra hoće košija da bude
„U našega kralja Mihaila,
„Da izvede svoju milu šćerku,
„Da se hoće trefit na košiji,
„On bi junak košiju odnio.“
One misle da niko ne čuje,
Al' to Miloš i sluša i gleda.
Pak okrenu svojega ždralina,
Kroz leđansku veliku čaršiju,
On dolazi kamenoj mehani,
Pa odjaha debela ždralina,
I on ode u vinsku mehanu,
A ždralina sprema u podrume,
Pa nastavi rujno piti vino.
Kad u jutro bijel dan osvanu,
Dan osvanu i sunce ogranu, 125
Leđanska se vrata otvoriše,
Mnogi konji niz polje odoše,
Tri sta hata i dvje sta paripa,
Dok eto ti moskovske kraljice
I za njome četiri alata, 130
A vode ih četiri Madžara
U četiri čatali julara,
I odoše niz polje široko.
Dok eto ti bečkoga ćesara,
Za njim idu četiri soldata, 185
Oni vode do dva konja vrana,
Do dva vrana do dva Talijana,
I odoše niz polje široko.
Dok eto ti troglav Arapina,
Na njegovoj suroj bedeviji, 140
Vija mu se kano lastavica,
Žida mu se kano gušterica,
I on ode niz polje široko.
Dok eto ti Relje Bošnjanina
Na vrančiću konju kosnatome, 145
Vranac mu se mahom pomamio,
Po tri koplja po prijeko skače,
Po četiri nebu u visine,
Relja baca topuz pod oblake,
Na svoja ga pleća dočekuje, 150
I on ode niz polje široko.
Dok eto ti kralja Maltijana,
Za njim idu četiri soldata,
Oni vode četiri zekana,
Prekriveni crvenom kadifom,
I odoše niz polje široko.
U to doba kralje Mihailo,
Pred njime je dvanaest soldata,
U crvenoj čohi venedičkoj,
Gole sablje nose u rukama,
I za njima od zlata kočije,
U kočijam' lijepa đevojka,
Mila šćerka kralja Mihaila
Za kočijam do sedam soldata,
U mavenoj čosi vedeničkoj,
A za njima još troje kočije
Prekrivene crvenom kadifom,
Na kočijam četiri jabuke,
Sve od čista saljevene zlata,
U njima je latinska kraljica,
U drugijem gospodski darovi,
U trećijem mladi Ofincure,
Baš jedinak kralja Mihaila,
Za njime je do sedam soldata,
U bijeloj čosi vedeničkoj,
Gole sablje u rukama nose,
Te čuvaju sve troje kočije,
I odoše niz polje široko.
Sve to gleda Miloš Obiliću,
A sve pije vino crveniku,
A mezeti mesom pečenijem.
Mili Bože, čuda velikoga!
Koliko je polje pod Leđanom,
Sve je polje svijet pritisnuo,
Svako viče Miloš Obilića:
„O čuješ li, neznana delijo!
„Kaka dobra konja ti imadeš,
„Ti bi mog'o uzimat' košiju,
„Što ne ideš niz polje široko?“
Odgovara Miloš Obiliću:
„Ja ne hitim ići na kopiju,
„Dok ne zapnu svilene gajtane,
„Za gajtane konje ne zavedu
„I poteku konji i hatovi,
„Onda ću ja junak polaziti.“
Dok zapeše na polju gajtane,
Za gajtane konje zavedoše,
Pet stotina hata i paripa
I dva hata bečkoga ćesara,
A četiri moskovske kraljice;
Dva zekana kralja Maltijana,
I pred njima troglav Arapine
A na svojoj vitkoj bedeviji,
Gajtan puče, konji potekoše:
Mili Bože, čuda velikoga!
Kad poteče pet stotina konja,
Kad zatutnja zemlja pod Leđanom,
Bih rekao i bih se zakleo,
Da se hoće zemlja da provali,
Al' je duga košija na polju
Do šest sata konjaničkog hoda.
Dokle na sat konje išćeraše,
Onda skoči Miloš Obiliću,
Hvatio se rukom u džepove,
Te izvadi dvanaest dukata,
Pa govori krčmarici Mari:
„Naj to tebi, krčmarice Maro!
