Опет женидба Стојана Јанковића
0001 Вино пију до два побратима
0002 У Котару, граду бијеломе:
0003 Једно јесте Јанковић Стојане,
0004 А друго је од Сибиња Јанко,
0005 Вино служи Комен капетане.
0006 А беседи од Сибиња Јанко:
0007 „Побратиме Јанковић Стојане,
0008 Јеси л’ чуо ђе казују људи
0009 Преко мора краља Милутина
0010 Што он има лијепу ђевојку
0011 Да је ’наке у свијету нема.
0012 Просиле је од Босне спаије,
0013 И од мора велике делије,
0014 И немачки стари генерали
0015 И мисирски велики бегови,
0016 Па је нико није испросио.
0017 Сад је бабо метнуо на лутрију,
0018 Па је много благо потурио ─
0019 Опет њему у лутрији дошла.
0020 Сад је свуда књиге растурио,
0021 По свијету на чтири стране:
0022 ‚Ко год има добра коња свога
0023 Нека иде у поље на кошију,
0024 Јер ће бити трка на кошији
0025 И извешће се лијепа ђевојка!”
0026 А ти, побро Јанковић-Стојане,
0027 Ти имадеш сокола ђогата,
0028 Иди шњиме у поље кошију,
0029 Те ти добиј лијепу ђевојку,
0030 Јер се, побро, оженио ниси,
0031 А сада се можеш оженити!”
0032 А беседи Јанковић Стојане:
0033 „Не будали, побратиме Јанко,
0034 Далеко је преко мора сињег ─
0035 До мора су четири конака,
0036 И од мора двадесет и четири,
0037 Ту ћу мога ђога саморити
0038 Па ћу с њиме ја срамотан бити!”
0039 А то слуша Комен капетане,
0040 Мили сестрић Јанковић-Стојана,
0041 Па он спушта чашу и мараму,
0042 Па беседи својему ујаку:
0043 „Дај, ујаче, сокола ђогата
0044 Да ја с њиме идем на кошију
0045 Да добијем лијепу ђевојку ─
0046 Ђевојку ћу теби поклонити,
0047 А ти мени сокола ђогата!”
0048 Онда њему ујак проговара:
0049 „Иди, синко, просто теби било!”
0050 Кад то чуо Комен капетане,
0051 А он иде на танану кулу,
0052 Па облачи дивно одијело,
0053 Па опрема сокола ђогата,
0054 Оседла га седлом цариградским,
0055 А заузда уздом саратлинском,
0056 Он пољуби ујака у руку:
0057 „Збогом остај, мој мили ујаче!” ─
0058 „ Збогом синко, сретно теби било!”
0059 А што кажу до сињега мора
0060 Да имаду четири конака,
0061 То је Комен за конак машио,
0062 Брже себи виче скелеџију,
0063 Превезе се преко мора сињег ─
0064 Док је свога коња одморио,
0065 Па се ђоги на рамена баци,
0066 Па он оде преко поља равна.
0067 А штопкажу и говоре људи
0068 Да су двадест четири конака,
0069 То је Комен за четир’ смашио,
0070 А двадесет с ђогом поклопио.
0071 Кад је једно јутро поранио,
0072 Па он игра сокола ђогата,
0073 Опази га краљу Милутине,
0074 Па дозива два џелата млада:
0075 „Ид’те, децо, у поље широко,
0076 Те сретните онога јунака,
0077 Питајте га ко је и како је,
0078 Куд је пош’о, шта је наумио,
0079 Иштите му коња и узмите,
0080 Подајте му благо небројено!”
0081 Ту одоше двије вјерне слуге,
0082 Сусретоше Комен-капетана,
0083 Питају га ко је и како је,
0084 Куд је пош’о, шта је наумио:
0085 „Одакле си, од кога си града,
0086 Продаји нам сокола ђогата!”
0087 Ондај вели Комен капетане:
0088 Ја сам од Котара града бијелога,
0089 Мили сестрић Јанковић-Стојана,
0090 Па сам чуо, казују ми људи
0091 Да ће бити трка на кошији,
0092 Изићи ће лијепа ђевојка,
0093 Мила ћерка краља Милутина.
0094 То је чуо мој мили ујаче,
0095 Дао ми је сокола ђогата
0096 И посл’о ме у поље кошију
0097 Да добијем Луцију ђевојку ─
0098 Луцију ћу ујку поклонити,
0099 Ујак мени сокола ђогата;
0100 А што од мене ви коња иштете,
0101 Не дам коња до живота мога ─
0102 Ако узмем сабљу бабајкињу,
0103 Обојицу оћу погубити!
0104 Одбише се два џелата млада,
0105 Он разигра сокола ђогата,
0106 Право оде под танану кулу,
0107 Па он ода сокола ђогата.
0108 А под кулом три кола играју,
0109 Тад се Комен у коло увати,
0110 Ту у колу Луција ђевојка,
0111 Сво је коло висом надвисила,
0112 А љепотом коло зачинила.
0113 Игра јунак Комен капетане,
0114 Па се маши руком у џепове,
0115 Све ђевојке редом даривао,
0116 Свакој даде по десет дуката,
0117 А Луцији стотину дуката,
0118 Па он иде на танану кулу.
0119 Како дође, капу с главе скиде,
0120 Божју помоћ краљу називаше,
0121 Љуби краља у скут и у руку
0122 И пред њега у земљицу црну.
0123 Тад га пита краље Милутине:
0124 „Одакле си, од кога ли града,
0125 Како ли се зовеш по имену?”