„Ako Bog da, i sreća junačka,
„Te dobijem na polju košiju,
„Drukčije ću tebe darivati.“ 220
Pa pojaha svojega ždralina
I poteže trostruku kandžiju,
Oklopi ga s obadvije strane,
Pokaza mu sjajne bakračlije,
Stoji piska pretila ždralina, 225
Mili Bože! na svemu ti hvala!
Bih rekao i bih se zakleo,
Da se ždralin zemlje ne dotiče,
Već su poda nj krila podmetnuta,
Lako goni, ali stiže brzo, 230
Dok dostiže dva laka Madžara,
Oni jašu na dva konja vrana,
Oba vrana bečkoga ćesara;
Kako stiže tako i prestiže.
Sat je jedan jošte odmaknuo, 235
Dok mu nešto oči utekoše,
Pa pogleda uz polje široko,
Al' pred njime četiri alata,
Sva četiri moskovske kraljice
Na njima su četiri Madžara, 240
Gone brzo uz polje široko.
Kad to viđe Miloš Obiliću,
On poteže trostruku kandžiju,
Klapi ždrala s obadvije strane,
Dok dostiže četiri Madžara; 245
Kako stiže tako i prestiže.
Opet njemu oči utekoše,
Te pogleda uz polje preda se,
Al' pred njime dva konja zekana,
Dva zekana kralja Maltijana, 250
I na njima dva soldata mlada,
Lako goni, ali stiže brzo,
Kako stiže tako i prestiže,
I on ode uz polje široko.
Opet njemu oči utekoše,
Te pogleda uz polje široko,
Al' pred njime Relja Bošnjanine
Na vrančiću konju kosnatome,
Pa poćera Relju Bošnjanina,
Lako goni, al' ga stiže brzo
Kako dođe, onako i prođe.
Dok mu nešto oči utekoše
U napredak uz polje široko,
Al' pred njime troglav Arapine,
Kad ga viđe Miloš Obiliću,
On je malo ždralu pritužio,
Dok dostiže troglav Arapina,
Kako stiže tako i prestiže.
Al' da vidiš troglav Arapina,
On zavika iz grla bijela:
„Bog t' ubio, Miloš Obiliću!
„Zar ne žališ pretila ždralina?
„Otpale mu ploče sve četiri,
„Iz kopita crna krvca lije.“
Kao njemu krilata ždralina,
Ustavi ga na sred polja ravna,
Podiže mu noge sve četiri,
Ali zdrave ploče sve četiri,
Kad to viđe Miloš Obiliću,
Opet jaše pretila ždralina,
Pa poćera troglav Arapina,
Malo goni, al' ga stiže brzo,
Kako stiže tako i prestiže.
Opet viče troglav Arapine:
„Bog t ubio, Miloš Obiliću!
„Zar ne žališ tvojega ždralina?
„Pukla njemu četiri kolana,
„A i peta ibrišim kanica,
„Iz trbuha crna krvca lije.“
Na to Miloš haje i ne haje,
Već ugleda pred sobom kočije,
Pa je malo ždralu pritužio,
Dok doćera konja do kočija.
On odjaha svojega ždralina,
Pa pogleda u zlatne kočije,
Al' u njima lijepa đevojka,
U krilu joj hiljadu dukata,
On ulazi curi u kočije,
Poljubi je i dva i tri puta,
I pokupi iz krila dukate,
U to doba troglav Arapine,
Potegnuo dvije kuburlije,
Da ubije vojvodu Miloša,
Al' ne može lijepe đevojke,
Već on ubi pretila ždralina,
Pisnu ždralin kako zmija ljuta,
Pa on pade mrtav na zemljicu.
Kad to viđe Miloš Obiliću,
On izleće iz zlatnih kočija,
Pa poteže sablju okovanu,
Na Arapa juriš učinio,
U Arapa brza bedevija,
Ne mogaše njega dostignuti,
Već poteže dvije puške male,
Obadvije sasu na Arapa,
Loše gađa, al' dobro pogađa,
S l'jeve strane pod ljevo pazuho,
Na drugu mu proćeruje stranu
Sa zrnima džigericu bjelu.
Pade Arap u zelenu travu,
Arap pade, a Miloš dopade,
Pa mu sve tri odsiječe glave.
Pobježe mu vitka bedevija,
Al' je Miloš brzo dostignuo,
Uhvati je za uzdu zlaćenu,
Odvede je kočijama zlatnim.
U to doba Relja Bošnjanine,
Kada viđe Miloš Obilića,
Onda njemu Relja progovara:
„Tvoje blago i tvoja đevojka,
„Da Bog dade, da ti sretno bude!“
Istom oni u riječi bili,
Dok eto ti dva mlada soldata
I pod njima dva konja zekana,
Dva zekana Maltijana kralja,
Kako oni Miloša viđeše,
Obadva su konje odjahali,
Vodaju ih po polju široku;
Stigoše ih dva konjica vrana,
Obadva su bečkoga ćesara,
I na njima dva laka Madžara,
Kako oni viđeše Miloša,
Obojica konje odjahaše,
Pa po polju stadoše vodati.
U to doba četiri alata,
Sva četiri moskovske kraljice,
I jašu ih četiri Madžara,
Kako oni viđeše Miloša,
Sva četiri konje odjahaše,
Po polju ih stadoše vodati.
U to doba kralju Mihailo,
Oko njega dvanaest soldata,
Prilaze mu gospoda ostala,
Te govore kralju Mihailu:
„Gospodaru, od Leđana kralju!
„Naša vjera podnjeti ne može,
„Da ti šćerku drugoj vjeri daješ.“
To govore svi Latini listom.
Kad to čuo kralju Mihailo,
On namaknu na dvanest soldata,
Te priđoše zlaćenim kočijam”:
„Gospodaru, Miloš Obiliću!
„Zove tebe kralju Mihailo.“
Ode Miloš pred kralja Mihajla,
Govori mu od Leđana kralje:
„Čuješ li me, Miloš Obiliću!
„Ti odnese na polju košiju,
„Treba tebi vjeru mijenjati,
„U toj vjeri ne dam tebi šćerke.“
Tada Miloš reče Mihailu:
„Dok je sablje i desnice ruke,
„Niko mene prevjeriti ne će.“
Kad to čuo kralju Mihailo,
On namaknu na svoje soldate,
Te Milošu savezaše ruke,
Baciše ga na dno u tavnicu;
U tavnici jedan pendžer bješe,
Često Miloš na njeg' izlažaše,
Pa on gleda, ko sokakom ide,
Dok naiđe Suljo Ciganine,
Njega Miloš sa pendžera viče:
„Bogom brate, Suljo Ciganine!
„Odi meni bliže do pendžera.“
Primače se Suljo ciganine,
Njemu Miloš tri dukata daje:
„Naj to tebi, Suljo Ciganine!
„Ti otiđi u donju čaršiju,
„Uzmi meni list knjige bijele
„I murećeF, čim se knjige pišu,
„Da napišem list knjige bijele,
„Da je spremim do Prilipa Marku.“
To je Suljo za Boga primio,
I on ode u donju čaršiju.
Te mu uze list knjige bijele
I murećef, čim se knjiga piše.
Kad se Miloš knjige dobavio,
On napisa knjigu na koljenu,
Te je šalje do Prilipa Marku:
„Pobratime, Kraljeviću Marko!
„Dopo sam ti proklete tavnice
„U latinskog kralja Mihaila,
„Evo ima tri mjeseca dana,
„Kako junak u tavnici ležim.“
Uze knjigu Suljo Ciganine,
Odnese je do Prilipa Marku.
U lijepa doba dolazio,
Po akšamu među jacijama,
Kada Marko za večerom bješe;
Suljo kuca alkom na vratima,
Al' govori Kraljeviću Marko:
„Ko to kuca alkom na vratima?“
Pa govori Anđeliji ljubi:
„Hajd' otvori na avliji vrata.“
Silazila Anđelija ljuba,
I Sulji je otvorila vrata,
Suljo iđe na gornje čardake,
Kako dođe: „dobro veče!“ viče,
I on ljubi Marka u koljeno,
Na koljenu knjigu ostavio,
Knjigu uči Kraljeviću Marko,
Knjigu uči a suze proliva,
Pa se hvati rukom u džepove,
Te poteže tri dukata žuta:
„Naj ti Suljo, te se napij vina.“
Otalen je Suljo odlazio,
Marko skoči na noge lagane
I on ode u donje podrume,
Te oprema svojega šarina,
Dok je Marko šarca opremio,
U to doba Jevrosima majka,
Nosi Marku lake brašnjenice,
Marko voda šarca po avliji,
Dovede ga binjektaš kamenu,
Pa pojaha svojega šarina,
Ode pravo poljem širokijem,
Ode Marko gradu Leđanskome,
Kud god iš'o do Leđana siš'o,
Kad on dođe do Leđana grada,
Kroz čaršiju naćera šarina,
Šarac mu se mamom pomamio,
Po tri koplja u prijeko skače,
Po četiri nebu u visine,
Iz usta mu živi oganj sipa,
Iz nozdrva modar plamen liže;
Iz kaldrme kamenje izl'jeće,
Te razbija srčali pendžere,
I pod njime crna zemlja tutnji,
Baca topuz nebu pod oblake,
Dočekuje u bijele ruke.