0126 Он се њему право казивао:
0127 „Господине, краљу Милутине,
0128 Ја сам главом Комен капетане
0129 Од Котара града бијелога,
0130 Мили сестрић Јанковић-Стојана,
0131 Па је мене ујак опремио
0132 И дао ми сокола ђогата
0133 Да добијем у пољу ђевојку ─
0134 Ђевојку ћу ујку поклонити,
0135 Он ће мени сокола ђогата,
0136 Нег’ ми кажи, господине краљу,
0137 Кад ће бити трка на кошији?” ─
0138 Он му каже:
0139 „Рани, сине, сокола ђогата,
0140 Нема трке до недељу дана,
0141 А кад пукну на граду топови,
0142 А препукну на мору топови,
0143 Тад ће бити трка на кошији,
0144 Извешће се лијепа ђевојка!”
0145 Тако стаде недељицу дана;
0146 Кад пукоше на мору топови,
0147 Препукоше на граду топови,
0148 Изведоше лијепу ђевојку,
0149 Одведоше ј’ у поље широко
0150 И у крилу иљаду дуката.
0151 Изиђоше коњи и јунаци,
0152 Па свилени гајтан разапеше,
0153 Све стадоше један до другога:
0154 Најпре сташе од Босне спаије,
0155 Па ондајке од мора даије,
0156 До њи сташе мисирски бегови
0157 И немачки славни генерали,
0158 Па ондајке двие краљеве слуге,
0159 Па до слугу бијесно Латинче
0160 На својему вранцу без биљеге,
0161 Ондај после Комен капетане
0162 На својему соколу ђогату.
0163 То рекоше, таки потекоше
0164 И свилени гајтан претргоше:
0165 Потекоше од Босне спаије,
0166 Утекоше од мора даије,
0167 Потекоше мисирски бегови
0168 И немачки славни генерали,
0169 Потекоше, свима утекоше;
0170 Утекоше две краљеве слуге,
0171 Потекшое, свима утекоше;
0172 Сад потече бијесно Латинче,
0173 Све претече у пољу широку!
0174 Ђе да видиш Комен-капетана ─
0175 Из ћустека ђогу попуштава,
0176 Док претече све у пољу редом.
0177 Кад погледа кроз поље широко,
0178 Ал’ далеко измакло Латинче!
0179 Сад он пушти сокола ђогата,
0180 Те претече б’јела Латинина.
0181 Ал’ повика бијело Латинче:
0182 „Чујеш, море, Комен-капетане,
0183 Зар не жалиш сокола ђогата,
0184 Таког коња у Србина нема,
0185 Ни у Срба нити у Турчина,
0186 Ни у нашег краља честитога ─
0187 Све четири му плоче отпануле,
0188 Из копита црна врца крвца!”
0189 Кад то чуо Комен-капетане,
0190 А он одја сокола ђогата,
0191 Подиже му ноге све четири.
0192 Кад он виђе да је пријевара,
0193 Он се брже на ђогата баци.
0194 Далеко му измаче Латинче;
0195 Он потеже златну бакрачлију,
0196 Те удара сокола ђогата.
0197 Ал’ се ђого није научио
0198 Да се златном бакрачлијом туче,
0199 Па он сави ноге све четири,
0200 Па он леже у пољу широку.
0201 Кад то види Комен-капетане,
0202 Тад се јунак врло карленисао,
0203 Па помену Бога истинога.
0204 Тад повика пребијела вила:
0205 „Зар не видиш, Комен-капетане,
0206 Ђе ћеш данас изгубити главу
0207 Што ђогата бакрачлијом тучеш!
0208 Ево има шеснаест годин’ дана
0209 Како коњиц има господара,
0210 Господара Јанковић-Стојана,
0211 Јошт га није тук’о бакрачлијом ─
0212 Ђе је теби татарска канџија!”
0213 Тад се Комен дете осетио,
0214 Па потеже свиленуканџију,
0215 Па удари својега ђогина.
0216 Скочи ђогат на ноге лагане,
0217 Он се њему на рамена баци,
0218 Па га сави свиленом канџијом.
0219 Да л’ је коме стати те гледати,
0220 Не би рек’о да то коњиц јесте,
0221 Но би сваки у себи мислио
0222 Да су њему крила потурена,
0223 Па претече б’јела Латинина.
0224 Кад долети у поље ђевојци,
0225 Он извода сокола ђогата,
0226 У џеп метну иљаду дуката,
0227 Па он попи кафу и ракију,
0228 Па узима лијепу ђевојку,
0229 Те је за се на ђогина баци.
0230 У то стиже бијело Латинче:
0231 „Та ти, курво, Комен-капетане,
0232 Нећеш одвест’ лијепе ђевојке,
0233 А џаба ти иљаду дуката!”
0234 Обазре се Комен капетане,
0235 Па потеже сабљу бабајкињу,
0236 Те пос’јече б’јела Латинина,
0237 Па он оде преко поља равна.
0238 Кад је дош’о на оно море сиње,
0239 А он брже скелеџију виче,
0240 Превезе се преко мора сињег.
0241 Када дође до Котара града,
0242 Далеко га ујак опазио,
0243 Пред њега је курва пошетао,
0244 Руке шире, у лице се љубе,
0245 Комен ујка у бијелу руку,
0246 Па му даде лијепу ђевојку,
0247 Њему ујко сокола ђогина.
0248 Та ’накога не има сокола
0249 Као што је д’јете Комен капетане!