Gledala ga gospoda Leđanska:
„Mili Bože! čuda velikoga!
„Dobra konja još boljeg junaka;
„Kakva li je kraljeva zamjena,
„Te on leti nako kroz Leđana.“
Al' to Marko haje i ne haje,
Što govore gospoda leđanska,
Već on goni šarca kroz Leđana,
Pravo goni prokletoj tavnici,
Ka tavnici kralja leđanskoga,
Kako dođe prokletoj tavnici
Na tavnicu naćera šarina,
Pa poteže perna buzdovana,
Te obija na tavnici vrata,
Al' se vrata obiti ne mogu,
Što ih Marko više udaraše,
Sve to vrata tvrđa dolažahu,
Na vratima dvanaest je brava,
Dvanest brava, dvanest dubrovkinja;
Kako Marko tavnicu obija,
Sva se pusta iz temelja ljulja.
To gledao kralje sa pendžera,
Pa on zove svoga đenerala,
Dok eto ti mlada đenerala,
Pristupa mu ruci i koljenu,
Govori mu kralje od Leđana:
„Kakav junak obija tavnicu?
„Brže uzmi šest stotin katana,
„Te otiđi brže do tavnice,
„Pa uhvati onoga junaka,
„Devedi ga meni u dvorove.“
Kad to čuo kraljev đenerale,
Brže uze šest stotin' katana
I on ode prokletoj tavnici,
Kad dođoše prokletoj tavnici,
Opkoliše Kraljevića Marka,
Al' se Marko uhvatit' ne dade,
Već razgoni katane od sebe
I tuče ih pernim buzdovanom;
Dok udriše ljuti oklopnici,
Uhvatiše Kraljevića Marka,
Na pleći mu ruke savezaše,
Odvedoše kralju Mihailu,
Kad ga viđe kralju Mihailo,
Njemu kralje vako govoraše:
„Za št' obijaš na tavnici vrata?
„Ja ću tebi sama otvoriti,
„Te ti vidi svoga pobratima.“
Pa ga posla prokletoj tavnici,
Zatvoriše Kraljevića Marka,
A u onu tavnicu prokletu,
Tavnovao tri mjeseca dana.
Kad ga viđe Miloš Obiliću,
Njemu Miloš vako govoraše:
„Za što, brate, zapade tavnice?
„Da obadva ovđe tavnujemo?“
Al' govori Kraljeviću Marko.
„Ja nijesam junak ni mislio
„Da ću ovđe zapasti tavnice.“
Često gleda tavnici na pendžer,
Ne bi l' koga Marko ugledao,
Dok ugleda Sulju Ciganina,
Brže viče Sulju Ciganina:
„Bogom brate, Suljo Ciganine!
„Dođi meni tavnici na pendžer,
„Da ti rečem tri četiri rječi.“ 515
Njemu Suljo za Boga primio,
Primače se tavnici na pendžer.
Progovara Kraljeviću Marku:
„Evo tebi tri dukata žuta,
„Hajd' otiđi dolje u čaršiju, 520
„Kupi meni divit i hartije,
„Da napišem list knjige bijele,
„Da je pošljem do Toplika grada,
„A na ime Toplici Milanu.“
To je Suljo jedva dočekao, 525
Brže uze tri dukata žuta
I on ode u donju čaršiju,
Te mu kupi divit i hartiju,
Donese mu tavnici na pendžer,
Uze Marko divit i artiju, 530
Te napisa list knjige bijele
Svome pobri vojvodi Milanu;
Uze knjigu Suljo Ciganine,
Odnese je do Toplika grada,
Gospodaru Toplici Milanu. 535
Kako dođe ka Topliku gradu
On otide pod bijelu kulu
Gospodara Toplice Milana,
Pa on kuca alkom na vratima,
Dok izleće Toplica Milane,
Otvori mu na avliji vrata,
Njemu Suljo ruci prilazio.
U ruci mu knjigu ostavio,
Knjigu gleda Toplica Milane,
Knjigu gleda, suze prolijeva,
Izvadio dvanaest dukata:
„Uzmi Suljo te se napij vina.“
Povrati se Toplica Milane,
I on ode u donje podrume,
Te opremi svojega dorina,
Na njeg' meće sedlo carigradsko
Pa ga prekri zlatnom abaijom,
U tom njemu ljuba silazila,
I snijela lake brašnjenice.
On se vraća u gornje čardake,
Te otvora popeta sešete,
Pa se svlači te se preoblači:
Prvu meće burundžuk košulju,
Nit je tkana nit je opredena
Već od suha zlata ispletena,
Na košulju čelik pancijera,
Na pancijer rumenu dolamu
Po dolami troje toke sjajne,
Jedne vite, a druge salite
A na trećim guje ispletene,
Povisoko izdignule glave,
U glavama alem kamen dragi,
Na tokama puce pod grocem
I u njemu čaša od biljura,
Njome momak mamurluk razbija;
Pa oblači kovče i čakšire,
Na kovčama tri sta trepetljika,
Do koljena od suhoga zlata,
Pa opasa mukamed pojasa,
I priteže silah oko pasa, 575
I zađede dvanest samokresa,
Među njima ljutoga handžara,
Pa pripasa sablju okovanu,
I obuče čizme carigradske,
A ustaknu kalpak i čelenku, 580
Deset pera, dvanest čelenaka,
I trinesto noja tice krilo,
To se krilo na čekpk okreće,
Te kazuje koji vjetar puše,
Pa on uze džidu ubojitu, 585
Te silazi niz bjele čardake,
Pa pojaha debela dorina,
Išćera ga iz ćemerli kule,
Pa on ode poljem širokijem,
Kud god iš'o do Leđana siš'o. 590
Kad je bio gradu na kapiji,
Taman zora bješe zapučila,
Kapija se bješe otvorila,
Pa on prođe kroz kapiju tvrdu;
On ne ide dvoru kraljevome 295
Već on iđe u kraljevu bašču,
Baš u bašču pod žutu naranču,
Pa odjaha svojega dorina,
Pa ga sveza za žutu naranču 600
I on sjede pod žutu naranču,
Preko krila džidu preturio,
Pa poteže srčali durbina,
Te on gleda u kraljeve dvore,
Ne bi l koga mog'o ugledati,
Dok ugleda kralja Mihaila
Pregnuo se na demir pendžera
I on gleda neznana junaka;
Kad to viđe Toplica Milane,
Sklopi durbin baci u travicu.
Kad to viđe kralju Mihailo,
Brže zove svojega jedinka,
Svog jedinka mlada OFincura,
Dođe njemu mladi OFincure,
Govori mu od Leđana kralje:
„Mili sine, mladi OFincure
„Kakav junak sjedi pod naramčom,
„Dobar dorin svezan za naranču?
„Idi vidi, moj sine jedini,
„Zovi njega u moje dvorove.“
Brže ode djete OFincure,
Kako dođe na baščenska vrata,
Odmah skoči Toplica Milane,
Pa pojaha svojega dorina;
Govori mu mladi OFincure:
„Ne jašu se konji po baščama.“
Besjedi mu Toplica Milane:
„Dodaj meni mojega durbina“
I saže se djete OFincure,
Dodaje mu njegova durbina,
Ali Milan ne šćede durbina,
Veće njega za bijelu ruku,
Pa ga baci za se na dorina,
Dva put ga je opasao pasom,
A treći put od mača kajasom,
Pa pobježe kroz Leđana grada.
Kad to viđe kralju Mihailo,
On izbudi sve po svome dvoru,
Dokle puče trideset topova;
Al' se Milan polja prihvatio,
I uteče vesela mu majka,
On uteče svojoj bjeloj kuli;
I odnese djete OFincura.
Kada dođe svojoj bjeloj kuli,
On izvodi djete OFincura,
Izvodi ga na gornje čardake,
Zatvori ga u kafaz odaju;
Pa dohvati divit i hartiju,
Sitnu knjigu na koljenu piše,
Pa je šalje od Leđana kralju.
„Ču li mene, od Leđana kralju!
„Ja ti šaljem list knjige bijele
„Pusti meni do dva pobratima,
„Ja ću tebi sina OFincura,
„Ako li ih ti pustiti ne ćeš,
„Ne dam tebi sina OFincura,
„Na svake ću muke ga metati,
„Teškom ću ga smrću umoriti.“
Dade knjigu Toplica Milane,
On je dade mladom knjigonoši,
Odnese je do Leđana grada,
Do dvorova kralja Mihaila,
Kad pred kralja jeste dolazio,
Ljubi njega u skut i u ruku,
U ruci mu knjigu ostavio,
Izmače se, stade ga dvoriti,
Stade kralje njemu govoriti:
„Od kud knjiga, od koga li grada?“
Govorilo mlado knjigonošče:
„Gospodaru, od Leđana kralju!
„Ova knjiga od Toplika grada
„Od junaka Toplice Milana.“
Kad to začu kralju Mihailo,
On otvora knjigu šarovitu,
Knjigu gleda, suze prolijeva,
Pa po onoj drugu otpisuje,
A na ruke Toplici Milanu:
„Pozdrav tebi, Toplica Milane!
„Ne muči mi sina OFincura,
„Pustiću ti do dva pobratima.“
Knjigu dade mladom knjigonoši,
Izvadi mu dvanaest dukata,
Ovako mu kralje govoraše:
„Hajde brzo, ako Boga znadeš!“
Zaskoči se mlado knjigonošče,
Kako ljeljen od četiri ljeta,
I odleće do Toplika grada,
U lijepa doba dolazio,
Po akšamu među jacijama,
Kada Milan za večerom bješe,
On zakuca halkom na vratima,
Milanova ljuba silazila,
Te otvori na avliji vrata,
Izvede ga na gornje čardake
Pred Milana svoga gospodara,
Govori mu Toplica Milane:
„Dobro doš'o, mlado knjigonošče!“
Knjigonošče ruci prilazilo,
U ruci mu knjigu ostavilo,
Gleda knjigu Toplica Milane,
Knjigu gleda a na nju se smije,
On izvadi tri dukata žuta:
„Idi sinko, te se napij vina!“
Osta Milan u bijeloj kuli.
Al' da vidiš kralja leđanskoga,
On izvadi Marka i Miloša,
Izvede ih sebi u dvorove
Pa ovako njima besjedio:
„Milost vama veliku izdajem,
„Što ću reći, da me poslušate
„Prostiću vas proklete tavnice
„I velikog gvožđa i okova:
„A da mi se pravo zakunete,
„Da će Milan poslati mi sina,
„Ofincura sina jedinoga.“
Onda veli Kraljeviću Marko:
„Gospodaru od Leđana kralju!
„Slab sam junak, ja ne mogu ići,
„Dok ne jedem ovnovinu meso
„I ne pijem crveniku vino
„Tri mjeseca bijelijeh dana,
„Nemam kuda ići do Prilipa,
„Tanka mi je kula oborena,
„Porobili Turci i hajduci,
„Dok mi ne daš sedam mazgi blaga
„I mojega pretila šarina,
„Ja se junak ni maknuti ne ću.“
Izmače se Kraljeviću Marko,
A pristupi Miloš Obiliću,
Pa govori kralju Mihailu:
„Ja se junak ni maknuti ne ću,
„Dok mi ne daš svoju milu šćerku,
„Milu šćercu Rosandu đevojku
„I s njom troje gospodske kočije,
„Uz kočije dvanest mazgi blaga,
„Al' sve kralju mekijeh dukata.“
Njemu kralje tiho odgovara:
„Daću tebi Rosandu đevojku,
„Uz nju troje gospodske kočije,
„I daću ti dvanest mazgi blaga,
„Sve ću dati, što mi zaištete,
„Ali tvrdo, da se zakunete,
„Da ćete mi živa poslat sina.“
Oni mu se tvrdo obećaše,
Da će njemu poslat OFincura,
Pa ih vodi kralje u odaju
Obojicu divno opremaše,
Oblači ih u skerlet-kadifu,
I dade im od zlata čelenke;
Dade Marku šarca od mejdana,
A Milošu boljega ždralina.
U to doba od zlata kočije
I pred njima dvanaest soldata
U crvenoj čosi vedeničkoj,
Gole sablje nose u desnici
I dođoše pred kraljeve dvore.
Tadaj kralje jeste izlazio,
Izvodio Miloš Obilića,
Ljubi njega među oči crne:
„Mio zete, Miloš Obiliću!
„Na poklon ti od zlata kočije
„I u njima moja mila šćerka,
„Uz kočije dvanest mazgi blaga,
„Al' te molim, moj zete milosni!
„Pošlji meni sina OFincura.“
Onda kralje Marka izvodio:
„Ti, đevere, zlaćeni prstene!
„Vodi snahu kako bolje znadeš,
„Evo tebi tri tovara blaga,
„Te načini prebijelu kulu,
„Neka s kralja ne imadeš kvara,
„I dade mu krivu ćemerliju.“
Tad pođoše zlaćene kočije
I pred njima kralje Mihailo,
Oko njega dvanaest soldata,
Gole sablje nose u rukama;
Uz kočije Kraljeviću Marko,
I za njima još dvoje kočije,
Pokrivene crvenom kadifom,
U njima su gospodski darovi,
A za njima od zlata kočije,
U njima je kraljica leđanska,
Ona prati svoju milu šćerku.
Kad su bili gradu na kapiji,
Dok pukoše sa grada topovi,
Sedamdeset jedan za drugijem,
Sav se Leđan iz temelja ljulja
Od velikih ubojnih topova;
Sva gospoda leđanska izišla,
Oni prate zeta kraljevoga,
Kad su bili malo iza grada,
Tu se kralje sa zetom ižljubi,
Lijepo se s njima oprostio
Dade njima lake pratioce,
Šest stotina svojijeh katana,
Da čuvaju curu i kočije,
I dovedu sina OFincura.
Kralj s otale natrag povratio
I njegova gospođa kraljica,
A svatovi poljem odjezdiše,
Ode Miloš do Toplika grada,
Pobratimu Toplici Milanu,
Kad je doš'o do Toplika grada,
Do bijele Milanove kule,
Ugleda ga Milan sa pendžera,
Na mlađe je ršum učinio,
Otvoriše na kuli kapiju,
Izlazio Toplica Milane
U sretanje svome pobratimu.
U ta doba Miloš na ždralinu,
I za njime od zlata kočije,
Uz kočije Kraljeviću Marko,
A za Markom šest stotin katana,
Leti k njima Toplica Milane,
Ruke širi, u lice se ljube,
Za junačko pitaju se zdravlje,
Svi rekoše, da su zdravo bili.
Tudi oni konje odjahaše,
I mlađi im konje prihvatiše,
Odvedoše u donje podrume,
A junake na gornje čardake,
A svatove pod bijelu kulu.
Al' da vidiš Kraljevića Marka,
On izvodi svoju milu snahu,
Izvodi je na gornje čardake,
Prstenova Rosandu đevojku
I dade joj od zlata jabuku
I uza nju hiljadu dukata.
Dovedoše i popa i kuma,
Te vjenčaše Rosandu đevojku
Za junaka Miloš Obilića.
Tu se čini veliko veselje,
Udaraju sa grada topovi
A pucaju puške i lumbarde,
A Miloš se na kuli veseli
Su dva svoja mila pobratima,
Napijaju u kumovo zdravlje,
Progovara Miloš Obiliću:
„Pobratime, Toplica Milane!
„Pokloni mi mlada OFincura,
„Da ga pošljem svome milom tastu.“
Kad to čuo Toplica Milane,
Od zemlje je na noge skočio,
Izvede mu mlada OFincura,
Ja kakav je mladi OFincure?
On je ljepši od svake đevojke!
Milan njega pokloni Milošu:
„Uzmi, njega, dragi pobratime!
„Pašalji ga tvome prijatelju.“
Tada Miloš spremi OFincura
I sa njime još mnoge darove:
Sprema kralju od zlata tepsiju
I na njojzi dvanaest činija
Sve od čistog zlata salivena.
Kada Miloš sve to opremio,
Ispratiše mlada OFincura,
I za njime sestra izlazila,
Te je svoga brata ižljubila
I pozdrave babi opravila.
OFincura tako ispratiše
I on ode zdravo dvoru svome, 860
Osta Miloš s kićenom đevojkom,
Pa je ljubi, kad god se probudi;
Lijep porod s njome izrodio:
Dvije šćeri i četiri sina.
